Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika

Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 

Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 

Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.

Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 

Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 

Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 

Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 

  

Ekonomske zakonitosti

Elementarne nepogode koje pokušavaju da podave ovaj deo sveta su nas podsetile na par stvari: da je Srbija zemlja bez institucija i da će političari sve iskoristiti da dobiju malo popularnosti, kao i to da ekonomske zakonitosti uvek deluju. Vidim da na TW pršti od osuda toga što je u pojedinim gradovima poskupela neka roba u prodavnicama (spominju se flaširana voda i gumene čizme, što mi deluje potpuno logično). Ukoliko se vratimo na AS AD grafikon koji pokazuje videćemo da to nije ništa neočekivano. Šta se desilo? Poplave su delovale kako na tražnju, tako i na ponudu. Tražnja za flaširanom vodom i gumenim čizmama se povećala, a ponuda se smanjila ili ostala konstantna (ko ne veruje, neka proveri da li lokalna prodavnica u Osečini može da naruči da joj donesu novu količinu vode kada rasproda zalihe). Samim tim, nova ravnoteža (u smislu ovog teorijskog modela) mora da se nađe na mestu veće cene datih proizvoda i veće količine koja je prodata. Jednostavno, više cene nam daju informaciju da je flaširana voda za piće sada više tražena od strane potrošača nego ranije. Stoga predlažem svima koji iznose mišljenje da je to nemoralno ili pljačka da kupe cisternu vode i odvezu je u poplavljena područja i tamo prodaju - više vode ponuđene za prodaju će oboriti cenu pa će ne samo oni zaraditi nego će i potrošači platiti nižu cenu. Problem je u tome što je to izuzetno teško zbog otežanih pa i skroz prekinutih komunikacija. Zato lokalni trgovci koji imaju već robu na terenu mogu da iskoriste situaciju i malo više zarade prodajući ljudima ono što im je potrebno. Kada se situacija bude stabilizovala cene će padati dok se na kraju ne vrate u normalu. Ovaj je klasičan primer kratkotrajnog šoka tražnje.

Plači Argentino

Da bi smanjila trgovinski deficit, Argentina uslovljava uvoznike da uvoz u jednakoj meri komnpenzuju izvozom. Tako BMW, da bi mogao da uvozi automobile u Argentinu, izvozi pirinač. Ova argentinska nebuloza dopala se srpskim medijima, pa pitaju stručnjake da li je tako nešto moguće u Srbiji. Podrazumeva se da je mera super -- jedino pitanje stručnjacima je da li je moguća.

Mera ne samo da je štetna nego je i glupava -- smanjenje deficita je pogrešan cilj, a odabrano sredstvo neće pogoditi ni taj pogrešan cilj.

Uvoz nije trošak, izvoz nije profit, već su i jedno i drugo dobrovoljne transakcije kojima i kupci uvozne robe i prodavci izvozne robe unapređuju svoje blagostanje. Argentinci su ti koji svakodnevno sa rafova biraju uvoznu robu i za nju plaćaju svojim novcem -- znači da od toga imaju neku korist. Ali kada se suma koji kupe u toku jedne godine sabere i uporedi sa sumom zarada onih koji izvoze argentinsku robu strancima, dobija se negativan broj ili deficit. Pa šta? Cifra koja se tako dobije nije nikakav gubitak ni za koga u svim ovim transakcijama -- samo ima to nesrećno ime "deficit".

Zato je smanjenje te cifre poznate kao deficit pogrešan cilj. A sredstva koja je argentinska vlada odabrala će ga promašiti jer, kakav god da je, taj trgovinski deficit postoji iz makroekonomskih razloga. On nema veze sa uvoznicima i izvoznicima, sa konkurentnošću, carinama, slobodnom trgovinom ili protekcionizmom. On postoji jer u Argentinu ulazi nekakav novac iz inostranstva, po državnim ili privatnim osnovama i određen je tim prilivom. I zato na njega mere trgovinske politike, ili njihovi derivati kao što je ovo primoravanje na izvoz, ne mogu da utiču. Ako Argentina hoće da smanji trgovinski deficit, to može najbolje da uradi smanjenjem budžetskog deficita. To će donekle smanjiti trgovinski deficit, jer će barem država generisati manje tražnje koja odlazi na uvoz. Ako i posle toga ima trgovniski deficit, jedini način da ga dalje umanji je da smanji priliv kapitala u zemlju, na primer otežanjem ulaska stranih direktnih investicija. Ovo ne bih preporučio, ali tako se trgovinski deficit smanjuje -- a ne podsticanjem izvoza ili destimulisanjem uvoza. Trgovinskim i sličnim politikama možete uticati na obim uvoza i na obim izvoza -- ali razliku između ta dva, deficit ili suficit, nećete promeniti.

Kakve će efekte imati ova konkretna mera primoravanja uvoznika da izvoze? Na mikro nivou, to će se ogledati u većim troškovima uvoznika. BMW, ali i svi ostali uvoznici će imati veće troškove i ova roba će za Argentince poskupeti. Neto izvoz neće porasti, nego će pirinač koji bi inače bio izvezen će sada računati kao izvoz BMW-a.

Trgovinski deficit se, naravno, uopšte neće smanjiti.

Deficiti, suficiti i mediji

Ovako glasi vest u svetskim medijima, koju prenosi i B92: "Iz Rusije "pobeglo" 50 milijardi dolara."

(Da, B92 ima i svoje obavezne znake navoda na metafori, da se ne zbunimo i pomislimo da su pare bukvalno pobegle, ali "pustimo" sada to.)

Pre neki dan gledam Economistov izveštaj o Brazilu i po svojoj ustaljenoj formuli Economist je ambivalentan, hrabro tvrdi da je istina negde u sredini, da medalja uvek ima dve strane i tako to. A na drugoj strani medalje kod inače uspešnog Brazila je deficit platnog bilansa -- to je, kažu, problem.

Vratimo se sada na vest iz Rusije. Ona jednako može da glasi i "Rusija ostvarila 50 milijardi dolara suficita u platnom bilansu." To je ekonomski ekvivalentna vest -- minus na kapitalnom računu (odliv 50 milijardi dolara iz zemlje), je plus na tekućem (suficit od 50 milijardi).

