Pages

24 February 2021

New kid on the block

Na političkoj sceni Srbije pojavio se novi igrač. U pitanju je Alek Kavčić, kako kaže “inženjer, naučnik”, doktor nauka i veoma imućan Srbin iz SAD. Do juče potpuno nepoznat javnosti, Kavčić je preko noći postao kućno ime, prisutan u velikom broju medija da bi u nedavnoj anketi 6% izabralo baš njega kao osobu koju najviše poštuju a da nije političar. Prilično veliki uspeh za jednog novopečenog političara. Ali o tome kasnije.

Kavčić je iz Srbije otišao jako davno. U Srbiji se, iz Indije, upisao u treći razred Matematičke gimnazije, diplomirao u Nemačkoj i potom otišao na post-diplomske studije na univerzitet Karnegi Melon. Tu mu je mentor bio čuveni Jose Moura i pod vođstvom tog mentora napravio je patent za koji se kasnije pokazalo, kroz veoma dug i skup sudski proces, da je veoma lukrativan. U međuvremenu je bio docent na Harvardu, pa profesor na Univerzitetu na Havajima. Sada je adjunct (predavač po pozivu) na Karnegi Melonu i živi na relaciji Ostin – Beograd.

 

Najveći deo svoje medijske vidljivosti i popularnosti Kavčić duguje inicijativi tzv. besplatnih udžbenika. Čim se covek udubi u tu priču, lako vidi da ne samo što tu ne postoje nikakvi besplatni udžbenici, već ona sa sobom vuče gomilu drugih posledica, od kreiranja državnog monopola u sferi udžbenika (Kavčić otvoreno kaže da Zavod za udžbenike treba da postane javni servis kao što je RTS) do podrivanja ugleda nastavnika i insistiranja na elektronskim formama učila iz ekoloških razloga. Kavčić je pametno kao svog arhi-neprijatelja postavio nemačku izdavačku kuću Klett, i ja ga još nijednom nisam čula da pominje npr. Kreativni centar ili Eduku, po koje njegova akcija ima istovetne posledice.

 

Sami politički stavovi Kavčića bi se najbolje mogle opisati rečju papazjanija. S jedne strane grmi po državnim univerzitetima jer “nigde više u svetu nema samoupravljanja” (treba nam valjda neki kvalitetniji menadžment kao u SAD gde je administracija postala daleko važnija od nastavnika) ali istovremeno, izbaciti privatne izdavače iz polja udžbenika. Povećati svakako autoritet nastavnika,”prosvetni radnik mora da bude na pijedestalu u društvu”, ali istovremeno, zar ne vidite da nastavnici nameću Klett jer su od njega dobili besplatne hemijske i tablete? “Ovoj zemlji treba Robin Hud”, novac običnih ljudi se prelio u džepove elita i sad je narod siromašniji nego ikad – ipak, sve ove užasne pojave se mogu srediti takvom benignom intervencijom kao što je “ulaganje u obrazovanje”.

 

Kao i mnogi amateri koji ulaze u politiku, Kavčić je fasciniran trivijalnim uvidima. “Srbija je mala zemlja”, ponavlja stalno, a iz toga sledi da moramo da ulažemo u obrazovanje jer ne smemo dozvoliti da neko genijalno dete na selu ostane nepismeno. Za razliku od nas, Kina i SAD to mogu, jer imaju mnogo više stanovnika.

 

Ali mala zemlja ima i manje potrebe za genijalcima. Mi ne šaljemo rakete na Mesec niti nosače aviona u Tihi okean. Kad je krenula pandemija, svet nije pogledao u Srbiju i rekao – Srbi spasite nas, smislite nešto. Ne, svet se okrenuo tim standardnim igračima, mnogoljudnim i razvijenim zemljama i bio je u pravu. Kao mala zemlja mi u većoj meri koristimo znanja koje druge stvaraju i tu nema ničeg lošeg niti se to moze suštinski promeniti.

 

Kavčić često ističe kako Tesla i Pupin nisu bili iz Beograda, i zato i moramo da imamo to stvarno besplatno obrazovanje, da izvučemo tu genijalnu decu sa sela. Ali u selima – takvim gde bi besplatni udžbenici napravili razliku – više nema dece. Ne genijalne, nego nikakve. Ima mnogo pametne dece van Beograda ali daleko su oni od te bespomoćnosti i zaostalosti kakvu Kavčić zamišlja. Na svakom koraku se vidi to njegovo dugo odsustvo iz Srbije, taj neki dobronameran ali suštinski potcenjivački stav prema trenutnim kapacitetima. To je kombinovano sa glorifikacijom obrazovanja gde često insistira da se  “ne može nikad previše uložiti u obrazovanje”, što je naravno potpuno apsurdno ali ko je lud da se spori oko toga. I tako dobijamo tu neku platformu maglovitog veličanja obrazovanja kombinovag sa crowd-pleaserima poput besplatnih udžbenika sa kojom se u svi slažu ili makar ne nalaze vrednom osporavanja.

 

Stoga, ceo taj bućkuriš stavova njemu ne samo što ne smeta da se probije na političkoj sceni, nego je čak i prednost. Jer potencijalni glasači nisu ništa promišljeniji niti koherentniji od njega - u jednoj rečenici će urlati sto Vučić nije ukinuo pretplatu na RTS kao što je obećao, a u sledećoj aplaudirati ideji da Zavod za udžbenike bude isto što i RTS. I na mnogo mesta u svetu sa stizali na vlast, uglavnom na kraći rok, takvi likovi, fokusirani na jedno popularno pitanje iskombinovani sa gomilom opštih mesta i stavova koji su dovoljno retko izrečeni da na njih nisu razvijeni automatski odgovori. 

 

Zbog toga ja Kavčića vidim kao nekog ko ima potencijal Panića, da ujedini opoziciju, ili alternativno, kao nekog koga će Vučić, kao i mnoge ljute kritičare, uspešno da neutrališe postavljanjem na neku funkciju. 

17 February 2021

Moj bilten

Dragi čitaoci, 

Za par dana počinjem sa objavljivanjem samostalnog biltena. Pretplatnici će dobijati ozbiljne tekstove najmanje tri puta nedeljno, na teme iz ekonomije, biznisa, tehnoloških inovacija i političkih ideja. 

Da ne biste ništa propustili pretplatite se odmah!

Iz uvoda: 

Ovaj bilten radi prepoznatljivosti nosi isto ime kao i blog, ali je njegova svrha drugačija. U poslednjih desetak godina svet su zahvatile velike tehnološke, ideološke i političke promene. Cilj biltena nije da se polemički zalaže za poseban skup ideja, iako će one neminovno obojiti moj pristup, već da bude hronika pomenutih promena i njihovih ekonomskih posledica. Očekujte pre svega tekstove vezane za savremene događaje na preseku ekonomije, biznisa, političkih ideologija i tehnoloških inovacija.

Besplatna verzija biltena omogućava Vam uvid u povremene besplatne tekstove. Pretplatom dobijate najmanje tri teksta nedeljno na e-mail, kao i pristup sajtu i arhivi tekstova. 

Hvala! 

28 January 2021

GameStop

Šta se ovde kog vraga događa? 

Short-selling je opklada na pad cena akcija neke firme. Recimo da akcija GameStopa košta 5$ danas na berzi, a ja mislim da će ta firma uskoro bankrotirati ili barem izgubiti na vrednosti. Kako mogu od toga da zaradim? Tako što pozajmim masu akcija GameStopa i prodam ih za $5 svaku. Kada za tri meseca firma stvarno propadne i cena akcija padne na nulu, ili barem padne bilo kako, onda ja lepo kupim te akcije po tadašnjoj, nižoj ceni i vratim ih onome od koga sam pozajmio. Razlika između više cene po kojoj sam ranije prodao pozajmljene akcije i niže cene po kojoj sada kupujem akcije, ide meni. 

Ovo u principu može svako da uradi ali uglavnom rade finansijske institucije i profesionalci u njima. I to se radi u tolikoj meri da se ponekad pozajmi više akcija nego što na tržištu stvarno postoji, jer ista akcija može da nekoliko puta kruži u lancu. 

GameStop je stagnantna firma koja drži klasične prodavnice video igara. Zato njoj mnogi hedž fondovi (čitaj: fondovi u kojima je novac bogatih ljudi i koji se često bave komplikovanim trgovinama, dakle ne tipični penzioni fond) predviđaju propast i masovno su short-sellovali, u nedostatku boljeg termina, njihove akcije. 

U međuvremenu je, nezavisno od svega toga, u Americi a sve više i širom sveta, jako naraslo amatersko trgovanje akcijama. U poslednjih nekoliko godina provizije za trgovine običnih ljudi su pale na nulu i može se trgovati jako malim sumama, kroz jednostavnu telefonsku aplikaciju. A kad ljudi trguju oni i razgovaraju, pa su paralelno sa amaterskom trgovinom rasli i internet forumi za diskusiju. A kad se mnogo ljudi okuplja i razgovara sa nekim interesom u vidu, tu ume da se nagomila i dosta pameti. 

