Koliko god se o sarajevskom atentatu ovih dana govorilo (kad se ne bavi time ko je "kriv" i "ko je prvi počeo") iz perspektive opšte istorije I svetskog rata, globalnih procesa kako geopolitičke tako i istorijske promene od starih monarhističkih režima ka modernom dobu demokratije zasnovane na nacionalizmu, ja volim da stvar gledam iz provincijalne srpske perspektive. Kakva ja srpska pozicija u celoj toj "istorijskoj konstalaciji"? Na kojoj strani je Srbija u istoriji 20 veka? Danas zaista izgleda samorazumljivo da je Srbija bila jedna od tih mladih nacionalnih država koja je došla u konflit sa Žutocrnom Monarijom iz razloga ideološke naravi: sukoba ekspanzionističkog etno-nacionalizma sa starom, građanskom imperijom kojoj je odzvonilo. Ipak, to je varljiva slika, odnosno samo uslovno tačna. Sama Srbija je do 1903 bila na istoj strani istorije kao i Austro-Ugarska. Preokret u Srbiji u političkom smislu počinje 29 maja 1903 kada je grupa oficira srpske vojske bukvalno iskasapila Kralja i Kraljicu i bacila njihove leševe sa terase na ulicu, uz povike odobravanja okupljenih. Šok zapadnog sveta je bio ogroman. Taj zločin je samo pojačao i cementirao sliku Balkana uopšte i Srbije konrektno kao divljačih, okrutnih, necivilizovanih plemena. Kada danas govorimo o reakcijama različitih delova zapadnog sveta na
sarajevski atentat, treba imati u vidu da cela ta stvar ima
predistoriju: a predistorija su "junaci" od 29 maja koji su "herojski"
zatukli kratkovidog, nenaoružanog čoveka i njegovu ženu u spavaćoj sobi u
sred noći i to predstavili kao vrhunsko delo patriotizma. Principov atentat je bio samo bleda kopija beogradskog zločina 11 godina ranije.
Ali, mnogo važnije od toga, Majski prevrat je označio pobedu ekspanzionizma,. militantnog etničkog nacional-romantizma i ratne politike u Srbiji, i poraz stare, miroljubive, trgovačke, "izolacionističke" Srbije Obrenovića koja gleda svoja posla, i u se i u svoje kljuse. Došla je ekipa koja veruje da je kucnuo čas da se krcakju lobanje, osvajaju teoritorije i "oslobađaju potlačena braća" na Balkanu, i da je Srbija taj Pijemont buduće države Južnih Slovena koja ima nastati na ruševinama Austro-Ugarske. Sukob Srbije i Austro-Ugarske zapravo počinje tada. Srbija počinje da rovari užurbano i grozničavao protivu Austrije u Bosni, da radi na podrivanju njhiove vlasti širenjem nacionalističke propagande, organizovanjem političkih i drugih grupa, i sprovođenjem starog programa Načertanija koje je pod Obrenovićima bilo na ledu. Carinski rat i sve ostalo što sledi tokom prve decenije 20 veka je proizvod te promene politike u Srbiji, od Obrenovićevskog "izolacionizma" i savezništva sa Austrijom do jugoslovenskog ekspanzionizma pod Karađorđevićima koji se oslanja prevashodno na Rusiju. Ovde nije pitanje "čija je Bosna" i ko ima više prava da tamo vlada, Srbija ili Austrija, nego da li je rovaranje protiv Austrije u Bosni bilo nacionalni interes Srbije. Ja verujem da nije.
U tom smislu, sarajevski atentat za Srbiju nije toliko sudbonosan i revolucionarni događaj: to je samo slikoviti i kasni izraz stranputice na kojoj se zemlja našla posle 1903 godine. Odbrana Gavrila Principa danas je samo na jednom nivou nekakva nacionalistička manifestacija otpora Zapadu, a suštinski je to odbrana Karađorđevića, Nikole Pašića, Kralja Aleksandra i njihove politike koja je dovela do kataklizme Srbije i Srba u 20-om veku, čije posledice živimo i dan-danas. Šta je danas potrebno nije ograđivanje od nacionalističke prošlosti i osude Principa u ime apstraktnih humanističkih ideala nego obnova obrenovićevske politike i istorijske svesti i osuda koliko površnog i iluzornog, tooliko kobnog, nacional-romantizma srpskih elita posle 1903.
Činjenica da danas nema nikog ili skoro nikog ko bi u Srbiji bio u stanju da tu alternativnu istorijski svest izrazi je spomenik uspehu i hegemoniji novoradikalske i karađorđevićevske ideologije. Nama treba dubinski istorijski revizionizam koji bi demaskirao kataklizmu i ludilo srpskog 20 veka ne u ime humanizma i univerzalnih vrednosti, nego u ime napuštene obrenovićevske nacionalne alternative.
