Fiksni kurs i devizne rezerve

Novosti i B92 imaju nešto o fiksnom kursu i kao njegove nedostatke navode:

- NBS gubi monetarnu nezavisnost
- Ubrzano trošenje deviznih rezervi

Prvi nedostatak nije nedostatak nego prednost. To je sada valjda svima jasno.

Ali posebno iritira što se ovo drugo, trošenje deviznih rezervi u fiksnom kursu, sada tretira kao nesporna činjenica.  Javna debata o tako važnom pitanju zasniva se na običnom mitu koji šire neki ekonomisti i neki neinformisani mediji ali koji i sama NBS često potrhranjuje.

Koja zemlja sa fiksnim kursom je ostala bez deviznih rezervi? Ikada u istoriji? Estonija, Litvanija, Letonija? Bugarska, BiH? Nijedna. Kakav je trend sada, da li se njihove devizne rezerve polako tope? Ne, kod fiksnog kursa nema opasnosti od trošenja deviznih rezervi.

Naravno, ovde govorimo o pravom fiksnom kursu gde je centralna banka obavezna da poštuje jednostavno pravilo neštampanja para osim na osnovu priliva i odliva deviza. Kod svih slučajeva propasti navodnih fiksnih kurseva, od jugoistočne Azije preko Južne Amerike do par jugoslovenskih epizoda, radilo se o nepoštovanju ovog pravila. Ti kursevi zato i nisu bili stavno fiksni nego samo prividno fiksirani. Ili su počeli kao fiksni, kao kod Markovića i Avramovića, ali su pravila brzo prekršena.

Evo kako funkcioniše pravi fiksni kurs sa pratećim pravilima odnosno restrikcijama ponašanja centralne banke.

Kod fiksnog kursa vaša domaća monetarna baza je jednaka vašim deviznim rezervama. Kad devize ulaze u zemlju to automatski štampa dinare. Izvoznik proda robu i dobije za nju 10 evra iz inostranstva; preko svoje banke on proda tih 10 evra NBS i za njih dobije 1.200 dinara po fiksnom kursu. Ti dinari su sada kod našeg izvoznika, odlaze u neku upotrebu i to znači da je sa prilivom deviza od 10 evra količina dinara u ekonomiji porasla za tačno toliko.

Suprotno, uvoznik kupi robu, treba da je plati 10 evra strancu i zato preko svoje banke kupi od NBS 10 evra za 1.200 dinara. Tih 1.200 dinara odlaze iz džepa vlasnika ili sa računa domaće firme i ostaju u podrumu NBS. Prema pravilu fiksnog kursa NBS ne sme da ih vrati nazad u opticaj. Tako je količina dinara u ekonomiji opala za 1.200 dinara.

Ako razumete ovaj mehanizam onda vidite da vam u fiksnom kursu devizne rezerve nisu ni potrebne. Ako NBS sledi mehanizam fiksnog kursa, ponaša se kao najveća menjačnica u zemlji, onda joj devizne rezerve u današnjem smislu, dodatne devize ili hartije u trezoru centalne banke, uopšte nisu potrebne. Potrebno je za početak tačno onoliko da pokrije dinarsku novčanu bazu, a to je relativno malo. Pošto Srbija ima mnogo više od toga ostatak se može upotrebiti za vraćanje javnog duga ili još nacionalnih penzija.

Devizne rezerve mogu da opadnu -- ali opadanje deviznih rezervi kod fiksnog kursa automatski znači i opadanje domaće novčane mase. A opadanje domaće novčane mase znači deflaciju, pojeftinjenje svega. Kada Srbija pojeftini više turista će doći na Exit, malinari će izvesti nešto malina i sve u svemu priliv deviza će se na kraju povećati ili će neto odliv prestati.

Opadanje deviznih rezervi je tako samo ogledalo opadanja dinarske novčane mase, odnosno deflacije. To se može desiti prilikom većih kriza kada devize odlaze iz zemlje. Zato su recimo baltičke zemlje sa fiksnim kursevima bile u većim krizama, devize su otišle iz zemlje i one su automatski, sledeći pravila fiksnog kursa, imali i domaću deflaciju. Devizne rezerve, ponavljam, vam same po sebi u fiksnom kursu i ne trebaju, one su samo druga strana domaće novčane mase. Njihovo opadanje nije isto što i sadašnje njihovo trošenje na odbranu kursa. U fiksnom kursu njihovo opadanje je samo drugi izraz za domaću deflaciju.

Evo šta su pravi razlozi protiv, pravi nedostaci fiksnog kursa.