Tako je jedan forum sa Reddita došao na ideju da doaka hedž-fondovima koji se klade na propast GameStopa. Shvatili su da se GameStop jako mnogo short-selluje -- a to znači da će fondovi koji su akcije GameStopa pozajmili i prodali, u jednom trenutku morati da ih vrate onome od koga su ih pozajmili. Moraće, dakle, da ih kupe. 

Fondovi su, naravno, planirali da akcije kupe i vrate kada im cena padne. Ali šta ako cena akcija GameStopa nastavi da raste? Šta ako se mi svi udružimo da kupujemo akcije GameStopa, onda kupujemo još i još i uporno odbijamo da ih prodamo? Onda će njihova cena samo rasti i rasti. 

Kako cena akcija raste, tako će i hedž fondovi koji su se kladili na njihov pad morati početi da ih kupuju da bi pokrili pozicije, odnosno vratili akcije koje duguju. A kada ih i fondovi kupuju njihova cena će još i više rasti.  

Dokle to može tako? Stvar je u tome, kao što su forumaši shvatili, da je ovih pozajmljenih akcija jako mnogo i da zato oni svoje akcije mogu držati u nedogled. Ovo nije bezumni balon već dobro proračunata kolektivna akcija. Ovo nije ni piramidalna šema jer konačna tražnja za akcijama postoji. Znamo da ima fondova koji ih na kraju moraju kupiti. Kod GameStopa ima više short pozicija koje iziskuju kupovinu akcija da bi se pokrile nego što ukupno ima akcija na tržištu - toliko su hedž fondovi bili sigurni u njihov pad i zaleteli se u to. Pitanje je samo po kojoj ceni će ih kupiti. A što duže forumaši istrajavaju u neprodavanju i što se više njih priključuje kupovini, to će cena po kojoj će hedž fondovi na kraju od njih kupovati biti veća. 

GameStop je pre par meseci koštao nekih 5$ po akciji. Danas ide negde između 200$ i 350$, a forumaši se zaklinju da će držati sve do $5,000. I hedž fondovi su već u problemu. Oni već i sada uveliko kupuju akcije da bi delimično pokrili te pozicije. Jedan, Melvin Capital, morao je dobiti finansijsku pomoć drugih velikih kuća, praktično privatni bailout od nekoliko milijardi dolara.   

Sam ovaj proces nije nov. Hedž fondovi su to već radili jedni drugima. Ali je ovo prvi put da grupa amatera, neki sa vrlo malim iznosima a neki sa malo većim, to radi hedž fondovima. Takva koordinacija do sada nije bila moguća. Potrebno je da se veliki broj ljudi složi, da zajedno rizikuju i da ne popuštaju. 

Koordinacija je sada moguća zbog tehnologije: aplikacije za besplatno trgovanje (Robinhood kao sada najpoznaitji) i forumi poput Reddita su potreban uslov za koordinaciju i međusobno ohrabrivanje. Pogledajte taj forum na Redittu i videćete kako se igrači međusobno bodre: izdrži, čuvaj, kupuj, nikako ne prodaj, te poruke idu i ne prestaju. Ne dajte se pasjim sinovima, Borise Davidoviču. 

Ali čini mi se da tehnologija nije i dovoljan uslov. Sve je ovo poprimilo klasnu dimenziju. Obični ljudi, neki očigledno vrlo pametni i finansijski sofistikovani, udružili su se da ratuju protiv elitnih hedž fondova. Njih ne okuplja puki finanijski interes, već i inat, solidarnost i želja da sa zajednicom koju su stvorili nadmudre i nadjačaju velike i etablirane.  

Stvari su se danas dodatno zaoštrile. Wall Street je počeo da se bori sa Reddit varvarima ne samo finansijskim sredstvima. Aplikacije za trgovinu su danas, u očiglednom pokušaju da pomognu Wall Streetu, blokirale kupovinu GameStopa i nekolio drugih firmi (jer već ima i drugih kandidata i uveliko ide nagomilavanje njihovih akcija). To se sve dešava u nedeljama posle sličnih poteza na polju medijske kontrole i cenzure kojoj drugi tehnološki džinovi pribegavaju. 

Tehnologija je u poslednjih 10-15 godina spljoštila informacionu piramidu i iznenada otvorila mogućnost horizontalne komunikacije na globalnom planu. Pre nekoliko godina mislili smo da su političke promene i uspon populizma glavna posledica. Izgleda da je to bio samo početak. Videćemo još mnogo decentralizacije i rušenja etabliranih autoriteta u raznim poljima. 

04 December 2020

Tomahawk

Kao dokazani stručnjak za koronu (još u januaru 2020. kupila nekoliko kutija maski, šest flaša sredstva za dezinfekciju ruku, više puta odgledala "Contagion") i ja sam se najzad javila sa kolumnom o ovoj pošasti. Generalno mi je veoma dosadila ta tema, svi pišu o tome a možda je jedan od pedeset tekstova vredan čitanja. I sama sam se prijatno iznenadila koliko dubokih misli imam da podelim.

Krizni štab je očigledno upao u kolotečinu. Nije to neki naš specijalitet, uvaženi strani stručnjaci su jednako jalovi. Identične preporuke (maske, distanca) se ponavljaju iz dana u dan. Jedina mera koja se prepoznaje kao sredstvo borbe je skraćivanja rada, zatvaranje. Sve se to radi na jedan vrlo površan i neselektivan način i skoro je izgledno da će proizvesti ogromnu količinu nepotrebne štete.

Ovde se ne radi o tome da li je važnija privreda ili ljudski životi. Ponekad je zaista potrebno napraviti i takav izbor. Ali neselektivno zatvaranje će pored neke koristi proizvesti i veliku količinu potpuno nepotrebne štete. Ama baš ništa se ne dobija zatvaranjem (ili skraćivanjem vremena rada) na primer knjižara ili prodavnica obuće. Ništa se ne dobija zabranjivanjem instrumentalnih koncerata. Jako malo se dobija i ukidanjem gradskog prevoza.

Nošenje maski je takođe preraslo u rigidni fetiš umesto meru koja treba smisleno primenjivati. Često se ponavlja rezon da ..."samo ako bi svi nosili maske niko ne bi bio zaražen" što pre svega nije tačno ali je pored toga i veoma neprecizno. Nije do kraja istaknuto da maska prvenstveno radi kao čep pa tek onda kao štit, još manje da je najvažnije da taj čep bude u ustima kada se ona otvaraju. Umesto toga, dobijamo ljude koji se pod maskom znoje devet sati dnevno da bi dvadeset minuta živo pričali bez maske. Pa od toga jedva da ima neke koristi! 

Kao što sam objasnila u kolumni, takodje bi se dosta dobilo ako bi se zahtevala tišina ili šaputanje u javnim prostorima, tamo gde nas ima dosta u malom prostoru a ćutanje je već uglavnom neka vrsta norme. Često ulazim u gradski prevoz i tu su još uvek okačena upozorenja o hvatanju za šipke, rukavicama, pranju ruku... Dakle u ovoj tački potpuno zastarela. Bila sam u iskušenju da upozorim galamdžije na telefonima da ćute malo ali iako je to očigledno veoma rizična aktivnost ne mogu da se pozovem ni na jedno upozorenje Kriznog štaba.

Najzad, ne priča se dovoljno o opasnostima taksi-prevoza. U taksiju dolazi do opasne sinergije nekoliko faktora - jako mala zapremina, velika verovatnoća da dodje do razgovora (makar tokom davanja instrukcija a vrlo verovatno i mnogo više od toga), vozač koji satima satima sedi u toj virusnoj klopci izložen neprekidnom protoku novih putnika - na trenutnom nivou zaraze svaki taksista primi bar tri zaražena putnika dnevno. Jedina osoba koju ja poznajem da je umrla od ovog virusa je bio jedan taksista; podaci iz Engleske pokazuju da je to jedna od najrizičnijih profesija. Tu se ne možemo osloniti na maske kao sigurnu zaštitu. Neki taksisti su instalirali plastične pregrade ali svejedno ih treba jasnije upozoriti o riziku kojem se prepuštaju svaki put kad udju u vozilo.

Neki će skočiti da se ljudi ne mogu naterati da ćute, da otvaraju prozore po ciči zimi, ali nije sve u teranju - ljudima prosto nikad i nije valjano objašnjeno da je opasno vikati, pričati telefonom, da prostorije treba non-stop da se provetravaju. Da jeste oni bi makar izbegavali druge koji to rade a sigurno u nekoj meri korigivali i sopstveno ponašanje. Mnogi se boje virusa, ne izlaze iz kuća. Za ostale bi već to, da se maske nose primarno kad se priča a ne kad se ćuti, predstavljalo korisnu informaciju.