Kod Brazila je obrnuto, deficit platnog bilansa znači da je Brazil ostvario ekvivalentan priliv kapitala, možda baš iz Rusije.

Prema medijskom mejnstrimu, uključujući i naizgled kvalifikovane medije kao što je Economist, obe vesti, ova iz Brazila i ova iz Rusije, su loše: Brazil u deficitu, iz Rusije odliv kapitala. Ali one to logički ne mogu biti -- ako je vest za Rusiju loša, onda je suprotna stvar koja se dešava Brazilu dobra! Jer deficit jeste priliv kapitala.

Ili ako je deficit Brazila problem, onda je suficit Rusije odlična stvar! Jer odliv kapitala iz zemlje znači suficit na tekućem računu platnog bilansa.

U stvarnosti, nijedna od ovih vesti nije po sebi ni dobra ni loša, sume u platnom bilansu su u najvećoj meri irelevantne. Ali ako bi trebalo da bez znanja dodatnih detalja izaberemo, onda bih rekao da je Brazil u boljoj poziciji -- novac iz nekog razloga, a da to nije samo državno zaduživanje ili humanitarna pomoć, dolazi tamo. To znači da ima razloga da dolazi, što je dobro. I dok god je tako, Brazil će imati deficit tekućeg računa platnog bilansa.

Povuci, potegni

Slučaj izvoza subvencionisane šećerne repe u Hrvatsku je tragičan. Srbija subvencioniše proizvodnju šećerne repe, čiji se deo onda izveze u Hrvatsku za proizvodnju šećera, a odatle dalje u EU.

Ono što meni nije jasno je zašto se javnost sada skandalizuje nad ovim. Vlada Srbije, a bogami i glasači i mnogi ekonomisti, trebalo bi da budu jako zadovoljni ovim slučajem, jer se potpuno uklapa u preovlađujuću državno merkantilnu koncepciju ekonomije. Subvencionišu se obe stvari koje po većini treba subvencionisati: poljoprivreda i izvoz. Zar subvencionisanje šećerne repe ne podstiče proizvodnju šećerne repe? Zar to srpske proizvođače ne čini izvozno konkurentnijim od ostalih? Subvencijama smo pomogli konkurentnost ključne grane i povećali izvoz -- šta ima bolje od toga?

Ovo što se dešava sa repom je ustvari slučaj sa svakim poljoprivrednim i svakim izvoznim subvencijama. To što Srbija radi Hrvatskoj nije ništa drugo nego državno subvencionisani damping. Kada Kina šalje robu po damping cenama u Srbiju (ili SAD ili EU, nigde javnost nije ništa bolja po ovom pitanju), mi umišljamo da Kina vodi mudru politiku, da od toga mi nekako gubimo a Kina dobija. Ali sada se iz konkretnog primera sa repom jasnije vidi da je stvar potpuno obrnuta -- od vaših izvoznih subvencija dobijaju stranci, a gubite vi.

Press je shvatio da je u ovom slučaju Srbija ta koja gubi od sopstvenog subvencionisanja izvozne robe, a Hrvatska ta koja dobija. Samo još treba shvatiti da to što važi u ovom slučaju važi i uopšte. Ako ste protiv subvencionisanja izvozne šećerne repe, morate biti protiv svakog subvencionisanog izvoza, izvoznih kredita, Agencije za promociju izvoza -- jer sve to pomaže građanima i poreskim obveznicima Srbije koliko i ovo slanje subvencionisanje repe u inostranstvo.

Štaviše, ako uviđate od ove politike dobija Hrvatska a Srbija gubi, morali biste biti potpuno otvoreni za uvoz, a naročito za subvencionisani uvoz. Ako strani poreski obveznici hoće da vam pokriju deo prodajne cene, nemate zašto da se protivite.

Koji savremeni političar je ovo rekao?

Trgovina nije igra sa nultom sumom. Samo zato što izvoz jedne zemlje raste ne znači da izvoz druge zemlje mora da padne. Kada uvozimo jeftinu robu iz Kine, mi nemamo štetu, već korist - korist od većeg izbora, konkurencije i nižih cena.

Dejvid Kameron, za Wall Street Journal.

Dve primedbe o devalvaciji

Politika dakle ima čitav simpozijum o kursu dinara, od čega smo nešto preneli, ali da prokomentarišem kako mi se čini sve zajedno. Prvo što se može primetiti je da većina ekonomista o devalvaciji ili depresijaciji dinara govori kao o besplatnom ručku. Prosto kurs dinara padne, izvoz poraste i svi smo na dobitku.

Ovaj jednostavni mehanizam zanemaruje ključnu stvar, da je razlog rasta izvoza posle devalvacije to što je izvoz relativno jeftiniji. Izvoznici ustvari uopšte ne moraju čekati devalvaciju, nego mogu sniziti svoje cene u inostranstvu i odmah prodavati više i povećati izvoz. Devalvacija se međutim razlikuje od takvog običnog smanjenja izvoznih cena po tome što u slučaju devalvacije izvoznik za vrednost svog izvoza onda može kupiti relativno više u zemlji. Dakle iz inostranstva on dobija isto, ali je bogatiji u zemlji.

To drugim rečima znači da porast izvoza koji je efekat devalvacije ne finansiraju kupci u inostranstvu, nego finansiramo mi. Da, devalvacija pomaže izvoz, ali izvoznici ne profitiraju na račun inostranstva nego na račun nas ostalih u zemlji.

Recimo, Kanjevac navodi primer Kine koja drži valutu potcenjenom i tako promoviše svoj izvoz. Ono što propušta je da zbog takvog režima Kinezi samo finansiraju potrošnju ostatku sveta. Svoj veliki izvoz ustvari plaćaju Kinezi sami, jer ih držanjem takvog kursa država primorava da žive ispod svojih mogućnosti (koje ionako nisu velike). Nizak kurs sam po sebi ne kreira neto vrednost.

