Pages

01 September 2011

Nemci

Javlja BBC:

The German city of Bonn has installed a meter to tax prostitutes for soliciting on its streets at a rate of six euros (£5.30; $8.70) per night.

Takodje:

Bonn has also erected "consummation areas", or wooden garages clients may use to visit prostitutes.

Quis custodiet ipsos custodes?

Kada su stari Rimljani postavili pitanje "A ko će čuvati čuvare?", verujem da na umu nisu imali ovo (Blic):

Policajci traže da im država garantuje bezbednost na Paradi

Povećanje trošenja pred izbore

"Kako je poznato, vlade obično troše više uoči izbora", kaže Dušan Pavlović na svom blogu. Naravno, nije on jedini koji ovo kaže, to je sada u Srbiji već conventional wisdom. Ali, da li je to tačno?


Pitanje je da li je tačno, jer nije sasvim jasno šta tvrdnja tačno znači. Da li tvrdnja "vlade više troše uoči izbora" znači da će (a) javna potrošnja u 2012. biti viša nego u 2011, ili (b) trošenje para iz već usvojenog budžeta za 2012. će biti brže u mesecima pred izbore? 


Pretpostavljam da je Dušan mislio na opciju (a), a opciju (b) pominjem jer sam jednom slušao Pavla Petrovića, sadašnjeg predsednika Fiskalnog saveta, kako je pričao da u kvartalima pred izbore dođe do skoka rashoda. Ja mislim da su obe tvrdnje pogrešne, a probaću da obrazložim zašto. 

Dakle, pogledajte ovu sliku (preuzetu iz prethodnog Dušanovog posta, a koja pokazuje kretanje javne potrošnje i broja stranaka u vlasti. Broj stranaka nas sada ne zanima, pa gledajte samo zelenu liniju.)






Da ne znate kada su bili izbori, da li biste na osnovu kretanja zelene linije mogli da pogodite? Teško.


Imamo 6 godina u kojima javna potrošnja raste i 3 godine u kojima opada. Izbore smo imali 2003, 2007 i 2008. Javna potrošnja jeste porasla (zanemarljivo malo) 2003. godine. U 2007. godini je uvećanje javne potrošnje iznosilo možda 1% BDP. Što se 2008. godine tiče, čak je došlo do smanjenja javne potrošnje (doduše, kao posledica krize). Dakle, što se mene tiče, uopšte nije očigledno da izborni ciklus ima velike veze sa visinom javne potrošnje. 


Što se tiče druge tvrdnje, da potrošnja skače u kvartalima pred izbore, nažalost nemam grafik koji je tada Pavle Petrović pokazao, ali je on izgledao otprilike ovako (zamislite dužu seriju, od 2000. na ovamo, doduše kvartalnu, sa ucrtanim parlamentarnim izborima). 






Pošto su izbori održani 28.12.2003., 21.2.2007. i 28.5.2008., deluje da je došlo o velikog povećanja potrošnje pred same izbore 2003. i 2007, dok se za 2008. to baš i ne vidi. Ali, jasno je da ova dinamika nema apsolutno nikakve veze sa izborima, već se radi o tome da pred kraj godine, SVAKE godine, dolazi do rasta izdataka (iz raznih razloga, da ne ulazim sada u to).


Pored ovog "empirijskog" ukazivanja na to da uopšte nije očigledno da dolazi do rasta potrošnje pred izbore, nudim i "teorijsko" obrazloženje - jednostavno, to nije baš tako izvesti u proporcionalnom sistemu, a pitanje je da li čak i ima volje. 


Možemo zamisliti nekoliko situacija. Jedna situacija je kao što je sada - sve partije znaju da će izbori biti održani na proleće sledeće godine. Kakav interes ima Ivica Dačić da se bori za veće rashode za puteve i prosvetu, kad nema ni predstavu da li će uopšte biti u sledećoj vladi i da li će baš njegova stranka "preuzeti odgovornost" za te resore? Koliko puteva uopšte može da napravi u periodu januar - mart? Koliko javnih nabavki može u tom periodu da se sprovede? Sa druge strane, kakav interes ima DS da dozvoli da G17 resori (ili obrnuto) povećaju potrošnju sledeće godine, kad ciljaju na slično biračko telo? Svaki birač koga si "kupio" javnim parama je kupljen od mene! Praktično jedini konsenzus koji mogu da postignu je da se stvari ne menjaju bitno u odnosu na ovu godinu i da, eventualno, povećaju potrošnju na one kategorije koje generalno dižu standard građana na kratak rok, ali takve stvari nije lako naći. Jedino što pada na pamet je jednokratna isplata javnom sektoru, ali to su radili i kada izbori nisu bili ni na vidiku. Druga moguća situacija su iznenadni izbori, kada nema vremena, političke volje, a ni skupštinske većine da se budžet menja (recimo, zamislite situaciju u kojoj početkom 2008. godine, DSS i DS se dogovaraju i izglasavaju novi budžet - nema šanse). Dakle, čak i na teorijskom nivou je teško očekivati da, u uslovima koalicione vlade, dođe do značajnog povećanja javne potrošnje pred izbore. Suštinski - koalicione vlade su, praktično po definiciji, sastavljene od stranaka koje imaju slične programe i ciljaju na slično biračko telo, pa je samim tim teško da se postigne dogovor o budžetu koji jednoj strani daje prednost. Ako u celu ovu priču dodamo i MMF sa kojim je Srbija malte ne svih poslednjih 10 godina imala neku vrstu sporazuma, jasno je da sve to nije tako lako i jednostavno.


Dobro, ako ne dolazi do rasta javne potrošnje pred izbore, zašto onda svi imaju utisak da je to slučaj? Zato što političari u predizbornoj kampanji počinju da obećavaju kule i gradove, da lažu, mažu i foliraju, da idu na otvaranja raznoraznih novih domova kulture, lokalnih puteva i vodovoda - na sve ono što su često odbijali da rade dok su izbori bili daleko. Dakle, u interesu političara u tom trenutku je da se stekne utisak da su oni mnogo para potrošili na "prave projekte" i da će potrošiti još i više kada dođu na vlast. 


Na svu sreću, svoja predizborna obećanja često krše.


PS. U kometarima, profesorka Dana Popović daje link na vrlo dobar članak The Impact of the Proportional Representation and Coalition Government on Fiscal Policy.