Dakle ni izbliza još nisu isrpljena jednostavna i kreativna rešenja čak ni na nivou obične edukacije a kamoli zahteva. Nemojmo bacati atomske bombe tamo gde bi posao odradio i dobro naciljan projektil.

28 September 2020

Kako pisati blog, članak ili kolumnu


1. Imajte jasnu ideju o čemu pišete. Idealno je da tema bude važna, zanimljiva i da o njoj imate nešto konkretno da kažete. Ne sedam za sto da „pišem kolumnu“, nego da „pišem o biciklima i tvrdim da su prevaziđeni“. Ako imate jasnu ideju i dobro poznajete temu, 90% vašeg posla je završeno.

2. Usudite se da imate sopstveno mišljenje. Velika boljka u domaćoj pisanoj reči, a još i više u domaćoj nauci, jeste uzdržanost od sopstvenog stava a citiranje nekih autoriteta kojima pridajemo preveliku važnost. Previše je članaka koji prežvakavaju šta je rekao neki engleski ili francuski profesor. Umesto toga, budite kao Žižek: recite šta mislite, tresnite to na sto, makar lupili glupost. Tekst će vam biti zanimljiviji, a i život.

3. Mišljenje mora da bude dobro argumentovano. Mišljenje bez argumenata je samo ukus, a o ukusima nije zanimljivo čitati. Zato treba dobro istražiti temu. Logiku i argumente potkrepite podacima i primerima. 

4. Istovremeno, ne zatrpavajte čitaoca podacima i definicijama. Ne pišete za Statistički godišnjak. Umesto 63.4% recite „dve trećine“. Umesto „Vlada Republike Srbije objavila je“, može „država je rekla“. Žrtvujte nešto preciznosti radi čitljivosti. 

5. Posebno za pisanu reč u Srbiji, čuvajte se kulture pesimizma. Devet od deset domaćih kolumni su lirske jadikovke, generalno ni o čemu. 

6. Pišite kao što govorite. I dobro se potrudite da to uradite, jer ne dolazi prirodno. Najlakše je pisati ovako: „Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom u septembru 2020. godine očekivani životni vek na svetskom nivou ostvario je porast od 2.8 godina u odnosu na 2000. godinu.“ 

Tako niko ne govori. Prijatnije je ovako: „Kao što su Ujedinjene nacije nedavno objavile, ljudi danas žive tri godine duže nego početkom ovog veka“. 

Umesto preciznog, formalnog i opskurnog „uvećanja monetarne baze putem repo operacija“, ja uvek izaberem neprecizno ali suštinski ispravno „štampanje para“. 

7. Nemojte robovati srednjoškolskim pravilima, već osluškujte šta pišete. Sme li rečenica počinjati sa „ma“, „pa“, „ili“ ili „ali“? Apsolutno sme i ponekad treba. Zvuči prirodno i bude efektno. 

Menjajte dužinu rečenica. Najbolje je kada se kratke smenjuju sa dugačkim. 

8.     Neka tekst bude živ i dinamičan. Pasiv je prihvatljiv, aktiv je obično bolji. Glagoli su u tu svrhu bolji od imenica. Umesto „ekonomija je ostvarila rast“, pišemo „ekonomija je porasla“. 

Onda vidite da li može bolje. Možda „privreda je porasla“? Privreda, zato što izvorne reči, kada ih ima, zvuče bolje od uvezenih. Tako je i u drugim jezicima. 

A možda čak i „privreda se trgla“? Trgla, zato što metafore mogu da poprave i stil i razumevanje. Suptilne, jedva primetne metafore su najbolje. Samo ih nemojte, za ime boga, stavljati pod znake navoda! 

9. Obrišite uvodnu rečenicu, obično je suvišna. Bolje je s neba pa u rebra. Nema potrebe za „Mnogo se ovih dana govori o...“, „Razmišljam o...“ ili skandaloznim „Kada me je urednik upitao da nešto napišem, pomislio sam...“. Ali i bolji uvodi su ponekad suvišni. Isto važi i za poslednju rečenicu. Pročitajte je pa razmislite da li je stvarno neophodna.

(Da li sam sa ovog teksta posekao uvod? Jesam. Tu je stajalo neko nakašljavanje o tome kako sam vremenom napisao mnogo kolumni, blogova i novinskih tekstova i nakupio mudrost koju hoću ovom prilikom da podelim. Obrisano.) 

10. Za sve ovo potreban je svestan napor. Svaki tekst treba pročitati i menjati po nekoliko puta. Tada se seku nepotrebne reči, traže bolji izrazi, skraćuje, pojednostavljuje i radi sve ono iz prethodnih tačaka. John Kenneth Galbraight, najbolji pisac među ekonomistima, kaže ovako: tu prepoznatljivu notu spontanosti u pisanju dodam negde oko pete revizije.

Pročitajte neku knjigu o pisanju i stilu. Sve ovde napisano dolazi iz takvih izvora. U njima ćete naći mnogo stvari koje vam nikada nisu pale na pamet. 

05 April 2020

COVID-19: šta dalje?

Svaki dan pratimo broj novih slučajeva COVID-19 virusa u zemlji, ali ovaj podatak je praktično bezvredan. Mi ustvari operišemo veličinom koju je ispravno zvati "broj testiranjem potvrđenih slučajeva COVID-19", a ta veličina je pre svega funkcija broja urađenih testova. To je sada, na osnovu svega što znamo na svetskom nivou, sasvim izvesno. Međutim, taj broj nastavlja da se citira, figurira po svetskim medijima i iz njega se izvode zaključci kao što su procene smrtnosti virusa i uspešnost različitih strategija. To je, ukratko: garbage in, garbage out.

Najbolji podaci koje imamo o korona virusu su oni koji dolaze iz slučajeva gde su testirani svi. To su, za sada, kruzer Diamond Princess i gradić Vo u Lombardiji. Oba imaju populacije od preko 3,000 ljudi i u oba slučaja testirani su svi. Iz njih ne možemo donositi zaključke o transmisiji jer su u pitanju specifična okruženja, ali zato možemo izvući podatke o smrtnosti. U oba slučaja smrtnost od COVID-19 je bila blizu 1% obolelih.

Naredni slučaj koji imamo je Island. Island je testirao preko 6% svog stanovništva. Ali ne samo to, već su uradili i studiju na 5,000 ljudi odabranih metodom slučajnog uzorka. Islandsko masovno testiranje daje bolju sliku stopa infekcije i smrtnosti, ali procena na osnovu slučajnog uzorka kaže da čak i Island sa testiranih 6% stanovništva potcenjuje broj inficiranih -- što istovremeno znači i da je stopa smrtnosti niža. Trenutno je stopa smrtnosti na Islandu 0.3% broja testiranjem potvrđenih slučajeva, a još niža - moguće čak i do 0.1% - od broja slučajeva procenjenog na osnovu slučajnog uzorka. Poslednja studija iz Kine procenjuje stopu smrtnosti na 0.6%.

Stopa smrtnosti je bila precenjena. Broj slučajeva po zemljama je daleko potcenjen.

(Ako vas interesuje broj slučajeva u Srbiji, najbolje je da uzmete broj umrlih i pretpostavite sada već gornju granicu stope smrtnosti od 1%. Trenutno je u Srbiji umrlih 44. Po mom mišljenju to znači da je pre desetak dana broj inficiarnih bio oko 4,400. Na ovo dodajte rast od tada do danas. Sa rastom od 5% dnevno to je preko 7000, a sa rastom od 10% to je blizu 11,500. Ove stope rasta nisu visoke u odnosu na ono što se dešavalo ranije i sa stupanjem karantina na snagu verovatno stabilno padaju. Ali to ćemo znati tek sagledavanjem broja umrlih narednih dana.)

Manja stopa smrtnosti je dobra vest. Ali istovremena i povezana potcenjenost broja slučajeva nije. Da li to znači da se COVID-19 širi lakše nego što mislimo?

Istraživanja to ne pokazuju. Ima studija slučajeva pacijenata i inficiranih i sve govore o dosta bliskom kontaktu tipičnom za prenos bolesti. Po jednoj studiji se čak 85% infekcija prenosi unutar porodice. Ali to ne znači da ako je neko inficiran onda je to automatski i porodica, jer druga studija pokazuje da manje od 10%, a uz mere opreza i manje od 5% inficiranih to prenese na porodicu. Studija autobusa u Wuhanu kojim je putovao pacijent sa simptomima pokazuje da se nekoliko njih u tom autobusu razbolelo, ali niko od onih ko je imao masku. Ima raznih studija, različitih metodologija i različitih stepena pouzdanosti. Ali na osnovu svega što sam do sada video -- medicinskih studija za čije vam praćenje treba internet i osnovno znanje statistike, a uopšte ne morate biti famozni epidemiolog -- COVID-19 se prenosi lako, ali ne baš tako lako. Sve je u verovatnoćama -- da, možete se zaraziti ni krivi ni dužni, kroz neki uvijeni scenario. Ali verovatnoća je mala.

