Pages

20 December 2016

Sve nam je ukrao

Jednom davno, još tokom 1990ih, Vojislav Koštunica se žalio u nekom intervjuu kako su srpski komunisti preuzeli sve programske ideje od njih, "autentičnih"nacionalista. Novinar s kojim je razgovarao, naslovio je intervju frazom koja će postati u narednim godinama u kuloarima nas, odnarođenih NATO špijuna i mundijalista, omiljena krilatica za srpadanje sa "nacošima" i njihovim nevoljama i duševnim patnjama: "Sve su nam ukrali". Jadni Koštunica i Čavoški, Sloba im opljačkao "intelektualni kapital". Ideje Jugoslavije kao "tamnice Srba", avnojevskih granica kao komunističke anti-srpske zavere, Tito ustaša, "pobednici u ratu gubitnici u miru" - kakav je to način da jedan običan komunistički aparatčik bez pedigrea u krugovima oko Dobrice Ćosića, Francuske 7 i Simine 9a, koji nas je, štaviše, do pre koju godinu proganjao zbog ovakvih ideja, sada preuzme svu tu dubinsku mudrost i izgradi svoju karijeru na njoj?

Ovaj proces prestrojavanja bivših komunista ka etno-nacionalizmu, čiji je balkanski paragon bio Milošević, mogao se još tada, tokom 1990ih, videti u celoj istočnoj Evropi, premda je bio mnogo manje dramatičan nego danas. Poljski filozof i vodeći disident Adam Mihnjik napisao je još tada stvar koju sam ja oduvek smatrao najboljim mogućim opisom istočnoevropskog nacionalizma i ksenofobije: "nacionalizam je poslednji stadijum komunizma". Posmatrajući poljske ekvivalente Koštunice i Čavoškog, on je zaključio da nacionalistička halabuka predstavlja samo poslednju malignu transformaciju komunističkog kolektivizma, poslednju farsičnu iteraciju Hajekove spoznaje da je "fašizam stadijum u koji društvo stigne kad se pokaže da je socijalizam bio iluzija". Iz tog razloga mi se oduvek činila površnom i kontraproduktivnom borba mnogih ljudi iz "građanske opcije" u Srbiji, protiv Miloševića i njegovog režima kao "nacionalističkih". Prosto, bila je reč o starom komunističkom režimu koji je u novim uslovima samo morao da promeni svoju legitimacijsku osnovu. Kao što je Staljin učinio u jesen 1941 kada je Hitler stigao na 100 km od Moskve...

U međuvremenu, ironija istorije nam je priredila još jedno blisko sučeljavanje nacionalizma i socijalizma na Zapadu, samo što se to sučeljavanje i "uzajamno artikulisanje" tamo, izgleda, odvija u suprotnom smeru od istočnoevropskog: svedočimo, naime, upečatljivom usponu takozvnaih "ektremno desnih" stranaka i pokreta, koji izgleda da "kradu" ideologiju od levičara, a ne obrnuto: od gospođe Le Pen u Francuskoj, Nigela Faragea u Britaniji, AfD u Nemačkoj, Hofera u Austriji, onog klovna-pevača (ili šta li je već) u Italiji pa sve do novog američkog predsednika, Donalda Trumpa, nova internacionala post-modernog etno-fašizma se formira, koja kombinuje anti-imigrantski i ksenofobični impuls sa ekonomskim etatizmom starih levičara. Umesto socijalne države blagostanja iz prošlosti, nazočimo sada vaspostavljanju "nacionalne" zaštitničke države blagostanja, u korist "starosedelaca", a protiv imigranta i manjinaca.

Prošlog meseca u britanskom Guardianu sam pročitao članak koji je se bavio ovom neobičnom transformacijom. Članak je bio nešto najbliže mom starom, kultnom Koštuničinom "Sve su nam ukrali" intervjuu iz 1990-ih, samo sa obrunutim ulogama: engleski levičari se ovde žale upravo na to da su ekstremni nacionalisti "ukrali" (doslovce) socijalni program stare levice, i rebrendirali ga kao nacionalistički, te preotimaju time glasače od starih socijal-demokratskih stranaka. Podnaslov članka je bio: "Širom kontinenta, desničarski populisti su preuzeli kontrolu političkog dijaloga. Kako su uspeli to da urade? Tako štu su ukrali jezik, teme i glasače stare levice".

Donald Trump je možda najdramatičnija ilustracija sveprisutnosti ovog trenda, upravo zato što dolazi iz zemlje za koju su mnogi (uključujući i mene) verovali da je znatno imunija na ove trendove fašizacije nego Evropa. Time je njegov "blend" postideološkog "populizma" i ksenofobije sa oslanjanjem na jaku državu zanimljiviji za proučavanje.

