Svaki dan pratimo broj novih slučajeva COVID-19 virusa u zemlji, ali ovaj podatak je praktično bezvredan. Mi ustvari operišemo veličinom koju je ispravno zvati "broj testiranjem potvrđenih slučajeva COVID-19", a ta veličina je pre svega funkcija broja urađenih testova. To je sada, na osnovu svega što znamo na svetskom nivou, sasvim izvesno. Međutim, taj broj nastavlja da se citira, figurira po svetskim medijima i iz njega se izvode zaključci kao što su procene smrtnosti virusa i uspešnost različitih strategija. To je, ukratko: garbage in, garbage out.
Najbolji podaci koje imamo o korona virusu su oni koji dolaze iz slučajeva gde su testirani svi. To su, za sada, kruzer Diamond Princess i gradić Vo u Lombardiji. Oba imaju populacije od preko 3,000 ljudi i u oba slučaja testirani su svi. Iz njih ne možemo donositi zaključke o transmisiji jer su u pitanju specifična okruženja, ali zato možemo izvući podatke o smrtnosti. U oba slučaja smrtnost od COVID-19 je bila blizu 1% obolelih.
Naredni slučaj koji imamo je Island. Island je testirao preko 6% svog stanovništva. Ali ne samo to, već su uradili i studiju na 5,000 ljudi odabranih metodom slučajnog uzorka. Islandsko masovno testiranje daje bolju sliku stopa infekcije i smrtnosti, ali procena na osnovu slučajnog uzorka kaže da čak i Island sa testiranih 6% stanovništva potcenjuje broj inficiranih -- što istovremeno znači i da je stopa smrtnosti niža. Trenutno je stopa smrtnosti na Islandu 0.3% broja testiranjem potvrđenih slučajeva, a još niža - moguće čak i do 0.1% - od broja slučajeva procenjenog na osnovu slučajnog uzorka. Poslednja studija iz Kine procenjuje stopu smrtnosti na 0.6%.
Stopa smrtnosti je bila precenjena. Broj slučajeva po zemljama je daleko potcenjen.
(Ako vas interesuje broj slučajeva u Srbiji, najbolje je da uzmete broj umrlih i pretpostavite sada već gornju granicu stope smrtnosti od 1%. Trenutno je u Srbiji umrlih 44. Po mom mišljenju to znači da je pre desetak dana broj inficiarnih bio oko 4,400. Na ovo dodajte rast od tada do danas. Sa rastom od 5% dnevno to je preko 7000, a sa rastom od 10% to je blizu 11,500. Ove stope rasta nisu visoke u odnosu na ono što se dešavalo ranije i sa stupanjem karantina na snagu verovatno stabilno padaju. Ali to ćemo znati tek sagledavanjem broja umrlih narednih dana.)
Manja stopa smrtnosti je dobra vest. Ali istovremena i povezana potcenjenost broja slučajeva nije. Da li to znači da se COVID-19 širi lakše nego što mislimo?
Istraživanja to ne pokazuju. Ima studija slučajeva pacijenata i inficiranih i sve govore o dosta bliskom kontaktu tipičnom za prenos bolesti. Po jednoj studiji se čak 85% infekcija prenosi unutar porodice. Ali to ne znači da ako je neko inficiran onda je to automatski i porodica, jer druga studija pokazuje da manje od 10%, a uz mere opreza i manje od 5% inficiranih to prenese na porodicu. Studija autobusa u Wuhanu kojim je putovao pacijent sa simptomima pokazuje da se nekoliko njih u tom autobusu razbolelo, ali niko od onih ko je imao masku. Ima raznih studija, različitih metodologija i različitih stepena pouzdanosti. Ali na osnovu svega što sam do sada video -- medicinskih studija za čije vam praćenje treba internet i osnovno znanje statistike, a uopšte ne morate biti famozni epidemiolog -- COVID-19 se prenosi lako, ali ne baš tako lako. Sve je u verovatnoćama -- da, možete se zaraziti ni krivi ni dužni, kroz neki uvijeni scenario. Ali verovatnoća je mala.