Tako veliki broj slučajeva, u kombinaciji sa ipak ne tako nekontrolisano lakom transmisijom može da znači samo jedno: da ljudi jednostavno nisu bili dovoljno pažljivi. Postajali su sve pažljiviji sa širenjem svesti o opasnosti virusa, ali je do tada i broj slučajeva rastao. Zato su čak i konzistentno niže stope rasta infekcija u karantinu bile praćene sve većim apsolutnim brojevima bolesnih -- u Italiji, Španiji i generalno svuda, zavisno od početka karantina i preduzetih mera.

Šta je dalji zaključak? Posle prvog talasa, kada se broj slučajeva smanji, svet se može polako vraćati u normalu. Rizične grupe i dalje mogu biti izolovane. Ali svi sa manje rizika mogu - uz pojačane mere opreza - nastaviti relativno normalno funkcionisanje do pronalaska vakcine. Jedna velika nepoznanica za koju i dalje nema dovoljno istraživanja je uloga dece u transmisiji. Od toga će zavisiti vraćanje u škole i vrtiće, što je pretpostavka za vraćanje u normalan život i rad odraslih. Druga nepoznanica je uticaj leta, jer još nema pouzdanijih studija o tome da li će toplije vreme i vlažnost malo usporiti prenos virusa. Ali i pre nego što to tačno saznamo možemo izvući neke zaključke o daljim koracima.

Ekonomski pad koji nastaje iz ove situacije takođe ima posledica po zdravlje. U jednom trenutku će ekonomski kolaps čisto zdravstveno gledano, meren skraćenim životnim vekom, izvesno postati skuplji od virusa. Ne znam gde je ta tačka ali ona svakako postoji.

Da ponovim: 1) smrtnost je manja nego što smo ranije mislili; 2) slučajeva je mnogo više nego što mislimo; 3) transmisija je laka, ali ne tako laka da bi bila potpuno van naše kontrole; 4) ekonomski kolaps košta zdravlja.

Posle skoro mesec dana karantina, stope rasta novih infekcija su sasvim sigurno pale. One će u narednih nedelju ili dve nastaviti da padaju, a u međuvremenu se treba pripremati za nastavak normalnog života. Mislim da će ceo svet sada ići u tom smeru i očekujte promenu atmosfere već u toku dolazeće nedelje.

Vraćanje u normalu će biti moguće samo uz lične mere prevencije. Prva neophodnost za nastavak normalnog funkcionisanja su maske. Mnogo ljudi u Aziji ih je nosilo i pre ovoga, a sada će morati da ih nosi većina nas. Bar ove godine. Druga su sapuni i sanitajzeri na javnim mestima. O higijenskim merama sada već svi dovoljno znamo, ali ovo se odnosi na mere javnog zdravlja. Država, firme i sva javna mesta se moraju pripremati i već raditi na ovim sledećim koracima u normalizaciji života.

Maske i higijena važe globalno, ali treba razmisliti i o merama specifičnim za lokal. U Beogradu konkretno, čini mi se da je najveći lokalni problem prenatrpani javni prevoz. Kao prvi korak ka normalizaciji života uz prisustvo virusa Beograd treba -- kupovati autobuse. Pitanje javnog prevoza je do pre mesec dana bilo pitanje komfora. Sada je to postalo pitanje javnog zdravlja i posledično, ekonomsko pitanje. Stopa povraćaja na ulaganje u javni prevoz u Beogradu je sada enormna. Drugi lokali mogu izvući druge zaključke, ali poenta je da je vreme za korake ka prilagođavanju i normalizaciji sada.

Da otrkijem poziciju: ja u vezi ovog virusa spadam u paničare. Od januara sam svakog jutra gledao brojke iz Kine. U januaru sam kupio zalihe namirnica. Krajem januara sam tvitovao da se država mora pripremati odmah. Početkom marta sam pisao da treba zatvoriti škole. Povukao sam svoju decu iz škole pre nego što su se zatvorile. Ali sada se situacija menja i imamo više podataka. Vreme je da se pripremamo za sledeću fazu: vraćanje normalnih poslovnih aktivnosti, uz prilagođavanje navika i infrastrukture, uz mnogo manje socijalnih aktivnosti i velike mere ličnog opreza.

28 February 2020

Zašto država prodaje banku?

Povodom prodaje Komercijalne banke, Marko Kon pita: "Ja u stvari ne razumem zašto bi prodavali nešto što dobro radi i zarađuje pare?"

1. Evo mog pitanja, samo naizgled apsurdnog: Zašto Mercedes prodaje svoje automobile kada odlično rade? 

Mercedes prodaje svoje automobile jer drugi vrednuju taj gotov automobil više nego što ga vrednuje sam Mercedes. Vrednuju ga više jer mogu da ga bolje iskoriste. Mercedesu jedan auto vredi cenu koštanja od 45 hiljada evra, kupcu vredi 55 hiljada, a nađu se na tržišnoj ceni od 50 hiljada. 

Dakle, i jako dobre stvari se prodaju. I Mercedesi i dijamanti i brzo rastući startapovi. Odluka o prodaji je nevezana za kvalitet stvari. To su dve različite dimenzije. 

2. To su dve različite dimenzije jer su razdvojene postojanjem cene. Dobre stvari se prodaju jednako kao i loše, firme koje zarađuju se prodaju baš kao i firme koje gube, jer postoji cena koja sve to ukalkuliše. Tesla gomila gubitke ali je tržišna cena firme visoka jer u nju ulazi i verovatnoća buduće profitabilnosti.  

Da li je Komercijalna banka prodata po pravoj ili po preniskoj ceni? Svaka cena je nagađanje, pipanje u mraku. Ne postoji prava, realna, cena nezavisna od percepcija i projekcija. U ovom slučaju znamo da je tržište imalo pristojnu šansu da razmisli. Znamo da je postojao javni tender, da se ponuđači nisu potukli, da je NLB ponudio najviše i da nema žalbi na proceduru. 

Samim tim, oni koji misle da je cena ipak preniska logički impliciraju da je celo finansijsko tržište omanulo u ovom procesu. Izgubila je ne samo država Srbija, već i sve ostale banke koji nisu učestvovale i nisu ponudile više od NLB-a. Šta mislite, da li se sada Unicredit, Intesa, Reiffeisen, OTP i na desetine ili možda stotine drugih banaka potencijalno zainteresovanih za ovo tržište udaraju u glavu što jer im je pred očima promakla jedna takva prilika? Ako tvrdite da je postignuta cena daleko niža od realne, onda otkaze treba da popiju mnogi šefovi mnogih banaka jer su ostavili desetine ili stotine miliona evra na stolu.

3. Država prodaje banku - i ako mene pitate, država treba da proda svaku banku - zato što: 
  
  a) Država ne ume dobro da vodi banke. Komercijalna banka je bolja od prosečnog državnog preduzeća jer je dobar deo vremena imala mešovitu međunarodnu vlasničku strukturu i kontrolu, jer ima dobre pozicije na tržištu i naklonost države i povezanih preduzeća, i jer se bavi jednim rutinskim poslom koji sledi dosta uniformnu međunarodnu regulaciju. 

Ali je gotovo izvesno da se poslovanje KB može poboljšati. Neki govore o velikom višku kapitala koji KB ima, ali višak kapitala je upravo znak da se banka ne vodi na dobar način. Višak kapitala samo znači da sredstva u aktivi nisu dobro plasirana. To je oportunitetni trošak -- ekonomski gledano, gubitak -- za banku. Viškom kapitala se ne hvali.

  b) Država ima važnije stvari od vođenja banaka. Prevencija pandemije je jedna od njih. Brzo, glatko i kvalitetno sudstvo je druga. Renoviranje ulica je treća. Ima ih još dosta i ključan je opet koncept oportunitetnog troška -- država je loša u onome čime treba da se bavi, između ostalog i zato što se neprestano bavi stvarima u kojima nam nije potrebna. Bankarstvom, na primer.

  c) Državno vlasništvo u privredi priziva korupciju, ali to bi već trebalo da bude očigledno osim ako niste baš toliko naivni da verujete u silazak “profesionalnog menadžmenta” na teritoriju Srbije godine 2024.

Hvala Marku za inspiraciju.

26 January 2020

Plate u Beogradu i Bonu

Nemanja Rujević postavlja dobro pitanje:

Ako kapućino u Bonu košta od 2,5 do 3,2 evra, a u BG od 1,8 do 2,5 evra, ako su i tamo i ovamo kafići puni, a poreske stope uporedive, zašto ljudi koji mi prave kafu u BG zarađuju tri puta manje bruto od onih u Bonu?

Evo kako ekonomisti razmišljaju o formiranju plata.