Bilo je ljudi među srpskim piscima, političarima i intelektualcima koji su bili svesni ovoga. Navešću samo neke primere. Pokojni filmski režiser Živojin Žika Pavlović je bio veliki obrenovićevac. Sećam se svog dubinskog šoka kada sam, kao mladi karađorđevićevski antikomunista tokom 1990ih prvi put pročitao jedan njegov intervju u kome je govorio kako je razlika između jedne i druge Dinastije bila u tome što su Obrenovići birnuli za to da "Srbi budu na broju i ambari puni", a Karađorđevići kako da "iskrvare naciju" za svoje bolesne romantičarske, velikodržavne ideje. Drugi je svakako bio pokojni Ivan Đurić, jedan od vodećih "srbijanskih nacionalista" koji je ostao poznat po izreci "nisu petokraku uveli u Srbiju moji Užičani nego neki drugi ljudi". Celokupan taj lokalistički, šumadijsko-srbijanski nacionalizam, defanzivni, konzervativni, racionalan, je obrenovićevska stvar. Pesnik Raša Livada je još jedan od njih.
Ipak, možda najpoznatiji Obrenovićevac je pisac Danko Popović. Pročitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete nemilosredni obrenovićevski obračun sa "iskrvarivanjem nacije" zarad intelektualnih apstrakcija bolesnih umova, žrtvovanja trećine stanovništva Srbije zarad sklapanja državne zajednice sa ljudima koji ne žele državnu zajednicu sa Srbijom: ("šta ti znači da dobiješ rat kad satreš narod"). Videćete sliku šumadijskog seljaka koji ne haje za projekte intelektualaca ali je svejedno topovsko meso njihovih umobolnih esperimentata, bezvredna biološka masa ugrađena na Kajmakčalanu i Mačkovom Kamenu u njihov Skadar na Bojani zvani Jugoslavija. Čitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete da je srpski velikodržavni nacionalizam izraz "istorijskih težnji sprskog naroda" taman koliko je i marksizam-lenjinizam bio izraz "istorijskih težnji radničke klase".
Kako ja vidim zadatak srpskog patriote na dan 30 juna 2014 nije ni da slavi Principa i ostale ludake kao borce protivu Švabe i Zapada koji hoće da nas satru, niti pak da cenzuriše istoriju u ime apstraktnog humanizma i evropskih vrednosti. Naprotiv, zadatak je da se produbi istorijska svest oduzimanjem tapije nacional-šovinistima i intelektualnim apologetima dobrovoljnog puštanja tuđe krvi zarad "državnog razloga" da govore u ime istorije i nacionalne tradicije. Izazov i otpor ovom bolesnom, morbidnom veličanju zločina i terorizma u Srbiji ovih dana, koje je samo pojavni oblik dubljeg veličanja i odbrane samo-genocidne politike 20 veka, mora da dođe "iznutra", u ime Srpstva, Srbije i srpske tradicije, a ne u ime raskrštavanja sa istom. A prvi korak ka tome cilju je da se pokaže da kataklizma počinje 28 maja 1903 a ne 28 juna 1914. Da je to trenutak kada se skrenulo sa ispravnog koloseka Obrenovićevske patriotske politike očuvanja i jačanja nacije u jarak mutnog velikodržavnog nacionalizma, jugoslovenskog avanturizma i teritorijalnih osvajanja kao "nacionalnog interesa".
Ali, mnogo važnije od toga, Majski prevrat je označio pobedu ekspanzionizma,. militantnog etničkog nacional-romantizma i ratne politike u Srbiji, i poraz stare, miroljubive, trgovačke, "izolacionističke" Srbije Obrenovića koja gleda svoja posla, i u se i u svoje kljuse. Došla je ekipa koja veruje da je kucnuo čas da se krcakju lobanje, osvajaju teoritorije i "oslobađaju potlačena braća" na Balkanu, i da je Srbija taj Pijemont buduće države Južnih Slovena koja ima nastati na ruševinama Austro-Ugarske. Sukob Srbije i Austro-Ugarske zapravo počinje tada. Srbija počinje da rovari užurbano i grozničavao protivu Austrije u Bosni, da radi na podrivanju njhiove vlasti širenjem nacionalističke propagande, organizovanjem političkih i drugih grupa, i sprovođenjem starog programa Načertanija koje je pod Obrenovićima bilo na ledu. Carinski rat i sve ostalo što sledi tokom prve decenije 20 veka je proizvod te promene politike u Srbiji, od Obrenovićevskog "izolacionizma" i savezništva sa Austrijom do jugoslovenskog ekspanzionizma pod Karađorđevićima koji se oslanja prevashodno na Rusiju. Ovde nije pitanje "čija je Bosna" i ko ima više prava da tamo vlada, Srbija ili Austrija, nego da li je rovaranje protiv Austrije u Bosni bilo nacionalni interes Srbije. Ja verujem da nije.
