Pages

15 September 2012

Paul Krugman, monetarista



Paul Krugman je vrlo uznemiren što Mitt Romney ne vidi genijalnost Bazuka Bena i njegovog uzora Helikopter Miltona, već ponavlja besmislice austrijskih aristokrata Šumpetera i Hajeka o tome kako se prosperitet ne može stvoriti štampanjem para. Posebno ga nervira što Romney kao i Šumpeter štampanje para naziva "veštačkim stimulusom", opasna besmiclica koju je Friedman bio iskorenio ali se ona eto vraća sad. I obavezna paranoja: Romneyeva izjava nije politička i vezana za kampanju, kako bi čovek pomislio, nego je to dubinski znak kako je Mankiw, njegov savetnik, prestao da bude fan Friedmana i počeo da čita Hajeka i Šumpetera, i sad "pumpa" Romnyja njihovim teorijama:

How times have changed. Back in 2004, Greg Mankiw declared, in the Economic Report of the President, that
Aggressive monetary policy can reduce the depth of a recession.
But now, after the Fed has finally moved a bit in the direction of doing something about the Lesser Depression, Mitt Romney – supposedly advised by Mankiw among others – is outraged:
[T]he American economy doesn’t need more artificial and ineffective measures. We should be creating wealth, not printing dollars.
That word “artificial” caught my eye, because it’s the same word liquidationists used to denounce any efforts to fight the Great Depression with monetary policy. Schumpeter declared that
Any revival which is merely due to artificial stimulus leaves part of the work of depressions undone
Hayek similarly decried any recovery led by the “creation of artificial demand”.
Milton Friedman – who thought he had liberated conservatism from this kind of nonsense –must be spinning in his grave.

Agilno, goropadno, netačno



Premijer nam je danas goropadan. Ne slažem se da je fiskalni savet uporno ćutao kada je pravljen deficit, šta više, ali ja bih se osvrnuo na jednu rečenicu koja je logički netačna.

"Ne pada mi na pamet da slušam propagandu neoliberalnog koncepta koji je propao svugde u svetu".

Rečenica nije tačna iz najmanje nekoliko razloga:

a. Neoliberalni kapitalizam ne propada u većini država u kojima je bio primenjen. Postoje određena smanjenja i povećanja ekonomskih sloboda (što je pravo ime liberalizma) u nekim državama, ali države koje se drže tog koncepta slabo nešto pokazuju želju da usvoje socijalističke ideje, posebno ove na srpski način.

b. Da bi nešto stiglo da propadne mora da postoji neko vreme. Ako nešto nije bilo, onda ni propasti ili usponu ne može biti sklono. Sve u svemu, sigurno je da u Srbiji nikada nije bilo neoliberalnog koncepta u praksi, pa stoga isti nije ni mogao da propadne. Možda ako nategnuto tumačimo teoriju relativiteta pa da jelen padne pre nego što ga metak pogodi. Ocenu o neoliberalizmu inače daje nekoliko institucija, to se obično zove ekonomska sloboda, a Srbija je uvek svrstavana u ono što nikako ne može biti neoliberalni, liberalni ili kakogod socijalisti nazivali slobodno društvo u kome njihove priče nisu baš nešto dobro primljene i popularne. Zemlje slične Srbiji prevlađuju u svetu, ali to ne znači da su im performanse dobre.

c. I ja se odavno pitam koji će nam đavo ta nezavisna tela kada su oni ili osuđeni da kukaju kako ih političari ne slušaju ili apologete sistema. Pametni bi stručnjake već imali u svojim redovima, onim drugima to uopšte nije ni potrebno.

d. Ako i postoje primeri azijskih despotija ili latino levičarskih režima čije privrede relativno solidno rastu, Srbija nema nijedan uslov da njihove recepte primeni u praksi.



Baron Josif Delano Koperfild



Danas obnoviteljska eklektika bez premca.Pretpostavimo da, na primer, ja ne znam išta o ekonomiji i da sve što je megalomanski i potpuno nepotrebno obećano posmatram samo seljačkom zdravom logikom i iskustvom vlasnika SZR/STR.
Prvo, sumnjam u sve što kaže uvaženi JDK. Kako su nekada voleli da kažu, istorijsko pamćenje u Srba je dugo (čista budalaština inače), ali meni je još u sećanju ona čuvena protoindustrija traktora, berzanski bumovi, multiplikatori i šta još ne sve. Ima tu cela zbirka bajki, a kao što znamo bajke su upravo to, štivo koje treba da zabavi i pouči konzumente. Iako se često govori da neke od bajki živimo punim plućima sve analize govore da su u pitanju jako skupe predstave sa vrlo neizvesnim pozitivnim efektima. Ili narodski rečeno, ne vidi se kada na 100.000 mesta štrpneš po 100 evra, ali kada na jednom mestu pljusneš 10 miliona na gomilu izgledaš prilično sposobno.
Drugo pitanje je ako niko na celom belom svetu i u rodnoj grudi nije hteo deceniju i malo jače da uloži u neke pogone, šta to može da se promeni u Srbiji 2012/2013, osim da se skrka neviđeno mnogo para iz budžeta i još poneko legalno podmiti da dođe u Srbiju. Ali, problem je što para u budžetu ne da nema, nego duva vrlo neugodan vetar, pare se dobijaju samo kao bratski krediti koji jedino mogu da raduju braću, a oni koji bi trebalo da pune budžet kopne ili prelaze u sivu zonu. Ima tu i neke logike jer je država de facto legalizovala rad na crno time što je neke investitore oslobodila obaveze da plaćaju doprinose. Ako može multinacionalna kompanija da toga bude oslobođena zašto Mika, Žika i Pera da budu preduzetnici drugoga reda.
Treće pitanje je vrlo logično svakome ko je ikada zaradio novac na tržištu koju nije osnovna plata ili neka jubilarna nagrada. Otkuda bre bilo kom političaru tolika pamet pa da on zna kako je najbolje alocirati sredstva. Pa da je to moguće još bi SSSR bio živ, Kina bi bila ona iz doba Maa, a naši samoupravljači bi mogli da nastave da ne rade ono što inače ne rade. I uvek me zadivi ta esencija patriotizma i samožrtvovanja zarad naše sutrašnjice jer onaj ko zna da upravlja ovakvim grandizonim projektima sigurno bi bio tražen od najvećih privatnih giganata današnjice pod šifrom ne pitam koliko košta samo dođi da isecediš vodu iz suve drenovine.
A jedna stvar mi zaista nije jasna jer će nas to odvesti tamo gde smo se uputili sa puno entuzijazma - odakle vladi porivi da obećava brda i doline u prvoj godini mandata, iako nam se smeši sve samo ne dobre godine. Ako se po jutru dan poznaje, neće da valja.