Najpre, polazi se od pretpostavke da i vlasnik kafića u Beogradu i vlasnik kafića u Bonu pre svega žele profit. Ovo je realistična pretpostavka i to je važno naglasiti ne samo zbog računice već i da bi se odmah otklonila razna psiho-sociološka nagađanja -- da je, recimo, vlasnik u Bonu velikodušan a vlasnik u Beogradu gramziv. To nije tačno i ne može dovesti do tako velikih sistematskih razlika u platama. Vlasnici srpskih kafića po pravilu nisu milioneri i kafići nemaju abnormalne profitne stope. Kafić je dosta lako otvoriti, pa ako tu za gazde ima toliko para do sada bi se i drugi opametili i obogatili. Priča o bogatim ali sebičnim gazdama -- odnosno, marksistička teorija eksploatacije radnika primenjena na kafiće i konobare -- može se odmah eliminisati.

Uzmimo da kafić u Beogradu i kafić u Bonu imaju po pet radnika. Pretpostavimo, da bi se držali proporcije od 1:3 iz pitanja, da je plata konobara u Beogradu 500 a u Bonu 1500 evra. Zanemarimo i razlike između bruto i neto plata i visina opterećenja jer to takođe ne objašnjava veliku razliku između plata po zemljama. 

Uslov da beogradski vlasnik zaposli dodatnog, šestog, konobara je da dodatni konobar generiše najmanje 500 evra neto prihoda, jer jedino tako mu se dodatno zapošljavanje isplati. Uslov da nemački vlasnik zaposli dodatnog konobara je da mu dodatni konobar generiše više od 1500 evra neto prihoda. 

Na pitanje koje glasi "zašto je bonski konobar tri puta skuplji od beogradskog", odgovor je: "zato što je bonski konobar tri puta produktivniji od beogradskog." Generiše tri puta više prihoda vlasniku.

Pre nego što skočite, ova razlika u produktivnosti je samo matematička činjenica. Tako se produktivnost meri. To ne znači da je bonski konobar tri puta bolji ili da tri puta više radi. Ali znači da na ovaj ili onaj način, on tom kafiću stvori tri puta više prihoda. Razlika najverovatnije nije u radu konobara već u prometu kafića. Kad bi se isti beogradski konobar preselio u Bon i on bi nekim čudom stvarao tri puta više prihoda.

Sve ovo ukazuje da razlika u platama ne proizlazi od razlike u radu konobara, niti razlika u ponašanju vlasnika, već iz razlika u ostatku privrede. U onima koji stvaraju promet kafića.

Plate za neko konkretno zanimanje u jednoj zemlji u odnosu na prosek te zemlje zavise od ponude i tražnje za tom vrstom rada. Ali nivo plata uopšte u zemlji zavisi od produktivnosti cele privrede. Produktivnost se definiše kao vrednost koju privreda stvara po glavi zaposlenog. Nemački kafići ostvaruju veći promet jer je ostatak nemačke privrede produktivniji i stvara veliku vrednost. Onda se ta vrednost, putem prometa koji imaju kafići, preliva u tražnju za konobarima čak i po ceni od 1500 evra. A tražnja za konobarima preliva se u isto takve plate konobara.

Bonski konobar zarađuje tri puta od beogradskog zato što nemačke firme u granama koje nemaju nikakve veze sa kafićima i konobarima stvaraju mnogo više vrednosti od srpskih. Jedini održivi način da plate konobara - i bilo koga - u Srbiji budu veće je da produktivnost firmi u Srbiji poraste.

30 June 2019

Smrt nije olakšanje (NIN)

Novi predlog Gradjanskog zakona uvodi eutanaziju.  Eutanazija je zakonom dozvoljena samo u malom broju zemalja u svetu  a nije dozvoljena u npr. Sloveniji i Hrvatskoj. Zbog čega onda mi istrčavamo u prve redove?

Svakako da treba učiniti sve da se umirućima olakšaju poslednji dani - tome i služe moderna medicina i farmakologija. I, idealno, zdravo društvo i jaka porodica koja će im pružiti utehu. Ni u jednoj varijanti tri nepoznata ‘izvršitelja’ sa injekcijama, koje zakon predvidja, nisu dostojanstveniji od normalne medicinske nege i podrške najbližih.

Iako je predlog zakona dobar utoliko što uslove postavlja visoko i sa mnogobrojnim birokratskim ograničenjima, već ima nekoliko primera u svetu gde je naizgled usko definisan okvir ogromnom brzinom mutirao uz veliki broj šokantnih skandala.

U Kanadi je eutanazija na smrt bolesih legalizovana pre samo tri godine a sada se već uveliko razmatra eutanazija dece. U Holandiji se redovno eutaniziraju dementni, psihijatrijski bolesnici, invalidi, deca i parovi koji bi da zajedno preminu, sa krajnjim ishodom da je u 2016. već 4% svih smrti bio rezultat eutanazije – četiri puta više nego u 2003.  Mladima od 17 godina je dozvoljeno da se eutanaziraju bez saglanosti roditelja. Dakle u kritičnom i konfuznim periodu kada se mladi mozak po prvi put susreće sa raznim radikalnim idejama, njemu se opcija samoubistva predstavlja kao racionalna, zakonom razrađena varijanta.

U medicinskoj literaturi je već zabeleženo nekoliko desetina slučajeva eutanazije kombinovane sa donacijom organa, dok autori u vodećim medicinskim i bioetičkim časopisima predlažu da se, zarad efikasosti, kandidati za eutanaziju ne ubijaju odmah, već da se samo uspavaju dok im se, uz još kucajuće srce ne povade organi. Oduzimanjem srca na kraju procedure bi se kompletirala eutanazija.

U Belgiji je eutanazirana 38-godišnja žena sa istorijom psihičkih problema koju je posle duže veze napustio partner. Žena je na dan eutanazije zvala sestru da joj kaže da nema snage za proceduru, ali je na kraju procedura ipak realizovana. Lekar koji je izvršio eutanaziju je porodici objasnio da bi “i kućnog ljubimca oslobodili bola” a od roditelja je tražio da pridržavaju smrtonosnu injekciju i stetoskopom provere da li je srce njihove ćerke prestalo da kuca.

Ishod eutanazije je uvek fatalan a institucionalni kontekst koji je okružuje odustajanje čini gotovo nemogućim. Koliko njih bi imalo snage da pogleda tri izvršitelja u oči i kaže – vratite se kući, predomislio sam se? Mnogim ljudima tokom života padaju na pamet suicidalne misli, ali samo vrlo mali broj pokuša da se ubije, a onda još mnogo manji u tome uspeva. Kada bi se samoubistvo zakazivalo uz obimnu papirologiju i učešće nekoliko ljudi, koga ne bi bilo blam da se na kraju i ne ubije? Šta će ljudi misliti! Pogotovo ako ste to prethodno najavili na Instagramu uz veliki broj čestitki na hrabrosti i izuzetnosti.  

Život se bazira na navici i instintku. Ljudi ne žive zato što misle da je njihov život posebno vredan, ili koristan po društvo, ili ih čini srećnijim nego što bi bili da se nisu rodili. A politika legalne eutanazije poziva bolesne, slabe, zbunjene i nemoćne da razmisle o životu baš iz tog drugog ugla – da se zapitaju koliko njihov život zaista vredi, da li su teret drugima, i koliko je dostojanstveno biti bolestan. I što čovek više o tome misli, to lakše  dolazi do zaključka da je jeftiniji mrtav nego živ, da je nemoć isto što i gubitak dostojanstva; da nije vredan ako nije od koristi drugima.

Legalizacijom eutanazije mi njima poručujemo da su takve misli validne. A upravo je čoveku u bezizlanoj situaciji potrebnije nego svima da ga ubedimo da je njegov život jednako vredan kao i naš; da ga njegova bolest ili njegovi problemi ne čine ništa manje dostojanstvenim, i da takav, izmučen, skup i beskoristan nama i dalje znači beskonačno puta više od bilo kakvog “elegantnog” oproštaja. Samo postojanje eutanazije kao zvaničnog pa makar i hipotetičkog izbora je u suprotnosti sa životom i humanošću. Ovo naizgled praktično i saosećajno a zapravo surovo i nihilističko rešenje stvara paniku i podstiče crne misli kod najosetljivijih sugrađana. Na nama je da stanemo uz njih.


