Pages

23 February 2016

Demokratija, nekad i sad

Tradicionalno, antipod demokratiji je autokratija. Demokratija možda nije savršeni oblik vlasti ali je mnogo bolja od svoje glavne alternative, od autokratije ili diktature. Tako glasi klasični argument za demokratiju.

Pogledajte sada šta kažu dva današnja uvodnika u Financial Timesu, oba mišljenje i analiza samih novina, editorijali koji predstavljaju zvanični stav ovog uticajnog dnevnika. Prvi nudi predlog taktike zaustavljanja Donalda Trumpa: "Kako zaustaviti Trumpovu lavinu". Drugi govori o švajcarskim referendumima i kaže da Švajcarci sa tim referendumima rizikuju mnogo, da im referendumi nisu mnogo pametni i da su proteklih godina švajcarski nacionalisti mnogo pogrešili što su preko referenduma usporili upliv imigranata. U istom broju, drugi autori FT govore, kao i gotovo svakog dana u poslednje vreme, o opasnosti mogućeg izlaska UK iz Evropske unije jer će ako se to dogodi Britanci, ali pre svega londonski City kao finansijski centar, biti na velikom gubitku.

U sva tri slučaja upadljiva je otvorena borba intelektualnog, univerzitetskog, političkog i medijskog establišmenta protiv demokratskih sila. Stav Financial Timesa je izraz levo-liberalnog konsenzusa intelektualnih elita koji je poslednjih decenija, sa srazmerno malo razlika između glavnih političkih partija u poređenju sa širim spektrom ideja okolo njih, dominirao medijskom i političkom scenom. Zaboravite na vašingonski konsenzus: današnji konsenzus sa obe strane Atlantika je konsenzus relativno otvorene ali nadgledane i regulisane ekonomije sa jedne strane i tolerancije i političke korektnosti sa druge strane.

Nije sve u ovom konsenzusu današnjih kognitivnih elita loše. Volim i ja toleranciju. Ne volim ni ja Trumpa. Ali upadljivo je da su elite toliko uverene u intelektualnu nadmoćnost i moralnu ispravnost važećeg konsenzusa da pokazuju otvoreni prezir prema svemu drugome što pokušava da ispliva kao alternativa iako te alternative ne dolaze od strane marginalnih grupa nego su stav brojčane većine i time, po definiciji, izraz demokratije.

Zajedničko za Trumpove glasače, za glasače švajcarskih referenduma i za britanske secesioniste -- a dodajte tu i Sirizu ili evropske nacionalističke pokrete po želji -- je da su a) autentični izraz demokratije i b) da imaju stavove suprotne od stavova kognitivnih elita.

Vodeća funkcija demokratije na zapadu danas prestaje da bude prevencija nekakve diktature jer je tako nešto srazmerno malo verovatno. Umesto toga, demokratija je protivteža vlasti intelektualnih elita i to je u široj slici dobra stvar. Daleko od toga da je glasačka većina uvek u pravu, ali to nisu ni kognitivne elite. Elite su te koje su neodlučnom javnom mnjenju prodale tako briljantne ideje kao što su rat u Iraku, finansijsku regulaciju koja je srušila sistem, stvorile danas notorno štetnu evrozonu i praktično izazvale migrantsku krizu. Tačna vrsta demokratske reakcije koju danas vidimo takođe nije po svačijem ukusu, uključujući i mene. Ali ostaje činjenica da se radi o fundamentalno demokratskim pokretima. Kakva god da je, demokratija je danas protivteža ne više potencijalnim diktatorima nego drugačijoj vrsti tihih političkih uzurpatora, kognitivnim elitama.