Ekonomistima je poznato Smitovo opovrgavanje doktrine trgovinskog bilansa, po kojoj je bolje izvoziti što više a uvoziti što manje. To Smit naziva "sofisterijom kojom su advokati proizvođača pomutili zdrav razum čovečanstva", a opovrgava je dokazivanjem da svako od nas želi da dobije što više a proizvede što manje, a da "što je mudrost u vođenju jednog domaćinstva jedva može biti ludost u upravljanju velikim kraljevstvom". To bi značilo da je uvoz odlična stvar, a izvoz samo cena koju plaćamo da bi mogli da uvozimo ono što nam nedostaje. Međutim, i danas, 230 godina posle Bogatstva naroda, stara 17-vekovna merkantilistička glupost o štetnosti uvoza dominira glavama i naših i stranih kreatora ekonomske politike.
Želim na podelim sa vama način, lucidan, otrovan i jezgrovit kao i uvek, na koji se Donald Boudreaux potpuno smitovski obračunava sa jednim ovakvim zahtevom u Americi. Pošto je u Washington Timesu jedan analitičar njihovog "Poslovno-industrijskog saveta", ponovo izneo zebnje zbog "masivnog talasa uvoza iz Azije" i "masivnog odliva kapitala i tehnologija ka Pekingu", Bodreaux šalje Washington Timesu pismo sledeće sadržine:
24 September 2006
Editor, The Washington Times
Dear Editor:
By lamenting American imports ("NAFTA highway or new silk road?" Sept. 24), William Hawkins implies that trade's benefits are measured in exports and its costs measured in imports. But if the purpose of economic activity truly were to produce and sell as much as possible in exchange for as few goods and services as possible, workers would clamor to work longer hours for lower wages - and they'd applaud whenever the purchasing power of their wages falls.
I suggest that you test the consistency of Hawkins's belief by paying for all of his future contributions to your newspaper with Monopoly money. If he really believes what he writes, Hawkins will be thrilled to exchange the fruits of his labor for scrip that he can never exchange for goods and services.
Sincerely, Donald J. Boudreaux
Razmišljam - ako bi se ovaj Boudreaux-ov predlog šire primenio, mislim da bi proizvođači Monopola napravili strašne profite u Srbiji!
29 September 2006
Ustav Srbije i decentralizacija
Izgleda da su se političari u Srbiji dogovorili oko Ustava.
Osim Kosova u preambuli, velika polemika je vođena oko pozicije Vojvodine. Na kraju je nađeno rešenje da se obezbedi određena finansijka autonomija Vojvodine, ali ne i sopstvena poreska uprava i prihodi od akciza, što je zagovarala Demokratska stranka, kako kaže Dinkić.
Iako svi nagoveštavaju da su učinjeni pomaci u decentralizaciji, nejasno je šta oni tačno obuhvataju. Da li će pokrajina i lokalne samouprave određivati neke poreske stope i prikupljati poreze, i ako da - koje? Ništa još ne znamo, a meni se nekako čini da tu neće biti velikih promena u odnosu na sadašnje stanje. Bilo bi dobro da se ovo nagađanje ne ostvari.
Međutim, ja ne verujem mnogo da je nešto mnogo učinjeno. DS nije imala nikakav suštinski prigovor na ustavnu centralizaciju Srbije. Njihov jedini motiv da prigovaraju oko Vojvodine bilo je to što su na vlasti u Pokrajini sa Čankovim "autnonomašima", a ovi prete da će da prave probleme, ukljujući i antiustavnu kampanju, ako ne "dobiju veću autonomiju" (pod čim oni naravno misle na veća ovlašćenja vlade u Novom Sadu, ne na spuštanje fisklane vlasti što niže) . Pa su demokrate morale da probaju da im "izboksuju" nešto, videćemo tek šta i koliko.
Osim Kosova u preambuli, velika polemika je vođena oko pozicije Vojvodine. Na kraju je nađeno rešenje da se obezbedi određena finansijka autonomija Vojvodine, ali ne i sopstvena poreska uprava i prihodi od akciza, što je zagovarala Demokratska stranka, kako kaže Dinkić.
Iako svi nagoveštavaju da su učinjeni pomaci u decentralizaciji, nejasno je šta oni tačno obuhvataju. Da li će pokrajina i lokalne samouprave određivati neke poreske stope i prikupljati poreze, i ako da - koje? Ništa još ne znamo, a meni se nekako čini da tu neće biti velikih promena u odnosu na sadašnje stanje. Bilo bi dobro da se ovo nagađanje ne ostvari.
Međutim, ja ne verujem mnogo da je nešto mnogo učinjeno. DS nije imala nikakav suštinski prigovor na ustavnu centralizaciju Srbije. Njihov jedini motiv da prigovaraju oko Vojvodine bilo je to što su na vlasti u Pokrajini sa Čankovim "autnonomašima", a ovi prete da će da prave probleme, ukljujući i antiustavnu kampanju, ako ne "dobiju veću autonomiju" (pod čim oni naravno misle na veća ovlašćenja vlade u Novom Sadu, ne na spuštanje fisklane vlasti što niže) . Pa su demokrate morale da probaju da im "izboksuju" nešto, videćemo tek šta i koliko.
Begović o Crnoj Gori
Kategorija:
Svet
Boris Begović, novopečeni saradnik Independent Instituta, u svom članku na njihovom sajtu, piše o reformama u Crnoj Gori.
Kaže da je precenjen domet ekonomske liberalizacije u Crnoj Gori, i da su "ravnotežne cene" (omiljeni izraz neoklasičara za cene) mnogih uvoznih dobara tamo često više nego u protekcionističkoj Srbiji. A kao dokaz navodi banane koje su u Crnoj Gori skuplje 5% nego u Srbiji. Međutim, u istoj rečenici Begović kaže da se na banane plaća carina od 15%. Ali, to je sad čudna konstrukcija, jer se kao krunski dokaz nedelotvornosti liberalizacije spoljne trgovine u Crnoj Gori uzima artikal čiji uvoz zapravo nije liberalizovan (srednja carinska stopa u Crnoj Gori je 2,5%)!
Dalje, kaže se da je cena tone šećera uporediva s cenom u EU, a da je mnogo viša od cene šećera iz Brazila, a zahvaljujući "monopolskom položaju" uvoznika šećera u Crnoj Gori. Taj položaj "stvara barijere ulasku" za nove konkurente, a "rente" monopolistima, što onemogućava funkcionisanje konkurencije i povećava cene. U tekstu se ne precizira kako su rente tj barijere kreirane - da li je "monopolista" (ili oligopolista") državna firma, ili privatna firma koju država privileguje u odnosu na konkurenciju (recimo režimom dodele dozvola itd), ili pak samo dominantna firma koja ima najveći udeo na tržištu bez pomoći vlasti. Ako su prva dva, onda problem nije u "barijerama ulasku", koje su samo posledica državnog uplitanja, već u samom tom uplitanju u uvoz šećera koje treba ukinuti, a ako je treće onda ne postoji problem, jer su "barijere ulasku" samo drugi izraz za veću efikasnosti te "monopolističke" firme, a "rente" njen zasluženi profit.
Karakteristična ambivalentnost u pogledu toga šta treba uraditi dobro se vidi u Begovićevom članku. Na nivou retorike, sve to liči na kritiku nedovoljne liberalizacije, reformi i otvaranja prema svetu (napada "insajdere", korupciju, netransparentnost, nedovoljnu liberalizaciju čak itd). Ali, kad krene sa "stručnim" opaskama o barijerama ulasku, iskrivljenim "ravnotežnim cenama", konfliktima interesa, "rentama" za koej se ne zna odakle su itd, sve nekako počne da liči na teoriju da Crnoj Gori fali samo jedan dobar, strog ali pravedan i oštro primenjen antimonopolski zakon, da ukloni barijere ulasku i tržište vrati u "ravnotežu", kao i nekoliko "nezavisnih regulatornih tela" da uspostave "transparentnost" i eliminišu korupciju.
U svakom slučaju, zaključujemo zajedno s Begovićem iz crnogorskog slučaja, liberalizacija i reforme su trice i kučine ako cene nisu "ravnotežne" ili "parametarske" bolje reći, a " barijere ulasku" nulte ili minimalne.
Kaže da je precenjen domet ekonomske liberalizacije u Crnoj Gori, i da su "ravnotežne cene" (omiljeni izraz neoklasičara za cene) mnogih uvoznih dobara tamo često više nego u protekcionističkoj Srbiji. A kao dokaz navodi banane koje su u Crnoj Gori skuplje 5% nego u Srbiji. Međutim, u istoj rečenici Begović kaže da se na banane plaća carina od 15%. Ali, to je sad čudna konstrukcija, jer se kao krunski dokaz nedelotvornosti liberalizacije spoljne trgovine u Crnoj Gori uzima artikal čiji uvoz zapravo nije liberalizovan (srednja carinska stopa u Crnoj Gori je 2,5%)!
Dalje, kaže se da je cena tone šećera uporediva s cenom u EU, a da je mnogo viša od cene šećera iz Brazila, a zahvaljujući "monopolskom položaju" uvoznika šećera u Crnoj Gori. Taj položaj "stvara barijere ulasku" za nove konkurente, a "rente" monopolistima, što onemogućava funkcionisanje konkurencije i povećava cene. U tekstu se ne precizira kako su rente tj barijere kreirane - da li je "monopolista" (ili oligopolista") državna firma, ili privatna firma koju država privileguje u odnosu na konkurenciju (recimo režimom dodele dozvola itd), ili pak samo dominantna firma koja ima najveći udeo na tržištu bez pomoći vlasti. Ako su prva dva, onda problem nije u "barijerama ulasku", koje su samo posledica državnog uplitanja, već u samom tom uplitanju u uvoz šećera koje treba ukinuti, a ako je treće onda ne postoji problem, jer su "barijere ulasku" samo drugi izraz za veću efikasnosti te "monopolističke" firme, a "rente" njen zasluženi profit.
Karakteristična ambivalentnost u pogledu toga šta treba uraditi dobro se vidi u Begovićevom članku. Na nivou retorike, sve to liči na kritiku nedovoljne liberalizacije, reformi i otvaranja prema svetu (napada "insajdere", korupciju, netransparentnost, nedovoljnu liberalizaciju čak itd). Ali, kad krene sa "stručnim" opaskama o barijerama ulasku, iskrivljenim "ravnotežnim cenama", konfliktima interesa, "rentama" za koej se ne zna odakle su itd, sve nekako počne da liči na teoriju da Crnoj Gori fali samo jedan dobar, strog ali pravedan i oštro primenjen antimonopolski zakon, da ukloni barijere ulasku i tržište vrati u "ravnotežu", kao i nekoliko "nezavisnih regulatornih tela" da uspostave "transparentnost" i eliminišu korupciju.
U svakom slučaju, zaključujemo zajedno s Begovićem iz crnogorskog slučaja, liberalizacija i reforme su trice i kučine ako cene nisu "ravnotežne" ili "parametarske" bolje reći, a " barijere ulasku" nulte ili minimalne.
Rođendan
Ludwig von Mises, jedan od najznačajnijih ekonomista svih vremena rođen je na današnji dan 1881.
