Naleteo sam na jedan jako interesantan klip koji ponovo uvodi Sapir Whorf-ovu hipotezu jezičke relativnosti, sada u ekonomiju. Ukratko, ta hipoteza tvrdi da postoji veza između jezika kojim se realnost opisuje i samog opažanja tj da jezički kod utiče na kognitivne procese. Na primer, u japanskom jeziku ne postoji razlika između plave i zelene boje, za razliku od većine indoevropskih. Japanac će istu reč (aoi) koristiti da opiše boju plavog džempera i za opis boje na semaforu. Reč koja označava zelenu boju (midori) postoji, ali se retko koristi i u bukvalnom prevodu bi značila 'boja trave'. (Dajem primere iz japanskog jer njega barem delimično poznajem, dok sa kineskim nisam upoznat, a koji se koristi kao ilustracija u klipu).
Klip prikazuje istraživanje o tome da li govornici različitih jezika imaju različite preferecnije ka štednji. Transferni mehanizam bi bio indirektan: jezički kod tj jezik utiče na shvatanje vremena (u nekim jezicima postoji jasno razdvajanje između sadašnjosti i budućnosti - kao u srpskom na primer, dok u nekim nje nema - kao u japanskom, gde se isto vreme koristi i za sadašnje i za buduće vreme). Ilustracija - 'Uchi he ikimasu' bi sa japanskog moglo da se prevede i kao 'Idem kući' ili 'Ići ću kući'. Chen tvrdi da govornici različitih jezika u istim društvima, sa istim socio-ekonomskim parametrima - dohodak, obrazovanje, bračni status, broj dece.., imaju različite preferencije ka štednji. To ide u prilog hipotezi jezičke relativnosti, iako je ozbiljno osporavana od strane kognitivnih psihologa.
Iz mog iskustva, ima malo oblasti života u koje drugi ljudi toliko vole da se mešaju kao što je vaspitavanje dece. Ajd' što svako misli da najbolje zna kako decu treba vaspitavati (ne samo ili prvenstveno svoju, nego u ne manjoj meri tudju), nego što, u osudi tudjeg načina vaspitanja, se bez pardona zauzima moralna poza koja implicira da je njima, strancima, stalo do dobrobiti tudje dece više nego njihovim rodjenim roditeljima.
Tako je i članak američke profesorke Amy Chua je izazvao pravu lavinu pretežno negativnih komentara, u kojem nepoznati ljudi sažaljevaju način života njene dece. Počev od naslova članka - Zasto su Kineske majke superiorne - njen tekst je veoma provokativan. Osnovna teza je da 'kineski' način vaspitavanja dece daje bolje rezultate od 'zapadnog' a da je osnovna razlika u premisama koje dve vrste roditelja imaju o vaspitanju. Konkretno, 'kineski' roditelji veruju da su deca otporna na kritike i traume, da deca "duguju" roditeljima što su rodjena a ne obrnuto, i da roditelji (a ne deca) najbolje znaju šta je u interesu dece.
Ja se, s jedne strane, u najvećoj meri slazem sa 'kineskim' premisama ali s druge strane mislim da Chua precenjuje ulogu koje vaspitanje ima po životne ishode. Ono što mi smeta je kad se ljudi, poput Bryana Caplana, okome na takve roditelje sa gnevom pravednika, takoreći spasioca tudje dece. Pri tome njegova reakcija nedvosmisleno pokazuje da on nema pojma kako izgleda odrastanje u ovakvoj vrsti porodice. On zamišlja da je ovo vaspitanje sama surovost i kažnjavanje, a ne primećuju toplinu i požrtvovanost koja se, uostalom i eksplicitno, pominje u samom tekstu.
Nedavno sam pročitala knjigu "Wounded innocents: the real victims of the war against child abuse", koju je napisao američki novinar Richard Wexler (inače progresivac - jako malo ljudi (par progresivaca i grupice religioznih) se bave ovim problemom). Tu se na stotinama stranica dokumentuje perverzna mreža podsticaja vezana za zaštitu dece od zlostavljanja, koja roditelje i decu lišava elementarnih ustavnih prava zagarantovanih najgorim teroristima i kriminalcima, preventivno odvaja decu od roditelja na bazi nebuloznih kriterijuma zanemarivanja (u koje spadaju stvari tipa da li prozori u kući imaju zavese), i onda ih šalje u problematične hraniteljske porodice i sirotišta gde spavaju na podovima i neretko bivaju žrtve ozbiljnog zlostavljanja. Jedan od osnovnih zamajaca celog tog sistema je enorman broj prijava (nekoliko miliona godišnje) koje gradjani (često anonimno) podnose jedni protiv drugih a vezano za, po njihovom misljenju, neadekvatno vaspitanje (taj ogroman broj prijava čini da je vreme posvećeno svakom slučaju vrlo malo, pa se deca preventivno odvajaju od roditelja na osnovu minimalne sumnje, što zauzvrat toliko uvećava njihov broj, da tako "spašeni" iz svojih soba u roditeljskim kućama posle spavaju na podu po podrumima kancelarija). Hoću da kažem, ta, izgleda urodjenja, ljudska sklonost ka zauzimanju moralno superiorne poze prilikom ocene drugih porodica, moze da ima posledice koje su daleko ozbiljnije od zvocanja rodjaka i ostrašćenih blogera.