(Objavljeno u NIN-u 27.06.2019) 

11 February 2019

Ljubomir Madžar: Cena Kosova - može li se podneti i kako

Prenosimo, uz dozvolu autora, tekst profesora Ljubomira Madžara o tome šta da se radi u vezi Kosova, pod naslovom "Cena Kosova – može li se podneti i kako". Profesoru Madžaru kod ove publike nije potrebno posebno predstavljanje, Ipak, za one čitaoce iz drugih bviših jugo-država koji možda nisu upoznati sa njegovim radom, Ljubomir Madžar je svakako najvažniji srpski ekonomista u poslednjih pola veka, a možda i duže. Kad neko takav napiše analizu kosovskog problema, dužnost je i obaveza svakog razumnog čoveka da to ozbiljno uzme u razmatranje, čak i ako se ne slaže sa autorovim konačnim zaključcima (kao što podozrevam da se neki čitaoci iz Srbije neće 


Ljubomir Madžar

Cena Kosova – može li se podneti i kako


Malo je pitanja koja su toliko kontroverzna, tako nepristupačna pouzdanim dijagnozama i tako nedostupna preciznim kvantifikacijama kao što je to slučaj sa problemskim čvorištem koje se splelo oko Kosova i u vezi sa njim. Kosovo toliko duboko zadire u skoro sve pore našeg društvenog bića i u tolikoj se meri isprepliće sa bitnim sastavnicama zbunjujuće velikog broja sfera društvenog života, da posmatrač ne samo da ne može izvesti kvantitativne procene pojedinih malignih uticaja koji struje sa Kosova nego ne može biti siguran ni da je ustanovio njihov koliko-toliko celovit spisak. Stoga će ovde biti razmotrene tek neke komponente kosovskog problema kao determinante troškova koje u vezi sa njim moramo podneti ili makar anticipirati njihovu neugodnu pojavu.

Mnogi snažni uticaji i udari koji dolaze sa Kosova jednostavno nisu merljivi – kako, npr., kvantifikovati izostale preduzetničke poduhvate ili neostvarenu proizvodnju koja je izazvana velikom neizvesnošću i stalnim napetostima na Kosovu i oko njega? – a o nekom verodostojnom utvrđivanju koralativnih veza da se i ne govori. Kosovo je dobra ilustracija jednog šireg spoznajnog problema: mnogo je toga što stvarno postoji i istinski deluje ali je inherentno nemerljivo i nedostupno numeričkim procenama. To je razlog zbog koga i u temeljnim analizama naizbežno ostaje širok prostor za subjektivne procene i razložne pretpostavke. Budući da je Kosovo i deo i paradigmatski primer tog šireg spoznajnog problema, prirodno je i očekivano u ovom razmatranju pojedinih njegovih aspekata bude nemali broj  uslovnosti i procena koje su striktno subjektivne, a koje samim tim mogu da budu predmet sumnji, naglašenih rezervi pa i eksplicitnih. 

Pored toga što je očigledno složena sama po sebi, cena Kosova kao predmet procena ispoljava se kao komplikovana i na jedan poseban način – po specifičnom osnovu koji se kod najvećeg broja pitanja, uključujući i ona najsloženija, jednostavno ne javlja. U vezi sa Kosovom razumno se može pretpostaviti a potom i razviti nekoliko alternativnih scenarija. Prvi je nastavak sadašnjeg „zamrznutog konflikta“ bez ikakve pouzdanije perspektive njegovog okončanja. Druga varijanta je prevazilaženje tog konflikta, pri čemu su, u zavisnosti od vremena njegovog razrešenja, moguće dve podvarijante. Prva je uspešna i dovoljno brza realizacija najnovije Trampove inicijative i ozvaničenje Kosova kao nezavisne države uz pružanje famozne stolice u Ujedinjenim nacijama (UN). Druga podvarijanta jeste nastavak konflikta ali sa nekakvom procenom vremena u kome će biti završen, i to ne nužno na način za koji se zalaže Srbija i ne nužno u vreme koje bi joj odgovaralo. Treća opcija je reintegracija Kosova u sastav Republike Srbije kojoj i pripada po međunarodnom i svakom drugom pravu.

Neka pre no što se pristupi razmatranju ovih opcija bude izražena jedna bogohulna, za neke sablažnjiva misao: navedene (pod)varijante izlaska iz kosovskog ćorsokaka po troškovima, odnosno ceni, ispostavljaju se kao neočekivano različite u odnosu na njihovo rangiranje po poželjnosti u stručnoj i, osobito, široj javnosti. Varijanta reintegracije Kosova pokazuje se kao ekonomski najskuplja, ali i demografski više nego zabrinjavajuća. Varijanta brzog ozvaničenja Kosova kao nezavisne države ispostavlja se kao ekonomski najpovoljnija. 

Ovde će biti manje više taksativno navedeni neki veći troškovi – što neposredni finansijski, što oni posredni ali nipošto manje opterećujući – koji su posledica ovog za obe strane nemilog statusa quo koji se otegao kao gladna godina. Biće to fromulisano kao lista troškova kojih bi se Srbija oslobodila ako bi ovaj mučni tovar bio konačno maknut sa srpske grbače.

Prvo
, naglo bi se smanjile, čak uz perspektivu nestajanja, ogromne političke napetosti. One su na preduzetničkom i ekonomskom planu izvor goleme neizvesnosti, a privredni život ništa toliko ne parališe niti ga u tolikom broju lišava korisnih poslovnih poduhvata kao što je to slučaj sa neizvesnošću. Kosovski sukob generiše ove inhibitorne sile ne samo na Kosovu i ne samo u Srbiji, nego i u mnogo širem regionu jugoistočne Evrope, što će reći da je destruktivna interakcija Srbije i Kosova štetna i za jedan širi krug zemalja koje nas okružuju. Ne bi se trebalo iznenaditi ako bi iz tih zemalja potekli pritisci da se ova kosovska saga najzad završi, pa da se ceo region konačno nađe u normalnom poslovom ambijentu. 

Drugo
, i usko povezano sa prethodnim, kosovske napetosti jak su destimulišući činilac za strane investicije. O ulozi stranih ulaganja u ukupnom razvoju mišljenja su jako podeljena, ali nema sumnje da su ona korisna sve dok trpimo veliku stopu nezaposlenosti, dok izostaje domaći preduzetnički element za mobilizaciju resursa i dok bezmalo ukupna dodata vrednost generisana tim ulaganjima ima sa opšteprivrednog stanovišta ima karakter čistog ekonomskog dobitka, neke vrste nacionalnog profita. 

Treće
, dok traje kosovski sukob postoji njime izazvana, makar i vrlo mala, verovatnoća izbijanja ratnog sukoba. Značaj ove činjenice najbolje se uviđa iz prosvetljujućeg sagledavanja vrednosti mira u tragičnim situacijama koje se trpe kad on jednom bude izgubljen. 

Među troškovima koje generiše postojeće stanje zamrznutog konflikta mnogo je i onih koji su konkretniji i užeg dosega ali zato ne i mnogo manji, a pogotovo ne zanemarljivi. Tu su, pre svega, neposredni fiskalni troškovi, tj. direktni izdaci iz budžeta. O njima se u široj javnosti nedovoljno zna, a nisu primećene neke detaljnije analize ni u profesionalnim krugovima. Toj četvrtoj komponenti treba kao posebnu dodati i petu komponentu – doslovno nevidljive, u službenoj statistici neregistrovane novčane tokove koji struje prema Kosovu ali su zbog državnih razloga prekriveni izvesnim velom tajnosti. To je posebno opasna kategorija budući da je bogomdana za sve moguće zloupotrebe i da u jednoj zemlji nadaleko poznatoj po visokom nivou korupcije mogu da izazovu posebno velike štete. 

Šesta
 komponeneta takođe spada u domen ekonomske patologije: nedovoljno jasno i unekoliko haotično dvovlašće na severu Kosova, kao i slaba uprava i nedograđena država u ostatku njegove teritorije,  idealan je ambijent za sivu, pa i za crnu ekonomiju, pri čemu su obe u sukobu sa zakonom ali je ova druga daleko izvan njega. Odgovarajuće opštepoznate patološke deformacije ne ostaju ograničene na Kosovo nego se maligno šire ne celu zemlju. Deo tog troška je, kako se učestalo tvrdi, i obimna trgovina drogom za koju nije izvesno da je ograničena samo na Albance, ali koja zasigurno predstavlja težak problem za celu Evropu, a možda i šire.

Neka u zaključku bude ukazano na i na sedmu komponentu nedovoljno vidljivih posrednih troškova – političke štete koje Kosovo izaziva kao uvek zahvalan predmet izbornih manipulacija. U periodu do 2000. Kosovo je bilo zahvalna izborna baza i svojevrsna tvrđava za tadašnju vlast koju su u retrospektivi gotovo svi ocenili kao autoritarnu i pogubnu. Ispostavilo se da su uz takvu vlast, koju su podržavali upadljivo više nego što je to u proseku činila centralna Srbija, upravo Kosovari daleko najviše nastradali. Njihovo stradanje na neki je način „upravno srazmerno“ podršci koju su toj vlasti pružali. Kako to uvek biva u društvu koje deluje kao celovit kompleksna sistem, njihovo političko ponašanje nije se ticalo samo njih nego je na ovaj ili onaj način pogađalo celu zemlju. Za elektoralna opredeljenja kosovskih Srba nikad nisam imao simpatije: glasao sam uvek za stranke koje su na suprotnom kraju političkog spektra od onih koje su oni podržavali. Njihova podrška, ali i njihova egzistencijalna situacija, obilno je produkovala i osmu sastavnicu troškova: kosovska drama uvek je doprinosila neposrednom državnom intervencionizmu, mešanju države u splet odnosa i tokova gde ne treba da se upliće. Druga strana te mučne medalje su  slabije performanse na stvaranju pravnog poretka i razvijanju institucija, gde je država i tvorac novih rešenja i činilac njihove primene. Kosovo nam tako iz decenije u deceniju dezorijentiše i preusmerava državu. Ono je udaljava od poslova koji su u njenom delokrugu a najviši su društveni prioritet i usmerava je tamo gde su potencijalne štete od njene intervencije ogromne.