Peter Boettke sa GMU kaže da će, za 50-ak godina kada se bude shvatio njegov značaj, Mises biti ono što je danas Adam Smith. Friedman će ostati zapamćen uglavnom kao popularizator reda Fredericka Bastiata, dok će Keynes biti neki opskurni lik sa čudnim teorijama, kao što se danas misli o Robertu Malthusu.
Ali veliki ekonomista Mises bio je i veliki libertarijanac. Na prvom i osnivačkom sastanku libertarijanskog Mont Pelerin društva se u toku sesije o socijalnoj politici naljutio, ustao i rekao ostalima: "You are all a bunch of socialists!" I napustio sobu u kojoj su bili socijalisti kao Hayek, Friedman, Stigler, itd.
To potvrđuje Friedman, verovatno poslednji živi učesnik originalnog Mont Pelerin sastanka.
Peter Boettke sa GMU kaže da će, za 50-ak godina kada se bude shvatio njegov značaj, Mises biti ono što je danas Adam Smith. Friedman će ostati zapamćen uglavnom kao popularizator reda Fredericka Bastiata, dok će Keynes biti neki opskurni lik sa čudnim teorijama, kao što se danas misli o Robertu Malthusu.
Ali veliki ekonomista Mises bio je i veliki libertarijanac. Na prvom i osnivačkom sastanku libertarijanskog Mont Pelerin društva se u toku sesije o socijalnoj politici naljutio, ustao i rekao ostalima: "You are all a bunch of socialists!" I napustio sobu u kojoj su bili socijalisti kao Hayek, Friedman, Stigler, itd.
To potvrđuje Friedman, verovatno poslednji živi učesnik originalnog Mont Pelerin sastanka.
Jedan smer?
I travelled the route from Far Left to libertarian. I think that quite a few libertarians have travelled that route, and yet I cannot think of anyone who has gone the other direction. This leads me to suspect that:
- Far Leftists and libertarianism have much in common.
- Libertarians know something that Far Leftists do not.
28 September 2006
Libertarec
Libertarec je slovenački tržišno liberalni blog.
Treba ga pratiti da bi se izbliza videlo koliko se slovenačka država meša u ekonomiju.
Jedna logička greška se često pravi u Srbiji je: "Pogledajte Sloveniju, tamo država ima mnogo veću ulogu, i zato im ide odlično".
Post hoc ergo propter hoc. Sloveniji ustvari ide dobro iako se država previše meša u ekonomiju.
Treba ga pratiti da bi se izbliza videlo koliko se slovenačka država meša u ekonomiju.
Jedna logička greška se često pravi u Srbiji je: "Pogledajte Sloveniju, tamo država ima mnogo veću ulogu, i zato im ide odlično".
Post hoc ergo propter hoc. Sloveniji ustvari ide dobro iako se država previše meša u ekonomiju.
Medicina u Americi II
Kategorija:
Svet
40 miliona ljudi u Americi nema zdravstveno osiguranje! To je najčešća primedba na američki (uglavnom) privatni sistem zdravstvenog osiguranja.
Razmislimo sada o ciframa. Prosečna plata u SAD je oko 36,000$. Posle poreza na dohodak (u proseku 20%, mada je tačna računica složena jer su stope progresivne i razlikuju se po državama), to je oko 2,400$ mesečno.
Oni koji kupuju zdravstveno osiguranje u proseku ga plaćaju 350$ mesečno individualno, ili 950$ mesečno ako je plan za četvoročlanu porodicu.
To su u proseku planovi koji se kupuju, a možete izabrati i jeftinije. Ako potražite na Googleu zdravstveno osiguranje dobićete ponude od 120$ mesečno pa nagore.
U SAD je nezaposlenost 5%, a prosečna plata 2,400$. Ko onda tamo nema zdravstveno osiguranje? Samo onaj ko neće. Ko je sklon riziku ili veruje da je zdrav a da andol može i sam da kupi u apoteci.
Dobro, postoji i druga grupa, a to su oni koji nemaju da izdvoje ni tih 120$ mesečno. Ali oni ionako dobijaju Medicaid, osiguranje za ograničeno sposobne, siromašnu decu i slično.
Razmislimo sada o ciframa. Prosečna plata u SAD je oko 36,000$. Posle poreza na dohodak (u proseku 20%, mada je tačna računica složena jer su stope progresivne i razlikuju se po državama), to je oko 2,400$ mesečno.
Oni koji kupuju zdravstveno osiguranje u proseku ga plaćaju 350$ mesečno individualno, ili 950$ mesečno ako je plan za četvoročlanu porodicu.
To su u proseku planovi koji se kupuju, a možete izabrati i jeftinije. Ako potražite na Googleu zdravstveno osiguranje dobićete ponude od 120$ mesečno pa nagore.
U SAD je nezaposlenost 5%, a prosečna plata 2,400$. Ko onda tamo nema zdravstveno osiguranje? Samo onaj ko neće. Ko je sklon riziku ili veruje da je zdrav a da andol može i sam da kupi u apoteci.
Dobro, postoji i druga grupa, a to su oni koji nemaju da izdvoje ni tih 120$ mesečno. Ali oni ionako dobijaju Medicaid, osiguranje za ograničeno sposobne, siromašnu decu i slično.
27 September 2006
Socijalizovana medicina u Americi
Odlična analiza pokušaja da se u Americi uvede sistem zdravstvenog osiguranja sličan evropskom, što zagovaraju mnogi političari Demokratske stranke, kao i "liberalna" javnost.
Konkurentnost
Kategorija:
Trgovina
Izašao je novi Global Competitiveness Report koji izdaje Svetski ekonomski forum.
Srbija i Crna Gora je na 87. mestu od 125 zemalja, što je mali pad sa prošlogodišnjeg 85-og.
Mada Svetski ekonomski forum i mnogi drugi očigledno ne misle tako, sam pojam konkurentnosti nema mnogo smisla. Preciznije, nema smisla na nacionalnom nivou. Šta znači da je jedna zemlja konkurentnija od druge? Znači da može da proizvede veću vrednost, odnosno da je u proseku produktivnija. Produktovnost se meri u količini proizvoda po jedinici radne snage, pa reći da je jedna zemlja produktivnija od druge ne znači ništa drugo nego reći da je bogatija.
A bogatstvo zemalja se mnogo lakše i pouzdanije meri direktno, merama kao što su GDP, nacionalni dohodak i slično (koje nisu savršene, ali mere bogatstvo, odnosno novostvoreno bogatstvo). Merenje konkurentnosti je tako samo merenje bogatstva zemlje zaobilaznim putem.
Konkurentnost ima smisla na nivou firme ili grane. Ima smisla reći da je Nemačka konkurentna u proizvodnji automobila ili Srbija u prozvodnji malina. Ali ako hoćete meriti celokupnu konkurentnost jedne zemlje u svemu, onda morate obuhvatiti sve što utiče na bogatstvo te zemlje -- od infrastrukture, preko političkog okruženja i pravnih institucija, kvaliteta radne snage, makroekonomske politike, itd. -- broj faktora je neograničen. A kada jedna mera obuhvata sve što utiče na bogatstvo, onda je suvišna -- jer dovoljno je direktno izmeriti bogatstvo te zemlje i na osnovu toga znati koliko je konkurentna.
Indikativno je da su ove godine autori promenili metodologiju i obuhvatili veći broj faktora. Kada ih na kraju obuhvate sve, shvatiće da "konkurentnost" nije ništa drugo nego produktivnost, odnosno GDP po jedinici radne snage ili po stanovniku.
Srbija i Crna Gora je na 87. mestu od 125 zemalja, što je mali pad sa prošlogodišnjeg 85-og.
Mada Svetski ekonomski forum i mnogi drugi očigledno ne misle tako, sam pojam konkurentnosti nema mnogo smisla. Preciznije, nema smisla na nacionalnom nivou. Šta znači da je jedna zemlja konkurentnija od druge? Znači da može da proizvede veću vrednost, odnosno da je u proseku produktivnija. Produktovnost se meri u količini proizvoda po jedinici radne snage, pa reći da je jedna zemlja produktivnija od druge ne znači ništa drugo nego reći da je bogatija.
A bogatstvo zemalja se mnogo lakše i pouzdanije meri direktno, merama kao što su GDP, nacionalni dohodak i slično (koje nisu savršene, ali mere bogatstvo, odnosno novostvoreno bogatstvo). Merenje konkurentnosti je tako samo merenje bogatstva zemlje zaobilaznim putem.
Konkurentnost ima smisla na nivou firme ili grane. Ima smisla reći da je Nemačka konkurentna u proizvodnji automobila ili Srbija u prozvodnji malina. Ali ako hoćete meriti celokupnu konkurentnost jedne zemlje u svemu, onda morate obuhvatiti sve što utiče na bogatstvo te zemlje -- od infrastrukture, preko političkog okruženja i pravnih institucija, kvaliteta radne snage, makroekonomske politike, itd. -- broj faktora je neograničen. A kada jedna mera obuhvata sve što utiče na bogatstvo, onda je suvišna -- jer dovoljno je direktno izmeriti bogatstvo te zemlje i na osnovu toga znati koliko je konkurentna.
Indikativno je da su ove godine autori promenili metodologiju i obuhvatili veći broj faktora. Kada ih na kraju obuhvate sve, shvatiće da "konkurentnost" nije ništa drugo nego produktivnost, odnosno GDP po jedinici radne snage ili po stanovniku.
26 September 2006
Stojan Stamenković i Kant
Ima u Kantovoj "Kritici čistog uma", negde na samom početku, jedna legendarna anegdota. Kant opisuje spor između racionalista i empirista, gde jedni brane određeno gledište iz pogrešnih razloga, a drugi ga napadaju, opet iz pogrešnih razloge. Kaže Kant, kao da "jedni muzu jarca a drugi podmeću sito".
Pogledajte članak Stojana Stamenkovića u novom broju Ekonomist magazina i videćete najnoviju verziju ove kantovske anegdote. Pravni tim koji radi za kompaniju Delta tvrdi da ne treba primenjivati antimonopolske zakone još neko vreme, dok ne ojača domaća industrija i domaći brendovi. Muzu ljudi jarca. A Stojan podmeće sito - ne, to je loše, treba odmah početi s primenom tih zakona, jer će u protivnom monopoli srozati kvalitet proizvoda i životni standard stanovništva.
Umesto podmetanja sita, bolje bi bilo da je rekao ovima da počnu da muzu kozu, a ne jarca, tj. da odustanu od protekcionističkih priča o "domaćim brendovima", i da shvate da te zakone o zaštiti konkurencije ne bi uopšte trebalo primenjivati, kako sad tako ni ubuduće.
Pogledajte članak Stojana Stamenkovića u novom broju Ekonomist magazina i videćete najnoviju verziju ove kantovske anegdote. Pravni tim koji radi za kompaniju Delta tvrdi da ne treba primenjivati antimonopolske zakone još neko vreme, dok ne ojača domaća industrija i domaći brendovi. Muzu ljudi jarca. A Stojan podmeće sito - ne, to je loše, treba odmah početi s primenom tih zakona, jer će u protivnom monopoli srozati kvalitet proizvoda i životni standard stanovništva.
Umesto podmetanja sita, bolje bi bilo da je rekao ovima da počnu da muzu kozu, a ne jarca, tj. da odustanu od protekcionističkih priča o "domaćim brendovima", i da shvate da te zakone o zaštiti konkurencije ne bi uopšte trebalo primenjivati, kako sad tako ni ubuduće.