Prvo, pri fiksnom kursu NBS prestaje da se pita za bilo šta u vezi monetarne politike. Nema manipulacija kursom, nema insajderskih poslova. Nema ni ciljanja inflacije jer ni inflacija sada ne zavisi od NBS nego od strane valute za koju ste fiksirani, evra ili čega god. Nema prodaje i kupovine zapisa ni manipulisanja referentnom kamatnom stopom. Da sam guverner NBS ja bih se svim snagama borio protiv fiksnog kursa.

Drugo, fiksni kurs zahteva disciplinu i fleksibilnost cena. Ako devize neto izlaze iz zemlje, novčanu masu morate pustiti da se proporcionalno smanjuje, što gura domaće cene i plate nadole, a to može da bude bolno. Niste u ništa boljem položaju ni ako vam centralna banka inflacijom stalno obezvređuje platu, ali psihološki je to lakše podneti od deflacije. Zato ni političari nisu oduševljeni fiksnim kursom. Od dugoročnog prosperiteta važniji im je ovaj izborni ciklus.

Teorija i praksa

Umrla je Elinor Ostrom, tek par godina nakon što je postala prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za ekonomiju. Doprinos Elinor Ostrom je komleksan ali je suština jednostavna: istraživala je kako realni svet u praksi funkcioniše uprkos očekivanjima standardne neoklasične ekonomske teorije. Postoji izreka da je ekonomista neko ko kada vidi da nešto radi u praksi on kaže -- da, ali radi li to u teoriji? Elinor Ostrom je pitala suprotno.

Glavni primer su takozvana javna dobra. Ekonomisti kažu da postoji vrsta dobara koja su potrebna ali privatni sektor ne može da ih proizvede zbog njihove javne prirode, odnosno neminovno zajedničke upotrebe. To bi recimo bile ulice u gradu ili čist vazduh. Ostrom je istraživala kako zajednice ljudi po raznim mestima od Afrike do Azije, regulišu svoja javna dobra bez prisustva države. I videla je da ih regulišu jako dobro, spontanom dobrovoljnom akcijom. Nije tačno, zaključila je, da je država jedini način da se obezbede javna dobra. To izgleda tako tamo gde ih je država već monopolizovala, pa se stvara utisak da bez države u tom domenu ne može. Tamo gde nije, ljudi sami organizuju svoja javna dobra na različite načine.

Ronald Coase je uradio nešto slično. Nakon što je decnijama vodeći udžbenik Paula Samuelsona kao primer javnog dobra navodio lučke svetionike, Coase je našao da su se svetionici u istoriji često obezbeđivali privatno.  Kasnije su neki drugi doprinosi razjasnili da se radilo o nekoj mešavini privatne svojine, klupskog dobra (članarine) i dobrovoljne akcije.

Govoreći o ovom trendu, nedavno su u komentarima na par različitih postova pomenuti problemi asimetričnih informacija, moralnog hazarda, negativne selekcije i druge novije vrste teorijskih prigovora nekim tržištima. Posebno kod problema osiguranja, negativna selekcija znači da samo oni kojima je osiguranje potrebno, rizični kupci, biraju da ga kupuju; znajući to, osiguravajuće kompanije moraju da povise cenu osiguranja jer su rizici veći; ali po toj novoj ceni osiguranje se isplati samo još rizičnijim kupcima; onda kompanije moraju da još više povise cenu, usled čega se samo još rizičniji kupci prijave i tako to u ekstremu završi u spirali zbog koje dato tržište uopšte ne može da postoji.

Ovo je zabavna teorijska priča, od nje se može napraviti i elegantan formalni model, međutim kad treba navesti primer iz prakse onda to ide teže. Postoje delovi zdravstvenog tržišta gde je osiguranje nemoguće kupiti, kao na primer kada ste već jako bolesni. Ali to nije tržišna greška, nego nažalost, optimalan ishod, baš kao što ne možete kupiti osiguranje kad ste već slupali auto već morate pre toga. Ail izuzev toga, osiguranja različitih vrsta postoje i rade nasuprot predviđanjima -- ustvari je državna intervencija raznih vrsta ono što ih najčešće sputava. Prodavci osiguranja nađu načina da prikupe informacije, da diferenciraju rizik i cenu među kupcima, u igru ulaze i dodatni mehanzimi poput reputacije zbog koje osiguravajuće firme drže reč i sve u svemu različiti mehanizmi saradnje i konkurencije obezbeđuju da ova tržišta sasvim dobro funkcionišu u praksi.

Međutim, glavni problem je što slabije rade u teoriji.

Urbana poljoprivreda

Dragan Đilas otpočeo novi četvorogodišnji mandat u kojem je kao prioritete naveo dalji razvoj infrastrukture, ulaganje u poljoprivredu, privlačenje investicija i otvaranje novih radnih mesta

Nagradno pitanje - da li postoji još neki glavni grad na svetu u kojem je "ulaganje u poljoprivredu" jedan od četiri najvažnija gradonačelnikova prioriteta?