Tako veliki broj slučajeva, u kombinaciji sa ipak ne tako nekontrolisano lakom transmisijom može da znači samo jedno: da ljudi jednostavno nisu bili dovoljno pažljivi. Postajali su sve pažljiviji sa širenjem svesti o opasnosti virusa, ali je do tada i broj slučajeva rastao. Zato su čak i konzistentno niže stope rasta infekcija u karantinu bile praćene sve većim apsolutnim brojevima bolesnih -- u Italiji, Španiji i generalno svuda, zavisno od početka karantina i preduzetih mera.
Šta je dalji zaključak? Posle prvog talasa, kada se broj slučajeva smanji, svet se može polako vraćati u normalu. Rizične grupe i dalje mogu biti izolovane. Ali svi sa manje rizika mogu - uz pojačane mere opreza - nastaviti relativno normalno funkcionisanje do pronalaska vakcine. Jedna velika nepoznanica za koju i dalje nema dovoljno istraživanja je uloga dece u transmisiji. Od toga će zavisiti vraćanje u škole i vrtiće, što je pretpostavka za vraćanje u normalan život i rad odraslih. Druga nepoznanica je uticaj leta, jer još nema pouzdanijih studija o tome da li će toplije vreme i vlažnost malo usporiti prenos virusa. Ali i pre nego što to tačno saznamo možemo izvući neke zaključke o daljim koracima.
Ekonomski pad koji nastaje iz ove situacije takođe ima posledica po zdravlje. U jednom trenutku će ekonomski kolaps čisto zdravstveno gledano, meren skraćenim životnim vekom, izvesno postati skuplji od virusa. Ne znam gde je ta tačka ali ona svakako postoji.
Da ponovim: 1) smrtnost je manja nego što smo ranije mislili; 2) slučajeva je mnogo više nego što mislimo; 3) transmisija je laka, ali ne tako laka da bi bila potpuno van naše kontrole; 4) ekonomski kolaps košta zdravlja.
Posle skoro mesec dana karantina, stope rasta novih infekcija su sasvim sigurno pale. One će u narednih nedelju ili dve nastaviti da padaju, a u međuvremenu se treba pripremati za nastavak normalnog života. Mislim da će ceo svet sada ići u tom smeru i očekujte promenu atmosfere već u toku dolazeće nedelje.
Vraćanje u normalu će biti moguće samo uz lične mere prevencije. Prva neophodnost za nastavak normalnog funkcionisanja su maske. Mnogo ljudi u Aziji ih je nosilo i pre ovoga, a sada će morati da ih nosi većina nas. Bar ove godine. Druga su sapuni i sanitajzeri na javnim mestima. O higijenskim merama sada već svi dovoljno znamo, ali ovo se odnosi na mere javnog zdravlja. Država, firme i sva javna mesta se moraju pripremati i već raditi na ovim sledećim koracima u normalizaciji života.
Maske i higijena važe globalno, ali treba razmisliti i o merama specifičnim za lokal. U Beogradu konkretno, čini mi se da je najveći lokalni problem prenatrpani javni prevoz. Kao prvi korak ka normalizaciji života uz prisustvo virusa Beograd treba -- kupovati autobuse. Pitanje javnog prevoza je do pre mesec dana bilo pitanje komfora. Sada je to postalo pitanje javnog zdravlja i posledično, ekonomsko pitanje. Stopa povraćaja na ulaganje u javni prevoz u Beogradu je sada enormna. Drugi lokali mogu izvući druge zaključke, ali poenta je da je vreme za korake ka prilagođavanju i normalizaciji sada.
Da otrkijem poziciju: ja u vezi ovog virusa spadam u paničare. Od januara sam svakog jutra gledao brojke iz Kine. U januaru sam kupio zalihe namirnica. Krajem januara sam tvitovao da se država mora pripremati odmah. Početkom marta sam pisao da treba zatvoriti škole. Povukao sam svoju decu iz škole pre nego što su se zatvorile. Ali sada se situacija menja i imamo više podataka. Vreme je da se pripremamo za sledeću fazu: vraćanje normalnih poslovnih aktivnosti, uz prilagođavanje navika i infrastrukture, uz mnogo manje socijalnih aktivnosti i velike mere ličnog opreza.