Trump je klasični predstavnik nove ksenofobične "desnice" i kao takav vodeći i do sada najuticajniji promoter fatalne evropeizacije američke politike. Bilo je i ranije u američkoj politici populističkih demagoga evropskog tipa koji su kombinovali etnički nacionalizam sa zaklinjanjem u jaku državu blagostanja (primeri Ross Perrota i Pata Buchanana) ali ni jedan od njih nije došao ni blizu mesta predsednika. Trump oličava sve karakteristične crte evropskog populizma: ksenofobija, retorika protiv imigranata, pizma na slobodnu trgovinu i zagovaranje protekcionizma i poništavanja međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini (u Trumpovom slučaju NAFTAe i TPPa), i agresivno obnavljanje kompromitovane kejnzijanske "industrijske politike" koju su čak i levičari napustili; a na drugoj strani, tu su obećanja darežljive države blagostanja "za nas domaće", protivljenje bilo kakvim reformama državnog penzionog i zdravstvenog sistema (Trumpova stalna obećanja da on neće dozvoliti smanjenje penzionih beneficija, kao i da će obezbediti da država plati da svako ima zdravstveno osiguranje). Još jedna karakteristika ovog novog populizma, vrlo naglašena kod Trumpa, je poza "pragmatizma" i kritika "ideologa" - vrlo poznata fašistička ideološka žvaka, još od Musolinija: fašista nije dosadni ideolog koji se raspravlja u parlamentarnim brbljaonicama sa buržoaskim ideolozima nego praktičan čovek jake volje koji preuzima stvar u svoje ruke i "rešava probleme" (vozovi uvek "idu na vreme" u fašističkoj utopiji).

U Trumpoovom slučaju ova fašistička "pragmatička" ideologema je upotpunjena, i amplifikovana činjenicom da je on potpuni ignoramus, čovek koji bukvalno nema pojma ni o čemu: on misli da sudije u Americi "potpisuju zakone" ("sign bills"), ne zna šta je nuklearna trijada, zaklinje se da će da štiti član 12 Ustava (Ustav ima 7 članova)  itd. Naizgled paradokaslno, ovaj intelektualni primitivizam je deo Trumpove atraktivnosti za jedan deo birača, na sličan način na koji je cirkuzantski nastup Bogoljub Karića, sa njegovim nekoherentnim mumlanjem, namerno naglašenim "južnim akcentom", salatama i sličnom ikonografijom bio popularan kod jednog dela srpskih birača. Trump koji je je "otvoren" i koji "kaže kako jeste" je u neku ruku američki Bogoljub Karić,

Ali ima kod Trumpa još jedan mračniji element za koji takođe imamo presedan u Srbiji: njegova gotovo opscena vulgarnost, kao i odsustvo bazičnih ljudskih i džentlmenskih manira (podsmevanje hendikepiranim osobama, sirovi seksizam, rasistički ispadi, podržavanje nasilja na mitinzima, besprizorni cinizam i otvoreno laganje "bez blama") čine ga vrlo sličnim Vojislavu Šešelju, samo bez Šešeljevih retoričkih veština i "intelektualne" ambicije: svojim skučenim vokabularom i konceptualnim aparatom (neke analize su pokazale da Trump ne koristi mnogo više od 500 reči), odustvom sposobnosti da sastavi jednu koherentnu rečenicu na engleskom jeziku, kao i svojim muljatorskim talentom i vulgarnim odsustvom stila (pogledajte njegova zlatna kupatila dostojna balkanskih "bizmismena"), Trump zaista najviše liči na Bogoljuba Karića, uz dodatak Šešeljeve kriminogene i siledžijske malignosti.

No ova, kako bi Putin rekao, "živopisna" crta Trumpove ličnosti nije najvažnija. Fascinirani Trumpovom upečatljivom spoljašnjom stranom, kritičari gube iz vida glavnu stvar, a to je njegov autoritarni politički instinkt. Trump u svemu vidi zaveru neprijatelja Amerike koju oni sprovode slobodnom trgovinom i "otimanjem naših radnih mesta" čemu se ima stati na kraju "čvrstom rukom" kući. Fascinacija čvrstom rukom, snagom i moći, i autoritarnom politikom je konstanta koju kod njega možete pratiti od 1980ih naovamo. Još 1988 on je zakupio celu stranu u New York Timesu da bi se žalio na "slabo liderstvo" Ronalda Reagana koji dozvoljava da Japanci otimaju naša radna mesta i uništavaju američku automobilsku industriju. Već decenijama, kao pokvarena ploča, on ponavlja istu tu priču, samo se predsednici i spoljni neprijatelji menjaju, ali zavera poganih stranaca i saučestvovanje američkih vlasti ostaju konstanti. Zamislite psihologiju čoveka kome je Ronald Reagan bio "slab lider".

