U čemu je smisao debate Hajek-Kejnz?

Već nekoliko godina ovo je postalo skoro pomodna tema. Prvo je pojavio onaj čuveni rap video John Papole u saradnji sa Russ Robertsom koji objašnjava razliku između dvojice ekonomista. Onda su organizovane čak dve debate na visokom nivou koje su se bavile temom "Debata Hayek-Keynes". Nažalost, ove debate nisu mnogo pomogle da se stvar rasvetli - naprotiv, samo su (namerno) mistifikovale stvar. U njima su gostovali kejnzijanci koji su branili Kejnza i napadali Hayeka, i "Hajekovci" koji su zastupali (!) Friedmana i monetarizam, ili se pak trudili da pokažu da između Kejnza i Hajeka ne postoji tako velika razlika i da Hajek, "ispravno shvaćen" nije uopšte bio "likvidacionista" i zagovornik "pasivnog stava" prema finansijskim krizama. Ukupno gledajući, čovek je mnogo bolju predstavu o tome u čemu je razlika između dvojice mislilaca mogao da stekne iz Papolinog rap videa nego iz "debate" u kojoj su Hajeka zastupali ljudi popot Edmunda Phelpsa ili Gerogea Selgina! Ali nevolja je u tome što je sam video visoko sofistikovan i što njegovo ispravno razumevanje zavisi od prethodnog poznavanja svih detalja o kojima je u njemu reč!

Stoga je po mom sudu jedini zaključak koji je prosečni čitalac, ne mnogo verziran u finese ekonomske teorije, mogao da stekne iz cele te gužve oko Kejnza i Hajeka, bio da je "debata" zapravo o državnom intervencionizmu: Kejnz je za više državnog intervencionizma a Hajek za "slobodno tržište". I to je sve.

Međutim, to nije sve. Kejnz i Hajek su 1930ih godina raspravljali o nečem mnogo fundamentalnijem od toga. Rasprava se odnosila na visoko apstraktne probleme teorije kapitala i novca ali je imala direktne implikacije za ekonomsku politiku. U toj raspravi Hajek je kritikovao Kejnza zbog gledišta koja su danas opšteorihvaćena u mainstream ekonomiji, od kejnzijanaca, monetarista do politički korektnih "Austrijanaca", poput Selgina i Larry Whitea. Kad pratite tu debatu, postaje vam jasno zašto je Milton Friedman svojevremeno rekao da smo "svi kejnzijanci" - ne samo zbog prihvatanja makreokonomije, već isto tako i zbog shvatanja kapitala i ekonomskog procesa kojeg moderni monetaristi dele sa Kejnzom (a koji Hajek odbacuje u "debati" sa njim).

"Debata" je počela Kejnzovim objavljivanjem knjige Treatise on Money 1931, koju je dugo pripremao i koja je predstavljala pokušaj razvijanja teorije novca i kapitala na osnovama Maršalove teorije. Knjiga je bila najavljivana i iščekivana kao Kejnzov magnum opus. Onda je Hajek napisao dugačak odgovor na nju, objavljen u časopisu Economica, uz Kejnzov odgovor. Na kraju je Kejnz napustio svoju teoriju, i rekao da on više ne veruje u to što piše u knjizi.

Šta je suština Hajekovih prigovora? Najpre, tu je klasični argument da agregati koje Kejnz koristi ne doprinose ništa rasvetljavanju uzročno-posledičnih odnosa. Nije reč samo o striktno makroekonomskim stvarima poput zaposlenosti i inflacije, već još i više o kapitalu, profitu i faktorima proizvodnje. U oba slučaja, agregatne definicije pojmova sprečavaju njihovo razumevanje:

an explanation of the causes which make investment more or less attractive should form the basis of any analysis of investment. Such an explanation can, however, only be reached by a close analysis of the factors determining the relative prices of capital goods in the different successive stages of production—for the difference between these prices is the only source of interest. But this is excluded from the outset if only total profits are made the aim of the investigation. Mr. Keynes’s aggregates conceal the most fundamental mechanisms of change.