U tom smislu, sarajevski atentat za Srbiju nije toliko sudbonosan i revolucionarni događaj: to je samo slikoviti i kasni izraz stranputice na kojoj se zemlja našla posle 1903 godine. Odbrana Gavrila Principa danas je samo na jednom nivou nekakva nacionalistička manifestacija otpora Zapadu, a suštinski je to odbrana Karađorđevića, Nikole Pašića, Kralja Aleksandra i njihove politike koja je dovela do kataklizme Srbije i Srba u 20-om veku, čije posledice živimo i dan-danas. Šta je danas potrebno nije ograđivanje od nacionalističke prošlosti i osude Principa u ime apstraktnih humanističkih ideala nego obnova obrenovićevske politike i istorijske svesti i osuda koliko površnog i iluzornog, tooliko kobnog, nacional-romantizma srpskih elita posle 1903.
Činjenica da danas nema nikog ili skoro nikog ko bi u Srbiji bio u stanju da tu alternativnu istorijski svest izrazi je spomenik uspehu i hegemoniji novoradikalske i karađorđevićevske ideologije. Nama treba dubinski istorijski revizionizam koji bi demaskirao kataklizmu i ludilo srpskog 20 veka ne u ime humanizma i univerzalnih vrednosti, nego u ime napuštene obrenovićevske nacionalne alternative.
Bilo je ljudi među srpskim piscima, političarima i intelektualcima koji su bili svesni ovoga. Navešću samo neke primere. Pokojni filmski režiser Živojin Žika Pavlović je bio veliki obrenovićevac. Sećam se svog dubinskog šoka kada sam, kao mladi karađorđevićevski antikomunista tokom 1990ih prvi put pročitao jedan njegov intervju u kome je govorio kako je razlika između jedne i druge Dinastije bila u tome što su Obrenovići birnuli za to da "Srbi budu na broju i ambari puni", a Karađorđevići kako da "iskrvare naciju" za svoje bolesne romantičarske, velikodržavne ideje. Drugi je svakako bio pokojni Ivan Đurić, jedan od vodećih "srbijanskih nacionalista" koji je ostao poznat po izreci "nisu petokraku uveli u Srbiju moji Užičani nego neki drugi ljudi". Celokupan taj lokalistički, šumadijsko-srbijanski nacionalizam, defanzivni, konzervativni, racionalan, je obrenovićevska stvar. Pesnik Raša Livada je još jedan od njih.
Ipak, možda najpoznatiji Obrenovićevac je pisac Danko Popović. Pročitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete nemilosredni obrenovićevski obračun sa "iskrvarivanjem nacije" zarad intelektualnih apstrakcija bolesnih umova, žrtvovanja trećine stanovništva Srbije zarad sklapanja državne zajednice sa ljudima koji ne žele državnu zajednicu sa Srbijom: ("šta ti znači da dobiješ rat kad satreš narod"). Videćete sliku šumadijskog seljaka koji ne haje za projekte intelektualaca ali je svejedno topovsko meso njihovih umobolnih esperimentata, bezvredna biološka masa ugrađena na Kajmakčalanu i Mačkovom Kamenu u njihov Skadar na Bojani zvani Jugoslavija. Čitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete da je srpski velikodržavni nacionalizam izraz "istorijskih težnji sprskog naroda" taman koliko je i marksizam-lenjinizam bio izraz "istorijskih težnji radničke klase".
Kako ja vidim zadatak srpskog patriote na dan 30 juna 2014 nije ni da slavi Principa i ostale ludake kao borce protivu Švabe i Zapada koji hoće da nas satru, niti pak da cenzuriše istoriju u ime apstraktnog humanizma i evropskih vrednosti. Naprotiv, zadatak je da se produbi istorijska svest oduzimanjem tapije nacional-šovinistima i intelektualnim apologetima dobrovoljnog puštanja tuđe krvi zarad "državnog razloga" da govore u ime istorije i nacionalne tradicije. Izazov i otpor ovom bolesnom, morbidnom veličanju zločina i terorizma u Srbiji ovih dana, koje je samo pojavni oblik dubljeg veličanja i odbrane samo-genocidne politike 20 veka, mora da dođe "iznutra", u ime Srpstva, Srbije i srpske tradicije, a ne u ime raskrštavanja sa istom. A prvi korak ka tome cilju je da se pokaže da kataklizma počinje 28 maja 1903 a ne 28 juna 1914. Da je to trenutak kada se skrenulo sa ispravnog koloseka Obrenovićevske patriotske politike očuvanja i jačanja nacije u jarak mutnog velikodržavnog nacionalizma, jugoslovenskog avanturizma i teritorijalnih osvajanja kao "nacionalnog interesa".