EBRD i privatizacija
Kategorija:
Privatizacija
"EBRD (Evropska banka za obnovu i razvoj) će Čačansku banku dokapitalizovati sa 15 milona evra, čime će ukupni kapital te banke "popeti" na oko 40 miliona evra. Republika Srbija sa 39 odsto akcija Čačanske banke i EBRD sa 25 procenata imaju kontrolni paket akcija, ističući da je cena koju će EBRD platiti 2,1 puta viša od knjigovodstvene vrednosti akcija.
Ideja je da se u naredne tri godine banka razvija i da se tada akcije Vlade i EBRD ponude tržištu."
Ova vest iz Danasa je primer kako strana pomoć može i negativno da deluje na razvoj. Da se EBRD ne meša, Vlada bi možda Čačansku banku do sada i privatizovala. Ali EBRD, koja i nije banka nego međunarodna institucija finansirana od strane država EU, dokapitalizuje banke i tako im produžava život u državnom sektoru.
25 September 2006
Pijte alkohol
Oni koji piju alkohol zarađuju 10-14% više od onih koji ne piju.
Ovde je jedan kratak izveštaj sa linkom za ceo članak ako hoćete, a ovde je abstrakt drugog članka o tome.
Moguća objašnjenja?
1 -- Klasična ekonometrijska zabluda - to što postoji zavisnost ne znači da je alkohol uzrok. Možda je obratno, oni koji zarađuju više mogu da priušte da više potroše na alkohol. Ili je cela korelacija sasvim slučajna, uzrokovana nekim trećim razlogom.
2 -- Alkohol je dobar za socijalni kapital. Oni koji piju se više druže po kafanama, grade poznanstva koja kasnije pomažu u nalaženju posla ili nekom biznisu... A pošto se jedna od ovih studija odnosi na mlađe koji piju, možda znači da oni koji se tako razviju usput steknu i neke dobre socijalne osobine koje se kasnije isplate.
Ovde je jedan kratak izveštaj sa linkom za ceo članak ako hoćete, a ovde je abstrakt drugog članka o tome.
Moguća objašnjenja?
1 -- Klasična ekonometrijska zabluda - to što postoji zavisnost ne znači da je alkohol uzrok. Možda je obratno, oni koji zarađuju više mogu da priušte da više potroše na alkohol. Ili je cela korelacija sasvim slučajna, uzrokovana nekim trećim razlogom.
2 -- Alkohol je dobar za socijalni kapital. Oni koji piju se više druže po kafanama, grade poznanstva koja kasnije pomažu u nalaženju posla ili nekom biznisu... A pošto se jedna od ovih studija odnosi na mlađe koji piju, možda znači da oni koji se tako razviju usput steknu i neke dobre socijalne osobine koje se kasnije isplate.
UN-ova eksplicitna andragogija
Kategorija:
Socijalna politika
Još jedna od UN-ovih akcija tipa "isterivanje duhova siromaštva" traje. Retorika, dramaturgija, ikonografija standardna. Zove se STAND UP (Against Poverty and for the Millennium Development Goals). Klimaks je planiran za 15. i 16. oktobar, kada će biti oboren rekord u broju ljudi koji će ustati (kako kažu, fizički i simbolički) protiv siromaštva. Ništa novo, još jedan flash mobbing od un-o-kratski ujedinjenih poreskih para...
Ova kampanja me podstakla na razmišljanje o Milenijumskoj deklaraciji iz 2000. godine. Očigledno je da aktivnosti u okviru MDG (Millennium Development Goals) asociraju na koješta: performans, konceptualizam...To je, nekako, jasno na prvi pogled. No ima još jedna moguća, neobična asocijacija: MDG liči na staromodni centralizovani školski plan i program, u daljem tekstu P&P (tj. kurikulum, za novogovorne čistunce). Evo kako ja to vidim:
1. Očekivani ishod ovoga P&P jeste iskorenjivanje siromaštva do 2015. godine. Realizacija osam (8) postavljenih ciljeva treba da izazove alhemijsku transformaciju koja će iskoreniti siromaštvo na planeti. Ovaj logički okvir, pak, ima greške. Npr. osiguranje održivosti prirodne sredine (cilj broj 7) neće sigurno iskoreniti siromaštvo. Pre će biti da je obratno. Da bi postojao održivi razvoj treba prvo da postoji neodrživi razvoj... No ova greška je tipična za centralizovane kurikulume! Ishodi su lepe želje a ne proverene relacije (sećate se izgradnje svestrano razvijene samoupravne ličnosti?)
2. Milenijumsku deklaraciju potpisali su zajedno "bogati Sever" i "siromašni Jug", ali jasno je da je P&P namenjen zemljama u kojima se ne smatra da devojčice treba da idu školu ili u kojima je petina stanovništva zaražena HIV-om (ili i jedno i drugo). Dakle, logika MDG jeste ono što se u pedagogiji naziva kolaborativno učenje. Odlikaš Sever i ponovac Jug rade zajedno, a UN-najdraža-učiteljica nadgleda ishode (obrazovne i razvojne). Uostalom, u Agendi se navodi da Milenijumska deklaracija nije još-jedna-od, pošto ima razvijen monitoring... i indikatore! A za praćenje indikatora u ponavljačkim državama (kao što rekoh) potrebni su odlikaši. Razni - dolaze iz država ponovaca i država odlikaša. Evo posla, za ceo milenijum...
3. Osnovni metod nastave jeste uniforman, one-size-fits-all. Kome trebaju moderne budalaštine o kurikulumu pravljenom prema meri pojedinačnog korisnika! Problemi diskriminacije devojčica u obrazovanju, malarije, smrtnosti odojčadi, duga Trećeg sveta - sve je to proizašlo iz Siromaštva (asocijacija sa starim dobrim Beveridžom!) a ne, možda, iz nekakvih diskriminativnih verovanja (religija, pre svega!) ili korumpiranih aktera (državnih, pre svega). Zanimljivo je da UN nije osavremenio svoju metodiku nastave ni za jednu jedinu malecku lekciju zasnovanu na, recimo, kritičkom mišljenju. Onda bi se mogla razložiti ta svemoćna varijabla Siromaštvo.
4. Sadržaj nastave ne menja se, ima tome već nekoliko školskih reformi. Omiljeni predmet je Kampanja. Učestvuju svi: mladi, novorođeni, predubertetlije, adolescenti, hip-hoperi, autostoperi... Šta radimo: crtamo, pevamo, šetamo...Crteži su gotovo isti kao pre dvadeset godina (sećate se tadašnjih akcija za mir i sl.) a ovaj Koraksov crtež je prava klasika (sećate se golubova mira iz Tik-Taka?).
5. MDG kurikulum dosledan je na nivou implementacije: politički lideri treba da...svetski lideri su se obavezali da...vladine agencije radiće na...vlade su se dogovorile da...Hm, znajući dosadašnje uspehe Vlade Implementatora u isterivanju duha siromaštva - realizacija MDG će stvarno trajati ceo milenijum, a ne do 2015. godine.
24 September 2006
Nagađanja se nastavljaju
Inflacija u avustu je bila 13.1% na godišnjem nivou, objavio je guverner Jelašić.
Viceguvenrer je prošle nedelje u Ekonomistu tvrdila da će godišnja inflacija biti 7-9%.
Ovakva neizvesnost oko inflacije je štetnija od same inflacije. Ovde je moj članak o tome -- prošlogodišnji, ali očigledno da se ništa nije promenilo.
Viceguvenrer je prošle nedelje u Ekonomistu tvrdila da će godišnja inflacija biti 7-9%.
Ovakva neizvesnost oko inflacije je štetnija od same inflacije. Ovde je moj članak o tome -- prošlogodišnji, ali očigledno da se ništa nije promenilo.
Teorije preraspodele
Kategorija:
Socijalna politika
Isečak sa Economist's View bloga:
Adam Smith was a Rawlsian before the philosopher John Rawls, proclaiming:
"No society can surely be flourishing and happy, of which the far greater part of the members are poor and miserable. It is but equity, besides, that they who feed, clothe and lodge the whole body of the people, should have such a share of the product of their own labour as to be themselves tolerably well fed, clothed and lodged."
Adam Smith was a Rawlsian before the philosopher John Rawls, proclaiming:
"No society can surely be flourishing and happy, of which the far greater part of the members are poor and miserable. It is but equity, besides, that they who feed, clothe and lodge the whole body of the people, should have such a share of the product of their own labour as to be themselves tolerably well fed, clothed and lodged."
23 September 2006
Samoubliački instinkt poslovne zajednice
Pod gornjim naslovom je Milton Fridman opisao ono što rade američke korporacije, finansirajući kroz razne dobrotvorne fondacije levičarske grupe, od human rights do ekologa.
Nervirajući se zbog sramne pristrasnosti Wikipedie u opisivanju navodnih ili stvarnih veza skeptika u vezi globalnog zagrevanja sa naftaškim lobijima, uzeo sam malo da istražujem ko finansira zelene. I vratio sam se na Fridmanovu poentu o samoubilačkom institnktu. Američke korporacije finansiraju leve ngo-e u odnosu na desne 15:1.
Na wikipediji ima ceo odeljak o naftaškim plaćenicima među skepticima, ali se među kredibilne izvore, bez komentara, ubraja "Union of concerned Scientists", recimo. A oni su direktno povezani sa nuklearnim lobijem. Kad su pre neku godinu slali neku peticiju u New York Times, ona je imala dve strane: prvu sa "apelom" da se "nešto učini" oko klime i globalnog zagrevanja, i drugu, koja je sadržavala pravio laudatio nuklearnoj energiji kao budućnosti čovečanstva. U NYT su naravno izbacili drugu stranu, i objavili samo "apel"! Mislili su da bi objavljivanje druge bilo loše "po stvar".
Ili, uzmite recimo čuveni Sierra club. Njih finansira između ostalih i General Motors, sa preko milion dolara u poslednjih dve-tri godine. A prvi su u galami protiv fosilnih goriva i automobila.
Samoubličaki instinkt poslovne zajednice na delu.
Nervirajući se zbog sramne pristrasnosti Wikipedie u opisivanju navodnih ili stvarnih veza skeptika u vezi globalnog zagrevanja sa naftaškim lobijima, uzeo sam malo da istražujem ko finansira zelene. I vratio sam se na Fridmanovu poentu o samoubilačkom institnktu. Američke korporacije finansiraju leve ngo-e u odnosu na desne 15:1.
Na wikipediji ima ceo odeljak o naftaškim plaćenicima među skepticima, ali se među kredibilne izvore, bez komentara, ubraja "Union of concerned Scientists", recimo. A oni su direktno povezani sa nuklearnim lobijem. Kad su pre neku godinu slali neku peticiju u New York Times, ona je imala dve strane: prvu sa "apelom" da se "nešto učini" oko klime i globalnog zagrevanja, i drugu, koja je sadržavala pravio laudatio nuklearnoj energiji kao budućnosti čovečanstva. U NYT su naravno izbacili drugu stranu, i objavili samo "apel"! Mislili su da bi objavljivanje druge bilo loše "po stvar".
