Pages

29 May 2008

Easterlyjeva mudrost

Bill Easterly, profesor na NYU, za Financial Times:

Gde su eksperti koji su unapred znali da će opskurna indijska kompanija koja pravi jestiva ulja da postane firma od 10 milijardi dolara (Wipro) pružajući IT usluge i kol-centre. Ili da će brazilski državni gubitaš (Embraer) nakon privatizacije da osvoji veliki deo tržišta regionalnih putničkih aviona? Ili da će južnokorejski preduzetnici stvoriti proizvođača automobila (Hyundai) čija će vrednost biti veća od General Motorsa ili Forda? Ili da će učitelj Dong Ying Hong, koji je radio za 9$ mesečno u Datangu u Kini, postati milioner praveći čarape?

Easterlyjeva poenta, sa kojom nisam siguran da se slažem, je da niko, u stvari, ne zna kakve ekonomske politike vode do ekonomskog rasta. Međutim, onda on sam onda citira Hajeka koji kaže da su potrebne ekonomske i političke slobode. To znači da ipak nešto znamo.

Kako nam je ovo promaklo?

Pre jedno godinu dana u Kuriru je izašao tekst u kojem su pitali neke od vodećih političara da li se zalažu za legalizaciju prostitucije. Dakle:

Dragan Todorović (SRS): "On smatra da prostituciju treba svesti u zakonske okvire.
- Međutim, naša država je neozbiljna i gura glavu u pesak. Ovaj zanat je u drugim državama legalizovan."

Milorad Vučelić (SPS): "Socijalista Milorad Vučelić takođe misli da sve pojave koje su ukorenjene u društvu treba zakonski regulisati, pa tako i prostituciju."

Srđan Srećković (SPO): "Od legalizacije prostitucije bi koristi imali svi - i žene koje se tim poslom bave, i država, jer bi imala poreske prihode, ali i građani koji te usluge koriste, pre svega zbog zdravlja."

Nebojša Bakarec (DSS): "pošto je već prisutna, onda je bolje da bude legalizovana, to jest da bude u zakonskim tokovima"

Penzije

Krkobabić traži da prosečna penzija iznosi 70% prosečne plate. U načelu, svi se sa njime slažu, postavlja se samo pitanje kada će i kako će to moći da se ostvari, sa ili bez Evropske unije. Na ovom malom primeru se vidi šta se dešava kada se neka tako bitna odluka donosi demokratski.

Pa naravno da su svi političari "za". Ko je lud da izađe pred birače i da kaže - "Ne može! Ne dam! Uopšte me ne zanimaju penzioneri!"? Naravno da će svaki normalni političar koji se bori za vlast reći "Što 70%, što ne 100%?" Uostalom, šta ga briga - ne plaća iz svog džepa.

Svi oni žele glasove penzionera. Naravno da će sve svoje izjave malo relativizovati kada dođu na vlast i kada shvate da ne mogu baš sva data obećanja da ispune, ali nije to poenta. Poenta je da penzije uopšte ne treba da budu utvrđivane na izborima, kao što na izborima ne treba da bude utvrđivana ni visina kamata, cena struje, plata direktora privatne firme, ili ko treba da bude pušten iz zatvora. Štednja za stare dane treba da bude privatna odluka.

Po mom mišljenju, državne penzije treba da budu socijalna kategorija, samo za one koji su bolesni ili neodgovorni, pa celog života nisu ništa uštedeli. Zato penzije treba da budu relativno niske. Naravno, to treba da se odnosi tek na nas, relativno mlade, a sadašnjim penzionerima moramo nastaviti da plaćamo penzije, jer su i oni plaćali doprinose. Neka generacija će biti zeznuta, moraće da štedi za svoju starost, ali i paralelno da finansira penzije ljudima koji su u tom trenutku penzioneri. Nemam ništa protiv da to bude moja generacija. Alternativa je da to bude generacija naše dece. Rikardijanska jednakost kaže da je to sve jedno, jer ćemo finansiranjem duplih penzija ostaviti manje nasledstvo svojoj deci.

