Pages

23 May 2008

Plakati fašističkog tipa

SRS je u saopštenju naveo da leplenje plakata sa brojevima telefona funkcionera DSS-a predstavlja "pravi zločin fašističkog tipa". Ja ne vidim u čemu je problem sa ovim plakatima. Nije zabranjeno pozvati ljude da pitaju političare gde su pare i dati njihove telefone. Njihovi brojevi, pretpostavljam kancelarijski, su javno dostupni. Verovatno i privatni. U Americi je to najnormalniji vid vođenja kampanje. Evo jedne:

It is important that you contact your representative’s office in his/hers home or Washington office regarding these issues.

U već prepoznatljivom fašističkom stilu daju i liste telefona kongresmena i senatora. Ne sećam se da su radikali i DSS osudili ovu kampanju koju je organizovao Kongres srpskog ujedinjenja prilikom nemira na Kosovu 2004.

Kakvo lupetanje

Stvarno odavno nisam video ovako loš tekst:

Богатство власника „Делта холдинга" процењује се на две милијарде долара, што је 0,35 одсто БДП-а Србије, који износи 560 милијарди долара

Brojevi koje koriste za BDP su skandalozni. Srbija - 560 milijardi dolara? Amerika - 138.000 milijardi? Indija 29.000 milijardi? Odakle im ovi brojevi, uopšte mi nije jasno. U najmanju ruku, svi brojevi su udesetostručeni, budući da se ukupni svetski BDP procenjuje na oko 50-60 hiljada milijardi.

Hajde da novinar Politike ne zna da li je BDP Amerike 14 biliona ili 140 biliona dolara. Ali da ne zna da je BDP Srbije jedno 10 do 15 puta manji od 560 milijardi dolara je stvarno neverovatno. Što, usput, znači da je učešće Miškovićevog bogatstva u srpskom BDP-u oko 4-5%, a ne 0,35%, a učešća i svih ostalih su potcenjena.

Ali standard!

Proveo sam par dana u angolanskoj provinciji Malanje inače poznatoj po dijamantima, vodopadima i ce ce muvama. Smeštaj u srpskim zatvorima je verovatno bolji. U zajedničkom toaletu i kupatilu je bilo hladne vode par sati dnevno, a mesto nije videlo metlu od oslobođenja. Cena je odgovarajućih 80 dolara za veče. U "motelu" sam upoznao neke Šveđane koji su bili zgroženi cifrom, jer navodno ne odgovara standardima. Htedoh da im objasnim da standardi ne određuju cene već ponuda i tražnja (ima samo par mesta za spavanje u gradu), ali sam odustao kada su mi objasnili da su građani Angole siromašni jer vlada ne ulaže sav novac od nafte u poljoprivredu. Inače, ljudi su debelo plaćeni stručnjaci za međunarodni razvoj.

Konkurentnost, opasna opsesija

Povodom formiranja Nacionalnog saveta za konkurentnost i naglašavanja njegove ključne uloge u dolepomenutoj Strategiji setio sam se jednog klasičnog teksta Paula Krugmana iz 1990-ih: Konkurentnost - opasna opsesija (pdf, engleski). Pošto je Krugman ekstrmni levičar, ovog puta i sigurno nije reč o ideologiji nego o razumevanju spoljne trgovine. Članovi Saveta bi morali da ga pročitaju.

Strategija izvoza i "viši stepen prerade"

Vlada je usvojila Strategiju povaćanja izvoza, čiji je glavni cilj da se promeni struktura izvoza kako bi se više izvozili proizvodi "višeg stepena prerade". Na prvi pogled, zaista deluje logično - bolje da se izvozi nameštaj nego trupci, bolje je da se izvoze cipele nego sirova koža, bolje je da se izvoz sok od malina, nego maline. Međutim, samo zato što nešto izgleda logično, ne znači i da je zaista logično.

Naime, proizvod treba dodatno obraditi samo ako se to isplati. Na primer, ako su cene malina 1 evro, a cena soka od maline 2 evra, onda ima logike od malina praviti sok samo ako pravljenje soka košta manje od 1 evra. Ako košta više od toga, onda treba izvoziti maline. Suštinu je lepo izrekao Michael Boskin, svojevremeno glavni ekonomski savetnik predsednika Buša: "It doesn't make any difference whether a country makes potato chips or computer chips!"

