Jedan od najvećih pisaca XX veka, veliliki pripovedač, pesnik i jedan od najbriljantnijih esejista, osoba renesansnog zamaha i obrazovanja, i barem što se mene (a ne samo mene, verujte) tiče, veliki filozof XX veka: ali, istovremeno osoba koja zbog političkog neprijateljstva Švedske akademije nauka, koje nikako nije moglo da oprosti manjak Borhesovog entuzijazma za stvar "potlačenih", i višak tolerancije prema Peronu, nikada nije dobila Nobelovu nagradu za književnost (što mu nije teško palo).
U ovom tekstu iz 1946 godine imate vrlo jasan odgovor zašto Borhes nije mogao da zasluži nagradu koju jesu takve veličine, kao što su Andrić i Žoze Saramago: "Najpreči problem našeg doba (na koji je proročkom lucidnošću ukazao već pomalo zaboravljeni Spenser) jeste postepeno sve veće uplitanje države u život pojedinca; u borbi sa tim zlom, čija imena su komunizam i nacizam, argentinski individualizam, možda beskoristan ili štetan, naći će svoje opravdanje.
Bez nade i sa čežnjom, razmišljam o apstraktnoj mogućnosti jedne partije koja bi bila bliska Argentincima; partije koja bi nam obećala strogi minimum vladavine."