Pages

29 June 2009

Crveno zlato


Ministar poljoprivrede Saša Dragin je izjavio da su neke hladnjače spustile dogovorenu otkupnu cenu maline od 130 dinara po kilogramu, pravdajući to lošim kvalitetom ovog voća zbog kiše. On je naveo da je Ministarstvo poslalo inspektore u te hladnjače.

"Inspekcija je poslata da utvrdi da li je to pokušaj da se poljoprivrednicima obori cena ili je nešto drugo posredi", rekao je Dragin...

Zanima me od kada je, i po kom tačno zakonu, pokušaj da prodavcu oboriš prodajnu cenu postao razlog za posetu inspekcije.

Honduras

Živimo u doba neograničene demokratije. Priče o konstitucionalnoj demokratiji, demokratiji ograničenoj vladavinom prava i ustavom su za akademske rasprave i udžbenike. U praksi, demokratija je neograničena.

Pogledajte jučerašnji slučaj Hondurasa. Popularni predsednik je pokušao da za sebe, protivno ustavu, obezbedi još jedan mandat, jer je tako hteo narod. Ali ustavna ograničenja mandata postoje baš zbog toga što je neko popularan, da nije tako ona ne bi ni bila potrebna. Vrhovni sud je odlučio da predsednik Zelaja ne može raspisati referendum o novom mandatu (jer po ustavu to može samo kongres), ali je Zelaja odlučio da ignoriše odluku. Vojska je zapretila da će reagovati ako odluka suda ne bude poštovana, ali je Zelaja onda otpustio načelnika vojske. Sud je odlučio da je i taj otkaz neustavan. Na kraju su generali izvršili puč, uhapsili Zelaju, sproveli odluku vrhovnog suda i sprečili kršenje ustava od strane trenutno popularnog predsednika.

I kakve su svetske reakcije na ovaj slučaj? Svi, SAD, Evropska unija i Ujedinjene nacije su osudili vojni udar! To su naravno uradili i Fidel Kastro i Hugo Čavez, a svetski mejnstrim se u ovome slaže sa njima.

Niko ne voli vojne pučeve. Ali vladavina prava ili demokratija pod ustavom podrazumeva da volja naroda bude ograničena nekim opštim principima slobode i bude podvrgnuta dugoročno stabilnim pravilima igre. Anglosaksonskim i zapadnoevropskim zemljama to danas ide relativno lako. Politička kultura je takva da političari uglavnom poštuju barem ta osnovna pravila igre i bez da ih neko posebno prisiljava na to. Ali u drugim delovima sveta to ne ide glatko. Političari se ne osećaju vezani ni tradicijom, ni kulturom, ni pritiskom medija, civilnog društva i glasača. I zato što se ustavi tamo ne sprovode sami od sebe, iza njih mora da postoji realna pretnja. Tako turska vojska, s vremena na vreme, sasvim opravdano interveniše. Zloglasni Pinoče je uradio nešto slično, jer je Aljende tridesetak puta prekršio ustav pre nego što su generali odlučili da ga sklone. Ali Pinoče se danas jednoglasno osuđuje zbog udara na demokratiju, a Aljendeu se serijsko kršenje ustava oprašta, ako se uopšte ikada i pominje.

Na ovo se može gledati kao ideološki sukob levice i desnice, jer se levim autoritarnim populistima obično oprašta lakše nego konzervativcima. Ali važnija od toga je druga dimenzija i podela na demokratske romantičare i na pristalice vladavine prava. Demokratski romantičari, u koje danas spada ogromna većina političara i javnih intelektualaca, su skloni opravdavanju bilo čega što je po volji većine. Pristalice vladavine prava, kojih je u teoriji mnogo ali u praksi malo, hoće da demokratiju stvarno ograniče pravilima igre.

Pre nego što je, zajedno sa Hillary Clinton, osudio honduraški puč, Barack Obama je mogao da se seti da je 1950-ih predsednik Eisenhower poslao vojne trupe u Arkanzas, da sprovedu odluku Vrhovnog suda o prestanku rasne segregacije. Sud je tako odlučio, odluka se na tadašnjem jugu nije mogla sprovesti sama od sebe i Eisenhower (kojem se ta odluka tadašnjeg ultraliberalnog suda takođe nije sviđala), je shvatio da je ustav ponekad potrebno sprovesti. Da je tada bilo neograničene demokratije, rasna segregacija ne bi prestala. Sada u Hondurasu vojska postupa slično i, doduše mimo predsednika, sprovodi ustav i odluku Vrhovnog suda. Ali retko ko je spreman da to brani i to nam najbolje govori da ustavna demokratija polako gubi bitku i postaje relikt prošlosti. Ostala je samo demokratija.