Evo još detalja. U jednom intervjuu iz 1980ih Trump je kritikovao Gorbačova što previše povlađuje tim svojim robovima, umesto da zavede "čvrstu ruku" i prekine anarhiju koja vlada u zemlji. Dakle, sve što je Trump video u SSSR u drugoj polovini 1980ih bio je haos i odsustvo reda i discipline - ne podrivanje komunizma i šansu za oslobađanje ruskog i ostalih istočnoevropskih naroda od komunističke diktature. Razmislite o tome. U jednom drugom intervju iz ranih 1990ih, na pitanje šta misli o protestima na Tjenanmenu koje su kineski komunisti ugušili masovno izgazivši demonstrante tenkovima, Trump je rekao da su crveni drugovi "umalo upropastili stvar" (" almost screwed everything up") ali da su se onda prizvali pameti i zaveli red. Imate tako američkog predsednika koji u Tjenanmen protestima kineskih studenata za slobodu i demokratiju vidi samo "nerede" (riots), i podržava akciju kriminalne, diktatorske vlasti da tenkovima uguši te "nerede". Treba li ikoga da čudi Trumpovo divljenje za Vladimira Putina, koga on naziva "velikim liderom"? Putin je sve ono što bi Trump želeo da bude, ali što, kako zbog svoje lične nekompetencije tako i zbog i ograničenja koja takvoj ambiciji postavlja američki ustavni sistem, nikada (nadati se!) neće biti u stanju da sprovede: da kontroliše "čvrstom rukom" celu ekonomiju, konfiskuje i otima privatnu imovinu političkih neposlušnika, zatvara (ili likvidira) novinare koji ga "kleveću" itd. Na pitanje jednog novinara kako može da podržava Putina kada ovaj ubija političke protivnike, recimo Litvninenka i Njemcova, on je odovorio da i Obama "ubija dosta naokolo". Suočeni smo tako sa američkim predsednikom koji ne vidi moralnu razliku između ubijanja terorista dronovima u ratu i trovanja političkih protivnika radioaktivnim polonijumom.

Ovo sam sve napisao iz prostog razloga što postoji jedna pobožna nada, jedno očekivanje kod ljudi na američkoj desnici koji nemaju nikakvih iluzija o Trumpu, ali veruju da će on makar svojim agresivnim, autokratskim stilom "prodrmati Vašington" i razmontirati etabliranu administrativnu državu. U prilog ovakvoj nadi idu neka od imenovanja koja je Trump napravio u svom kabinetu: bivši guverner Teskasa Rick Perry postavljen je za sekretara za energiju. čovek kji se zalaže za ukidanje ovog ministarstva (!), zagovara slobodno tržište i čak je napisao knjigu o federalizmu sa tipične teksaške i južnjačke tačke gledišta. Sekretari za obrazovanje i zdravstvo su isto tako odlični i obećavaju da će sprovesti proram vaučera u školstvu, kao i ukinuti Obamacare i zameniti ga više pro-tržišnom alternativom. Direktor EPA je političar iz Oklahome koji je proveo poslednjih pet godina tužeći EPA (!) i glavni cilj mu je eliminisanje Obaminih klimatskih inicijativa i smanjenje moći EPA. Sekretar za rad je milijarder koji je proveo karijeru tukući se sa sindikatima i jedini program mu je kako da im stane na rep. Koliko god bio svestan opasnosti koju po američku demokratiju ali i po konzervatvno-libertarijansku političku ideju u Americi predstavlja Trump i njegov pokret, ne mogu da ne budem makar malo zadovoljan kad vidim totalnu paniku među američkim levičarima da će Trump da napravi "reakcionarnu kontrarevoluciju", da poništi sve što su oni napravili od NjuDila, Velikog društva do Obamacarea, i vaspostavi 19-vekovnu verziju divljeg laissez-faire.

Upravo zato mislim da ne postoji veća greška od potpirivanja ovakvih iluzija od strane ljudi na desnici. Trump je autoritarac, populistički demagog evropskog stila zaljubljen u moć i državu, a ne američki konzervativni borac poput estalbišmenta poput Reagana ili Goldwatera. On ne veruje u američki ustavni poredak, slobodno tržište ni dobre tradicije slobode - on veruje samo u sebe i svoju neograničenu moć. Ako nas istorijski iskustvo u ovom domenu išta uči onda je to da populistički demagozi tog tipa nikada nisu slobodno-tržišni reformatori.