Najbolji podaci koje imamo o korona virusu su oni koji dolaze iz slučajeva gde su testirani svi. To su, za sada, kruzer Diamond Princess i gradić Vo u Lombardiji. Oba imaju populacije od preko 3,000 ljudi i u oba slučaja testirani su svi. Iz njih ne možemo donositi zaključke o transmisiji jer su u pitanju specifična okruženja, ali zato možemo izvući podatke o smrtnosti. U oba slučaja smrtnost od COVID-19 je bila blizu 1% obolelih.
Naredni slučaj koji imamo je Island. Island je testirao preko 6% svog stanovništva. Ali ne samo to, već su uradili i studiju na 5,000 ljudi odabranih metodom slučajnog uzorka. Islandsko masovno testiranje daje bolju sliku stopa infekcije i smrtnosti, ali procena na osnovu slučajnog uzorka kaže da čak i Island sa testiranih 6% stanovništva potcenjuje broj inficiranih -- što istovremeno znači i da je stopa smrtnosti niža. Trenutno je stopa smrtnosti na Islandu 0.3% broja testiranjem potvrđenih slučajeva, a još niža - moguće čak i do 0.1% - od broja slučajeva procenjenog na osnovu slučajnog uzorka. Poslednja studija iz Kine procenjuje stopu smrtnosti na 0.6%.
Stopa smrtnosti je bila precenjena. Broj slučajeva po zemljama je daleko potcenjen.
(Ako vas interesuje broj slučajeva u Srbiji, najbolje je da uzmete broj umrlih i pretpostavite sada već gornju granicu stope smrtnosti od 1%. Trenutno je u Srbiji umrlih 44. Po mom mišljenju to znači da je pre desetak dana broj inficiarnih bio oko 4,400. Na ovo dodajte rast od tada do danas. Sa rastom od 5% dnevno to je preko 7000, a sa rastom od 10% to je blizu 11,500. Ove stope rasta nisu visoke u odnosu na ono što se dešavalo ranije i sa stupanjem karantina na snagu verovatno stabilno padaju. Ali to ćemo znati tek sagledavanjem broja umrlih narednih dana.)
Manja stopa smrtnosti je dobra vest. Ali istovremena i povezana potcenjenost broja slučajeva nije. Da li to znači da se COVID-19 širi lakše nego što mislimo?
Istraživanja to ne pokazuju. Ima studija slučajeva pacijenata i inficiranih i sve govore o dosta bliskom kontaktu tipičnom za prenos bolesti. Po jednoj studiji se čak 85% infekcija prenosi unutar porodice. Ali to ne znači da ako je neko inficiran onda je to automatski i porodica, jer druga studija pokazuje da manje od 10%, a uz mere opreza i manje od 5% inficiranih to prenese na porodicu. Studija autobusa u Wuhanu kojim je putovao pacijent sa simptomima pokazuje da se nekoliko njih u tom autobusu razbolelo, ali niko od onih ko je imao masku. Ima raznih studija, različitih metodologija i različitih stepena pouzdanosti. Ali na osnovu svega što sam do sada video -- medicinskih studija za čije vam praćenje treba internet i osnovno znanje statistike, a uopšte ne morate biti famozni epidemiolog -- COVID-19 se prenosi lako, ali ne baš tako lako. Sve je u verovatnoćama -- da, možete se zaraziti ni krivi ni dužni, kroz neki uvijeni scenario. Ali verovatnoća je mala.
