400 hiljada siromašne dece

Tako kaže B92 pozivajući se na podatke Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike o broju korisnika dečijeg dodatka.

Da li je ovo realan broj? Meni, svakako, deluje nerealno, pošto u Srbiji ima otprilike 1,5 miliona dece (0-19 godina). Dakle, da li je 27% dece u Srbiji siromašno?

Činjenica je da su uslovi za ostvarivanje prava na dečiji dodatak prilično restriktivni i da oni koji zadovoljavaju kriterijume verovatno jesu siromašni. Problem je u tome što ispunjenost uslova proverava lokalni centar za socijalni rad, a sredstva se isplaćuju iz republičkog budžeta. Meni takva situacija nije baš optimalna, pošto svakako mogu da zamislim da neki predsednik opštine kaže zaposlenima u centru za socijalni rad "Slobodno gledajte ljudima kroz prste, to ne ide iz našeg budžeta".

Da li imam neki dokaz da se ovakve stvari dešavaju? Pa, dokaz baš i nemam (u smislu da nisam nikada prisluškivao sastanke između predsednika opština i zaposlenih u centrima za socijalni rad), ali sam video neke podatke koji bude sumnju. Izvor podataka je baza koja se može skinuti sa sajta ministarstva, a koja se zove Socijalni profil opština u Republici Srbiji. Ako skinete i otvorite Access bazu sa podacima za 2012. godinu, pa kliknete na "Indikatori", pa na "Opadajući redosled opština prema broju korisnika dečjeg dodatka u odnosu na stanovništvo opštine starosti do 18 godina, videćete da su opštine u kojima je najveći procenat korisnika sledeće: Tutin (90,2%), Sjenica (71,6%), Novi Pazar (67,49%), Bojnik (58,87%), Babušnica (58,42%), dok su na dnu lestvice Boljevac (9,91%), Kučevo (8,01%), Koceljevo (5,36%), Malo Crniće (2,09%) i Petrovac na Mlavi (1,98%).

Ako vi uspete da primetite da je prvih pet opština u proseku siromašnije od poslednjih pet, svaka vam čast.

Cela poenta je sledeća - ja ne znam koliko ima siromašne dece u Srbiji, ali podatak koji je zasnovan na korisnicima dečjeg dodatka svakako nije preterano relevantan.

Kaniš li pobijediti ne smiješ izgubiti

Nepravda po ko zna koji put, čak i Nataša Kandić tako misli. I zaista, teško je naći logiku u tome da za progon Srba iz Hrvatske niko nije krivično odgovoran. Međutim, nije to ključna tema ovog posta. Ono što mene fascinira je da postoji jedno kolektivno slepilo na jednu bitnu činjenicu vezanu za devedesete. Ona najegzaktnije glasi da mi plaćamo cenu, sada doduše sve manju, prostoj činjenicu da je Srbija izgubila dva rata, jedan u kojem "nije učestvovala" i koji se završio Bljeskom i Olujom i drugi u kojem je itekako učestvovala i u kojem je Republika Srbija proterana sa Kosova i Metohije. I treći rat bi Srbija izgubila da upravo "mrski" Zapad nije izračunao da potpuna repriza Oluje u Bosni nije pametno rešenje. To su činjenice, bez ulaska u pravdu, motive, šta bi bilo da je bilo, međunarodno pravo, zavere i sve ostalo što prati novu istoriju. Dakle, svidelo se nekome ili ne, Hrvati su pobedili u ratu, mi smo izgubili. Sve ostalo je sekundarno. Isto je i na Kosovu, mi smo izgubili, nismo pobedili, što bi rekao Grunf, pre tog rata nije nam trebala ikakva rezolucija UN. Kada se rat izgubi nikada ne prođe bez posledica, obično baš loših za poraženu stranu. Posledice su najgore ako se iz toga ništa ne nauči, ako se prenebregavaju činjenice ili proglašava pobeda.

Ako neko misli da su devedesete nešto što je atipično za Srbiju, bilo je toga i ranije, na primer rat potisnut na margine sećanja u kome je Bugarska potukla do nogu Srbiju, osamdesetih, ali 19. veka. I tada smo slično prenebregavali i čekali da sve to narod pozlati, ali smo imali saveznika koji je sprečio da gubitak u ratu platimo teritorijom. I to je razlika u odnosu na devedesete jer tada nismo imali nijednog saveznika, što je vrlo bitno kada vam krene loše na bojnom polju.

Dakle, to nam je što nam je, najgore je ako se ništa ne nauči ili ako se negiraju činjenice, one najprostije.