Pages

26 October 2008

Prokletstvo prirodnog bogatstva

Ovih dana čitam Orijentalistu, sjajnu knjigu koju je Slaviša preporučio pre par meseci, gde je glavni junak naslednik bogatog azerbejdžanskog naftnog magnata. Mnogi ljudi su se u Azerbejdžanu obogatili kada su našli naftu na svojoj zemlji. Danas kada bi je neko našao u dvorištu to bi mu verovatno bila veća glavobolja nego korist jer bi zemlja verovatno odmah bila nacionalizovana ili bar oduzeta na korišćenje na određeno vreme. Danas je 80 odsto sve nafte na svetu u vlasništvu država. Još jedino u Americi možete da se obradujete ukoliko nađete naftu jer jedino Amerika dozvoljava privatno vlasništvo nad mineralnim bogatstvima.

Nije u pitanju samo nafta, pre stotinak godina radilo se o zlatu, drugim rudama pa i soli. Političari su svuda i uvek želeli da stave šapu na najlukrativnije poslove pod izgovorom da rade u opštem interesu. U Americi su nezavisno sudstvo i federalni karakter države doprineli da do toga ne dođe. Mi se danas skandalizujemo kada čujemo da proizvođači vode ne plaćaju naknadu za korišćenje izvora jer je svaki potok nacionalno bogatstvo. Sa druge strane bar dozvoljavaju privatnicima da ih koriste. To sa naftom od sedamdesetih godina nije slučaj. Od deset kompanija koje raspolažu sa najviše rezervi samo jedna dozvoljava pojedincima da kupe deo vlasništva kroz akcije (Lukoil).

Nije tajna da su zemlje bogate naftom uglavnom nerazvijene i da po pravilu pate od nedostatka političkih sloboda. Jedan od osnovnih razloga za takvo stanje je i takozvana crna kletva (black curse). Pošto političari ne zavise od prikupljanja poreza od građana njihovo blagostanje im posledično i nije prioritet. Gotovo sve zemlje bogate naftom u državnom vlasništvu, sa izuzetkom Norveške gde je nafta otkrivena po uspostaljanju vladavine prava, pate od visokog nivoa korupcije. Slučajnost? Verovatno ne.

Najbolje rešenje je denacionalizovati vlasništvo nad mineralnim bogatstvom. Iako je osnovni izgovor za nacionalizaciju bila preraspodela dohodka od privatizacije bi bilo više preraspodele. Ponuda nafte bi porasla jer bi pojedinci imali motiva da je traže a kompanije bi usled konkurencije postale efikasnije. Nije iznenađenje da su najefikasnije naftne kompanije upravo iz Amerike gde ih je slobodno tržište decenijama primoravalo da unapređuju tehnologiju. Veći broj preduzeća bi garantovao i da veliki broj ljudi bude zapošljen ili ima indirektne koristi od celog procesa. Cena nafte bi takođe pala jer OPECov kartel više ne bi imao smisla. Država bi mogla da naplaćuje naknade kao za vodu (obratite pažnju na duple standarde - i voda i nafta su u Srbiji prirodno bogatstvo dok vodu može da vadi svako naftu može samo državna kompanija) i da taj novac koristi za dalju redistribuciju. Jednom rečju svi dobijaju, osim političara, što je valjda dovoljan razlog da do denacionalizacije nikad i ne dođe.

Ako argumenti za povećanje efikasnosti nisu dovoljni možda vas ubedi sudija Moore iz Vrhovnog suda iz Teksasa koji je 1862. po pitanju nacionalizacije zemlje gde je nađena so rekao sledeće: Ukoliko sva zemlja u državi u kojoj postoji mineralno bogatstvo, može biti oduzeta, koliko zemlje bi moglo biti nacionalizovano?... Čije bi privatno vlasništvo bilo sigurno?... Veliko prirodno bogatstvo države koga se sa pravom ponosimo i od koga pouzdano očekujemo da bude izvor budućeg bogatstva i prosperiteta bi se pokazalo kao izvor ogromnog zla, i ne bi bilo ništa gore što može da se desi ovoj državi od geološkog istraživanja za razvoj mineralnih bogatstava.

