Njegova industrijska upotreba je jako ograničena -- upotrebljava se u neke industrijske svrhe, ali tu ima supstitute. Kad mu je cena niska isplativo je upotrebiti ga, ali kad poskupi kao što je danas, proizvođači ga zamene nečim drugim.
Upotrebljava se i za nakit, ali kolika je cena materijala za nakit zavisi od ukusa i mode. U poslednjih par hiljada godina zlato se dosta dobro drži na tom polju, ali zemlja se danas okreće nešto brže i lako je zamislivo da se ukusi promene.
Treći i najvažniji motiv za kupovinu zlata je spekulativni, bilo da je razlog očekivanje rasta njegove cene ili konzervativna zaštita od ekonomskih neizvesnosti. Iza ovog motiva stoji uverenje da će i mnogi drugi kupovati zlato i da će mu relativna cena u odnosu na drugu robu ili imovinu zato ostati visoka.
Izvor tog uverenja je duga tradicija zlatnog novca. Od mnogih drugih stvari koje imaju unutrašnju vrednost i koje su mogle služiti za štednju ili kao sredstvo razmene, zlato se izdvajalo kao posebno zgodno za čuvanje jer je lako deljivo, nekvarivo i može se nositi sa sobom. (Mada istorija koju deo austrijskih ekonomista prepričava daleko prenaglašava zlatni novac; u stvarnosti je mnogo veću ulogu širom sveta i tokom većeg dela istorije igralo srebro, dok je zlato nešto mlađi fenomen). Ali danas su te osobine koje su od zlata napravile čuvara vrednosti mnogo manje važne nego što su nekad bile. U srvhe štednje, možete isto tako uložiti u nekretninu ili komad zemlje. U savremenom pravnom sistemu skoro sve što se kupuje i prodaje je lako delljivo (možete kupiti zemlju ili umetničku sliku u vlasništvu 29:71%), a vlasnička prava su u pristojnijim zemljama sigurna i nema potrebe bilo šta nositi sa sobom da biste ga sačuvali. Ako vam je motiv zaštita od inflacije, svejedno je šta ćete kupiti samo da ne čuvate keš -- kupovina bilo čega od konzervi do akcija firmi vas jednako štiti od inflacije kao i zlato.
Zato mi izgleda da zlato dobar deo svoje vrednosti crpe samo iz tradicije. Iza njegove posebno visoke cene danas stoji problem kolektivne akcije -- svako ga kupuje jer veruje da će ga i svi drugi kupovati usled čega mu vrednost raste.
Evo i jednog paradoksa. Najveći proponenti zlata, kako u monetarnoj sferi tako i kupovine zlata kao investicione odluke danas su neki austrijski ekonomisti. Ali austrijska škola ekonomije je ta koja upozorava na opasnost zaključivanja na osnovu istorijskih trendova i kaže da zaključke treba izvoditi deduktivno, iz premisa logikom prema zaključcima.
Uloga zlata u monetarnoj sferi, baš kao i njegova tržišna cena, su zaključci izvučeni ekstrapolacijom jednog jako dugog trenda, uloge zlata kao rezervne valute. Ali ako se zaboravi na trend i pogleda čemu služi zlato danas, teško je videti njegovu izuzetnost. Industrijska upotreba mu je ograničena, a ni kao novac više nije posebno korisno. I dalje postoji tražnja za njim kao nakitom, ali ukusi su promenljivi i nema garancije da će to večno trajati. Čini mi se da najvažniju ulogu u sadašnjoj ceni zlata igraju tradicija i navika. Jasno mi je zašto je zlato, kao i srebro, postalo i održalo se kao novac hiljadama godina. Ali nije mi jasno zašto bi danas neko davao više značaja zlatu nego drugim vrstama imovine.
Upotrebljava se i za nakit, ali kolika je cena materijala za nakit zavisi od ukusa i mode. U poslednjih par hiljada godina zlato se dosta dobro drži na tom polju, ali zemlja se danas okreće nešto brže i lako je zamislivo da se ukusi promene.
Treći i najvažniji motiv za kupovinu zlata je spekulativni, bilo da je razlog očekivanje rasta njegove cene ili konzervativna zaštita od ekonomskih neizvesnosti. Iza ovog motiva stoji uverenje da će i mnogi drugi kupovati zlato i da će mu relativna cena u odnosu na drugu robu ili imovinu zato ostati visoka.
Izvor tog uverenja je duga tradicija zlatnog novca. Od mnogih drugih stvari koje imaju unutrašnju vrednost i koje su mogle služiti za štednju ili kao sredstvo razmene, zlato se izdvajalo kao posebno zgodno za čuvanje jer je lako deljivo, nekvarivo i može se nositi sa sobom. (Mada istorija koju deo austrijskih ekonomista prepričava daleko prenaglašava zlatni novac; u stvarnosti je mnogo veću ulogu širom sveta i tokom većeg dela istorije igralo srebro, dok je zlato nešto mlađi fenomen). Ali danas su te osobine koje su od zlata napravile čuvara vrednosti mnogo manje važne nego što su nekad bile. U srvhe štednje, možete isto tako uložiti u nekretninu ili komad zemlje. U savremenom pravnom sistemu skoro sve što se kupuje i prodaje je lako delljivo (možete kupiti zemlju ili umetničku sliku u vlasništvu 29:71%), a vlasnička prava su u pristojnijim zemljama sigurna i nema potrebe bilo šta nositi sa sobom da biste ga sačuvali. Ako vam je motiv zaštita od inflacije, svejedno je šta ćete kupiti samo da ne čuvate keš -- kupovina bilo čega od konzervi do akcija firmi vas jednako štiti od inflacije kao i zlato.
Zato mi izgleda da zlato dobar deo svoje vrednosti crpe samo iz tradicije. Iza njegove posebno visoke cene danas stoji problem kolektivne akcije -- svako ga kupuje jer veruje da će ga i svi drugi kupovati usled čega mu vrednost raste.
Evo i jednog paradoksa. Najveći proponenti zlata, kako u monetarnoj sferi tako i kupovine zlata kao investicione odluke danas su neki austrijski ekonomisti. Ali austrijska škola ekonomije je ta koja upozorava na opasnost zaključivanja na osnovu istorijskih trendova i kaže da zaključke treba izvoditi deduktivno, iz premisa logikom prema zaključcima.
Uloga zlata u monetarnoj sferi, baš kao i njegova tržišna cena, su zaključci izvučeni ekstrapolacijom jednog jako dugog trenda, uloge zlata kao rezervne valute. Ali ako se zaboravi na trend i pogleda čemu služi zlato danas, teško je videti njegovu izuzetnost. Industrijska upotreba mu je ograničena, a ni kao novac više nije posebno korisno. I dalje postoji tražnja za njim kao nakitom, ali ukusi su promenljivi i nema garancije da će to večno trajati. Čini mi se da najvažniju ulogu u sadašnjoj ceni zlata igraju tradicija i navika. Jasno mi je zašto je zlato, kao i srebro, postalo i održalo se kao novac hiljadama godina. Ali nije mi jasno zašto bi danas neko davao više značaja zlatu nego drugim vrstama imovine.
