Pages

22 July 2013

Asimetrične informacije

Dušan Pavlović je objavio post u kojem, kroz primer negativne selekcije u zdravstvu, pokazuje zašto je u načelu potrebna država, odnosno zašto je u konkretnom primeru potrebno državno zdravstveno osiguranje.

Mislim da Dušan u postu pravi nekoliko grešaka, probaću da ih sistematizujem ovako.

1. Dušan prvo kaže:

Može li svako tržište bez pomoći državne intervencije da obezbedi uslugu koja se na tržištu? Tvrdim da postoje tržišta gde to nije moguće. Radi se o tržištu zdravstvenih usluga (i još nekim na kojima se prodaje osiguranje). Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi.

Dušan olako prelazi sa "tržišta zdravstvenih usluga" na "zdravstveno osiguranje". To svakako nisu iste stvari (kao što tržište kasko osiguranja i tržište automehaničara nisu iste stvari), finansiranje zdravstvenih usluga putem zdravstvenog osiguranja je relativno nova stvar, milenijumima je pružanje zdravstvenih usluga funkcionisalo u potpunosti bez osiguranja - pozoveš lekara, on dođe, pregleda te, prepiše terapiju, ti mu platiš i to je to. Dakle, možda tržište zdravstvenog osiguranja ne funkcioniše (to ćemo videti kasnije), ali čak i da je to tako, ne znači nužno i da tržište zdravstvenih usluga ne funkcioniše.

2. U sledećim rečenicama ima par problema:

Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi. Ali osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija). Zamislite sada da se društvo sastoji od 100 pojedinaca. Od toga 50 spada u grupu zdravih, a 50 u grupu sklonih češćem razboljevanju. (Nazovimo ove druge uslovno “bolesniji”. To su ljudi koji možda imaju genetske predispozicije za bolesti, manje vode računa o zdravlju, ili su stariji pa se lakše razboljevaju.)

Prvi problem je kada Dušan kaže "osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija)". To je svakako tačno, ali to uopšte nije nužan uslov za iole efikasno tržište, naročito kada govorimo o osiguranju. Ni na tržištu osiguranja protiv požara osiguravajuće društvo ne zna "pouzdano" koja kuća ima koju šansu da izgori. U stvari, kada bi OD znalo pouzdano kakvo je zdravstveno stanje kog pacijenta, uopšte ne bi bilo potrebe za osiguranjem - rizik je preduslov postojanja tržišta bilo kog osiguranja.

Drugo, pojam "informacione asimetrije" uopšte ne znači da jedna strana (u ovom slučaju osiguravajuće društvo) ne može pouzdano nešto da zna, već da jedna strana u transakciji zna više od druge strane. Sada se zapitajte - koliko je česta situacija da neki čovek zna više o svom zdravlju nego lekar nakon temeljnog pregleda? Mislim, da je tako, lekari nam ne bi ni trebali - mi idemo kod lekara upravo zato što oni o našem zdravstvenom stanju mogu da znaju više nego mi, mi idemo kod njih da nam oni kažu šta nam fali. Naravno, nekada je neke stvari moguće sakriti od lekara, ali ukoliko lekar ima nalog od osiguravajućeg društva da vas temeljno pregleda, stvari nije tako lako sakriti.

3. Treće, primer koji Dušan navodi (sa zdravim pacijentima čije bi osiguranje koštalo 1 i bolesnim čije bi osiguranje koštalo 10) uopšte ne pokazuje da bi tržište lečenja bilo neefikasno, već, upravo pokazuje da bi tržište bilo efikasno - oni čije lečenje košta 10 bi platili 10, a oni čije lečenje košta 1 bi platili 1.

Osnovni problem sa Dušanovim primerom je što nema rizika na strani pacijenta. Bolesni ljudi znaju da su bolesni, zdravi znaju da su zdravi, tako da se pitanje "kako naterati zdrave da plate za troškove lečenja bolesnih" u stvari maskira pričom o negativnoj selekciji. Realnost u primeru naravno mora da bude pojednostavljena, ali isključiti rizik i pretpostaviti da ljudi znaju kojoj kategoriji pripadaju je, po mom mišljenju, duboko pogrešno. U realnosti ljudi ne znaju da li će biti bolesni ili zdravi, upravo zato i traže zdravstveno osiguranje.

4. U zaključku, Dušan kaže:

Postoji, razume se, jedan način da se ova usluga obezbedi -- obavezno zdravstveno osiguranje koja eliminiše problem asimetrije informacija i negativne selekcije. A obavezno zdravstveno osiguranje može da obezbedi samo država. Takvo državno rešenje stavra okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite.