Druga stvar je što se o devalvaciji govori bez ikakvog obzira na ono što se zove ili što treba zvati "stvarni kurs". To se na engleskom zove "real", ali na srpskom se odomaćila upotreba fraze "realni" kurs za nešto drugo - za priču o tome koliki je ravnotežni kurs dinara koji bi uravnotežio tekući (ili u nekim verzijama trgovinski) bilans. Stvarni kurs je kurs sa uvidom na razlike u domaćim i inostranim cenama. U Srbiji je kurs evra veoma bitan, veliki broj važnih cena se upravlja po njemu i sa depresijacijom dinara i cene proporcionalno porastu. To onda znači da i kad nominalni kurs dinara padne, njegov stvarni kurs verovatno neće, jer će ga porast cena brzo vratiti na prethodni nivo. Ako npr. evro ode na 120 i cene porastu za 20%, to je nominalna ali ne i stvarna devalvacija. Za stvarnu je potrebno da evro ode na 120 a cene ostanu iste. Za odluke o uvozu i izvozu važan je ovaj stvarni, a ne puki nominalni iznos kursa. Ali dok je na nominalni kurs lako uticati, stvarni ne zavisi direktno od vlade ili centralne banke.

Da sumiram, devalvacija dinara, prvo, nije besplatan ručak. Drugo, čak i kad bi devalvacija bila iz drugih razloga korisna, u maloj i od evra zavisnoj zemlji kao što je Srbija pitanje je da li je stvarna devalvacija, devalvacija bez pratećeg izjednačavanja cena, uopšte moguća.

PS: Sve ovo ne znači da pozivam NBS da šteluje kurs. Neka uvede fiksni -- ili ako baš neće, neka onda barem pusti ovaj da pliva.

Liberalizam u Srbiji

Najbolji pokazatelj da s vašom logikom nešto nije kako valja je da imate tezu da nacional-socijalizam predstavlja glavnu prepreku za ekonomski razvoj Srbije, a da su vam glavne reference za tu tezu Pol Krugman, Deni Rodkrik i Daren Ačemoglu. Ili nešto niste shvatili, ili pokušavate da nešto muljate i manipulišete. Šta god od ovog dvoga bila pozadina, upravo to je teza novog teksta Vladimira Gligorova (btw, pisca novog ekonomskog programa LDP).

Kako to pomenuta trojica eksperata po Gligorovljevom mišljenju dovode u pitanje nacional socijalizam? To je vrlo teško pitanje. Na prvi, zdravorazumski pogled, ta trojica zagovaraju upravo sve ono što bi se dalo podvesti pod nacional-socijalizam: protiv su globalizacije, protiv slobodne trgovine, za državne intervencije, regulaciju, visoke poreze itd. Recimo, svako ko je ikad pročitao išta od Rodrika zna da je on ogorčeni kritičar globalizacije i zagovornik protekcionizma. Međutim, Gligorov kaže da se Rodrik sada popravio i da:

On sada zagovara očuvanje slobodne trgovine, pa i slobodnog kretanja kapitala, ako se sačuva prostor za industrijsku politike zemalja u razvoju. Ali ne u ulaganje u proizvodnju oružja i jačanje vojske, već u industrijske proizvode namenjene izvozu, posebno ukoliko zahtevaju ulaganje u obrazovanje i znanje.

Dakle, Rodrik nije više protekcionista nego samo zagovara industrijsku politiku kojom se "podstiče izvoz". Jako mi je drago zbog njega.

Gligorov je iz nekog nejasnog razloga potpuno opsednut "podsticanjem izvoza" kao receptom za ekonomski napredak. Izvoz i kako ga uvećati je glavna tema celog teksta, i stalno se pretpostavlja da je veći izvoz = ekonomski progres. Ali, opet, i tu ima nijansi. Pa tako recimo on citira Ačemoglua koji tvrdi da podsticanje izvoza vojne opreme i oružja ne podstiče ekonomski rast. Dakle, nije svako subvencionisanje izvozne privrede dobro. To znači - ništa vojska, samo subvencije za proizvodnju automobila, kukuruza, kompjuterske opreme i sličnih stvari. Ne znam u kakvoj je vez ovo sa Srbijom kad je domaća proizvodnja oružja ovde ionako minimalna. A preporuke da se ostale stvari subvencionišu i štite, i ne naseda na olaka obećanja laisez-fairea se, koliko vidim, u Srbiji poštuju.

Ali, pozivanje na Pol Krugmana je zaista već na granici satiričnog. Gligorov se poziva na savete ekonomiste koji se svojevremeno proslavio idejom da će 11 septembar imati povoljan efekat na američku privredu jer će podstaći građevinarsku industriju, da Alan Greenspan nije dovoljno sinizio kamatne stope 2002, da je podsticanje spekulativnog balona u industriji nekretnina jedini način da se izađe iz recesije, da je Obamin stimulus nedovoljan itd. Povrh svega toga, Krugman sada misli da je protekcionizam u Americi (posebno prema Kinezima) odlična ideja, jer free trade dogma "ne važi u depresiji". Dodatno, ako Kinezi prestanu da kupuju američke obveznice to će biti odlična stvar jer će oslabiti američki dolar, te time i učiniti američki izvoz konkurentnijim. I Gligorov prihvata taj nonsens kao odličan recept za Srbiju! No, zamislite samo koliko bi izvoz bio podstaknut ako bi američka vlada prestala da izdaje bilo kakve obveznice i počela prosto da štampa pare! Zašto stati na devalviranju obveznica, ako je jeftin dolar već cilj po sebi? (Izgleda da, bez obzira na sve ideološke razlike, dal su levi ili desni kejnzijanci, američki mainstream eksperti na kraju nezadrživo klize u naručje Stanku Radmiloviću i Nikoli Šainoviću). Dokle taj kejnzijanski nonsens može da ide najbolje svedoči Gligorovljeva (sasvim konsekventna!) kritika opšteprihvaćene dogme da su strana ulaganja nešto dobro! Da, dobro ste čuli:

Ovde vlada gotovo unisono prizivanje stranih ulaganja, ali da bi ona doprinela rastu izvozne privrede potrebno je ili da plate ne rastu, pre svega u javnom sektoru, ili da rastu u skladu sa produktivnošću, u privatnom sektoru. Ukoliko valjane kontrole plata nema, potrebna je kontinuirana depresijacija kako bi ulaganja išla u izvozni sektor privrede i kako bi se održala stabilnost cena. U suprotnom, strana će ulaganja jačati dinar i ići u sektor usluga i podsticati uvoz. Što je ono što se događalo u poslednjih desetak godina.