Ili, uzmite recimo čuveni Sierra club. Njih finansira između ostalih i General Motors, sa preko milion dolara u poslednjih dve-tri godine. A prvi su u galami protiv fosilnih goriva i automobila.
Samoubličaki instinkt poslovne zajednice na delu.
Zaslužni umetnici
Iz Blica:
Umetnici Srbije, oni koje predloži posebna komisija, po najnovijoj odluci Vlade, imaće pravo na doživotnu nacionalnu penziju i bezbrižnu starost jer će, prema prvim računicama, ček odabranih vredeti najmanje 100.000 dinara. Status najzaslužnijih sticaće se prema precizno određenim kriterijumima. To će procenjivati devetočlana komisija koju će imenovati Vlada Srbije.
Sve reakcije citirane u Blicu su pozitivne. Omiljena mi je ova:
Mileta Prodanivić, profesor FLU:
"Vrlo lep potez Vlade. Na neki način njime se nastavlja dobra sovjetska (Sic!) tradicija državnih umetnika, ali ja ne vidim kako bi to tehnički moglo da se izvede... Ne znam ni kako bi Vlada našla pouzdane ljude da izmere nečiji doprinos."
Evo kako Vlada može naći pouzdane ljude da izmere nečiji doprinos. Neka svih 8 miliona ljudi u Srbiji stalno procenjuje ko im koliko vredi tako što će plaćati pozorišne i koncertne ulaznice, kupovati slike, knjige, itd. Oni čiji se predstave, koncerti, knjige prodaju najbolje će otprilike i zaraditi najviše. A onda mogu nešto uplaćivati i u privatni penzioni fond za dodatnu, (dostojanstvenu) penziju ako hoće.
A oni koji ne mogu tako da zarade, razmislili bi o promeni zanimanja.
Umetnici Srbije, oni koje predloži posebna komisija, po najnovijoj odluci Vlade, imaće pravo na doživotnu nacionalnu penziju i bezbrižnu starost jer će, prema prvim računicama, ček odabranih vredeti najmanje 100.000 dinara. Status najzaslužnijih sticaće se prema precizno određenim kriterijumima. To će procenjivati devetočlana komisija koju će imenovati Vlada Srbije.
Sve reakcije citirane u Blicu su pozitivne. Omiljena mi je ova:
Mileta Prodanivić, profesor FLU:
"Vrlo lep potez Vlade. Na neki način njime se nastavlja dobra sovjetska (Sic!) tradicija državnih umetnika, ali ja ne vidim kako bi to tehnički moglo da se izvede... Ne znam ni kako bi Vlada našla pouzdane ljude da izmere nečiji doprinos."
Evo kako Vlada može naći pouzdane ljude da izmere nečiji doprinos. Neka svih 8 miliona ljudi u Srbiji stalno procenjuje ko im koliko vredi tako što će plaćati pozorišne i koncertne ulaznice, kupovati slike, knjige, itd. Oni čiji se predstave, koncerti, knjige prodaju najbolje će otprilike i zaraditi najviše. A onda mogu nešto uplaćivati i u privatni penzioni fond za dodatnu, (dostojanstvenu) penziju ako hoće.
A oni koji ne mogu tako da zarade, razmislili bi o promeni zanimanja.
22 September 2006
Sarkozi i Amerika
Toni Bler će kroz nekoliko meseci napustiti kormilo britanske vlade, a i Laburističke stranke. Gordon Braun, koji je verovatni naslednik, ima mnogo rezervisaniji stav prema alijansi sa Bušovom spoljnom politikom. Sličnog stava je i opozicioni lider Dejvid Kameron, o kome je već bilo reči na ovom blogu, i koji svoju politiku temelji na distanciranju od Tačerkinog nasleđa, i njene free market politike. Tako izgleda da britnasko-američko savezništvo polako bledi.
Ipak, dešava se nešto zanimljivo. Glavni favorit za idućeg francuskog predsednika, Nikola Sarkozi ne krije svoje pro-američke stavove. Na to ukazuje i analitičarka Heritage fondacije Helle Dale u svom novom članku. U govoru koji je održao 12 septembra u Americi, Sarkozi je hvalio heroje 11. septembra, govorio o bliskosti dva naroda, hvalio američko liderstvo u svetskoj kulturi i nauci (što je za francuske šoviniste mnogo gore nego da je hvalio američku politiku ili ekonomiju!). Osim toga, Sarkozi je, o užasa, rekao da antimerikanizam "jednog dela francuske elite" potiče iz njene zavisti prema Americi, a na pitanje da li misli da će mu optužbe da je proamerički čovek štetiti u kampanji, odgovario je prkosno da on nije kukavica, da se ne plaši francuskih nacionalista i da mu ne pada na pamet da se odriče ni jednog svog stava.
Da li je na pomolu američko-francuska alijansa, umesto američko-engleske - pita se Helle Dale? Moram da priznam da mi to deluje dosta malo veovatno na nekom širem socijalnom planu, zbog velikih razlika između dve političke kulture. Ali na nekom užem političkom planu, to je vrlo moguće, ne samo zbog Sarkozijevih pro-američkih stavova, već i njegovog pragmatizma.
Ipak, dešava se nešto zanimljivo. Glavni favorit za idućeg francuskog predsednika, Nikola Sarkozi ne krije svoje pro-američke stavove. Na to ukazuje i analitičarka Heritage fondacije Helle Dale u svom novom članku. U govoru koji je održao 12 septembra u Americi, Sarkozi je hvalio heroje 11. septembra, govorio o bliskosti dva naroda, hvalio američko liderstvo u svetskoj kulturi i nauci (što je za francuske šoviniste mnogo gore nego da je hvalio američku politiku ili ekonomiju!). Osim toga, Sarkozi je, o užasa, rekao da antimerikanizam "jednog dela francuske elite" potiče iz njene zavisti prema Americi, a na pitanje da li misli da će mu optužbe da je proamerički čovek štetiti u kampanji, odgovario je prkosno da on nije kukavica, da se ne plaši francuskih nacionalista i da mu ne pada na pamet da se odriče ni jednog svog stava.
Da li je na pomolu američko-francuska alijansa, umesto američko-engleske - pita se Helle Dale? Moram da priznam da mi to deluje dosta malo veovatno na nekom širem socijalnom planu, zbog velikih razlika između dve političke kulture. Ali na nekom užem političkom planu, to je vrlo moguće, ne samo zbog Sarkozijevih pro-američkih stavova, već i njegovog pragmatizma.
Janković u "Vremenu"
Evo samoreklamera.
Reč je o komentaru istog onog teksta Milana Nikolića o Irskoj, koji je objavljen u prošlom "Vremenu", a ovde ga je Slaviša već komentarisao.
Reč je o komentaru istog onog teksta Milana Nikolića o Irskoj, koji je objavljen u prošlom "Vremenu", a ovde ga je Slaviša već komentarisao.
Neki linkovi
1) Lep tekst Zorana Ćirjakovića na NSPM. Slično u sarajevskim Danima od pre nekoliko godina. A zna i Wikipedia.
2) Jedan komentar o prijemu Agima Čekua kod Condoleezze Rice.
3) Najmanji politički kviz na svetu.
2) Jedan komentar o prijemu Agima Čekua kod Condoleezze Rice.
3) Najmanji politički kviz na svetu.
21 September 2006
Antitrust i afrimativna akcija
O antimonopolskoj politici se često misli kao o sredstvu za očuvanje konkurencije, koja bi oslabila ili nestala ako tržište prepustomo njemu samom.
Sledeći tekst odbacuje ovu premisu, i pravi zanimljivu paralelu između izopačenog egalitarizma afirmativne akcije i "egalitarizma" pomoći malim firmama karakterističnog za antitrust.
Sledeći tekst odbacuje ovu premisu, i pravi zanimljivu paralelu između izopačenog egalitarizma afirmativne akcije i "egalitarizma" pomoći malim firmama karakterističnog za antitrust.
Jeb Bush i etanol
Kategorija:
Poljoprivreda,
Svet
U Americi se, kao i drugde na Zapadu, mnogo priča o altenrativnim, ne-fosilnom gorivima. I mnogo se para iz budžeta troši na njihov razvoj i primenu. Pre nekoliko godina u Kongresu je vođena kampanja da se povećaju subvencije domaćim proizvođačima etanola, ne bi li se smanjila zavisnost od nafte. U ovom trenutku su te subvencije za domaću proizvodnju etanola 51 cent po galonu, ali svejedno domaći etanol ne može da bude konkurentan jer je njegova proizvodnja iz kukuruza mnogo skuplja nego ona iz šećera, koju radi Brazil recimo.
Guverner FlorideJeb Bush, umesto daljeg povećanja subvencija, ima bolju ideju. Ukinite carine na uvoz etanola od 54 cente po galonu, i dobićemo jeftiniji uvozni etanol i eto kroz neko vreme masovno kola na etanol, i eto sumraka za šeike i države koje sponzorišu teroriste.
Mada, ne verujem da ce američki proizvođači etanola, za razliku od potrošača, biti oduševljeni ovom idejom. Skoro da bih dao neku paru da od ove ideje neće biti ništa.
Guverner FlorideJeb Bush, umesto daljeg povećanja subvencija, ima bolju ideju. Ukinite carine na uvoz etanola od 54 cente po galonu, i dobićemo jeftiniji uvozni etanol i eto kroz neko vreme masovno kola na etanol, i eto sumraka za šeike i države koje sponzorišu teroriste.
Mada, ne verujem da ce američki proizvođači etanola, za razliku od potrošača, biti oduševljeni ovom idejom. Skoro da bih dao neku paru da od ove ideje neće biti ništa.
"Odakle vaskrs državnog planiranja?"
Milić Milovanović u Politici piše o Nacionalnom investicionom planu.
20 September 2006
Medicina i država
Kategorija:
Regulacija
Pre neki dan je, po nalogu Ministarstva Zdravlja, zatvorena privatna bolnica "Decedra" jer je pacijentkinja umrla zbog lekarske greške.
Koliko bi državnih bolnica u Srbiji opstalo kad bi i za njih važio isti kriterijum?
Koliko bi državnih bolnica u Srbiji opstalo kad bi i za njih važio isti kriterijum?
Nobel 2006
Počela su nagađanja o Nobelovoj nagradi.
Ovi kandidati cirkulišu već godinama, ali Akademija je itekako znala da iznenadi. Ako je već neko sa liste, moj favorit je Bhagwati.
Ovi kandidati cirkulišu već godinama, ali Akademija je itekako znala da iznenadi. Ako je već neko sa liste, moj favorit je Bhagwati.
Ekonomisti za minimalnu platu
Kategorija:
Socijalna politika,
Svet
Pisali smo ranije na ovom blogu o ekonomskom besmislu garantovanja minimalne nadnice. I to nije samo ekonomska besmislica, nego i loša socijalna politika - usmerena upravo protiv siromašnih i nezaposlenih kojima je onda još teže pronaći posao.
Zapanjujuće je koliko cenjenih akademskih ekonomista to ili ne shvata ili iz ideoloških razloga ne može da prihvati. Ovde je najnovija inicijativa ekonomista sa Harvarda, MIT-a, Princetona, Cornella i ostalih za povećanje minimalne nadnice u SAD. Ovde je otvoreno pismo velikog broja akademskih ekonomista za povećanje minimalne nadnice od pre nekoliko godina.