Pri utvrđivanju redosleda varijanti i podvarijanti sa čisto ekonomskog stanovišta, tj. po troškovima koje one podrazumevaju, od presudne je važnosti imati na umu da je ekonomsko vrednovanje samo jedan aspekt procene njihovih efekata i posledica. Jasno je da postoje različita mišljenja i u vezi sa gubitkom Kosova kao naisceljivom ranom i sa nacionalnom katastrofom koju bi taj gubitak predstavljao. Ovde će tek biti pomenuto da nije zapaženo da postoje ljudi koji bi u eventualni rat oko Kosova slali svoju decu niti takvi koji su, poput mojih kordunaških zemljaka, ugledne porodice Pribićević, spremni da se presele na Kosovo da bi na tom rizičnom terenu ojačali srpsku stvar. Naprotiv, nije mali broj Srba koji su se zatekli na Kosovu ali su ga napustili glavom bez obzira.

Nakon što su identifikovani troškovi koje Srbija trpi uz sadašnji status quo lako se procenjuju troškovi svih napred specifikovanih varijanti. Nastavak statusa quo kao realizacija prve varijante bukvalno je poguban jer znači nastavak ogromnih čisto finansijskih ali i, možda još i većih, indirektnih troškova na trajnoj osnovi. Prva varijanta ubitačno je skupa u čisto ekonomskom smislu. Pitanje je da li bi te troškove i taj sa tračnica daleko skrajnut režim funkcionisanja Srbija uopšte mogla trajno da izdrži.  U podvarijanti druge varijante Srbija zanavek ostaje bez Kosova, a to se zahvaljujući energičnom i ne nužno delikatnom Trampovom stilu događa ako ne odmah, a ono u sasvim doglednom vremenu. To je u strogo ekonomskom smislu daleko najpovoljnija opcija. Ona bi Srbiju po kratkom postupku oslobodila ogromnog tereta.

Druga podvarijanta prve varijante, tj. produžavanje statusa quo do u neodređeno vreme, a po isteku tog, moguće dugog, perioda ponovno suočavanje sa mogućnošću definitivnog razdvajanja, očigledno je daleko nepovoljnija od podvarijante brzog državnog osamostaljivanja Kosova. Taj  ishod podrazumeva trpljenje svih golemih troškova pobrojanih u čitava tri pasusa (5-7) ovog teksta, a potom ipak pristanak na konačno odvajanje Kosova i njegovo potpuno državno konsolidovanje. To je kombinacija velikih finansijskih i posrednih ekonomskih troškova, s jedne, i emotivnog gubitka i nacionalnog udara, s druge strane. Koliko god da deo javnosti, uključujući i one koji decu ne bi slali da ratuju za Kosovo, smatra da bi pristanak na odvajanje Kosova bio ravan nacionalnoj katastrofi, moralo bi da bude jasno da je taj gubitak uvećan za ogromne neposredne i posredne materijalne troškove iz prethodnog teksta gora varijanta za Srbiju od ishoda prve podvarijante u drugoj opciji, tj. brzog otkidanja Kosova iz političkog sistema i društvenog tkiva Srbije. Gubitak Kosova plus dodatni troškovi lošije je rešene za Srbiju od gubitka južne pokrajine bez tih daljih troškova.

Treća opcija, reintegracija Kosova u Srbiju, ovde mora da bude ocenjena na način koji opet rizikuje da bude doživljen kao svetogrdan. Vraćanje Kosova znači manje-više mirenje sa svim onim ogromnim troškovima koji su pobrojani u 5-7 pasusu ovoga teksta. Na dugi rok, tj. u beskonačnom vremenskom horizontu, njih bi Srbija teško mogla da podnese, a ako bi to rešenje i bilo održivo, ono bi verovatno podrazumevalo fatalno mirenje sa sporim privrednim razvojem i sa trajnim zaostajanjem za bližim, a i daljim, međunarodnim okruženjem. Po tempu rasta Srbija je već sada na začelju uporedivih a i šire kategorisanih zemalja, dok je taj nezadovoljavajući tempo u kombinaciji sa jednako nepovoljnim nivoom – Srbija je među najnerazvijenijim zemljama Evrope – gotov opis prave razvojne i ekonomskopolitičke katastrofe. Srbija teško izlazi nakraj sa svojom sirotinjom, a kad bi se, i ako, tome dodala beznadna i još ljuća kosovska sirotinja, dovelo bi to do takvog tereta socijalnog staranja za koje se ne da ni zamisliti kako bi Srbija mogla da ga podnese. Dobro je imati u vidu da samo povećanje teritorije po osnovu pravovaljanog vraćanja Kosova u državno ustrojstvo Srbije ne bi mnogo značilo jer Srbija ne može da savlada i valjano održi ni onu teritoriju koja joj ostaje van Kosova: na hiljade sela sistematski se prazne, a i mnogi gradovi sve više su prošarani nenaseljenim, avetinjski praznim kućama.Teško je videti kako bi reintegracija Kosova bila politički ostvarena: može li iko zamisliti Skupštinu Srbije u kojoj sedi do jedne trećine Albanaca sa Kosova? Tu su, najzad, i zastrašujući demografski trendovi: Srbija je silno zahvaćena nezaustavljivom depopulacijom, dok je na Kosovu, uprkos izvesnim tendencijama smirivanja, stopa demografskog rasta vrlo visoka. Da li bi stanovništvo Srbije pristalo na scenario u kome bi – kako sledi iz nekih demografskih projekcija – u nešto daljoj perspektivi postalo manjina u sopstvenoj zemlji?

*
Sa Kosovom je Srbija gurnuta u poziciju da bira između nepoželjnih alternativa, takvih za koje je čak teško reći koja je od koje gora. Koga god istorija postavi na ukleto mesto da odlučuje o raspetljavanju kosovskog čvora, neće moći da se proslavi. Kako god da se odluči, ishod će biti nepovoljan, a zemlja će opet biti uvučena u beskrajne raspre o istorijskim krivicama i epohalnim promašajima.


23 January 2019

Miroslav Prokopijević (1953-2019)


Za Miroslava Prokopijevića sam prvi put čuo kao student ekonomije u drugoj polovini 1990-ih. U to doba ste lako mogli prepoznati opozicione ekonomiste. Politika je bila crno-bela. Javni intelektualci bili su ili pristalice režima ili njegovi protivnici. Sredine i nijansi onda nije moglo biti. Biti nezavisan značilo je biti deo opozicije.

Prokopijević je, kao i celog života, bio nezavisan. Ali i od grupe nezavisnih, opozicionih ekonomista, analitičara i javnih intelektualaca on je odskakao stavovima i hrabrošću. Režimu se suprotstavljao direktnije i beskompromisnije od drugih. “Živimo u nacional-socijalisitčkoj diktaturi”, govorio je tada u intervjuima. Kritikovao je i ostatak opozicije kada bi bila nedosledna ili koketirala sa nacionalizmom i socijalizmom. Stvari je probao da menja i kroz politiku i jedno vreme bio deo rukovodstva Demokratske stranke, ali se, karakteristično ne pristajući na kompromise, sa političarima razišao.

Moje prvo sećanje na Prokopijevića kao ekonomistu je njegova kritika programa Grupe 17 u tadašnjem časopisu Duga. Negde 1997. godine grupa 17 nezavisnih – dakle antirežimskih – ekonomista objavila je predlog programa ekonomskih reformi. Motiv predloga je bio raskid sa socijalisitčkim sistemom i program je uredno predlagao makroekonomsku stabilnost, privatizaciju i liberalizaciju ekonomije. Mi studenti, a verujem i sva opoziciona javnost, bili smo oduševljeni pojavom jednog ovako modernog, liberalnog i prozapadnog predloga.

Prokopijević je, međutim, program i Grupu 17 kritikovao sa tržišne pozicije. Mi, studenti ekonomije, tada nismo znali da se i to može. Mislili smo da je jedina moguća kritika ona koja dolazi s leva, od strane socijalističkog režima. Za nešto najliberalnije što se od vremena uspostave komunizma pojavilo u javnosti Prokopijević je tvrdio da je mlako, malodušno i nedovoljno. Ali deo tih godina on je proveo u SAD i Nemačkoj, gde je boravio na univerzitetima kao dobitnik prestižne Humbolt stipendije. Pratio je reforme u svetu, posećivao veliki broj konferencija, upoznao češke, poljske i estonske reformiste, američke i evropske ekonomiste, i kad se vratio u Srbiju dobro znao o čemu govori. Program Grupe 17 koja će se kasnije proširiti u G17+ i postati stranka, kao i programi drugih političkih stranaka, jesu bili programi levog centra a ne odsečnih reformi – samo tada nije bilo nikoga u Srbiji da nam to kaže. Nikog osim Prokopijevića.