Drugim rečima, ako plate u javnom sektoru rastu brže nego što bi trebalo, onda je bolje uopšte nemati strana ulaganja jer će pogubni miks velike potrošnje i velikih investicija izroditi mitsko čudovište zvano "spoljnotrgovinski deficit" koje će doći da vas pojede za večeru, sa sve cipela! Drugim rečima, domaće industrije sa stranim kapitalom će znatan deo svog proizvoda moći da prodaju i domaćim, a ne samo stranim potrošačima, takmičeći se sa stranim kompanijama koje će izvoziti u Srbiju, i tako nuditi bolje i jeftinije proizvode. I najgore siromaštvo je bolje od najboljeg spoljnotrgovinskog deficita. Ako se narod ne spreči da troši ("podstiče uvoz") vlada će morati da stalno obezvređuje valutu da bi održala zdravo ekonomsko okruženje (ovo naravno ne znači da je rast plata u javnom sektoru dobra stvar, nego samo da je borba protiv spoljnotrgovinskog deficita pogrešan razlog za njegovu kontrolu). Mi smo ovde, a posebno Slaviša, odrali grlo ubeđujući sve da je ova priča o spoljnotrgovinskom deficitu čista merkantilistička besmislica. Očigledno, ipak, da Gligorov iskreno veruje u tu besmislicu.

I to je tužna slika gde je Srbija danas. Pre 5 dana sam saznao da se Boško Mijatović poziva na Stiglitza u razvijanju teorije da privatizacija penzionog sistema ne valja, i da treba ostaviti državni monopol. Sada vidim da se Gligorov (ekonomski guru jedine liberalne stranke) poziva na kejnzijanske "krekpotove" Rodrika i Krugmana u razvijanju teorije da su obezvređivanje novca i trgovinski protekcionizam dobri načini da se "podstakne izvoz" i time "raskrsti sa nasleđem nacional-socijalizma"!

Uzroci deficit fobije

Pošto strah od spoljnotrgovinskog deficita nije karakterističan samo Srbiju već se neretko može čuti i od makroekonomista u drugim zemljama, a često i MMF izrazi zabrinutost za njega, hteo sam da predložim moguće razloge iza raširenosti ove zablude. Zabluda o deficitu je dvojaka. Prvo, na spoljnotrgovinski deficit se gleda kao nešto samo sebi negativno, lošu statistiku, nešto što odslikava loše stanje ekonomije. Drugo, misli se da prisustvo deficita može dovesti do nekih još gorih posledica, da je on mogući uzrok nečega još goreg. Tako se često upozorava da je deficit "neodrživ", ili MMF izrazi zabrinutost ili pozove na oprez zbog deficita, uglavnom bez obrazloženja šta se to tačno može dogoditi ako se deficit ne smanji.

Prvi izvor deficit fobije je star nekoliko vekova. To je doktrina merkantilizma, po kojoj je međunarodna trgovina dobra ne zbog koristi od same razmene nego zato što zemlji donosi bogatstvo u zlatu. A pošto je tako, onda je jedino izvoz dobra stvar, a uvoz samo nužno zlo. Merkantilisti su predlagali mere za ograničenje uvoza da se zlato ne bi odlivalo iz kraljevstva. Protivnici ove škole, francuski fiziokrati ili "prirodnjaci", su primetili da se blagostanje zemlje ne ogleda u količini nagomilanog zlata nego u mogućnosti ljudi da zadovolje svoje potrebe. Razmena je sama po sebi korisna i to je svrha spoljne, kao i unutrašnje trgovine, a ne centralizovano gomilanje zlata. Adam Smith se slagao sa njima i njegovo Bogatstvo naroda je bila reakcija na rašireni merkantilizam. Ali merkantilizam nikada nije potpuno umro, ono što je nekada bio zlato sada su devizne rezerve u čvstoj valuti. Danas ga najviše ga ima kod Kine, koja izgladnjuje svoje građane, čuva kurs na nižem nivou od realnog da bi zbog nečega gomilala rezerve (ko zna šta je u glavama kineskog rukovodstva, ali politika je klasično merkantilistička.)

Treba dodati i da je ovakvo, merkantilno shvatanje instinktivno, prirodno, svojstveno ljudima koji ekonomiju nisu posebno izučavali i zato lako previđaju njenu važnu pouku da je korist od razmene uvek obostrana. Umesto toga, na trgovinu pogrešno gledaju kao na takmičenje, na igru sa nultim zbirom. Tako je Toma Nikolić svojevremeno tvrdio da sa Hrvatskom možemo imati slobodnu trgovinu, ali samo ako od njih uvozimo onoliko koliko njima izvozimo. Znači da je potpuno promašio poentu trgovine, kao i merkantilisti.

Drugi izvor zablude je mnogo skorija istorija. Bretonvudskim aranžmanom, kojim je 1946. osnovan MMF, uspostavljen je međunarodni sistem fiksnih deviznih kurseva. Sa fiksiranim kursom spoljnotrgovinski deficit stvarno može predstavljati problem i to nekoliko decenija jeste bio slučaj. Ako vam je kurs precenjen i ne odslikava tokove kapitala realno, imaćete stalne deficite. Takvi deficiti se moraju finansirati iz deviznih rezervi, kojih će onda biti sve manje jer kursnog prilagođavanja nema. A kada se rezerve tope možete ili tražiti zajmove i upadati u dalji problem, ili na kraju prilagođavanje izvršiti jednokratno, devalvacijom. U tom, i samo tom smislu, je spolnotrgovinski deficit razlog za zabrinutost. Ali, to je tako bilo nekada, uglavnom do pre nekoliko decenija, a u međuvremenu je većina zemalja, uključujući i Srbiju, prešla na fluktuirajuće kurseve. Kad je kurs fluktuirajući do ovog problema uopšte ne može doći, jer se prilagođava kurs, a ne veličina deviznih rezervi. Često, međutim, izgleda da MMF ili drugi zaborave na drugačiji kontekst, pa kad vide redovne deficite, automatski upozoravaju na opasnost koje ustvari uopšte nema. Ta anahronost je razlog zašto se na deficit i dalje gleda kao na opasnost koja može izazvati neki dalji problem. I zato retko čujemo kakav tačno je taj dalji problem -- jer njega prosto nema.

