Pages

06 May 2015

Opredeljenje

Na naslovnoj strani novog NIN-a je istoričarka Dubravka Stojanović: "Pašćemo između dve stolice". Nisam načisto šta danas to biranje stolica tačno znači, ali siguran sam da se previše razmišlja i previše govori na taj način. Nekada je opredeljivanje značilo izbor između suprotstavljenih vojnih saveza koji su realno mogli zaratiti i taj izbor je iz tog razloga bio značajan. Danas se na opredeljivanje više ne gleda toliko u starom spoljnopolitičkom smislu, radi se sve manje o izboru između konkretnih vojnih sila, a sve više o generalnom priklanjanju ovom ili onom uzoru. I to mi smeta, ne samo zato što je takav "izbor" sve manje primeran današnjem vremenu, nego i što je to večito traženje mentora pomalo odraz podaničkog mentaliteta.

Radi se o suštinski istoj stvari koju čujemo kada se govori o stranim investicijama. Domaće preduzetništvo, podrazumeva se, ne može tu nešto mnogo da promeni, ali kad stranci donesu pare to je prava stvar. Pa se onda raspravlja kome od tih stranaca se prikloniti: jedne će spašavati Zapad, druge Rusi, treće Arapi. U svakom slučaju od nas samih ne očekujemo mnogo, traži se gospodar.

To isto radimo i sa MMF-om; nama MMF "treba" čak i kada ne uzimamo pare. Aranžman bez novca je mentorstvo koje sami tražimo. Suštinski ista stvar je popularno protivljenje privatizaciji nekih državnih preduzeća. Recimo da su protivnici privatizacije Telekoma u pravu i da stvarno državna firma nekako stvara neto vrednost za zemlju veću nego što bi uradila privatna. Ali da li je to ideal, da neko "puni budžet" za vas pa da vam onda odatle deli?  Kad bi državno vlasništvo nad firmama nekim čudom i bilo ekonomski bolje, opet bi ostao vrednosni problem, problem mentaliteta koji dodelu sitne vrednosti odozgo pretpostavlja njenom stvaranju privatnom inicijativom odozdo.

Od političkih opcija, najveća prednost Dosta je Bilo (hoće li to ime već jednom?) je što stavlja tačku na ovakav diskurs izbora gospodara i prizivanja spasitelja. Ne govore mnogo o Istoku i Zapadu, o imperativu EU, o pametnim strancima, o spasu koji uvek neko spolja donosi već, naprotiv, znaju da je kičma ekonomije domaće preduzetništvo.  Strani investitori su dobrodošli koliko i domaći, a razvoj je na kraju krajeva funkcija lične odgovornosti i posledica odluka koje sami donosite na ličnom i državnom nivou. Niko vam neće doneti džakove s novcem zato što ste mu simpatični ili mu idete uz dlaku, već ćete zajedno sa drugima stvoriti nešto na principu obostranog interesa. DJB ima i druge strane s kojima se ne slažem, recimo fensi ideje o državnim start-up fondovima ili popular-kejnzijanizam sa pričom o uticaju smanjenja javnog sektora na tražnju, ali je svejedno glavna priča osvežavajuća promena u odnosu na Istok-Zapad-zahtevi-članstvo-donacije-investicije retoriku koju slušamo od 2001.