Pages

18 March 2014

Subvencije za start-upe

Od pre izbora nam je ostala jedna rasprava nedovršena. Ministarski mandat i dobar deo predizborne kampanje Saše Radulovića obeležilo je protivljenje subvencijama koje je država prethodnih godina dodeljivala raznim investitorima mimo svake računice. U isto vreme, međutim, Radulović se zalaže za subvencije u vidu podrške venture capital (VC) fondovima. Prema ovom planu, država bi sa privatnim fondovima koji ulažu u IT sektor i druge inovacije koinvestirala u iznosima od 20-40% ulaganja.

Ovo bi, nekako, trebalo da bude potpuno drugačije od Dinkićevih subvencija. Argument u prilog tome je da je ovo tržišna alokacija sredstava jer privatni fondovi, a ne država, odlučuju gde ulaganje ide. Država samo dotira fond.

Ovaj argument ne stoji. Subvencije po definiciji ne mogu biti tržišna alokacija resursa. Tržišna alokacija u predlogu subvencija postoji samo u finalnom segmentu, kada fond odlučuje da li da finansira firmu Alfa ili firmu Beta. Ali sama odluka da se sredstava plasiraju u fond je na prvom mestu netržišna. Uzima se novac poreskih obveznika, oporezuju se pekari i lekari, da bi se novac dao VC fondovima. To je po sebi birokratska alokacija resursa. Šta bi sa devizom da je smanjenje poreza najbolja subvencija?

Činjenica da VC fondova nema na srpskom tržištu po sebi znači da su investitori širom sveta procenili da takvo ulaganje nije poželjno. U Srbiji ima mnogo ljudi sa nešto novca, na berzi, u bankama, fondovima, u inostranstvu i mnogi od njih traže povoljne prilike za ulaganje. Ako i pored toga malo ko finansira start-up firme, prva pretpostavka ekonomiste bi trebalo da bude da postoji neki valjan razlog zašto privatni novac to ne radi. Radulovićeveva prva pretpostavka je, obrnuto, da privatni novac greši što ne ulaže u start-upe.

Subvencije se mogu opravdati čak i ako se prizna da njihova alokacija nije tržišna, argumentom da je u pitanu neki vid "tržišne greške" -- koja se definiše kao nešto što tržište propušta da uradi, a za šta mi možemo nekako objektivno utvrditi da bi bilo u kolektivnom interesu uraditi. Taj argument je Radulović izneo u nekim raspravama, kao i ranije kada je prvi put govorio o ovom fondu:
"Problem je u tome što ulaganja u inovacije obično imaju prvih nekoliko godina gubitke i potrebno je vreme dok počnu da stvaraju profit, zbog čega banke ne mogu da finansiraju takve projekte."

Ovo bi, pretpostavljam, trebalo da bude ta tržišna greška. Ona to jasno nije, čak i ako prihvatimo intervencionističku definiciju tržišne greške. Prvo, banke mogu da finansiraju i projekte koje ne donose odmah profit, niko ih u tome ne sprečava. Samo je možda procena konkretnih banaka u Srbiji da to ne treba raditi. To je tržišna procena, tržišna alokacija. Drugo, banke nisu jedini niti glavni finansijeri ovakvih stvari. Ima mnogo privatnog novca, u Srbiji i inostranstvu koji je rad da rizikuje i da čeka. To širom sveta postoji i ako vide interes investitori ulažu. Ako u Srbiji takav novac ne ide u start-upe, to nije tržišna greška -- to je procena hiljada potencijalnih ulagača, gomile dobro inforimasnih ljudi koja se javlja još i pod imenom "tržište".

Otkud ovakav raskorak kolektivne procene tržišta i procene Radulovića i drugih koji podržavaju ove subvencije? Implicitna pretpostavka koju zagovarači subvencija imaju je da je kapital jedini faktor koji Srbiji nedostaje za razvoj inovativnih start-upova. Zato svu pažnju usmeravaju na privlačenje kapitala, jer valjda podrazumevaju da je sve ostalo na mestu. Ja situaciju čitam drugačije -- činjenica da nema privatnog kapitala u tom sektoru je najbolji znak da neke druge stvari nedostaju. Kapital je ovih godina rekordno jeftin. Novac u svetu ne zna gde će da ide pa odlazi u američke i nemačke obveznice sa negativnim realnom prinosom. Ide na svetske berze, čiji indeksi, od američkih do ruskih, indijskih, čak i grčkih sada godinama rastu. Kapitala ima i kada bi srpsko start-up tržište bilo toliko perspektivno nema sumnje da bi ga kapital našao. Treba srediti sve drugo, od tržišta rada preko sudova do obrazovanja; a privlačenje kapitala je poslednje o čemu treba brinuti.