Problem sa Kejnzom je što on po Hajeku nema nikakvu teoriju kapitala, što kapital razume kao neki mitološki agregatni fond, a ne skup heterogenih i nesavršeno zamenjivih dobara. Proizvodnja se dešava momentalno, a profit je jednostavno razlika između prihoda i troškova u datom trenutku. Proizvodanja nije kretanje dobara od stadijuma sirovina ka međuproizvodima do finalnih dobara, koji podrazumeva vrlo osetljivu ravnotežu relativnih cena na mnogim međustadijumima. Računaju se jedino cene originalnih faktora i potrošačkih dobara. Proces proizvodnje je automatski, jednom kad se polazni faktori specifikuju. Nema preduzetništva, nema neizvesnosti, nema vremenskog faktora. Sve ide kao po algoritmu. Dixit Hayek:

Keynes treats the process of the current output of consumption goods as an integral whole in which only the prices obtained at the end for the final products and the prices paid at the beginning for the factors of production have any bearing on its profitableness...(but)Profits cannot be explained as the difference between expenditure in one period and receipts in the same period or a period of equal length because the result of the expenditure in one period will very often have to be sold in a period which is either longer or shorter than the first period.

Kao što je lako videti, ovo nije napad samo na Kejnza nego i na celokupnu modernu teoriju kapitala koja polazi od iste pretpostavke kapitala kao homogenog "fonda". Isto tako to je kritika teorije proizvodnje kao automatskog procesa transformacije faktora proizvodnje u finalna dobra, koji jednako prihvata Čikaška škola kao i kejnzijanci.

Ali, za mene je kritična tačka cela rasprave ono gde Hajek izvodi konsekvence za monetarnu politiku iz ovog teorijskog spora. Ako ciklične ekonomske fluktuacije proističu iz poremećaja relativnih cena dobara izazvanih manipulisanjem kamatnom stopom (kako veruje Hajek) a ne nekim deficitom tražnje za finalnim dobrima (kako veruje Kejnz) onda je ključna poenta da je borba protiv recesije bilo sredstvima fiskalne bilo monetarne politike besmislena, i zapravo pogubna. Hajekova ključna zamerka Kejnzu je da on veruje da se štampanjem para može povratiti izgubljena ravnoteža između štednje i investicija. Obratite pažnju:

Mr. Keynes believes that it is possible to adapt the amount of money in circulation to what is necessary for the maintenance of existing contracts without upsetting the equilibrium between saving and investing. But under the existing monetary organization, where all changes in the quantity of money in circulation are brought about by more or less money being lent to entrepreneurs than is being saved, any change in the circulation must be accompanied by a divergence between saving and investing...how can the money get into circulation without creating a discrepancy between saving and investment? Is there any justification for the assumption that under these conditions entrepreneurs will borrow more just to go on with current production and not use the additional money for new investment? And even if they do use it only to finance the increased production, does not even this mean new investment in the interval of time until the additional products reach the consumer?

Ovde nije na tapetu samo Kejnz, ovo je direktna objava rata Friedmanu, novim klasičarima, starim i novim monetaristima, Bernankeu, evropskim bankarima, i svima koji veruju u labaviju monetarnu politiku kao lek za recesiju: treba objasniti kako to ubacivanje novog novca u ekonomiju kroz kreditni sistem može da završi samo u kompletiranju starih projekata, a ne u započinjanju novog ciklusa neodržive proizvodnje? Hajekova kritika odslikava njegovu opštiju ideju da je recesija koristan proces koji ne treba ometati, jer on čisti i likvidira pogrešno učinjene investicije tokom buma i transformiše strukturu proizvodnje na održivim osnovama. Ideja koju deli sa Mizesom, Šumpeterom i drugima, a koja je anatema kako za Kejnza, tako i za Fridmana i njegove sledbenike. Setićemo se da je Friedmanovo objašnjenje Velike depresije bilo da Fed nije štampao dovoljno para dovoljno brzo da spreči depresiju. Setićemo se da se Krugman i Mankiw slažu da je imperativ što više kreditne ekspanzije sada, a možda i negativna kamatna stopa. Setićemo se da je Friedman 90ih tvrdio da je jedini problem u Japanu što njiihova centralna banka nije dovoljno agilna u štampanju para da se izbori sa "deflacijom" i postigne dovoljno visok nominalni GDP. Danas isti refren slušamo u pogledu EU ali i USA - quantitative easing dok ne isplivamo. Sve su to ideje koje je Hajek odbacio u debati sa Kejnzom pre 80 godina!

U tom smislu je Kejnz pobedio u debati, ali ne zato što je ubedio Hajeka, nego zato što danas njegov inflacionizam prihvataju ne samo levičari nego i većina pro-tržišnih ekonomista: to uverenje da kad novčana masa poraste preko kreditne ekspanzije to samo povećava agregate a ne remeti ništa u strukturi proizvodnje. I to je razlog mistifikacije debate Kejnz-Hajek iz 1930ih kroz bespredmentno filozofiranje o "liberalizmu" i "intervencionizmu": orginalna debata pokazuje da u modernoj makroekonomskoj teoriji postoje samo levi i desni kejnzijanci.