Poenta je da srpske firme sve to već rade - niko nije lud da nešto izvozi po nižoj ceni, ako može da zaradi na dodatnoj preradi. Ako je potrebno da im država daje subvencije kako bi im se isplatilo da dodatno obrađuju neki proizvod, to znači da ta obrada nema ekonomskog rezona i da su subvencije bačene. Krajnji efekat je da davanjem subvencija našim izvoznim firmama, naša država u stvari subvencioniše potrošače u zemljama uvoznicama, čineći naš izvozni proizvod veštački jeftinijim.

Takođe, davanje para izvoznicima krši svaku moguću koncepciju socijalne pravde, koja je toliko draga našim progresivnim političarima. Bilo da su krajnji korisnici subvencija domaći izvoznici, bilo da su to strani potrošači, i jedni i drugi su bogatiji od prosečnog srpskog poreskog obveznika, tako da je subvencionisanje izvoza klasična Superhik redistribucija.

Da sam Krkobabić, rekao bih "E, ako ima para za to, onda ima da bude i za penzije!"

Strategija povećanja izvoza

"Izvoz je ekonomski patriotizam XXI veka", kaže Božidar Đelić povodom usvajanja Nacionalne strategije za povećanje izvoza. Strategija, pored nekoliko smislenih predloga kao što su opšte poboljšanje investicionog okruženja ili smanjenje administrativnih prepreka izvozu, uglavnom sadrži mere koji direktno negativno utiču na ekonomski rast i životni standard. Nisu pogubne, ali im je neto efekat negativan.

To su pre svega povećanje subvencija, što direktnih, što po zaposlenom, što preko jeftinijih kredita putem smanjenja obavezne rezerve. Jeftiniji krediti za izvoznike znače ili malo veću inflaciju, ili za dati nivo inflacije znače skuplje kredite za sve ostale. Tu su onda i razni samiti, konferencije, edukacija izvoznika, stvaranje mreža za konkakt, finansijska podrška sajmovima u inostranstvu, otvaranje kancelarija po inostranstvu za promovisanje izvoza i druge vrste posrednih subvencija.

Subvencije su samo drugi oblik povećanja (ili nesmanjenja) poreza. Nema sumnje da je subvencija korisna za primaoca, ali ona se plaća time što se resurs oduzme od nekog drugog. Ovo nije (samo) moralni, nego ekonomski problem. Ekonomski subvencije znače premeštanje resursa iz ruku produktivnih u ruke manje produktivnih. To je remećenje alokacije resursa koja se postiže u slobodnoj konkurenciji u korist veštačke alokacije po ideji političara.

Ta veštačka alokacija, po kojoj više treba da ide u izvoz a manje u proizvodnju za domaće tržište, opravdana je običnim ekonomskim zabludama. Jedna zabluda je da je izvoz sam po sebi kreator ekonomskog rasta. Ustvari izvoz je posledica rasta i investicija. Vi možete veštački podstaći izvoz, ali nikada nećete znati koliko ste takvim podsticajima izgubili na životnom standardu. Podsticanje izvoza se plaća dugoročnim padom ekonomskog rasta.

Druga zabluda je o postojanju povoljne ili nepovoljne strukture izvoza. Jedna tačka strategije je "poboljšanje strukture izvoza" tako da se izvozi manje primarnih a više finalnih proizvoda. To je pogrešno. Zamislite kada bi Saudijska Arabija odlučila da umesto nafte izvozi mikročipove. To bi bila ekonomska katastrofa. Suštinski je isto, samo manje ekstremno, kada Srbija odluči da izvozi manje malina a više mašina za veš. Za svakoga je najbolje da izvozi ono u čemu ima komparativnu prednost, a poptuno je svejedno da li je to ruda cinka ili kompjuteri.

Izvoz Srbije već raste po visokoj stopi. Država bi najbolje uradila kada bi odlučila da mu ne pomaže. Neka nastavi da radi na povoljnom investicionom okruženju, a za iznos predviđenih subvencija neka malo smanji poreze.