Sudija Moore je ovo rekao pre nego što je u Teksasu nađena nafta. Koliko je bio u pravu govori i činjenica da bi 70 procenata Teksasa danas bilo u vlasništvu države da se tome nije usprotivio.

100 dana ničega

Ministarstvo zdravlja je takođe prestavilo rezultate rada (i ovde) za prvih 100 dana vlade, na stranu što isti čovek vodi ministarstvo više od 1,500 dana. Kao osnovni uspeh Ministarstva navodi se zapošljavanje 1,000 zdravstvenih radnika. Čestitam! Ministarstvo uspešno sprovodi strategiju za prepolovljavanje nezaposlenosti u zdravstvenom sektoru do 2010. Ako ovako nastave do tada će zaposliti još 4,000 novih. Da je sreće pa da prebace normu i reše problem nezaposlenosti uopšte. Opšte je poznato da je najveći problem koji građani Srbije imaju po pitanju zdravlja nezaposlenost u zdravstvu pa je u redu da se sa tim problemom ozbiljno uhvati u koštac.

Osim zapošljavanja dodeljeno je 1,000 dugoročnih stambenih kredita zdravstvenom osoblju a povećane su im i plate za 5 odsto. Pored toga kupljeni su neki uređaji, okrečene neke zgrade a instalirana je i kotlarnica na gas u Kliničkom centru zbog uštede (valjda nisu predvideli poskupljenje). Na kraju se pominje i broj uredbi i predloga zakona koje je Ministarstvo pripremilo. Jedino što mi je bilo interesantno je predlog uredbe o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju. Pretpostavljam da će se to plaćati preko obaveznog državnog. Znači i nije neka reforma.

Sve u svemu uglavnom se sve svodi na zdravstvo a gotovo ništa na zdravlje. Zato me je i iznenadilo što je na kraju dokumenta napisano da je prioritet broj jedan Ministarstva zdravlja da pacijent bude u središtvu zdravstvenog sistema. Kako? Milosavljević ima teoriju koja kaže da bi pacijent bio u središtu sistema neobično (je) važno planiranje zdravstvenog kadra. Mene ta logika nekako zaobilazi. Razumem da je bolje imati više zdravstvenih radnika nego manje, ali ne mislim da je to najbolji i jedini način za povećanje kvaliteta usluge. Konkurencija svuda dovodi do boljeg kvaliteta. Zašto bar ne počne sa razvijanjem sistema konkurencije u kome bi privatne bolnice mogle ravnopravno da se takmiče sa državnim? Makar da napiše strategiju može i bez akcionog plana, da nam pokaže da mu je stalo. Naprotiv, do sada se samo trudio da tu konkurenciju guši ograničavanjem prava zdravstvenih radnika da rade i u privatnoj praksi. Jasno mi je da je to verovatno najbolnija i najkomplikovanija reforma koja može da se sprovede ali mi je neverovatno da je ovaj ministar praktično nije pomenuo za pet godina svog neprekidnog mandata. Ako jeste izvinjavam se, ja ga bar nisam čuo.

Ministarstvo zdravlja bi trebalo da se preimenuje u Ministarstvo zdravstva pošto više vode računa o zaposlenima u sektoru nego o zdravlju građana. Doduše, nisu jedino ministarstvo kojima "pacijenti" nisu u centru sistema.

Customer is King

U petak sam pokušao da kupim kartu Pariz - Beograd preko Jatovog sajta jednom prijatelju ali iz nekog razloga nalog nije mogao da se izvrši. Moj prijatelj je pozvao poslovnicu u Parizu i evo kako je tekla komunikacija otprilike.

Putnik: Moj prijatelj je pokušao da kupi kartu online ali je prodaja odbijena. U čemu je problem?
JAT: Karte ne mogu da se plaćaju tuđom karticom.
Putnik: Ali pre dve nedelje smo na isti način kupili kartu?
JAT: Na tom letu ionako ima samo još dva mesta.
Putnik: Da li možemo nekako da kupimo kartu?
JAT: Samo ako vi platite.

Air France nije pravio problem.