Tweeter, Wolfers, Romney, Friedman

Posle nedelju dana korišćenja nisam baš oduševljen Twitterom. Ako ne dižete egipatsku revoluciju, jedine dve stvari koje cirkulišu Twitterom su linkovi i vrlo kratke rečenice. Za linkove već postoje alternativni mediji, kao što su blogovi ili Facebook (gde se barem vidi o čemu se na linku radi). Kratke rečenice od 140 karaktera nisu ništa bolje, jer u njih može stati jedino izjava ili mišljenje, a ne i obrazloženje. Ako pratite ove koje mi pratimo -- razne ekonomiste, političke analitičare ili think-tank aktiviste -- mišljenje bez obrazloženja retko može biti zanimljivo. Više smisla ima pratiti lične izjave vaših prijatelja ili nekih interesantnih ličnosti nego javne intelektualce.

Povrh svega, kada pročitate neko kratko mišljenje, retko, opet zbog ograničenja prostora, možete da reagujete (osim da opet kratko kažete da mislite suprotno, što je bez obrazloženja jednako nezanimljivo, ili možda nekim humorom ili cinizmom, što će verovatno imati još gori efekat). Zato ću sada ovde reagovati na dva tvita uglednog tviteraša koja su me na taj način isfrustrirala.

Justin Wolfers, mladi ali sve popularniji ekonomista sa Univerziteta Pensilvanija, pre neki dan piše nešto ovako: "O saosećajnosti (dobročinstvu) Mitta Romneyja treba suditi na osnovu njegove poreske i budžetske politike, a ne onoga što kaže na TV-u." 

Ako o nečijem dobročinstvu treba suditi na osnovu političkog programa preraspodele dohotka, da li to znači da je Lenjin bio najsaosećajniji od svih?  Iz nedavno objavljenih poreskih podataka saznalo se da je Mitt Romney samo u protekle dve godine u dobrotvorne svrhe dao 7 miliona svojih dolara, odnosno nešto preko 16% svojih primanja. Valjda je to podatak koji treba gledati, a ne njegov politički plan za raspodelu tuđeg novca.  Obama i naročito Biden su pre dolaska na ove funkcije za lične donacije odvojali dosta mizerne svote i beznačajne procente svojih dohodaka, iako su im puna usta socijalne pravde. I sada su oni saosećajniji ljudi od Romneyja? Lako je biti darežljiv tuđim novcem.

Štaviše, ovo nisu izolovani slučajevi nego pravilo. Arthur Brooks ima čitavu knjigu sa detaljnim podacima o tome kako konzervativni, protržišni Amerikanci, daju veći procenat svojih primanja u dobrotvorne svrhe (iako su u proseku siromašniji i uz sve moguće kontrolne faktore; daju više čak i ako se izostave donacije crkvi; više volontiraju i čak dobrovoljno daju više krvi). A to su isti ljudi koji glasaju za manje poreze i manju državnu potrošnju. Da li sada njih treba da proglasimo manje saosećajnim od bogatijih socijaldemokrata sa istočne obale koji svoj lični novac (ili krv) nikom ne daju, ali savest kupuju glasanjem za poreze i socijalnu državu? 

Drugi Wolfersov tvit, ustvari čitava serija njih, su reakcije na najnoviji izveštaj o smanjenju nezaposlenosti u SAD u poslednjem kvartalu. "Evo dokaza da se ekonomija oporavlja", kaže Wolfers. 

Tačno je da se oporavlja, ali sudeći po povećanju M2 novčane mase ovo liči na klasični inflatorno podstaknuti oporavak, što znači da je oporavak privremen, da posle njega sledi pad i dolazi inflacija. Novac koji je Fed tokom proteklih godina dao bankama je napokon počeo da curi u ekonomiju. Tokom prošle godine M2 je porastao za preko 10%, nekoliko procentnih poena iznad trenda. Posebno je visok rast bio u drugom delu godine, gle čuda, baš pre nego što je počela da raste zaposlenost koja je sada ušla u podatke za poslednji kvartal.

Veza između M2, rasta ekonomije i inflacije je stohastička i sadrži vremenski razmak, tako da se ne može sa sigurnošću tvrditi da se baš ovo dešava. Ali veza je dovoljno jaka i poznata da bi to trebalo da bude prvo što kod tumačenja ovakvih podataka bilo kome pada na pamet. Friedman se prevrće u grobu -- kako brzo su samo zaboravili!