Zapanjujuće je koliko cenjenih akademskih ekonomista to ili ne shvata ili iz ideoloških razloga ne može da prihvati. Ovde je najnovija inicijativa ekonomista sa Harvarda, MIT-a, Princetona, Cornella i ostalih za povećanje minimalne nadnice u SAD. Ovde je otvoreno pismo velikog broja akademskih ekonomista za povećanje minimalne nadnice od pre nekoliko godina.
Akcija umrežavanja
Kategorija:
Regulacija
Telekom će u okviru projekta Akcije umrežavanja ponuditi jeftinije ADSL i dial-up priključke.
Kako to da se Komisija za zaštitu konkurencije ne seti da Telekom ima monopol na fiksnu telefoniju i na internet? Pod monopolom mislim državni monopol - zabranjen ulazak u granu bilo kome osim državnom preduzeću. Onda ne bismo morali imati akcije koje liče na humanitarne, nego bi cene interneta i fiksne telefonije pod konkurencijom normalno pale.
Kako to da se Komisija za zaštitu konkurencije ne seti da Telekom ima monopol na fiksnu telefoniju i na internet? Pod monopolom mislim državni monopol - zabranjen ulazak u granu bilo kome osim državnom preduzeću. Onda ne bismo morali imati akcije koje liče na humanitarne, nego bi cene interneta i fiksne telefonije pod konkurencijom normalno pale.
19 September 2006
Predsednik Senegala pametniji od Jeffrey Sacksa
Kategorija:
Trgovina
U svom intervjuu za nemački Spiegel, predsednik Senegala Abdoulaye Wade kaže "Ne trebaju mi pare, treba mi dogovor o slobodnoj trgovini". Skoro parafraza Bauerove "trade not aid"!
Iako ima nekih problematičnih shvatanja, tipa ono da je budućnost Senegala u poljoprivredi, ovaj čovek normalnije i razumnije razmišlja od mnogih Ivy League ekonomista i nobelovaca.
"I believe in a liberal economy and have never put much faith in the state-run economy, because it fails. I support the state, but not the state-run economy. The state should intervene only to create the conditions necessary for the private sector to thrive. I am counting on the private sector, because it is crucial to Senegal's future."
Čist tržišni fundamentalista, što reko Stiglitz. Nije pametan ko drug Evo Morales i učitelj mu Čavez. (Ako niste znali, nobelovcu je Morales novi favorit. Već je nahvalio njegovu nacionalizaciju nafte i gasa kao "mudru ekonomsku politiku")
A i Sacks bi morao da protestuje. "Gde sam tu ja" (i moj plan za borbu protiv siromaštva)?
Iako ima nekih problematičnih shvatanja, tipa ono da je budućnost Senegala u poljoprivredi, ovaj čovek normalnije i razumnije razmišlja od mnogih Ivy League ekonomista i nobelovaca.
"I believe in a liberal economy and have never put much faith in the state-run economy, because it fails. I support the state, but not the state-run economy. The state should intervene only to create the conditions necessary for the private sector to thrive. I am counting on the private sector, because it is crucial to Senegal's future."
Čist tržišni fundamentalista, što reko Stiglitz. Nije pametan ko drug Evo Morales i učitelj mu Čavez. (Ako niste znali, nobelovcu je Morales novi favorit. Već je nahvalio njegovu nacionalizaciju nafte i gasa kao "mudru ekonomsku politiku")
A i Sacks bi morao da protestuje. "Gde sam tu ja" (i moj plan za borbu protiv siromaštva)?
Taksi dozvole
B92 piše da će u Beogradu gradska vlada bespovratno oduzimati vozila taksistima bez dozvole za rad?
Predsednici taksi udruženja veći su optimisti od svojih zaposlenih i očekuju da će, kada "divljaci" budu potpuno sklonjeni sa ulica, imati čak 30 odsto veći promet i zaradu. Oni poručuju građanima da smanjena konkurencija neće dovesti do poskupljenja.
Neće dovesti do poskupljenja ali će oni imati 30% veću zaradu? Kako? Da bi to moglo mora doći ili do 30% poskupljenja ili do najmanje 30% većeg čekanja. Najverovatnije prvo do većih čekanja, a onda do poskupljenja.
"Samim iskorenjivanjem ove pojave, imaćemo veće obaveze, a ne samo prava. Doći će do poboljšanja kada je u pitanju bezbednost i kvalitet prevoza", kaže Aleksandar Bijelić, iz Žutog taksija.
Jeste, sve je to zbog kvaliteta i bezbednosti. Onih 30% nije u prvom planu.
"Divlji taksisti" se pozivaju na član Ustava koji garantuje da svako slobodno može da izabere svoju profesiju bez mogućnosti da ga neko, u ovom slučaju Skupština grada, ograničava u tome.
S druge strane, grad isto kao i većina drugih metropola u svetu, ima jasna ograničenja koliko taksista može da bude i pod kojim uslovima može da se dobije "plava pečurka".
Prema stručnim procenama, za grad od dva miliona ljudi dovoljno je 4.500 taksista, a trenutno ih ima 6.000. Inspektori zato poručuju nelegalnim taksistima da je za njih bolje da promene profesiju nego da čekaju dozvolu.
Predsednici taksi udruženja veći su optimisti od svojih zaposlenih i očekuju da će, kada "divljaci" budu potpuno sklonjeni sa ulica, imati čak 30 odsto veći promet i zaradu. Oni poručuju građanima da smanjena konkurencija neće dovesti do poskupljenja.
Neće dovesti do poskupljenja ali će oni imati 30% veću zaradu? Kako? Da bi to moglo mora doći ili do 30% poskupljenja ili do najmanje 30% većeg čekanja. Najverovatnije prvo do većih čekanja, a onda do poskupljenja.
"Samim iskorenjivanjem ove pojave, imaćemo veće obaveze, a ne samo prava. Doći će do poboljšanja kada je u pitanju bezbednost i kvalitet prevoza", kaže Aleksandar Bijelić, iz Žutog taksija.
Jeste, sve je to zbog kvaliteta i bezbednosti. Onih 30% nije u prvom planu.
"Divlji taksisti" se pozivaju na član Ustava koji garantuje da svako slobodno može da izabere svoju profesiju bez mogućnosti da ga neko, u ovom slučaju Skupština grada, ograničava u tome.
S druge strane, grad isto kao i većina drugih metropola u svetu, ima jasna ograničenja koliko taksista može da bude i pod kojim uslovima može da se dobije "plava pečurka".
Prema stručnim procenama, za grad od dva miliona ljudi dovoljno je 4.500 taksista, a trenutno ih ima 6.000. Inspektori zato poručuju nelegalnim taksistima da je za njih bolje da promene profesiju nego da čekaju dozvolu.
Baš me interesuje ko to pravi stručne procene o broju taksija u gradu. Stručnjaci za broj taksija? Sa Instituta za taksi?
To što većina metropola ima ograničenja broja taksija znači da u većini metropola vladaju slični lobiji. Samo što je način dobijanja licence obično malo drugačiji. U New Yorku grad prodaje licence na javnoj aukciji. Kada se licenca jednom kupi ona postaje vlasništvo i može se dalje preprodavati, a tržišna cena često prelazi 200,000$. Nije ni to najbolje rešenje jer je broj taksija manji od optimalnog a cena veća - ali je način dobijanja dozvole jasan i prihod se preko sistema aukcije licenci preliva u gradsku kasu. A Beograd izdaje licence arbitrarnom voljom birokrata - što je otvoreni poziv na korupciju.
Nadam se da će taksisti bez licence ostvariti svoje ustavno pravo. A da ne pominjem što jedna gradska vlada izdaje dekret o eksproprijaciji privatnog vlasništva!
Pobeda desnice u Švedskoj
U Švedskoj j eposle 12 godina na vlast došla desnica! Obećanja - smanjenje poreza, državne potrošnje i socijale.
Nešto slično se desilo krajem 80-ih kad je Karl Bilt pobedio sa sloganom "Švedska mora da krene ispočetka". I počele su značajne reforme. Da li ćemo gledati reprizu? Ovaj put nije u pitanju deregulacija privrede, već švedska sveta krava - država blagostanja. Sačekajmo. Možda je na putu nova Irska.
Nešto slično se desilo krajem 80-ih kad je Karl Bilt pobedio sa sloganom "Švedska mora da krene ispočetka". I počele su značajne reforme. Da li ćemo gledati reprizu? Ovaj put nije u pitanju deregulacija privrede, već švedska sveta krava - država blagostanja. Sačekajmo. Možda je na putu nova Irska.
Iran je sledeći?
Kategorija:
Svet
Intervju Time magazina sa Mahmudom Ahmadinedžadom. Piše da je visok 5'4'', što je oko 163 cm.
Verujem da Irancima stvarno nije jasno šta sad SAD i deo Evrope hoće od njih. Demokratija tamo prosto nije jedina igra u gradu i veliki deo njih smatra svoj islamski režim legitimnim. Na proteklim izborima su imali priliku da izaberu između umerenog Rafsandžanija i ekstremno religioznog Ahmadinedžada, i oni su izabrali religioznu opciju. Iran nije demokratija, ali nije ni grupa ludaka kao što to hoće da predstavi Bušova administracija.
Ako oni i naprave atomsku bombu, zašto bi to odmah izazvalo nekakvu katastrofu? Nuklearno oružje imaju i ostale autoritarne i potencijalno opasnije zemlje kao što su Kina i Pakistan, a imao je sve vreme i SSSR pa se ništa nije desilo. Iz istog razloga, ravnoteže straha. Iran već duže vreme ima hemijsko oružje i nije ga upotrebio.
Generalno ne može da raduje ako još jedna zemlja, demokratska ili ne, pravi nuklearno oružje. Ali govoriti o vojnoj intervenciji zbog toga? Suludo. I neće se nikada ni desiti, kao što Ahmadinedžad zna.
Verujem da Irancima stvarno nije jasno šta sad SAD i deo Evrope hoće od njih. Demokratija tamo prosto nije jedina igra u gradu i veliki deo njih smatra svoj islamski režim legitimnim. Na proteklim izborima su imali priliku da izaberu između umerenog Rafsandžanija i ekstremno religioznog Ahmadinedžada, i oni su izabrali religioznu opciju. Iran nije demokratija, ali nije ni grupa ludaka kao što to hoće da predstavi Bušova administracija.
Ako oni i naprave atomsku bombu, zašto bi to odmah izazvalo nekakvu katastrofu? Nuklearno oružje imaju i ostale autoritarne i potencijalno opasnije zemlje kao što su Kina i Pakistan, a imao je sve vreme i SSSR pa se ništa nije desilo. Iz istog razloga, ravnoteže straha. Iran već duže vreme ima hemijsko oružje i nije ga upotrebio.
Generalno ne može da raduje ako još jedna zemlja, demokratska ili ne, pravi nuklearno oružje. Ali govoriti o vojnoj intervenciji zbog toga? Suludo. I neće se nikada ni desiti, kao što Ahmadinedžad zna.
17 September 2006
Doing Business
Izašao je novi Doing Business izveštaj Svetske banke. Najbolji na listi je Singapur, a ovde je najboljih 10 reformista.