Treći razlog iza zablude je nerazumevanje uzročnosti. U poslednjih možda 30-ak godina, sve veći broj ne ekonomista ali raznih policy-makera, daje ogromni značaj fenomenu konkurentnosti u kontekstu spoljne trgovine. Misli se da je nacionalna konkurentnost važan faktor u tokovima međunarodne trgovine, i da je manjak izvoza u odnosu na uvoz pre svega posledica nedovoljne konkurentnosti zemlje. Ovo je pogrešno, jer deficit je, o čemu ima dosta u postu ispod, mehanička posledica priliva kapitala. Štaviše, konkurentnost je jedan potpuno promašeni koncept, koji u striktnom smislu uopšte i ne postoji. Konkurentnost na nivou zemlje nije ništa drugo nego produktivnost, što je drugi izraz za bogatstvo, razvijenost, GDP. Ali nivo produktivnosti nema nikakve veze sa trgovinom -- bogate SAD već 300 godina imaju najveće deficite, a mnoge siromašne zemlje imaju suficite. Konkurentnost, jednostavno, nije uzročno povezana sa trgovinskim tokovima, kao što je u poznatom eseju prvi primetio rani Paul Krugman. Ali zbog pogrešnog uverenja da konkurentnost utiče na tokove međunarodne trgovine, ljudi gledaju na deficit kao na posledicu slabe konkurentnosti, a onda na kurs i kretanje deviznih rezervi kao na posledice deficita. Zato se često čuje da se deficit "treba finansirati" -- kao da je on zadat nekim realnim faktorom (konkurentnošću), a mi ga onda moramo finansirati. U stvarnosti je obratno, deficit postoji bez obzira na konkurentnost, i postoji samo zato što je već nekako izfinansiran. A kad nema finansiranja, deficita neće ni biti, opet bez obzira na konkurentnost.

Najmanji problem srpske privrede

TR, februar, 2007:

"Katić misli da se deficit nekako stvara sam od sebe (tj. zbog slabe konkurentnosti), pa se mi tek onda, naknadno brinemo kako ćemo ga finansirati. Ustvari deficit postoji baš zato što imamo čime da ga finansiramo. ... Katić misli da kada devizni priliv prestane, a Srbija ima taj nekako spolja zadati nivo deficita, ulećemo u katastrofalnu finansijsku krizu. Situacija je ustvari mnogo jednostavnija: kada ne bude priliva deviza nećemo uvoziti."

TR, maj, 2007:

"Kada prestane priliv, prestaće i deficit. Priliv deviza je uzrok, deficit je posledica. Pošto će ove godine strane investicije verovatno biti manje, predviđam manji priliv i manji deficit na kraju godine. Ali to neće biti dobitak za Srbiju. To će samo značiti da su građani manje kupovali."

TR, maj, 2007:

"Naši ekonomisti su u paranoičnom iracionalnom strahu od spoljnotrgovinskog deficita. Kada ih pitate da objasne zašto je taj deficit strašan oni ne umeju. Kao što i ne razumeju da je deficit neminovna posledica velikog priliva kapitala, ni štetna ni korisna."

TR, februar, 2008:

"Kovačević uporno govori o finansiranju trgovinskog deficita kao da je nivo deficita nekako zadat, a onda mi naknadno nalazimo način da ga finansiramo. Ali to je naopako gledanje na platni bilans. Ako pojedinci uvoze, to je zato što imaju novca da plate taj uvoz. Ako se preduzeća zadužuju da bi uvezla, to je zato što očekuju da taj uvoz prodaju. Kad prestane priliv kapitala, smanjiće se i uvoz."

TR, oktobar, 2008:

"Eto sada ćemo smanjiti spoljnotrgovinski deficit. Pošto zbog finansijske krize ili drugih razloga kapital slabije ulazi u zemlju, vrednost dinara prema evru pada. To pogoduje izvoznicima, a poskupljuje uvoznu robu u dinarima. Uvoznici će manje uvoziti jer je uvoz skuplji, građani će manje trošiti jer je manje novca iz inostranstva koji bi to platio."

To je konkekst, a B92 danas javlja da je deficit drastično pao:

Deficit tekućeg platnog bilansa Srbije je u prvih pet meseci iznosio je 891 milion evra, što je pad od čak 62,4 odsto u odnosu na isti period 2008. godine.

Izvinjavam se za ovo likovanje, ali kao što vidite dugo je u srpskoj ekonomskoj javnosti ponavljana mantra da je spoljnotrgovinski deficit "najozbiljniji problem srpske privrede" i dugo se mi borimo protiv ove zablude. Ne verujte deficit katastrofičarima -- spoljnotrgovinski deficit je samo jedna automatska i benigna posledica priliva kapitala u zemlju. Dok je kapital ulazio u zemlju, on je prirodno i neizbežno finansirao uvoz i kupovinu uvozne robe za svakog od nas, što se makroekonomski zvalo "deficit". O tome uopšte nije bilo potrebno brinuti, jer se veličina spoljnotrgovinskog deficita automatski prilagođava prilivu kapitala. Sada kada je priliv novca manji i spoljno finansiranje teže, deficit se smanjuje sam od sebe. Naše predviđanje (ustvari ukazivanje na elementarnu ekonomsku logiku) se ostvarilo, takozvani problem spoljnotrgovinskog deficita je nestao automatski.

Štaviše, sada se bolje vidi da nestanak ovog "problema" nije dobra vest. Smanjenje spoljnotrgovinskog deficita samo pokazuje da je ekonomija Srbije u krizi. Kada kriza prođe deficit će ponovo rasti, dok jednom opet ne postane "najveći problem srpske privrede."

