Pages

17 December 2007

Srbija i EU

U sinoćnjem Utisku nedelje smo mogli da čujemo od Slobodana Antonića, između ostalog i sledeće zapažanje u pogledu odnosa Srbije i EU u nadolazećem vremenu: "Ja pretpostavljam da nama sledi jedan period gde će se ozbiljno, prvi put, razgovarati o ulasku u EU. Šta je to što ona od nas zahteva, šta mi moramo da ispunimo i koliko imamo koristi, a koliko štete od toga", kaže Antonić.

"Nezgodno je što će to biti rađeno baš u senci Kosova i senci predsedničkih izbora, ali u tom smislu, po mom mišljenju, takva vrsta diskusije je neophodna", rekao je Antonić.

U proteklih 6-7 godina samo retki liberalni ekonomisti-zakerala su davali ozbiljne argumente ove vrste, tipa da li su ekonomske koristi veće od troškova prilikom ulaska Srbije u EU. Koliko ja znam, jedini su se takvom analizom do sada javno bavili Miroslav Prokopijević i Boško Mijatović. Niko drugi od njihovih kolega se, bar koliko je meni poznato, nije ni usudio da dovede u pitanje Veliku Dogmu o "evropskim integracijama". Doduše, pre oko 6 meseci pojavio se Branko Milanović sa nekom teorijom sličnog tipa, ali to je već bilo garnirano diskretnom geopolitičkom mrzovoljom protiv Zapada, okretanjem Rusiji, Kini, Indiji i tako dalje.

Koliko je evro-idolatrija duboka imao sam prilike da se uverim lično, još pre 3-4 godine kad sam držao nekakvo predavanje o liberalizmu i EU omladini Građanskog Saveza. Ja sam tada imao mnogo tvrđi stav protiv ulaska u EU nego sada, i tvrdio sam da ni jedan valjan ekonomski razlog za taj ulazak ne postoji: subvencije i strukturni zajmovi iz evropskog budžeta iskrivljuju strukturu podsticaja za poslovanje i slabe konkurenciju, a harmonizacija ruši komparativne prednosti privrede u ekološkoj, socijalnoj ili poreskoj sferi. Kad mi je jedan od slušalaca rekao da nema ništa loše u harmonizaciji sa standardima EU jer je to jedan od najrazvijenijih delova sveta, ja sam replicirao da je loše to što ta harmonizacija vodi u stagnaciju, kao što se vidi iz primera Nemačke koja je do kraja 1960-ih bila jedna od ekonomski najliberalnijih zemalja na svetu, sa vrtoglavim privrednim rastom, a onda je došao Vili Brant i država blagostanja, dizanje poreza, regulacija, sindikati, samoupravljanje i u poslednjih 20-25 godina oni samo stagniraju. Rečeno mi je da bi bilo dobro da Srbija stagnira tako kao Nemačka. Ja sam rekao da će Srbija stagnirati ako se harmonizuje sa tim modelom, ali ne na nivou Adenauerove Nemačke iz poznih 60-ih, već na nivou Miloševićeve Srbije iz poznih 90-ih, što bi moglo predstavljati problem. Na kraju su mi omladinci rekli da sam ja ekstremista, i da moje teze idu na ruku nacionalistima koji su isto protiv Evrope.

Ovo sam ispričao, jer mi se čini da ni danas nije ništa bolja situacija u pogledu stvarne debate o racionalnosti ulaska u EU. Pro-evropsko krilo nema u osnovi da kaže ništa mimo politički korektne "propagande sreće", milijardi dolara koje će "Evropa dati Srbiji" i argumenta "kud svi Turci...", tj "pogledajmo oko sebe". Sam ja sam evoluirao u smislu da sada stavljam veću težinu na pro-kompetititivne efekte ulaska u EU, poput pristupa većem tržištu, snažnije konkurencije, stabilnije valute, manjih trgovinskih barijera itd. Nivo državne potrošnje i regulacije u Srbiji danas je ionako još veći nego u EU, a nema mnogo izgleda da će doći garnitura koja bi inokosno učinila stvar boljom nego u prosečnoj EU zemlji. No, evro-entuzijasti ne dozvoljavaju cost-benefit raspravu - ulazak u EU je za njih religijsko verovanje.

Još je beznadnija i iracionalnija stvar na drugom krilu: kolko god se Antonić usrdno nadao da će prestojeća gužva oko Kosova nešto produktivno doneti u suočavanju sa realnim troškovima i koristima EU integtracija ja mislim da na "desnom" krilu zapravo besne samo zato što zlikovci oće da nam otmu 15 posto duše. Koštunica i ljudi oko njega nisu imali nikakvu primedbu na EU pre početka kosovskih pregovora. Njihovo dodvoravanje Solani, Renu i ostalima je bilo više nego degutantno u vreme kad im se činilo da će ih ovi neograničeno podržavati protiv Đukanovića. Počeli su da se nešto pišmane oko evropskih integracija i otkrivaju Rusiju tek u poslednjih nekoliko meseci (sve je počelo pripremnom anatemom na NATO, a sad koliko vidimo pripremaju i rezoluciju protiv ulaska u EU u Skupštini uskoro). Dakle, potpuno neozbiljno i iracionalno.

Moja prognoza, za razliku od Antonićeve, nije da će biti bilo kakve stvarne i produktivne debate, već da će Srbija ili ući ili neće ući u EU, oba puta iz pogrešnih razloga. Naime i za ulazak i za ne-ulazak postoje validni argumenti, ali mi do sada nismo čuli ni jedne ni druge, a kako stvar stoji nećemo ih ni čuti.