Srbija nije u najboljih 10, ali je na listi dosta napredovala, sa 95-og na 68. mesto. Najveći napredak je u lakoći dobijanja kredita (izveštaj ne meri kamate nego samo procedure) i procedura prilikom spoljne trgovine (izveštaj ne meri carine nego samo procedure). Veliki pad je u fleksibilnosti tržišta rada, zbog prošlogodišnje promene starog zakona.
Evo šta je na to izjavio premijer Koštunica:
"Gospodo oficiri, znam da je Kosovo duboko urezano u vašim srcima i u vašoj svesti jer je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda. Važno je da presednik, Skupština, premijer i narod imaju isti stav, a to je da je Kosovo uvek bilo i da će zauvek ostati u Srbiji, a tako ćemo neizbrisivim slovima upisati i u Ustav." (B92).
Srbija nije u najboljih 10, ali je na listi dosta napredovala, sa 95-og na 68. mesto. Najveći napredak je u lakoći dobijanja kredita (izveštaj ne meri kamate nego samo procedure) i procedura prilikom spoljne trgovine (izveštaj ne meri carine nego samo procedure). Veliki pad je u fleksibilnosti tržišta rada, zbog prošlogodišnje promene starog zakona.
Evo šta je na to izjavio premijer Koštunica:
"Gospodo oficiri, znam da je Kosovo duboko urezano u vašim srcima i u vašoj svesti jer je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda. Važno je da presednik, Skupština, premijer i narod imaju isti stav, a to je da je Kosovo uvek bilo i da će zauvek ostati u Srbiji, a tako ćemo neizbrisivim slovima upisati i u Ustav." (B92).
14 September 2006
Anarhija ili minimalna država
Savremeni liberali su dosta podeljeni oko sledećeg pitanja: da li je uopšte legitimno postojanje bilo kakve države? Jedna grupa, koju čine Mizes, Hajek, Milton Fridman, Bjukenen, Nozik i masa drugih tvrdi manje-više da je legitimna samo minimalna država ograničena na zaštitu života, vlasništva i sprovođenje ugovora (uz eventualno neka javna dobra, što je opcionalno). Ta struja (minarhistička) se oslanja na nasleđe klasičnog liberalizma (Lok, Smit, Hjum, Kant, Tokvil, Konstan itd).
Druga struja su libertarijanski anarhisti, Rothbard, Hoppe, David Friedman, Block, i drugi, koji kažu da svaka država krši aksiom neagresije i da u slobodnom društvu nijedna vrsta monopola, pa ni monopol fizičke sile, ne može biti legitiman. Njen preteča i uzor je Gistav de Molinari.
Interesantno je da poslednjih 10-ak godina anarhisti dobijaju sve više na snazi. Čak i neki od najpoznatijih minarhista menjaju svoj radikalno negativan stav prema anarhističkim gledištima. Najbolji primer je Buchanan, koji u jednom skorašnjem članku kaže, osvrćući se na staru teoriju Winstona Busha i Gordona Tullocka da će pojedinci u anarhiji delovati nasilno: "As I now reflect on that burst of interest in the theory of anarchy, I now realize that we were perhaps too influenced by the Bush-Tullock presumption to the effect that the behavioral hypotheses used were necessarily empirically grounded" i dodaje :"their pessimistic assumptions led us to neglect at that time any effort to work out just what an ordered anarchy would look like. What would be the results if persons should behave so as to internalize all of the relevant externalities in their dealings among themselves?".
Ovo je jedno od nerešenih i potpuno otvorenih pitanja u savremenom liberalizmu - da li treba monopol sile da bi se ljudi ponašali miroljubivo i internalizovali eksterne efekte svog ponašanja? Čitajući pre više godina (još uvek kao doktrinarni minarhista) odgovore koje su anarhisti napisali na Nozickov grandiozni pokušaj da opovrgne anarhiju i opravda minimalnu državu u Anarchy, State and Utopia, bio sam konvertovan u anarhiste. Shvatio sam da ne postoji dosledan argument za minimalnu državu i da je anarhija jedina intelektualno dosledna politička ekstenzija liberalizma. Čini mi se da Buchanan stidljivo nagoveštava promenu mišljenja sličnu toj.
Ali, ja sam svestan da je anarhija danas neostvarljiva kao rešenje. Jedino polovično i nedosledno gledište koje mogu preporučiti na ovo pitanje, i koje sam kod Nervsona prvi put našao tako otvoreno formulisano, jeste da je anarhija teorijski opravdana a da je minimal state jedino danas praktično rešenje. Ne znam koliko ta dijalektika može da opstane...
Druga struja su libertarijanski anarhisti, Rothbard, Hoppe, David Friedman, Block, i drugi, koji kažu da svaka država krši aksiom neagresije i da u slobodnom društvu nijedna vrsta monopola, pa ni monopol fizičke sile, ne može biti legitiman. Njen preteča i uzor je Gistav de Molinari.
Interesantno je da poslednjih 10-ak godina anarhisti dobijaju sve više na snazi. Čak i neki od najpoznatijih minarhista menjaju svoj radikalno negativan stav prema anarhističkim gledištima. Najbolji primer je Buchanan, koji u jednom skorašnjem članku kaže, osvrćući se na staru teoriju Winstona Busha i Gordona Tullocka da će pojedinci u anarhiji delovati nasilno: "As I now reflect on that burst of interest in the theory of anarchy, I now realize that we were perhaps too influenced by the Bush-Tullock presumption to the effect that the behavioral hypotheses used were necessarily empirically grounded" i dodaje :"their pessimistic assumptions led us to neglect at that time any effort to work out just what an ordered anarchy would look like. What would be the results if persons should behave so as to internalize all of the relevant externalities in their dealings among themselves?".
Ovo je jedno od nerešenih i potpuno otvorenih pitanja u savremenom liberalizmu - da li treba monopol sile da bi se ljudi ponašali miroljubivo i internalizovali eksterne efekte svog ponašanja? Čitajući pre više godina (još uvek kao doktrinarni minarhista) odgovore koje su anarhisti napisali na Nozickov grandiozni pokušaj da opovrgne anarhiju i opravda minimalnu državu u Anarchy, State and Utopia, bio sam konvertovan u anarhiste. Shvatio sam da ne postoji dosledan argument za minimalnu državu i da je anarhija jedina intelektualno dosledna politička ekstenzija liberalizma. Čini mi se da Buchanan stidljivo nagoveštava promenu mišljenja sličnu toj.
Ali, ja sam svestan da je anarhija danas neostvarljiva kao rešenje. Jedino polovično i nedosledno gledište koje mogu preporučiti na ovo pitanje, i koje sam kod Nervsona prvi put našao tako otvoreno formulisano, jeste da je anarhija teorijski opravdana a da je minimal state jedino danas praktično rešenje. Ne znam koliko ta dijalektika može da opstane...
13 September 2006
Irsko čudo - sve samo ne tržišna privreda
Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa za Vreme piše o Irskom ekonomskom čudu. Osnova je, kaže u ulaganju u obrazovanje i pametnom trošenju ekonomske pomoći EU.
Evo par činjenica koje su mu promakle:
Državna potrošnja Irske iznosi 34% GDP, što je za oko 15 procentnih poena manje od proseka EU i od Srbije.
Porez na profit u Irskoj je 12.5%, dok je prosek EU 30%.
Irska ima slobodnu trgovinu – bez carine unutar evropske ekonomske zone, a 1.3% sa ostatkom sveta.
Irska je 3. na listi ekonomskih sloboda Heritage fondacije, i 6. na listi Fraser instituta.
Ali ako se ove sitnice zanemare, treba se po ulgedu Irske okrenuti podsticanju obrazovanja. Kaže Nikolić: "Ovde moramo pomenuti veoma opasnu neoliberalnu tezu (koju nam često prodaju i stranci) da treba školovati samo onu radnu snagu koju trenutno traži tržište. U tom slučaju morali bismo zatvoriti gotovo sve fakulteta i najveći deo srednjih škola u Srbiji!"
Dakle, treba podržati beskorisne škole, da ih ne bi morali zatvoriti. Liči mi na cirkularni argument. Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.
Evo par činjenica koje su mu promakle:
Državna potrošnja Irske iznosi 34% GDP, što je za oko 15 procentnih poena manje od proseka EU i od Srbije.
Porez na profit u Irskoj je 12.5%, dok je prosek EU 30%.
Irska ima slobodnu trgovinu – bez carine unutar evropske ekonomske zone, a 1.3% sa ostatkom sveta.
Irska je 3. na listi ekonomskih sloboda Heritage fondacije, i 6. na listi Fraser instituta.
Ali ako se ove sitnice zanemare, treba se po ulgedu Irske okrenuti podsticanju obrazovanja. Kaže Nikolić: "Ovde moramo pomenuti veoma opasnu neoliberalnu tezu (koju nam često prodaju i stranci) da treba školovati samo onu radnu snagu koju trenutno traži tržište. U tom slučaju morali bismo zatvoriti gotovo sve fakulteta i najveći deo srednjih škola u Srbiji!"
Dakle, treba podržati beskorisne škole, da ih ne bi morali zatvoriti. Liči mi na cirkularni argument. Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.
12 September 2006
Stiglitz opet o globalizaciji
Kategorija:
Svet
Posle velikog uspeha Globalization and Its Discontents Joseph Stiglitz ima novu knjigu iz oblasti u kojoj je najgori: "Making Globalization Work". The Economist je objavio blago ciničan prikaz.
Mr Stiglitz assumes the worst of markets, the best of governments—except, of course, his own, kaže Economist. Uzeli su mi reč iz usta.
Kada se pogleda očajno stanje današnje ekonomske teorije gde dominiraju apstraktni modeli koji odavno i ne pokušavaju da se odnose na realni svet nego su čisto intelektualna vežba i nadmetanje u komplikovanosti matematičkih formulacija, Stiglitz i neokejnzijanska struja su napravili blagi pomak uključivši nesavršene informacije u teoriju tržšta. To što su informacije nesavršene naravno ne znači da država treba da ih ispravlja, kao što su neke zainteresovane strane požurile da predstave. Ali bilo kako bilo, dok se Stiglitzu može odati priznanje za veliki broj uticajnih akademskih publikacija, njegove knjige o globalizaciji nemaju nikakve veze sa radom u ekonomskoj teoriji i Nobelovom nagradom koju je dobio za to. I značajno su slabije -- prethodna, Globalization and Its Discontents se svodi na nekonzistentnu kritiku globalizacije, IMF-a, kapitalizma, vlade SAD i svega čega se Stiglitz setio, a uzdizanje afričkih i azijskih polulegalnih režima sa čijim se liderima kao savetnik upoznao.
Ovde je legendarni članak Borisa Begovića u Prizmi iz oktobra 2001 o Stiglitzu: "Srbija na istoku: ideološki značaj jednog nobelovca".
Mr Stiglitz assumes the worst of markets, the best of governments—except, of course, his own, kaže Economist. Uzeli su mi reč iz usta.