Tačno je da su kadrovi važni, ali je još važnije kakav je predsednik i kakva je njegova agenda. Bilo kakva, i najmanje radikalna, akcija smanjenja državne moću u Vašingtonu će biti nepopularna, i zahtevati od predsednika i njegovog tima da plate veliki politički trošak za bilo šta što preduzmu, a što remeti postojeću raspodelu resursa i šećerlema. Predsednik mora da se izloži riziku da izgubi sledeće izbore, a u najmanju ruku midterm izbore 2018 godine u Kongresu (kao što je Obama svesno preuzeo rizik 2009 sa Obamacareom i neslavno izgubio 2010 i bio okrivljen za taj poraz). Da li vam Trump liči na čoveka koji bi bio u stanju da založi svoj politički kapital za bilo šta što će ga makar kratkoročno učiniti vrlo nepopularnim kod birača? On bio morao da veruje u nešto da bi tako šta uradio. Ali, Trump je "pragmatista" koji ne veruje ni u šta (što njegove pristalice ponosno ističu kao "vrlinu"), i koji ima instinkt da je država uvek rešenje svakog problema. Koji motiv on može da ima da podržava stvari koje će ga sigurno učiniti nepopularnim?

Ništa od ovoga nije teorija nego realnost. Pogledajte samo Trumpova predizborna obećanja i retoriku, i pogledajte njegovo ponašanje od kad je izabran i sve je jasno. Njegove glavne teme u kampanji su bile izgradnja fizičkog zida prema Meksiku da sreči tamošnje "silovatelje i ubice" da preplave Ameriku, i uspostava protekcionističkog ekonomskog zida prema spoljnjem svetu da spreči strane ekonomske agresore i silovatelje (prevashodno Kineze) da otimaju američka "radna mesta". Prvog dana u ofisu obećao je da će poništiti TPP, ugovor o slobodnoj trgovini sa zemljama pacifičkog regiona. Zatim, jedno od glavnih obećanja je projekat "ulaganja u infrastrukturu" težak trilion dolara (1 000 milijardi), koji je klasična demokratska šema kreiranja "prosperiteta" otvaranjem fiktivnih radnih mesta o trošku poreskog obveznika. Trumpov doglavnik Steve Banon se hvali kako će to da bude novi New Deal koji će da raskrsti sa konzervativnom ortodoksijom kontrole budžeta i potrošnje. Po novim izveštajima medija, Trump je već u dosluhu sa demokratima u Senatu, i njihovim novim vođom Chuckom Schumerom, koji još nisu videli program državne potrošnje koji im se nije svideo, i koji će skoro sigurno glasati za ovu Trumpovu sumanutu inicijativu. Od bilo kakvih reformi programa socijalnog osiguranja nema ništa; štaviše Trump je vodio kampanju na očuvanju Social security i Medicare ovakvim kakvi jesu i čak predlagao (pod uticajem svoje socijalističke ćerke Ivanke) novu redsitribuciju za childcare. I tako dalje i tako dalje.

Mislim da je potpuno jasno da oni se koji veruju da će Trump voditi konzervativnu ekonomsku politiku zanose vrlo smešnim iluzijama. Trump će uraditi samo ono što njemu lično donosi popularnost, i ništa više. U ovom trenutku još nije rekao šta će uraditi po pitanju Obaminih incijativa u domenu "klimatskih promena" ali ne sumnjajte da ako ga neko ubedi da će izgledati kao faca i da će ga svi voleti i aplaudirati mu ako pokaže "liderstvo u toj oblasti", da će svi ovi desničari koje se sada kao muve okupljaju oko njegove administracije u sekundi biti pušteni niz vodu bez trunke oklevanja. Njegova pomenuta ćerka je veliki fanatik Al Goreove "vizije" i planira da svoju povlašćenu poziciju koristi da gura ovu inicijativu. Da li kukavni klimatski skeptici koji sada aplaudiraju Trumpu zausta veruju da će on, apsolutni cinik i ignoramus, biti odan njihovim "idejama" više nego svojoj popularnosti i nagovorima svoje ćerke?

Trump nema nikakve ideje, ali ima istinkte autoritarca. Stoga je on mnogo bliži demokratima nego konzervativcima, jer su demokrati stranka autoritarizma i državnog inžinjeringa. Nije slučajno da je glasač Bernie Sandersa ekonomski vrlo blizak glasaču Donalda Trumpa, skoro u svakom detalju, od protekcionizma, preko države blagostanja, do subvencija. Trump je verovatno jedna od najboljih ilustracija procesa koji novinari Guardiana žale pod imenom "krađe" levičarskih ideja od strane ekstremne desnice. Za godinu ili dve, možda i pre, videćete među američkim levičarima verovatno kombinaciju pohvala Trumpu što je odstupio od "konzervativne ortodoksije" i prihvatio etatizam, i očajnih žalbi ala Guardian ili Koštunica: "Sve nam je ukrao".oliti