Čak i da pretpostavimo da je do sada bilo sve tačno, da tržište ne može da pruži iole zadovoljavajuće zdravstveno osiguranje, iz toga uopšte ne sledi da je državno rešenje bolje, a kamoli da se "stvara okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite". Zdravstveno osiguranje je upravo odličan primer za problem sa državnim rešenjima, jer se sa druge strane problema asimetrije informacije krije problem moralnog hazarda. U suštini, kada "država reši" problem asimetrije informacija tako što uvede obavezno osiguranje, simultano stvara problem moralnog hazarda epskih razmera, koji se onda opet mora rešavati. I to je upravo karakteristično za državno rešenje - skače se iz problema u problem, problem nastao regulacijom se rešava sa još regulacije i onda još regulacije. Nema tu govora o bilo kakvoj efikasnosti, jedino možemo da razgovaramo u kategorijama manje ili više lošeg.

5. Mislim da ako bi Dušan pitao 100 ljudi sa ulice (ili recimo poslanike iz Parlamenta) zašto imamo državno zdravsteno osiguranje, bukvalno niko ne bi rekao "zato što problem asimetrije informacija onemogućava funkcionisanje privatnog tržišta". Svih 100 bi rekli nešto u smislu "Zato što država mora da garantuje da svi, bez obzira na materijalno stanje, mogu da se leče." Dakle, program državnog zdravstvenog osiguranja je program preraspodele dohotka od zdravih ka bolesnima. Ništa više i ništa manje od toga. Ekonomska teorija tu samo nudi neku ex post racionalizaciju. Pojam asimetrije informacija se pojavio 60-ih godina prošlog veka, 80 godina nakon što je Bizmark uveo državno zdravstveno osiguranje u Nemačkoj, a to naravno nije imalo nikakve veze sa nesavršenošću tržišta, već sa čisto političkim kalkulacijama.

6. Zagovornici državnih rešenja često i ne shvataju koliko su rešenja koja predlažu komplikovana. Verovatno ne postoji bolji primer upravo od zdravstva. Nije teško načelno reći da "treba uvesti obavezno zdravstveno osiguranje", ali razmislite o detaljima takve državne regulacije. Prvo je potrebno definisati šta je uopšte "zdravstvo", koji je to set usluga koji se smatra "zdravstvenim"? Jel obuhvata samo popravku zuba ili i stavljanje zlatnih plombi? Na osnovu kojih kriterijuma se takve odluke uopšte donose? Jel imaš pravo na uklanjanje celulita, na promenu pola, na naočare? Koje naočare i zašto? Ko donosi odluke o lečenju? U kom smislu je to superiorno u odnosu na privatno zdravstveno osiguranje, gde sam osiguranik ima slobodu izbora između različitih polisa?

Načelno posmatrano, nevezano za zdravsteno osiguranje, ja mislim da je asimetrija informacija ubedljivo najslabili argument za državnu intervenciju. Drugi argumenti (javna dobra, eksterni efekti, monopoli) naravno imaju svoje slabosti, ali imaju i, po mom mišljenju, daleko bolje teorijsko utemeljenje.

Klasičan rad na ovu temu, za koji je Akerlof dobio Nobelovu nagradu pre desetak godina pokazuje da, pošto prodavac automobila bolje poznaje karakteristike automobila nego kupac, lako može da se desi da tržište ne funkcioniše. Jedini problem sa ovime je što je tržište još pre nekoliko milenijuma našlo makar dva rešenja za ovaj problem. Najočiglednije rešenje je reputacija prodavca. Prodavac koji ima reputaciju prevaranta neće dugo preživeti na tržištu. Upravo tome služe marke i brendovi - polovni Mercedes je skuplji od polovnog Juga između ostalog i zato jer je kvalitetniji auto, manje se kvari i dugotrajniji je.

Ali, šta raditi u uslovima u kojima reputacija ne može da funkcioniše? Pa, čak ni tu nije problem rešiti asimetriju informacija - garancijom. Dakle, ako ja kao kupac ne mogu da procenim kvalitet proizvoda, tražiću garanciju prodavca da se proizvod neće pokvariti neko vreme.

Kako bi to moglo da funkcioniše u zdravstvu? Recimo, tako što, kada zaključiš polisu, osiguravajuća kuća ti ne pokriva nikakve troškove prvih 6 meseci. Time si ti, de facto, dao šestomesečnu garanciju na svoje zdravlje.

Sve to naravno ne garantuje da će tržište funkcionisati savršeno, da niko nikada neće biti prevaren i da će svi živeti srećno i dugovečno. Pitanje je relativno - da li bolje funkcioniše tržište sa svim svojim problemima ili država sa svim svojim problemima?

PS. Dušan je u međuvremenu odgovorio na svom blogu. Napisaću komentar u narednih dan-dva.