Kad smo već kod penzija, pogledao sam koliko iznosi prosečna penzija u OECD zemljama u odnosu na platu koju je čovek primao dok je radio. Iznosi veoma variraju, (pogledajte tabelu) - od oko 40% u Irskoj, Novom Zelandu i Meksiku do preko 100% u Grčkoj, Turskoj i Mađarskoj. Proseci za zemlje OECD-a su sledeći: ko je imao platu duplo manju od prosečne, dobija penziju u iznosu od 84% svoje plate; ko je imao tačno prosečnu platu, dobija penziju u iznosu od 70% svoje plate; ko je imao platu duplo veću od prosečne, dobija penziju u iznosu od 60% svoje plate.

Naravno, ovo nije jedini parametar koji treba da nas zanima - drugi je "prosečno trajanje penzije" - ako prosečan Turčin radi do 65 godina, a umire u 67, onda ni penzija od preko 100% plate nije nešto posebno mnogo. Tako da bih ja rekao Krkobabiću - "Može 70%, može i 100%, ali hajde onda da pomerimo odlazak u penziju tako da neto efekat bude rashodno neutralan." I to bi negde bilo i socijalno pravedno. Zašto bi zdrava žena od 58 godina dobijala penziju na račun nepokretnog 80-ogodišnjaka?

Misliš da možeš da budeš premijer?

Alex Tabarrok smatra da su glasači loše informisani i da zbog toga donose loše odluke. Kao primer daje tri razloga zbog kojih smatra da predizborne debate treba zameniti nečim novim:

  • Dosadne su (više ljudi gleda prosečne serije nego političke debate)
  • Ne otkrivaju ništa o znanju kandidata jer političari koriste pripremljene poruke koje ponavljaju kao papagaji u kondiciji
  • Nije jasno ko je pobednik debate

Umesto debata Tabarrok predlaže organizovanje kvizova i rialiti programa gde bi glasači mogli da uporede informacije koje dobijaju sa pravim sposobnostima kandidata. Program bi imao tri segmenta:

  • Kandidati bi trebalo da za 12 sati ubede par pred razvodom da sami raspodele svoju imovinu (Coaseova teorema)
  • Kandidati bi igrali diplomatiju, igra slična riziku gde pregovaranje ima veću ulogu od bacanja kockica (Teorija igara)
  • Kandidati bi trebalo da pogode ko je tajanstvena osoba, kao u kviskoteci, odnosno ko je ponudio najbolje ekonomsko rešenje ako ga nude npr. ronilac, vozač i ekonomista.

Tabarrok smatra da bi ovakvi testovi povećali informisanost glasača (i gledanost), dali bolji uvid u sposobnosti kandidata i jasno odredili pobednika. Program bi sigurno imao veliku gledanost ali nisam siguran da bi uticao na kvalitet izabranog kandidata. Sa druge strane ne vidim kako bi mogao da ima loš uticaj na kvalitet. Generalno, sjajna ideja. Čak je i NYT imao pozitivan članak o ovom predlogu i zaključio da, ako ništa drugo, bar bi znali da su nam političari pametniji od đaka petaka.

Državni analitičar

Slobodan Antonić: Добар део тог антирадикалског расположења има своје корене у снобизму.

U snobizmu. Ja sam mislio da ima veze sa zarđalim kašikama, ali možda je Antonić bio mali pa se ne seća.

Zanimljivo je pratiti Antonićev intelektualni i moralni sunovrat, u samo nekoliko godina. Od kritičkog liberalizma ("Misionarska inteligencija" iz 2003.), do nacionalno svesnog liberalizma, do nacionalno svesnog socijalizma (videti knjigu o Sartidu, 2006.), do nacional-socijalizma. Amen.