I još malo

Ministar trgovine tvrdi da su veliki lanci (a to su kako stvari stoje dva velika lanca) izmirili 70% dugova dobavljačima i da su mali trgovci ti koji su sada problem.

Kopka me nekoliko pitanja:

- Izmiriše ljudi očas posla svoje dugove - šta ih je sprečavalo da to urade ranije? Možda želja da se ide u ekspanziju tuđim kapitalom, nekako mi se javlja, s tim da za korišćenje istog nikada nisu dobili dozvolu vlasnika.
- Zašto bi građani Srbije, ako je reč o isplati iz subvencionisanih kredita, finansirali nečije bahato ponašanje?
- Kako do sada ne primetih da moj piljar i sldoledžija ruše likvidnost privrede i da su tako sposbni da ostanu u dosluhu?

Još malo neosnovane propagande protiv naših trgovaca

U Kada kažem novine... tvrde da se u Nemačkoj dešavaju neke tendencije koje prete da naše malotrgovce "skinu sa pijedestala efikasnosti i notorno niskih marži".

Očekujem da paraistraživači Saveza ekonomista i eksperti Ministarstva za trgovinu i holdinge pokažu da je Beograd ne samo jeftiniji nego i da su rasprodaje i pad cena u maloprodajnim objektima i veći nego u Nemačkoj.

Zaštita košta

Piše Press:

Gorivo u Bosni, na primer, već sada košta oko 30 dinara manje nego u Srbiji. Nemanja Šutonja iz „AVIA Petrobarta" objašnjava da je to zbog slobodnog uvoza derivata koji postoji u ovoj državi.

- Bosanci imaju slobodan uvoz i ne štite svoju naftnu industriju. Kod njih ne može da uđe gorivo koje je ispod evropskog kvaliteta, a zbog otvorenih granica imaju najjeftinije gorivo u regionu. U Srbiji možemo da uvozimo samo evrodizel. A koliko bi gorivo ovde bilo jeftinije govori i primer da na litru evrodizela zaradimo 17 dinara, dok na litru benzina jedva pet. To je zato što benzin moramo da naplaćujemo prema uredbi koju je država propisala i ne možemo slobodno da ga uvozimo. Kad bismo mogli, sigurno je da bi cene bile mnogo niže - objašnjava Šutonja.

Bezbednost hrane

Malo ljudi u Srbiji zna koliko je komplikovano i skupo uvesti hranu u Srbiju. Prvo, za kontrolu uvoza su, pored Uprave carina, zadužene još i sanitarna, fitosanitarna i vererinarska inspekcija. Sanitarna (koja je u okviru Ministarstva zdravlja) kontroliše zdravstvenu ispravnost hrane, ali i drugih proizvoda (recimo dezodoransa, igrački i slično), fitosanitarna kontroliše da li uvozna roba predstavlja opasnost po domaći biljni svet, a veterinarska "pazi" da se ne uvezu proizvodi opasni za domaći životninjski svet.

U praksi u Srbiji postoji nekoliko ozbiljnih problema sa celim sistemom.

Prvo i osnovno, kontrola se ne vrši na osnovu procene rizika. Poenta je da ne treba svaka pojedinačna pošiljka da se kontroliše, već da roba iz potencijalno rizičnijih zemalja treba da se kontroliše češće. Na primer, ako iz Italije svake nedelje poslednjih 5 godina stiže kamion sa testeninama, i ako nikada nije bilo nikakvih problema, verovatno treba prorediti testiranje na jednom u deset (ili 50) pošiljki.

Drugi ozbiljan problem je što je kontrola robe iz uvoza daleko rigoroznija nego kontrola robe domaćeg porekla. To nije u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (SPS sporazum). Recimo, tačka 3. člana 2 kaže:

"Members shall ensure that their sanitary and phytosanitary measures do not arbitrarily or unjustifiably discriminate between Members where identical or similar conditions prevail, including between their own territory and that of other Members. Sanitary and phytosanitary measures shall not be applied in a manner which would constitute a disguised restriction on international trade."

Treće, sanitarna inspekcija u svetu uopšte ne pregleda hranu, već su generalno veterinari zaduženi i za bolesti koje mogu da se prenesu na čoveka.

Četvrto, sve je to u Srbiji previše skupo. Na primer, pričao mi je pre par godina čovek koji se baš bavi uvozom testenina iz Italije sledeću priču. Ukoliko se u kamionu nalazi 20 paketa robe, a svaki paket sadrži različiti oblik testenine, za testiranje mu uzimaju po jednu kutiju iz svakog paketa. Uz to što su mu uzeli deo robe, on još mora da plati i testiranje. To značajno podiže krajnju cenu. Dakle, ne samo da je domaći proizvođač testenina zaštićen carinom, već je uz to zaštićen i činjenicom da njegovu robu kontrolišu znatno manje (pa je to jeftinije) nego uvoznu.

Peto, ne moram ni da napominjem da ovakav sistem dovodi do ogromne korupcije.

Kolike korupcije? Ne znam, ali znam sledeće. Vlada Zorana Đinđića je probala da reši ovaj problem i nije uspela. Navodno, čak se i on lično zainteresovao za problem, ali tek početkom 2003. godine, pa nije stigao da ga reši. Tokom prve Koštuničine vlade je situacija bila idealna za rešavanje ovog problema jer je sva nadležna ministarsva (zdravlje, poljoprivreda, finansije) kontrolisao G17, napravljen je novi Zakon o bezbednosti hrane i prateći zakoni o laboratorijama, ali je to jedan od retkih zakona koje SPS u parlamentu nije podržao, pa zakon nije ni prošao. Zato me ono sa Peconijem i akcizama nije iznenadilo.

Danas čitam u Politici da je sanitarna inspekcija konačno sklonjena sa granice i da lekari sada dižu buku do neba zbog toga. Koliko ja mogu da procenim, a za ovo sam ipak potpuni laik, Ministarstvo poljoprivrede je u pravu.