Kada se pogleda očajno stanje današnje ekonomske teorije gde dominiraju apstraktni modeli koji odavno i ne pokušavaju da se odnose na realni svet nego su čisto intelektualna vežba i nadmetanje u komplikovanosti matematičkih formulacija, Stiglitz i neokejnzijanska struja su napravili blagi pomak uključivši nesavršene informacije u teoriju tržšta. To što su informacije nesavršene naravno ne znači da država treba da ih ispravlja, kao što su neke zainteresovane strane požurile da predstave. Ali bilo kako bilo, dok se Stiglitzu može odati priznanje za veliki broj uticajnih akademskih publikacija, njegove knjige o globalizaciji nemaju nikakve veze sa radom u ekonomskoj teoriji i Nobelovom nagradom koju je dobio za to. I značajno su slabije -- prethodna, Globalization and Its Discontents se svodi na nekonzistentnu kritiku globalizacije, IMF-a, kapitalizma, vlade SAD i svega čega se Stiglitz setio, a uzdizanje afričkih i azijskih polulegalnih režima sa čijim se liderima kao savetnik upoznao.
Ovde je legendarni članak Borisa Begovića u Prizmi iz oktobra 2001 o Stiglitzu: "Srbija na istoku: ideološki značaj jednog nobelovca".
10 September 2006
Branko Milanović i srpski Plan B za Kosovo
Evo opet našeg starog znanca Branka Milanovića na Tržišnom rešenju.
Oglasio se autorskim člankom u Politici, gde predlaže da ako Zapad da nezavisnost Kosovu srpski Plan B bude da se nastavi sa radikalnijim tržišnim reformama, ali da se istovremeno politički odbije ulazak u EU. Tako Srbija ne bi morala da u ime evropskih mantri o "gajenju dobrosusedskih ondosa" prizna nezavisnost Kosova (da bi s nekim gajio dobrosusedske odnose moraš naravno prvo da ga priznaš kao suseda).
Zanimljiva ideja, i ne mogu da kažem da sam ravnodušan prema njoj. Ipak, rekao bih da je to razuman predlog dat iz pogrešnih razloga. Moglo bi se zaista raspravljati da li je za Srbiju korisnije da ostane van EU - ali ne zbog Kosova. Tu je mnogo veći problem regulacija i politički protekcionizam Brisela koji bi Srbiji nametnuo velike troškove, i blokirao neku moguću radikalniju reformsku alternativu u budućnosti. S druge strane, pitanje ulaska u EU je možda lose-lose varijanta, pri čemu je gubitak tržišta zbog bivanja van EU veći od dobitka zbog bežanja od nametanja briselske superdržavne regulacije koja mnogo košta, a u Srbiji ionako nema šanse da se pojavi reformska ekipa koja bi bila liberalnija od onog što dozvoljavaju pravila EU (kao što je to recimo bio slučaj sa Estonijom). Kako god s tim stajala stvar, ne vidim da pitanje Kosova igra neku ulogu tu.
A kako god stvar stajala sa samim članstvom u EU, mislim da je velika iluzija ono što Milanović kao moguće političko rešenje nagoveštava, a to je spoljnopolitičko i bezbednosno vezivanje ne za Zapad i Evropu, već vanevropske (prevashodno azijske) faktore. To mi miriše malo na Miloševićeve saveze s Kinom, Belorusijom , Mijanmarom i tako dalje. Mislim da ne postoji nijedan razlog da Srbija ostane izvan NATO-a. Bilo kakvim "nacionalnim ciljevima" ove zemlje strateško vojno-političko partnerstvo sa SAD prevashodno, može da bude samo od koristi a nikad štete.
Oglasio se autorskim člankom u Politici, gde predlaže da ako Zapad da nezavisnost Kosovu srpski Plan B bude da se nastavi sa radikalnijim tržišnim reformama, ali da se istovremeno politički odbije ulazak u EU. Tako Srbija ne bi morala da u ime evropskih mantri o "gajenju dobrosusedskih ondosa" prizna nezavisnost Kosova (da bi s nekim gajio dobrosusedske odnose moraš naravno prvo da ga priznaš kao suseda).
Zanimljiva ideja, i ne mogu da kažem da sam ravnodušan prema njoj. Ipak, rekao bih da je to razuman predlog dat iz pogrešnih razloga. Moglo bi se zaista raspravljati da li je za Srbiju korisnije da ostane van EU - ali ne zbog Kosova. Tu je mnogo veći problem regulacija i politički protekcionizam Brisela koji bi Srbiji nametnuo velike troškove, i blokirao neku moguću radikalniju reformsku alternativu u budućnosti. S druge strane, pitanje ulaska u EU je možda lose-lose varijanta, pri čemu je gubitak tržišta zbog bivanja van EU veći od dobitka zbog bežanja od nametanja briselske superdržavne regulacije koja mnogo košta, a u Srbiji ionako nema šanse da se pojavi reformska ekipa koja bi bila liberalnija od onog što dozvoljavaju pravila EU (kao što je to recimo bio slučaj sa Estonijom). Kako god s tim stajala stvar, ne vidim da pitanje Kosova igra neku ulogu tu.
A kako god stvar stajala sa samim članstvom u EU, mislim da je velika iluzija ono što Milanović kao moguće političko rešenje nagoveštava, a to je spoljnopolitičko i bezbednosno vezivanje ne za Zapad i Evropu, već vanevropske (prevashodno azijske) faktore. To mi miriše malo na Miloševićeve saveze s Kinom, Belorusijom , Mijanmarom i tako dalje. Mislim da ne postoji nijedan razlog da Srbija ostane izvan NATO-a. Bilo kakvim "nacionalnim ciljevima" ove zemlje strateško vojno-političko partnerstvo sa SAD prevashodno, može da bude samo od koristi a nikad štete.
Jelica Rajačić-Čapaković ili kako se bilduje kapacitet srpske kvangokratije...
Evo dobrog primera kako najbolji principi socijalnog inženjeringa ponekad ne izađu na dobro. U slučaju birokratkinje Jelice Rajačić-Čapaković, donedavne pomoćnice pokrajinske ministarke za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, nijedna od svetih tajni dženderizacije (politički nekorektni zlobnici bi rekli feminizacije), decentralizacije i pluralizacije u javnom sektoru, nije profunkcionisala kako treba.
Elem, Jelica Rajačić-Čapaković je nedavno izabrana za ministarku državne uprave i lokalne samouprave u projektu Izaberite žensku Vladu Srbije. Ispostavilo se sledeće: na deo ove virtuelne ženske Vlade pada mnogo veća senka nego što je to pristojno za jednu standardnu vladu u senci...O čemu je reč? Stvar je u tome da je ova multipla funkcionerka više radila na podizanju kapaciteta srpske kvangokratije, nego gorepomenutih svetih principa Nove Javne Uprave. Naime, novac iz vojvođanskog Fonda za razvoj neprofitnog sektora dodeljen je društvu "Marija Trandafil", u kome je pomoćnica ministarke istovremeno i predsednica Upravnog odbora. Kako su se stvari zahuktale, ova senovita ministarka je morala da da ostavku. Naravno, na mesto pomoćnice. Za žensku ministarku ćemo još videti, to valjda treba da odluči OEBS-ov ambasador Urstad.. Šteta, OEBS je tako dobro iz-budžetirao, iz-monitorisao i iz-evaluirao Projekat!
Šta smo naučili iz ove pokazne vežbe iz predmeta Podizanje kapaciteta srpske kvangokratije? Prvo, dženderizacija nije dovoljan filter za uvođenje vrline u Novu Javnu Upravu. Izgleda da za koruptivnost nije odgovoran isti gen koji određuje pol (a tek ako pređemo na rodnu dimenziju, postavka pada u vodu).
Dalje, decentralizacija je divan primer homonima među neologizmima. Jedni pod decentralizacijom podrazumevaju sledeće: "ako već državu ne možemo da ukinemo, hajde da je smanjimo tako da teži-beskonačnosti, tj. do nivoa na kome se najbolje može kontrolisati". Drugi misle da to znači isto što i regionalizacija ili etnizacija teritorije. Treći, pak, smatraju da decentralizovati upravu znači "spustiti novac poreskih obveznika tako da vam bude što zgodnije da ga ćapite" (nešto kao inverzna subsidijarnost..., kako je vidi biro-kvango-krata). Hm, čini mi se da naša pomoćnica ovako razume decentralizaciju.
Na kraju, pluralizacija u javnom sektoru jeste divna zamisao koja se pleše kao bal pod maskama: izvesnu uslugu koju je nekada davno u celini pružala Stara Javna Uprava (recimo, prašnjavo ministarstvo je propisivao, nadziralo, evaluiralo i sl.) sada treba da pruže različiti plesači. Fazon je samo da imaju različite maske: Fantom iz NVO-a, Domino iz FondaZa.. i tako dalje. I nije važno ko je iza maske. Važno je da su maske različite. E sada, desilo se da su upali neki partibrejkeri i poskidali maske plesačima. Skinuli jednu, kad ono, Jelica Rajačić-Čapaković. Skinuli drugu, opet Jelica Rajačić-Čapaković! Maler, a pokrajinski plesači su se baš uigrali...
Elem, Jelica Rajačić-Čapaković je nedavno izabrana za ministarku državne uprave i lokalne samouprave u projektu Izaberite žensku Vladu Srbije. Ispostavilo se sledeće: na deo ove virtuelne ženske Vlade pada mnogo veća senka nego što je to pristojno za jednu standardnu vladu u senci...O čemu je reč? Stvar je u tome da je ova multipla funkcionerka više radila na podizanju kapaciteta srpske kvangokratije, nego gorepomenutih svetih principa Nove Javne Uprave. Naime, novac iz vojvođanskog Fonda za razvoj neprofitnog sektora dodeljen je društvu "Marija Trandafil", u kome je pomoćnica ministarke istovremeno i predsednica Upravnog odbora. Kako su se stvari zahuktale, ova senovita ministarka je morala da da ostavku. Naravno, na mesto pomoćnice. Za žensku ministarku ćemo još videti, to valjda treba da odluči OEBS-ov ambasador Urstad.. Šteta, OEBS je tako dobro iz-budžetirao, iz-monitorisao i iz-evaluirao Projekat!
Šta smo naučili iz ove pokazne vežbe iz predmeta Podizanje kapaciteta srpske kvangokratije? Prvo, dženderizacija nije dovoljan filter za uvođenje vrline u Novu Javnu Upravu. Izgleda da za koruptivnost nije odgovoran isti gen koji određuje pol (a tek ako pređemo na rodnu dimenziju, postavka pada u vodu).
Dalje, decentralizacija je divan primer homonima među neologizmima. Jedni pod decentralizacijom podrazumevaju sledeće: "ako već državu ne možemo da ukinemo, hajde da je smanjimo tako da teži-beskonačnosti, tj. do nivoa na kome se najbolje može kontrolisati". Drugi misle da to znači isto što i regionalizacija ili etnizacija teritorije. Treći, pak, smatraju da decentralizovati upravu znači "spustiti novac poreskih obveznika tako da vam bude što zgodnije da ga ćapite" (nešto kao inverzna subsidijarnost..., kako je vidi biro-kvango-krata). Hm, čini mi se da naša pomoćnica ovako razume decentralizaciju.
