Miroslav Zdravković piše u prilog legalizacije lakih droga. Logika za ovo je ekonomska, umesto da bude u domenu ličnih sloboda što je mnogo prirodnije. Međutim, mene kao nekoga ko ceni upravo njegovo insistiranje na tačnosti, začuđuje što previđa neke stvari.
Za početak zanemarimo da bi u realnom svetu Srbija trpela vrlo određene i vrlo merljive posledice odluke da postane masovni proizvođač, čak i lake droge. Drugačije, da se izrazim narodnim jezikom, JBNMM. Analiza polazi od sledećih pretpostavki:
1. Godišnje bi u Srbiju dolazilo 10 miliona ljudi iz EU da bi probalo nove autentične srpske proizvode.
2. Prinos od konoplje na 500 hiljada hektara parloga je 10 evra po kvadratnom metru. 50 milijardi godišnje prinosa kada se sve sabere.
3. Svaki posetilac ostavlja 1000 EUR po dolasku u Srbiji. 10 milijardi godišnje ukupno.
4. Nema fizičkog izvoza (logično), jer je zabranjen.
Avaj, cena robe je određena ponudom i tražnjom, u ovom slučaju dominantno tražnjom. Ako proizvodnja indijske konoplje nije zakonski zabranjena, niti država postavlja ograničenja na tržištu, cena po gramu koji je jedinica mikro analize bi bila takva da pokrije troškove proizvodnje i obrade + troškove distribucije + profit koji bi bio na nivou profita u drugim granama. Dakle, sve u svemu maloprodajna cena bi bila izuzetno niska u ovoj formi, s tim što bi različiti tipovi konopolje imali različite cene. Znajući kako se vodi poljoprivreda u Srbiji mi bi imali u ponudi cca 95% generičkog domaćeg proizvoda osrednjeg kvaliteta. Dakle i osrednje niske cene. Za par godina u perspektivi domaći uzgajivači pale konoplju i ištu subvencije.
Drugo, 10 miliona ljudi je optimistična cifra jer činjenica da su negde laki narkotici legalni ne znači momentalnu želju ljudi da tamo i odu zato što mogu da kupe isto što i kod kuće, samo da se malo manje stresiraju i da manje plate. Većina njih ima neke svoje stalne/povremene poslove tako da je vikend tura malo verovatna jer cena avio karte/nekog drugog prevoza i smeštaja teško da može da pokrije razliku u ceni iste robe u dve zemlje. Duže ture su isplatljive, ali teško da ima i milion ljudi koji bi proveli odmor u Srbiji samo zbog marihuane. Za tih 10 dana oni mogu u najboljem slučaju da sprže do 50 grama marihuane, ili drugim rečima da nam ostave ne više od 50 evra. Ako nastavim dalje, to znači da bi uvrh glave mogli u ZdravkoTHCopiji da imamo na tržištu prodatih 50 tona konoplje. Jedva i za jedan čestit opštinski parlog.Većina džankija neće trošiti na bilo šta drugo osim pivo i jeftin smeštaj, odnosno masnu pljeskavicu kada ih droga popusti. Dnevna potrošnja bi bila maksimalno 30-ak evra sa sve smeštajem. Dakle, jedno 400 evra po dolasku je plafon i to prihoda, od kojih većina nije od indijske konoplje, a i da dođe milion ljudi to je plafon 400 miliona evra. Koliko bi drugih ljudi izbrisalo zemlju koja je indijsku konoplju pretvorila u razvojnu šansu je pitanje koje lebdi u vazduhu, bez da se desi ono JBNMM sa početka teksta. Ja lično ne bih otišao u takvu zemlju, iako verujem da odrasle osobe imaju pravo da svojom slobodnom voljom rade sa svojim telom štagod hoće. Dobra eksternalija bi bila što bi naši ljudi naučili da malo iskuliraju.
Dakle, analiza je težak promašaj i to nema ikave veze sa time da li se zalažete za legalizaciju lakih droga ili ne. Ovakvo poimanje ekonomije mi budi opravdan strah da i druge Hari Poter varijante imaju u sebi zrno susreta sa Meskalitom, što bi rekao Bajaga. S druge strane, ako neko može mrtav hladan da pravi kanale onda i ovo nije tako strašno. Slobodna forma. Pod uslovom da vam ne određuju život. Stoga je kanal i kanalića uveoci opasniji od ove THC bajke.