Tako veliki broj slučajeva, u kombinaciji sa ipak ne tako nekontrolisano lakom transmisijom može da znači samo jedno: da ljudi jednostavno nisu bili dovoljno pažljivi. Postajali su sve pažljiviji sa širenjem svesti o opasnosti virusa, ali je do tada i broj slučajeva rastao. Zato su čak i konzistentno niže stope rasta infekcija u karantinu bile praćene sve većim apsolutnim brojevima bolesnih -- u Italiji, Španiji i generalno svuda, zavisno od početka karantina i preduzetih mera.
Šta je dalji zaključak? Posle prvog talasa, kada se broj slučajeva smanji, svet se može polako vraćati u normalu. Rizične grupe i dalje mogu biti izolovane. Ali svi sa manje rizika mogu - uz pojačane mere opreza - nastaviti relativno normalno funkcionisanje do pronalaska vakcine. Jedna velika nepoznanica za koju i dalje nema dovoljno istraživanja je uloga dece u transmisiji. Od toga će zavisiti vraćanje u škole i vrtiće, što je pretpostavka za vraćanje u normalan život i rad odraslih. Druga nepoznanica je uticaj leta, jer još nema pouzdanijih studija o tome da li će toplije vreme i vlažnost malo usporiti prenos virusa. Ali i pre nego što to tačno saznamo možemo izvući neke zaključke o daljim koracima.
Ekonomski pad koji nastaje iz ove situacije takođe ima posledica po zdravlje. U jednom trenutku će ekonomski kolaps čisto zdravstveno gledano, meren skraćenim životnim vekom, izvesno postati skuplji od virusa. Ne znam gde je ta tačka ali ona svakako postoji.
Da ponovim: 1) smrtnost je manja nego što smo ranije mislili; 2) slučajeva je mnogo više nego što mislimo; 3) transmisija je laka, ali ne tako laka da bi bila potpuno van naše kontrole; 4) ekonomski kolaps košta zdravlja.
Posle skoro mesec dana karantina, stope rasta novih infekcija su sasvim sigurno pale. One će u narednih nedelju ili dve nastaviti da padaju, a u međuvremenu se treba pripremati za nastavak normalnog života. Mislim da će ceo svet sada ići u tom smeru i očekujte promenu atmosfere već u toku dolazeće nedelje.
Vraćanje u normalu će biti moguće samo uz lične mere prevencije. Prva neophodnost za nastavak normalnog funkcionisanja su maske. Mnogo ljudi u Aziji ih je nosilo i pre ovoga, a sada će morati da ih nosi većina nas. Bar ove godine. Druga su sapuni i sanitajzeri na javnim mestima. O higijenskim merama sada već svi dovoljno znamo, ali ovo se odnosi na mere javnog zdravlja. Država, firme i sva javna mesta se moraju pripremati i već raditi na ovim sledećim koracima u normalizaciji života.
Maske i higijena važe globalno, ali treba razmisliti i o merama specifičnim za lokal. U Beogradu konkretno, čini mi se da je najveći lokalni problem prenatrpani javni prevoz. Kao prvi korak ka normalizaciji života uz prisustvo virusa Beograd treba -- kupovati autobuse. Pitanje javnog prevoza je do pre mesec dana bilo pitanje komfora. Sada je to postalo pitanje javnog zdravlja i posledično, ekonomsko pitanje. Stopa povraćaja na ulaganje u javni prevoz u Beogradu je sada enormna. Drugi lokali mogu izvući druge zaključke, ali poenta je da je vreme za korake ka prilagođavanju i normalizaciji sada.
Da otrkijem poziciju: ja u vezi ovog virusa spadam u paničare. Od januara sam svakog jutra gledao brojke iz Kine. U januaru sam kupio zalihe namirnica. Krajem januara sam tvitovao da se država mora pripremati odmah. Početkom marta sam pisao da treba zatvoriti škole. Povukao sam svoju decu iz škole pre nego što su se zatvorile. Ali sada se situacija menja i imamo više podataka. Vreme je da se pripremamo za sledeću fazu: vraćanje normalnih poslovnih aktivnosti, uz prilagođavanje navika i infrastrukture, uz mnogo manje socijalnih aktivnosti i velike mere ličnog opreza.