Pages

12 July 2014

Posledice netržišne politike

Kako se finansiraju terorističke organizacije? Otmicama, reketom, plaćenim ubistvima, proizvodnjom i trgovinom narkoticima, podvođenjem, falsifikovanjem novca i raznim drugim nezakonitim radnjama? Verovatno, ali Al Shabbab, teroristička organizacija iz Somalije, je toj listi dodala i šverc šećera. Kako je u Keniji uvoz šećera regulisan država je iz tog posla uspela da potisne poslovne ljude koji posluju po zakonu i uposli terorističku organizaciju koja ovih dana seje strah po Keniji, a finansira se delimično zahvaljujući netržišnoj politici Kenijske vlade.

Kod nas netržišna politika ne pomaže teroristima ali takođe ne pomaže u stvaranju meritokratskog društva. Naprotiv. Garantuje da uspeh često bude obrnuto proporcionalan visini moralnih standarda pojedinca. 

Preko tri milijarde razloga za fiksni kurs

Ovde godinama pišemo o činjenici da je fiksni kurs bolje rešenje za Srbiju. Pogledajte dugu listu tekstova koju pokazuje pretraga TR-a na termin "fiksni kurs" ili ako vas zanimaju detalji pogledajte Slavišin i Pavlov rad o fiksnom kursu. Ne postoji tema o kojoj smo više pisali - iz dobrog razloga jer u srpskoj ekonomiji ne postoji više nijedan zicer kao što je prelazak na fiksni kurs. Prednosti su stabilnost valute, niže kamate, predivljivost poslovanja i veće investicije, dugoročno niža inflacija i dugoročno odgovornija fiskalna politika. Ustvari, kada bolje razmilim, pored ovoliko prednosti praktično je neverovatno da još odavno nismo prešli na fiksni kurs.

Razlog zbog kojeg smo i dalje imamo kombinovani kurs (ili managed float - zovite ga kako hoćete) je verovatno kombinacija podsticaja i neznanja. Ljudi koji se smatraju kompetentnim da donose odluke o monetarnoj politici su upravo ljudi koji bi bili najveći ako ne i jedini gubitnici prelaska na fiksni kurs. To svakako motiviše monetarne ekonomiste koji sede na funkcijama u NBS i koji tvrde da bi gubitak mogućnosti vođenja monetarne politike bio katastrofalan za Srbiju a upravo suprtono je tačno. Odustajanje od vođenja monetarne politike bi upravo uvelo preko potrebnu predvidljivost u ekonomiju. Pored toga, NBS stručnjaci koji bi prelaskom na fiksni kurs izgubili na značaju, imaju podsticaj i da šire mitove o manama fiksnog kursa, od toga da je nemamo dovoljno rezervi do toga da bi to destimulisalo izvoz. Ovi mitovi su naravno netačni, pogledajte gore linkovani rad koji razbija šest najpopularnijih mitova o fiksnom kursu.

Drugi razlog što još nismo prešli na fiksni kurs je neinformisanost. Neinformisanost ili neznanje ljudi koji ustvari treba da odluče o tome koji model kursa je najbolji za Srbiju. Niko od političkih lidera u poslednjih petnaestak godina se nije previše razumeo u ekonomiju. Lideri relevantnih stranaka bi sva pitanja o monetarnoj politici delegirali isključivo grupi oko NBS-a. Nikada, koliko je meni poznato, nisu konsultovali ljude koji nemaju veliki lični interes pri izboru kursa. To bi bilo isto kao da su za donošenje Zakona o radu samo razgovarali sa sindikatima ili o visini penzija konsultovali samo Krkobabiće. Besmisleno. Ipak, kada se radi o zakonu o NBS, koji definiše ciljeve monetarne politike, političari se upravo tako ponašaju.

Kako je najbolje motivisati političare da bar razmotre ideju fiksnog kursa? Očigledno je da navedene prednosti sistema do sada nisu bile dovoljan podsticaj. Mislim da imam rešenje - para vrti gde burgija neće. Do sada nismo previše insistirali na činjenici da bi prelaskom na fiksni kurs vlada dobila preko 3 milijarde evra na raspolaganje, praktično momentalno. Kako? Neto devizne rezerve su 7.2 milijarde evra. Za prelazak na fiksni kurs je neophodno pokriti takozvani primarni novac (keš i rezerve banaka). Keš je oko milijardu a dinarske rezerve su oko 1.5 milijardi. Pokrivenost deviznih rezervi od tri puta ili skoro 5 miljardi evra viška. Ako hoćete da ostavite i nešto rezervi, čak i kada pokrijete M2 od preko 4 milijarde evra, ostane oko 3 milijarde. Razlika je značajna. Tri milijarde je na primer duplo više od prihoda od najveće privatizacije do sada. Više je čak i od planiranih investicija osvedočenog srbofila šeika Muhameda.

Šta uraditi sa ovim novcem? Početi rad na stabilizaciji penzionog sistema, smanjiti javni dug, otplatiti celokupan deficit, potrošiti na partijsko zapošljavanje ili dalje odložiti reforme - biće na političarima da odluče. O tome na šta je pametno trošiti taj novac a šta bi bilo glupo možemo da diskutujemo drugom prilikom. Ja mislim da je čak i glupo potrošenih 3 milijarde evra mala cena za stabilnost koju bi nam fiksni kurs obezbedio.