Za početak zanemarimo da bi u realnom svetu Srbija trpela vrlo određene i vrlo merljive posledice odluke da postane masovni proizvođač, čak i lake droge. Drugačije, da se izrazim narodnim jezikom, JBNMM. Analiza polazi od sledećih pretpostavki:
1. Godišnje bi u Srbiju dolazilo 10 miliona ljudi iz EU da bi probalo nove autentične srpske proizvode.
2. Prinos od konoplje na 500 hiljada hektara parloga je 10 evra po kvadratnom metru. 50 milijardi godišnje prinosa kada se sve sabere.
3. Svaki posetilac ostavlja 1000 EUR po dolasku u Srbiji. 10 milijardi godišnje ukupno.
4. Nema fizičkog izvoza (logično), jer je zabranjen.
Avaj, cena robe je određena ponudom i tražnjom, u ovom slučaju dominantno tražnjom. Ako proizvodnja indijske konoplje nije zakonski zabranjena, niti država postavlja ograničenja na tržištu, cena po gramu koji je jedinica mikro analize bi bila takva da pokrije troškove proizvodnje i obrade + troškove distribucije + profit koji bi bio na nivou profita u drugim granama. Dakle, sve u svemu maloprodajna cena bi bila izuzetno niska u ovoj formi, s tim što bi različiti tipovi konopolje imali različite cene. Znajući kako se vodi poljoprivreda u Srbiji mi bi imali u ponudi cca 95% generičkog domaćeg proizvoda osrednjeg kvaliteta. Dakle i osrednje niske cene. Za par godina u perspektivi domaći uzgajivači pale konoplju i ištu subvencije.
Drugo, 10 miliona ljudi je optimistična cifra jer činjenica da su negde laki narkotici legalni ne znači momentalnu želju ljudi da tamo i odu zato što mogu da kupe isto što i kod kuće, samo da se malo manje stresiraju i da manje plate. Većina njih ima neke svoje stalne/povremene poslove tako da je vikend tura malo verovatna jer cena avio karte/nekog drugog prevoza i smeštaja teško da može da pokrije razliku u ceni iste robe u dve zemlje. Duže ture su isplatljive, ali teško da ima i milion ljudi koji bi proveli odmor u Srbiji samo zbog marihuane. Za tih 10 dana oni mogu u najboljem slučaju da sprže do 50 grama marihuane, ili drugim rečima da nam ostave ne više od 50 evra. Ako nastavim dalje, to znači da bi uvrh glave mogli u ZdravkoTHCopiji da imamo na tržištu prodatih 50 tona konoplje. Jedva i za jedan čestit opštinski parlog.Većina džankija neće trošiti na bilo šta drugo osim pivo i jeftin smeštaj, odnosno masnu pljeskavicu kada ih droga popusti. Dnevna potrošnja bi bila maksimalno 30-ak evra sa sve smeštajem. Dakle, jedno 400 evra po dolasku je plafon i to prihoda, od kojih većina nije od indijske konoplje, a i da dođe milion ljudi to je plafon 400 miliona evra. Koliko bi drugih ljudi izbrisalo zemlju koja je indijsku konoplju pretvorila u razvojnu šansu je pitanje koje lebdi u vazduhu, bez da se desi ono JBNMM sa početka teksta. Ja lično ne bih otišao u takvu zemlju, iako verujem da odrasle osobe imaju pravo da svojom slobodnom voljom rade sa svojim telom štagod hoće. Dobra eksternalija bi bila što bi naši ljudi naučili da malo iskuliraju.
Dakle, analiza je težak promašaj i to nema ikave veze sa time da li se zalažete za legalizaciju lakih droga ili ne. Ovakvo poimanje ekonomije mi budi opravdan strah da i druge Hari Poter varijante imaju u sebi zrno susreta sa Meskalitom, što bi rekao Bajaga. S druge strane, ako neko može mrtav hladan da pravi kanale onda i ovo nije tako strašno. Slobodna forma. Pod uslovom da vam ne određuju život. Stoga je kanal i kanalića uveoci opasniji od ove THC bajke.