Suština je u sledećem. Inspekcije na granici treba da spreče samo uvoz robe koja može da dovede do širenja ZARAZNIH bolesti. Ne postoji praktično nijedna zarazna bolest koja se na ljude može preneti sa biljaka ili sa životinja, ali postoje zarazne bolesti biljaka i životinja koje se mogu preneti sa biljaka i životinja (logično). Fitosanitarna inspekcija treba da kontroliše uvoz biljaka (i proizvoda od biljaka) jer te biljke mogu da sadrže bolesti (parazite) koje mogu da zaraze domaće biljke. Isto važi i za životinje.

Sanitarna inspekcija može, ako baš želi, SVU robu da kontroliše u maloprodajnim objektima, bez obzira da li je roba iz uvoza, ili domaća.

Ovde se radi o klasičnom sukobu iza koga se nalaze pare. Sve to sa interesom potrošača i zdravljem građana nema ni najmanje veze.

Deficit se smanjuje!

Ko ne uči iz grešaka osuđen je da ih ponavlja. Godinama nas ekonomisti, političari i novinari upozoravaju da je "spoljnotrgovinski deficit najveći ekonomski problem Srbije". Sve to vreme, sledeći što Adama Smitha ("nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa"), što zdrav razum, mi ovde govorimo kako je trgovinski deficit dosta beznačajna cifra, koja je samo odraz kretanja u kapitalnom bilansu. Koliki je priliv kapitala iz inostranstva po bilo kojim osnovama, toliki je deficit. Veći deficit ne predstavlja problem, nego naprotiv, samo ukazuje na veliki priliv inostranog kapitala. Ili kako smo često govorili, kada se bude smanjio priliv kapitala, smanjiće se i deficit -- i to će onda biti loša vest.

Evo sada B92 javlja:
Izraženo u dolarima, deficit je bio 2,5 milijardi, što je smanjenje od 39 odsto, saopštio je Republički zavod za statistiku.

Da li je to što se deficit smanjuje sada dobra vest? U godini kada je industrijska proizvodnja pala za 20%? Ali po logici svih koji su mislili da je deficit bio problem, njegovo smanjenje bi sada trebalo da bude znak nekakvog privrednog buma u Srbiji, zar ne?

Sad se najbolje vidi koliko je to pogrešno. Manji deficit samo znači da manje uvoza možemo da priuštimo. Upravo ovo smanjenje deficita, a ne njegovo povećanje, ukazuje na postojeću ekonomsku krizu. Kada kriza bude prošla, deficit će opet početi da raste. Neki će to videti kao dobar znak, ali sve mi se čini da će većina opet početi da viče da je to veliki problem.

Nobelovac spasava planetu

Nobelovac Paul Krugman misli da ulazak Amerike u korumpirane sheme cap-and-trade racionisanja energije nije ni izbliza dovoljno da spasi planetu od propasti zbog globalnog zagrevanja. Problem je Kina.

Za početak malo junk science: "The scientific consensus on prospects for global warming has become much more pessimistic over the last few years. Indeed, the latest projections from reputable climate scientists border on the apocalyptic. Why? Because the rate at which greenhouse gas emissions are rising is matching or exceeding the worst-case scenarios. Hm, ako je tako, očekivali bismo rekordan porast temperature poslednjih godina. A realnost je da temepratura ne raste. Od 1997-2009 imamo ravan trend, a od 2000 naovamo već zahlađenje. Kako je to moguće, ukoliko humana emisija CO2 raste brže nego što je iko očekivao, a humana emisija CO2 direktno vodi višoj temperaturi? Možda je toplota skladištena u okeanima koji imaju enorman toplotni kapacitet, i odatle će biti kasnije emitovana u atmosferu, pa ćemo tek videti globalno zagrevanje? Jok. Po podacima NASA-e svetski okeani poslednjih 5-6 godina gube toplotu, umesto da je akumuliraju po rekordnoj stopi, kako zahtevaju klimatski modeli. Zemlja je u energetskoj neravnoteži tako što više energije nestaje iz sistema nego što u njega ulazi? Dakle, nema ni odloženog zagrevanja narednih godina jer nema odakle da dođe pošto se okeani hlade a ne zagrevaju.

No, dobro,šta je Krugmanov predlog kako da se spasi planeta: "As the United States and other advanced countries finally move to confront climate change, they will also be morally empowered to confront those nations that refuse to act. Sooner than most people think, countries that refuse to limit their greenhouse gas emissions will face sanctions, probably in the form of taxes on their exports. They will complain bitterly that this is protectionism, but so what? Globalization doesn’t do much good if the globe itself becomes unlivable.

It’s time to save the planet. And like it or not, China will have to do its part."

Dakle, Amerika i druge zemlje treba da uvedu sankcije Kini u vidu carina. Zamislite kolika je to sreća za protekcioniste, za loše neefikasne, firme i sve ostale koje globalizacija stavlja pred težak ispit. Da imaju kao opravdanje protekcionizma - ni manje ni više nego spasavanje planete. Biće to najslađa muvatori i propovednici kombinacija u ljudskoj istoriji. Prosto se čudim kako je bilo moguće da se kroz ljudsku istoriju niko nije setio tako genijalnog izgovora - obično su se koristili grublji, seljačkiji fazoni kao što su "nacionalni interes", "smanjenje nezaposlenosti", "borba protiv nefer trgovine i dampinga" i tako redom. Ali, civilizacija napreduje, pa s njom i obrazloženja zašto je protekcionizam neizbežan.

Boudreaux

Jedan od najlucidnijih ekonomskih komentatora na internetu, Donald Boudreaux, objašnjava odnos između trgovine i nasilja u svom pismu New York Timesu:

"While in Mexico, Secretary of State Hillary Clinton will pledge U.S. help in the fight against violent Mexican drug suppliers ("Clinton Says U.S. Feeds Mexico Drug Trade," March 26).

It's interesting to reflect that when Mrs. Clinton visits France she need not pledge U.S. help in the fight against violent French wine suppliers. Or that when she visits Belgium she need not pledge help against violent Belgian chocolate suppliers. Or that when she visits Colombia she need not pledge help against violent Colombian coffee suppliers. Or that when she visits Japan she need not pledge help against violent Japanese automobile suppliers.