Već smo diskutovali o problemima do kojih dovodi preterana matematizacija ekonomije. Ja mislim da je opasnost koja preti od bihejvioralne ekonomije još veća, jer je to ludost u začetku, čiju je terminalnu fazu sada teško zamisliti pa zbog toga može da izgleda bolje od statusa-kvo. Staviše, oni koji kritikuju nivo matematičke apstrakcije u ekonomskoj nauci su često medju najglasnijim zagovornicima bihejvioralne ekonomije, jer to vide kao raskid sa nerealnim pretpostavkama i najbolji način da se ljudska bića realistično opišu.
Radi se o naizgled razumnoj ideji: pošto su u osnovi ekonomskog ponašanja ljudska bića, ekonomisti treba da se prvo bolje upoznaju sa njihovom psihologijom. A najbolji način da se to uradi je da se skoncentrišemo na inkrementalno sakupljanje informacija o ljudskom ponašanju putem laboratorijskih eksperimenata i raznih korelacionih studija, to jest metodološkim ako ne i tematskim pretvaranjem ekonomije u psihologiju. (Ekonomija nije jedina oblast u kojoj se dešava ovaj proces - slična stvar se dešava i u filozofiji pod imenom "eksperimentalna filozofija").
Ovo je, po mom mišljenju, vrlo loša ideja. Ono što je ekonomistima potrebno za dobru teoriju je, u suštini, aproksimacija čoveka, to jest ljudske prirode, koja će istaći njegove, iz perspektive ekonomije, najrelevantnije strane. Psiholozi su do sad prikupili više nego dovoljno podataka da se napravi takva sinteza. Ali, uopšte nije slučajno da posle više od sto godina, ona i dalje ne postoji. Generisanje novih inkrementalnih podataka o ljudskom ponašanju neće voditi ka boljem već lošijem razumevanju suštine čoveka.
Zašto je to tako? Dobrim delom problem se svodi na ono da se "od drveća ne vidi šuma". Kao rezultat svog empiricizma, psiholozi nisu u stanju da odvoje bitno od nebitnog. Svaka pojava, bez obzira koliko praktično irelevantna, je potencijalno poglavlje u udžbeniku psihologije. Jedini uslov je da postoji instrument koji može da je detektuje i izmeri, što omogućava da se nad njom sprovede odgovarajući statistički ritual. U meri u kojoj ekonomisti budu prihvatili metodologiju psihologa i sami će se naći u haosu beznačajnih empirijskih fenomena.
Evo kako to otprilike izgleda u psihologiji. Kao udžbenički primer Kuhnovske "nezrele nauke", psiholozi su podeljeni u klanove specijalizovane za pojedinačne pojave. Ne postoji nikakvo očekivanje da teorija bilo kog takvog klana bude u skladu sa podacima bilo koga ko se ne bavi istovetnom temom. Primera radi, klan koji se bavi "osetljivosću na odbacivanje" ljudi koje su uvredili ili napustili njihovi partneri, ne oseća nikakvu obavezu da se bavi podacima koje su skupili evolucioni psiholozi koji se bave odnosom izmedju polova, osim ako ih ovi direktno ne prozovu. To prozivanje je, medjutim, vrlo malo verovatno jer psiholozi koji misle da je neka pojava irelevantna mnogo češće ignorišu nego što se sukobljavaju sa onima koji se bave tom pojavom. Jednostavno, teško je, a imajući u vidu trenutne metodolške običaje praktično nemoguće, dokazati da nešto nije bitno. Kao rezultat, ekspert za neku psihološku pojavu je skoro bez izuzetka neko ko precenjuje njen značaj.
U svojoj disertaciji (iz psihologije) sam, izmedju ostalog, pokušala da objasnim u kojoj meri je izvikana teorija poput prospect theory u kontradikciji sa fundamentalnim psihološkim fenomenima koji nominalno ne spadaju u oblast 'donošenja odluka' (psihološko ime za bihejvioralnu ekonomiju). Taj primer ilustruje opštiju činjenicu da bihejvioralna ekonomija ne pruža bolju, nego detaljniju ali istovremeno nepotpunu i veoma iskrivljenu sliku ponašanja.
Po meni, što se više ekonomisti budu bavili psihologijom, to će prikupljenje informacije biti ne samo beskorisnije već i štetnije. Kao i u psihologiji, stvoriće se interesne grupe oko pojedinačnih fenomena koje će ignorisati svaku paradigmu koja ne uključuje njihove rezultate. Desiće se ono sto se u psihologiji dešava svaki put kad neko, poput Pinkera, izadje sa velikom sintezom - stotine onih svrsishodnost čijeg rada je dovedena u pitanje će graknuti kako je sve to mnogo komplikovanije i kako je ignorisao xyz.