Na kraju, pluralizacija u javnom sektoru jeste divna zamisao koja se pleše kao bal pod maskama: izvesnu uslugu koju je nekada davno u celini pružala Stara Javna Uprava (recimo, prašnjavo ministarstvo je propisivao, nadziralo, evaluiralo i sl.) sada treba da pruže različiti plesači. Fazon je samo da imaju različite maske: Fantom iz NVO-a, Domino iz FondaZa.. i tako dalje. I nije važno ko je iza maske. Važno je da su maske različite. E sada, desilo se da su upali neki partibrejkeri i poskidali maske plesačima. Skinuli jednu, kad ono, Jelica Rajačić-Čapaković. Skinuli drugu, opet Jelica Rajačić-Čapaković! Maler, a pokrajinski plesači su se baš uigrali...
07 September 2006
Indeks ekonomskih sloboda
Kategorija:
Svet
Izašao je novi Indeks ekonomskih sloboda kanadskog Fraser instituta. Najboljih pet zemalja na listi: Hong Kong, Singapur, Novi Zeland, Švajcarska, SAD.
Irska, po čijem modelu se kao što znamo Srbija sada razvija je šesta. Odlično.
05 September 2006
Stiglitz, minimalna nadnica i metodologija
Ranije mi se Hayekova opomena da najveći deo zastranjivanja u ekonomskoj nauci, a još više u projektima društvenog inženjeringa, potiče usled pogrešnih metodoloških premisa, činila preteranom.
Danas sam ubeđen da je u toj stvari Hayek stoprocentno u pravu.
Evo jednog drastičnog primera (vrlo sličan je spominjao Slaviša ranije na ovom blogu, kad je raspravljao o metodologiji). Reč je o tome kakav će odnos ekonomisti imati o minimalnoj nadnici. Nobelovac Joe Stiglitz kaže u svom udžbeniku iz 1993:
"Price floors have predictable effects too…. If government attempts to raise the minimum wage higher than the equilibrium wage, the demand for workers will be reduced and the supply increased. There will be an excess supply of labor. Of course, those who are lucky enough to get a job will be better off at the higher wage than at the market equilibrium wage; but there are others, who might have been employed at the lower market equilibrium wage, who cannot find employment and are worse off".
Sasvim logično, aplikacija elementarnih ekonomskih zakonitosti, ponuda, tražnja, ravnotežna cena itd na jedan specifičan problem. Nezaposlenost raste zato što je ponuda radne snage veštački povećana a tražnja smanjena. Ko bi imao šta da prigovori?
Upravo isti taj Joe Stiglitz! Kao Clintonov ekonomski savetnik, samo nekoliko godina kasnije, on menja mišljenje i počinje da zagovara minimalnu nadnicu, čak njeno povećanje. Njegov "argument" za to je ključna stvar (na stranu cinična public choice objašnjenja koja nam svima prvo padaju na pamet): Nova "empirijska evidencija" je pokazala da minimalne nadnice nisu štetne. "Okolnosti su se promenile", kaže on.
To nas natrag vraća na temu: da li se ekonomski zakoni mogu opovrgnuti empirijskim argumentima. Ako postoji minimalna nadnica u zemlji A a ne postoji u zemlji B, a ipak je nezaposlenost manja u zemlji A, da li to znači da u zemlji A ne važi ekonomska zakonitost da ako držite cenu neke robe na veštački visokom nivou, tražnja za tom robom će pasti? Ili možda samo da neki drugi faktori, poput poreza ili business regulacije, doprinose većoj nezaposlenosti u zemlji B, uprkos nepostojanju minimalne nadnice?
Odnosno, da generalizujem, da li empirijski podaci mogu opovrgnuti recimo činejnicu da čovek deluje na ostvarenju svojih ciljeva ili da sa rastom ponude robe, ceteris paribus, njena cena opada. Problem je što Stiglitz i ekonomski mainstream izgleda veruju da mogu!
Danas sam ubeđen da je u toj stvari Hayek stoprocentno u pravu.
Evo jednog drastičnog primera (vrlo sličan je spominjao Slaviša ranije na ovom blogu, kad je raspravljao o metodologiji). Reč je o tome kakav će odnos ekonomisti imati o minimalnoj nadnici. Nobelovac Joe Stiglitz kaže u svom udžbeniku iz 1993:
"Price floors have predictable effects too…. If government attempts to raise the minimum wage higher than the equilibrium wage, the demand for workers will be reduced and the supply increased. There will be an excess supply of labor. Of course, those who are lucky enough to get a job will be better off at the higher wage than at the market equilibrium wage; but there are others, who might have been employed at the lower market equilibrium wage, who cannot find employment and are worse off".
Sasvim logično, aplikacija elementarnih ekonomskih zakonitosti, ponuda, tražnja, ravnotežna cena itd na jedan specifičan problem. Nezaposlenost raste zato što je ponuda radne snage veštački povećana a tražnja smanjena. Ko bi imao šta da prigovori?
Upravo isti taj Joe Stiglitz! Kao Clintonov ekonomski savetnik, samo nekoliko godina kasnije, on menja mišljenje i počinje da zagovara minimalnu nadnicu, čak njeno povećanje. Njegov "argument" za to je ključna stvar (na stranu cinična public choice objašnjenja koja nam svima prvo padaju na pamet): Nova "empirijska evidencija" je pokazala da minimalne nadnice nisu štetne. "Okolnosti su se promenile", kaže on.
To nas natrag vraća na temu: da li se ekonomski zakoni mogu opovrgnuti empirijskim argumentima. Ako postoji minimalna nadnica u zemlji A a ne postoji u zemlji B, a ipak je nezaposlenost manja u zemlji A, da li to znači da u zemlji A ne važi ekonomska zakonitost da ako držite cenu neke robe na veštački visokom nivou, tražnja za tom robom će pasti? Ili možda samo da neki drugi faktori, poput poreza ili business regulacije, doprinose većoj nezaposlenosti u zemlji B, uprkos nepostojanju minimalne nadnice?
Odnosno, da generalizujem, da li empirijski podaci mogu opovrgnuti recimo činejnicu da čovek deluje na ostvarenju svojih ciljeva ili da sa rastom ponude robe, ceteris paribus, njena cena opada. Problem je što Stiglitz i ekonomski mainstream izgleda veruju da mogu!
Quangocracy
Ako se u Srbiji išta stabilno i vrlo održivo razvija, to je "kvangokratija". Pogledajte bilten Strategije za smanjenje siromaštva. Samo na nekoliko stranica ćete naći pregršt novih pozicija, funkcija, tela, komisija i sličnih oblika ne-vladine-osim-finansiranja-i-suptilnog-steeringovanja-u-kooperaciji-sa-omiljenim-nvo egzistencije. Pa nemaju samo Britanci zabavne organizme kao što su British Potato Council (BPC), Milk Development Council (MDC), ESRC itd. Mi imamo lokalne savete za zapošljavanje, centre za održivi razvoj juga, odbor za smanjenje siromaštva..Inventivnost je neograničena.
02 September 2006
NIP
Nije novo da vlade koriste javnu potrošnju za predizbornu promociju, ali zanimljivo je kako je Dinkić uspeo da Nacionalni investicioni plan prisvoji skoro samo za sebe. Valjda je uspeo da ubedi ostale u vladi da je njegov posao kao ministra finansija da ne samo obračunava nego i raspoređuje tolike pare. A radi se o preko 7% GDP-ja zemlje. Evo na koju adresu se na sajtu NIP možete obratiti za «predloge projekata, primedbe, pitanja i sugestije u vezi sa NIP-om»: dinkicinvesticioniplan@mfin.sr.gov.yu
01 September 2006
Globalno zagrevanje - novi obrt
Kategorija:
Ekologija
Ko o čemu, ja o globalnom zagrevanju.
Ali, desilo se nešto što će izgleda iz temelja prodrmati opšte gledanje na ovaj fenomen, a što ni mejnstrim mediji više neće moći da ignorišu. Po najnovijim nalazima američkih naučnika, okeani su počeli da se drastično hlade. U periodu od 2003-2005, okeani su izgubili 20% toplote koju su stekli u poslednjih pola veka. Kako je to moguće i kako se uklapa u vladajuće katastrofičke scenarije?
Odgovori su a) da niko ne zna, i b) da se ne ne uklapa nikako, odnosno direktno negira sva predviđanja i teorije od IPCC, pa nadalje. Ovde možete naći vrlo zanimljiv intervjuu stručnjaka za klimatologiju Cato instituta Pata Michaelsa. On razvija otprilike sledeću teoriju: da bi temperatura rasla po konstantnoj stopi, emisija gasova staklene bašte mora da raste po eksponencijalnoj stopi. Pošto poslednjih decenija emisija raste po konstantnoj stopi, trend relativnog hlađenja je morao pre ili kasnije da se pokaže. Mada priznaje da je to samo hipoteza i da zapravo "niko ne zna zašto se ovo događa" (kao što niko ne zna tačno zašto se dešaval(lo) zagrevanje).
Ruski naučnik Kabibulo Abdusimatov i ekipa njegovih kolega imaju jedno drukčije objašnjenje. Oni veruju da je počeo ciklus globalnog zahlađenja, da je temperatura dostigla maksimum, i da sada sledi novo ledeno doba do 2055-2060. Oni svoja predviđanja zasnivaju na proučavanju solarne aktivnosti i njenog uticaja na klimu. Abdusimatov je čak direktno rekao da je Kjoto protokol potpuno promašena stvar, jer se Zemlja zahvaljujući smanjenju sunčeve aktivnosti počinje da hladi sama od sebe, kao što se do sada i grejala sama od sebe zahvaljujući povećanoj sunčevoj aktivnosti.
Ali, desilo se nešto što će izgleda iz temelja prodrmati opšte gledanje na ovaj fenomen, a što ni mejnstrim mediji više neće moći da ignorišu. Po najnovijim nalazima američkih naučnika, okeani su počeli da se drastično hlade. U periodu od 2003-2005, okeani su izgubili 20% toplote koju su stekli u poslednjih pola veka. Kako je to moguće i kako se uklapa u vladajuće katastrofičke scenarije?
Odgovori su a) da niko ne zna, i b) da se ne ne uklapa nikako, odnosno direktno negira sva predviđanja i teorije od IPCC, pa nadalje. Ovde možete naći vrlo zanimljiv intervjuu stručnjaka za klimatologiju Cato instituta Pata Michaelsa. On razvija otprilike sledeću teoriju: da bi temperatura rasla po konstantnoj stopi, emisija gasova staklene bašte mora da raste po eksponencijalnoj stopi. Pošto poslednjih decenija emisija raste po konstantnoj stopi, trend relativnog hlađenja je morao pre ili kasnije da se pokaže. Mada priznaje da je to samo hipoteza i da zapravo "niko ne zna zašto se ovo događa" (kao što niko ne zna tačno zašto se dešaval(lo) zagrevanje).
Ruski naučnik Kabibulo Abdusimatov i ekipa njegovih kolega imaju jedno drukčije objašnjenje. Oni veruju da je počeo ciklus globalnog zahlađenja, da je temperatura dostigla maksimum, i da sada sledi novo ledeno doba do 2055-2060. Oni svoja predviđanja zasnivaju na proučavanju solarne aktivnosti i njenog uticaja na klimu. Abdusimatov je čak direktno rekao da je Kjoto protokol potpuno promašena stvar, jer se Zemlja zahvaljujući smanjenju sunčeve aktivnosti počinje da hladi sama od sebe, kao što se do sada i grejala sama od sebe zahvaljujući povećanoj sunčevoj aktivnosti.
Subscribe to:
Posts (Atom)