I detect a pattern! When goods and services can be produced, sold, and consumed legally, suppliers of these goods and services are peaceful and not violent.

Sincerely,
Donald J. Boudreaux".

Još jedan član koalicije slobodnomislećih libertarijanaca.

Heavy metal blues

Nexus nam je u komentarima predložio temu za post. Suština priče je da "neregistrovani" bendovi iz Srbije odnosno bendovi koji nemaju licencu Estradnih umetnika Srbije ne mogu da nastupaju u Hrvatskoj. Bend Consecration je zbog nedostatka dokumenata kolektivno dobio zabranu ulaska u Hrvatsku.

Mislim da je ovo pre tema za liberale iz Hrvatske jer njihova država sprečava razmenu, verovatno pod pritiskom raznih estradnih udruženja. Svako sprečavanje protoka kapitala i ljudi je samo po sebi loše o čemu je ovde mnogo puta bilo reči. Kliknite na link Trgovina i naći će te mnogo tekstova na tu temu. Estradni umetnici Srbije, koji su pretpostavljam privatna asocijacija, deluju kao standardna parazitska organizacija koja živi od svojih političkih konekcija. Ko god želi licencu mora da plati godišnju nadoknadu (11,200 din) i da položi ispit muzikalnosti, jer bi bilo nelogično da u inostranstvu nastupaju i prestavljaju zemlju muzičari koji ne prođu komisijsku kontrolu. Ne daj bože da neki bend predstavlja Srbiju bez pečata odobrenja "priznatih" muzičkih autoriteta. Ipak, to je više problem Hrvatske vlade nego ovog udruženja. Njihovo je da pokušaju a na hrvatskoj vladi da ih odbije.

Bend Consecration i drugi ispravno postupaju što pokušavaju da podignu prašinu oko ovog slučaja u Srbiji, međutim neophodno je da se ta priča pokrene i u Hrvatskoj. Najgore što bi naši bendovi mogli da urade je da pozovu Vladu Srbije na reciprocitet, kao što su skoro radile kamiondžije. Sloboda se ne brani ukidanjem iste.

Ekonomista predlaze zastitu industrija u povoju

Na blogu Greg Mankiwa ima link ka zanimljivoj listi najboljih mladih ekonomista u Americi. I sta cu, ja kliknem na prvog (najbolje rangiranog), neki sa Prinstona, da pogledam sta covek radi i o cemu pise. I odmah mi zapadne za oko naslov: "When and how inflant industries should be protected". Pomislim na trenutak "majku mu da nije retoricko pitanje", ali cim bacim pogled na apstrakt sve postaje jasno. Covek razradjuje pravila za optimalnu politiku zastite "industrija u povoju". Obecava da ce model koji on razvije "drzavni planer" moci da koristi u odabiru firmi koje ce stititi, kao i toga kako najbolje da ih zastiti. Pocinje optimisticki: "A government planner can protect the infant industry using domestic production subsidies, tariffs, or quotas in order to maximize domestic welfare over time.", kaze nas decko koji obecava. Dobro, to shvatamo, to znaju i Pit Buchanan i Aleksandar Vucic. Ali, onda sledi neverovatan obrt: "protection is not always optimal". Da, stvarno, ko bi rekao da je i tako sta moguce. Da bi otklonio ovaj mali problem "infantilnog" protekcionizma, nasa mlada nada razvija svoj sopstveni model koji po njegovim recima treba da pruzi smernice drzavnom planeru, i ciji su osnovne znacajke sledece:

1. Prilikom dizajniranja protekcionisticke politike za infantilne industrije drzavni planer treba da vodi racuna o "krivi ucenja" domace firme, i o mogucnosti supstitucije izmedju domacih i stranih dobara, i

2. Kvote su mnogo bolje od carina, jer povecavaju ukupno ekonomsko blagostanje toliko da nadoknadjuju gubitak carinskih prihoda.

Slavisa se u prethodnom postu cudio kako jedan ekonomista moze da zagovara zamrzavanje cena kao lek za ekonomsku krizu. Ali, ako "vodeci mladi americki ekonomista" po sopstvenom samorazumevanju pise prirucnike za drzavne planere, i veruje da su protekcionisticke kvote za "firme u povoju" vrlo efikasno sredstvo "unapredjenja drustvenog blagostanja", sto onda neki opskurni lik iz Beograda koga su ekonomiji ucili profesori marksizma ne bi verovao u kontrolu cena?

Fer trgovina

Nebojša Katić postavlja pitanje u novoj Politici "Da li je slobodna trgovina fer"? U tekstu ne daje baš sasvim jasan odgovor, ali izgleda da sugeriše da jeste, odnosno da se zahtevi za "fer trgovinom", zaštitom životne sredine i poboljšanjem položaja radnika u siromašnim zemljama svode na najobičniji protekcionizam razvijenih zemalja.

Jedna od retkih stvari sa kojima se ne slažem je tvrdnja da će se u najtežoj poziciji naći "države poput Srbije, koje su van regionalnih integracija, ekonomski beznačajne i zato bez jakog pregovaračkog aduta". Odnosno, tvrdnja je verovatno tačna, ali ne vidim Srbiju u toj grupi zemalja. Naime, Srbija nije van regionalnih integracija (bar ne u ekonomskom smislu) jer ima sporazume o slobodnoj trgovini sa celom EU (koji EU suštinski primenjuje od 2000. godine, a Srbija od 2009.), sa svim zemljama regiona, sa Rusijom, a pregovara se sa zemljama EFTA (Norveška, Island, Švajcarska, valjda Lihtenštajn), sa Belorusijom i Turskom. Sve u svemu, za nekoliko godina će Srbija imati skoro potpuno slobodnu trgovinu sa bukvalno celom Evropom, čak i ako nikada ne postane članica EU.

Naročito mi nije jasno zašto je Katić, ako već ovako razmišlja, bio protiv primene SAA? Da li misli da je moguće biti "regionalno integrisan", ali samo na izvoznoj strani?