U pripremi...

Da li vam je ovo smešno? A ovo?

Drugi krug

Do sada je za nagradu Tržišnog rešenja glasalo oko 60 ljudi. Konkurencija za nagradu Tržišno rešenje godine je prilično velika, dok Netržišno rešenje godine ne spada u kategoriju trka koje se odlučuju foto finišom.

Odlučili smo da organizujemo i drugi krug ukoliko nijedan kandidat nema više od 50 procenata glasova. Glasanje za prvi krug se zatvara u četvrtak 20. decembra u 12:00. Ukoliko bude bilo neophodno, glasanje za drugi krug će biti organizovano od 20. do 28. decembra.

Ko do sada nije iskoristio priliku da glasa, molimo vas da to učinite sada. Link za glasanje možete da nađete među ostalim linkovima za nagradu Tržišno rešenje koji su izdvojeni na desnoj strani bloga.

PS.
Rezultate prvog kruga ćemo objaviti posle sednice Saveta bezbednosti.

Odlična metafora

Znamo svi za priču o žabi koja iskače iz vrelog lonca, ali, ako je stavite u hladnu vodu koju polako grejete, onda će ostati i skuvati se. Metaforu (po ko zna koji put) da opiše stanje u Srbiji koristi Nebojša Krstić u komentaru za Politiku. Nisam pročitao njegov tekst, ali suština ovog posta i nije njegov tekst .

Suština je u tome da ukažem da priča o žabi i vrelom loncu nije istinita, već je urbana legenda, što potvrđuje izjava profesora Hutchisona sa Univerziteta Oklahome:
"The legend is entirely incorrect! The 'critical thermal maxima' of many species of frogs have been determined by several investigators. In this procedure, the water in which a frog is submerged is heated gradually at about 2 degrees Fahrenheit per minute. As the temperature of the water is gradually increased, the frog will eventually become more and more active in attempts to escape the heated water. If the container size and opening allow the frog to jump out, it will do so."

Još je zanimljivija ova izjava profesora Meltona sa Harvarda: "
If you put a frog in boiling water, it won't jump out. It will die. If you put it in cold water, it will jump before it gets hot -- they don't sit still for you."

Neželjene posledice

Pretpostavimo da Vlada u tamo nekoj zemlji želi da pomogne stočarima. Kako to da uradi? Pa, kaže neko u Ministarstvu poljoprivrede, najbolje tako što ćemo svakome ko ima tele da uplatimo pare, recimo 7.000 dinara po teletu, a onda ćemo još i da mu doplatimo od 30% do 80% vrednosti prodatog teleta, u zavisnosti od područja na kojem je tele uzgajano (što siromašnije područje, veća subvencija), kako bi posebno pomogli ljudima u posebno siromašnim krajevima. Kao bonus, uvešćemo i zabranu izvoza žita i kukuruza, kako bi stočna hrana bila jeftina. Jeste, to će mnogo da košta, ali smo pričali o tome sa Ministarstvom finansija i oni nisu imali nikakve primedbe. Ministar finansija je rekao - to je politička stvar, ja u to neću da se mešam.

Projekat je sa uspehom lansiran, ali stočari opet nisu zadovoljni. Ministar je u velikom problemu - dajemo im tolike pare, a oni nezadovoljni. Šta se desilo?

Pa, desilo se nekoliko stvari. Prvo i osnovno, ministar nije shvatio da je jako teško ljudima dati pare. Ako subvencionišeš proizvodnju stoke, dobar deo te subvencije će "otići" otkupljivačima i potrošačima, odnosno pašće tržišna cena stoke, tako da će neto efekat na grupu kojoj želiš da pomogneš biti mali. Drugi problem je što su iznosi subvencija po regionima (od 30 do 80%) potpuno proizvoljno i veštački utvrđeni. Ako je cena proizvodnje na Pešteru samo 20% viša nego u Vojvodini, a daješ im 50% veću subvenciju, onda će se stočari iz Vojvodine sasvim opravdano buniti.

Dublja lekcija za političare je sledeća - kad god dajete pare nekome, neko drugi će da vas mrzi. Neto efekat na glasače može vrlo lako da bude negativan. Direktna (keš) kupovina glasova je na dugi rok politički loša. Politički bolja kupovina glasova je putem izgradnje puteva, bolnica i škola, jer tada renta ostaje onima kojima je i namenjena. Izgleda da je jedino Velja naučio tu lekciju.

Za pošteniju istoriju

Beleška sa jedne posete direktoru srpske crkvene škole u Prizrenu:

I accepted his hospitality unhappily, for I felt that, so far as Prizren and its neighbourhood were concerned, the cause was lost, dead and gone — as lost as is Calais to England, and the English claim to Normandy. And the mere terror of his wife showed how completely she felt herself a stranger in an unknown land. Yet I could not but admire the imaginative nature of the Serb, who will lead a forlorn hope and face death for an idea.

Posetilac je Edith Durham, a godina je 1908.

Mnogo je priče o suočavanju sa zločinima, ali malo o suočavanju sa istorijom. Lepo je što deca u školama uče o Kosovskom boju, ali možda im treba reći i da postoji poznati putopis jedne strankinje kojoj ni 1908. godine nije bilo jasno šta Srbija traži na Kosovu.