Kako bi to moglo u praksi da izgleda pokazuje knjiga "Animal spirits" - papazjanija proizvoljno odabranih psiholoških opservacija koje su teorijski nepovezane i čija je relevantnost u opštem slucaju pod znakom pitanja. Zbog toga ću uvek pre da stanem na stranu mejnstrim ekonomista, poput Pesendorfera, nego bihejvioralnih ekonomista koji u osnovi zadržavaju slabosti mejstrim ekonomije a njene vrline zamenjuju slabostima psihologije. Bihejvioralna ekonomija nije bolja vrsta ekonomije, već kombinacija najgorih osobina obe oblasti.
Alternativnim pravcima (poput austrijske skole) bihejvioralna ekonomija će veoma da oteža posao. Delimično zato što će postaviti novi standard "naučnosti" koji ce ih staviti na marginu. A delimično zbog pomeranja naglaska sa ponašanja tj. izbora na verbalni izveštaj i aktivnost delova mozga kao fundamentalnih kriterijuma opravdanosti izbora. Ova tendencija otvara novi prostor za paternalizam jer omogućava "neutralnim" posmatračima da tvrde da osoba nije trebalo da kupi nove cipele budući da sken mozga i popunjeni upitnik ukazuju da se taj izbor nije hedonistički isplatio.
Navedeno su samo neke moguće negativne posledice. Ne treba zanemariti i ogroman oportunitetni trošak - znanja koja neće biti prikupljena zato sto će se ekonomisti zamlaćivati izvodjenjem psiholoških eksperimenata. Ekonomisti treba da se prevashodno bave ekonomijom, a kad konsultuju psihološku literaturu, da se bave sintezom mnogo šireg opsega informacija od onih koje pruža bihejvioralna ekonomija.
S obzirom na osetan pad popularnosti Obame i njegove politike u poslednjh nekoliko nedelja, bilo je samo pitanje trenutka kada će iz naftalina da se izvadi teorija o ljudima nesposobnim da razmišljaju i lukavim republikanskim stratezima koji to beskrupulozno koriste.
Već početkom avgusta na APA konferenciji u Torontu Drew Westen je to koristio kao objašnjenje povlačeći analogiju sa protivljenjem Amerikanaca pozitivnoj diskriminaciji. Po njemu, osnovni razlog tog protivljenja je u tome što su su bezazlene demokrate prostodušno pristale da pozitivnu diskriminaciju zovu "affirmative action" sto, iz razloga nevezanih sa prirodom pojave, izaziva negativne asocijacije. Samo kad bi se ista pojava nazvala "equal opportunity" svi bi bili za to. Sad se oglasio i George Lakoff - poznati lingvista i politički strateg sa Berklija sa istim savetom - samo da je Obama nazvao "public plan" "American plan" radikalan preobražaj američkog zdravstvenog sistema bi odavno bio u punom pogonu (fenomenalan prikaz Lakoff-ove knjige "Whose Freedom?" mozete da pročitate ovde).
Zvuči neverovatno, ali je istina. Ovi, bar u široj javnosti najpopularniji politički psiholozi, ozbiljno veruju da se celo političko mišljenje vrti oko tzv. "framinga" - načina na koji je problem formulisan, i naziva koji se odredjenoj politici ili pojavama daju. Drugim rečima, ne postoji razmišljanje već samo asociranje, a asocijacije su determinasane početnim nadražajem. Cinjenice i argumenti su potpuno irelevantni tj. možda igraju neku ulogu medju prosvetljenim progresivcima, ali očigledno nemaju nikakav efekat na ostale. Jer da imaju, i oni bi bili progresivci. QED.
Kao i sve sulude teorije, i ova poseduje elemente istine koji su naduvani preko svake mere i granice. Istina je da ljudi uglavnom razmišljaju konkretno i da način na koji je problem inicijalno formulisan može da ima efekat na način na koji će ga rešiti. U kontrolisanim laboratorijskim uslovima i fokus grupama gde je vreme razmišljanja i pristup novim informacijama ograničen, taj (privremeni) efekat može u nekim slučajevima (ni izbliza ne svim ili većini) da bude relativno velik. Ali, iako se napuštanjem laboratorije završava eksperiment, političko razmišljanje tek počinje i to u okruženju prepunom novih asocijacija. Primera radi, samo što je "public plan" zamenjen "co-op"-om, stotine blogera i komentatora je zagraktalo da je to jedno te isto i ponovo ga "preimenovalo". Isto bi se provela velika većina drugih "spasonosnih" formula: ljudi neke stvari jednostavno neće, ma kako im se privlačna imena davala.
Upravo suprotno tezi o republikanskoj stranci kao genijalnom manipulatoru javnosti, republikanci su vec duže vreme nesposobna da mobilišu i ljude koji su im naklonjeni. To ilustruje i prosta činjenica da u Americi postoji više demokrata nego republikanaca, ali više konzervativaca nego liberala (nedavno istrazivanje je pokazalo, na primer, da u svakoj američkoj drzavi ima više konzervativaca nego liberala). Po mom mišljenju, jedan od razloga je upravo strategija zaglupljivanja koju promovišu republikanski stratezi i kojoj se toliko dive ljudi poput Lakoffa i Westena.