Od nailaska na taj tekst u Dugi nastavio sam da redovno pratim njegove članke i pojavljivanja. Upoznao sam ga par godina kasnije kao profesora Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM), postdiplomskog programa koji je te 2000. godine testiranjem i intervjuima dobro selektirao polaznike iz velikog broja prijavljenih kandidata. Cela ideja AAOM programa bila je da nam predstavi ideje kojih nema na zvaničnom državnom univerzitetu i profesor Prokopijević je u tome bio apsolutni hit. Nije nam držao pripremljene govore već pitanjima i odgovorima terao da razmišljamo, da se preispitujemo i menjamo. Razgovorom i argumentacijom od nas je polako stvarao liberale.

Uticaj je prevazilazio zidove učionice. Interesovao se za svakog od nas pojedinačno a kad smo se mi počeli sastajati van predavanja obavezno smo pozivali i profesora. Sve od tada, nikad nije prestao da nas uči ne samo o ekonomiji, politici i liberalizmu, već ličnim primerom i principima i ponašanju. Počev od tih sastanaka sa studentima, formalnih i neformalnih, sve do današnjih dana on doslovno nijednom, ni sekund, nije zakasnio na zakazani sastanak. Uvek je nekako uspevao da već bude tu. Ja sam godine fakulteta proveo čekajući po hodnicima na prijem kod nekog asistenta koji se ne pojavljuje u zakazano vreme. Prokopijević nam je dao drugačiji primer. Poštovao nas je sve jednako još dok smo bili samo studenti.

Iz dela naše grupe izrodio se Centar za slobodno tržište koji je u prvim godinama uradio nekoliko dobrih stvari ali nam je vremenom prestao biti prioritet. Do današnjeg dana, profesor je ostao u kontaktu sa velikim brojem studenata iz AAOM grupe. Prošle godine smo organizovali prvo zajedničko okupljanje od 2001. godine i jedini profesor sa nama bio je Prokopijević. Svih tih godina čuvao je spisak polaznika i ocena i doneo nam ga na okupljanje.

Prokopijević je sledio pravila igre i tražio da i drugi to rade. Kako je pokazivao poštovanje prema studentima, tako nije imao višak pijeteta prema imenima i funkcijama. Sećam se da je na jednoj konferenciji u Sava Centru bio moderator diskusije u kojoj je učestvovao jedan viđeniji ministar tadašnje Đinđićeve vlade. Ministar kao ministar, počeo je da razglaba o svemu i svačemu i prekoračio dozvoljeno vreme. Prokopijević ga je opomenuo, jednom, dvaput i onda oduzeo reč da bi se držao dogovorene satnice.

Prokopijević je diplomirao na dva fakulteta u Beogradu a doktorirao filozofiju u Zagrebu. Najpre je objavio dobar broj filozofskih radova, uključujući neke u zapaženim inostranim časopisima, ali pravo interesovanje mu je bila ekonomija. Najveći doprinos dao je raznim aspektima političke ekonomije, uključujući sve od teorijskih rasprava objavljenih u zemlji i inostranstvu, do praktičnih komentara o smernicama tekuće ekonomske politike. Kao srednjoškolac i student je aktivno igrao tenis, da bi posle duge pauze, u poslednjih petnaestak godina ponovo postao entuzijastični teniser. Imao je čudesno pamćenje i širok opseg interesovanja. Razgovor sa njim – tipično u Staroj Hercegovini – išao bi od preispitivanja neke teorijske rasprave, preko, recimo, tumačenja evropske politike ili kretanja svetskih berzi gde bi on, nekako, opet znao najskorije brojke i procente, do priče o nekom meču Bjorna Borga iz 70-ih, do oktrivanja istine iz kog je sela zapravo Miroslav Ilić (nije iz Mrčajevaca). I tako iznova svaki put, ista stara oštra logika, a novi opskurni detalji.

Od sredine 1980-ih kada je kao mlad čovek na debatama u SANU ubeđivao Mihaila Markovića i akademike u prelezak na tržišnu privredu, do danas kada su mediji još jednom počeli da ga se čuvaju i zaobilaze, Miroslav Prokopijević bio je jedinstveni lučonoša liberalnih ideja u Srbiji i regionu. U javnim nastupima promišljen, nezavisan i nepokolebljiv, u ličnom ophođenju principijelan i velikodušan, menjao je ljude nabolje.

17 December 2018

Kontrarevolucija u ime slobode


Moja knjiga "The American Counter-revolution in Favor of Liberty: How Americans Resisted Modern State 1765-1850" (iznad) izlazi iz štampe 19 januara a kindle verzija je već dostupna. Ovde imate detaljniji opis sa sadržajem poglavlja itd. Upozorenje: izdavač (Palgrave Macmillan) je nametnuo sumanutu cenu za ovo izdanje - 89 dolara. Ne znam šta da kažem osim da ako niste totalni fanatik ranog američkog liberalizma ili imate višak para - čekajte na popuste (koji slede) ili na meko izdanje.

O temi i argumentu knjige, iz prvog poglavlja:

This book... wants to go back to the defeated and now marginalized, localist-libertarian tradition of American politics. To the people who resisted the project of “fiscal-military state”. What they believed, what kind of social and political worldview inspired them? What economic philosophy did they have? Were they just scared reactionaries wary of “economic modernization”, as historians often portray them, or free market ideologues wary of governmental power in economic life? How their localism fits into their concepts of liberty? Have their views evolved in the period 1765-1850 and how? Was there any attempt to reconcile their ideas with the nationalist ones? And above all, how answers to all these questions affect the (re)evaluation of the American Revolution as such?  

The book.... argues that the essence of the American Revolution should not be sought in the constitutional-reformist feats of the “framers” during the 1780s but in political and social resistance to their efforts. There have been two revolutions going on in the same time in the late 18th century America; the modern European revolution “in favor of government”, pursuing national unity, “energetic” government and centralization of power (what historians usually dub “American founding”), and the conservative, reactionary counter-revolution “in favor of liberty”, defending local rights and liberal individualism against the encroaching political authority. This is a book about this classical liberal counter-revolution, about its ideological, political and cultural sources and central protagonists, about men who resisted over a period of decades, by word and by sword, the new politics of a nation state, in the name of traditional American principles of liberty and local self-government. It concentrates on revolutionary patriots, antifederalists of the 1780s, Jeffersonians and Jacksonians of the early decades of the 19th century and ends with John C. Calhoun, the most systematic thinker of this tradition.


Evo sadržaja knjige:

Table of Contents

Part I: America and Traditional British Liberties
Chapter 1: The American Revolution as the Last European Peasants’ Rebellion
Chapter 2: Consent, Representation and Liberty: America as the Last Medieval Society
Chapter 3: Shades of Anarchy: The Concept of Lawful Rebellion in America

Part II: On a Collision Course with Modern State
Chapter 4: Men of Little Faith Facing the Modern State: The Country Party Ideology in Great Britain.
Chapter 5: When in the Course of Human Events… - Hobbes, Locke and the Long Parliament against America.
Chapter 6: The Great Derailment: Philadelphia Putsch of 1787 and the Coming of the American State

Part III States’ Rights Philosophy as a Synthesis and Reconciliation
Chapter 7: 1776 Strikes Back – Antifederalist Critics of the Constitution
Chapter 8: The Compact Theory of the Union – A Revolution within a Form
Chapter 9: Free Market in a Small Republic – Economic Doctrines of Jeffersonians and Jacksonians
Chapter 10: The Last Stand: John C. Calhoun

Conclusion




18 September 2018

Ekonomski uzroci i političke posledice (NIN)

U proteklih deset godina stalo je više ekonomske istorije nego u ceo vek koji im je prethodio. Dogodila se prva zaista globalna ekonomska kriza, bankrotirale banke, fondovi i države, mediji proglasili kraj kapitalizma, isprobane ekstremne makroekonomske mere i izrodili novi politički pokreti.

Izvor problema bio je u Americi i tamošnjim cenama nekretnina. Finansijska tržišta su danas kompleksna ali osnovni mehanizam razvoja krize može se jednostavno predstaviti. Modernizacija finansijskog sistema je proteklih decenija na jedan način razdvojila banke od sopstvenih klijenata. Nekada su banke odobravale kredit, a dužnici taj kredit njima vraćale. U međuvremenu je na razvijenim tržištima to delom prestalo da bude slučaj. Banke koje odobravaju kredite – i posebno dugoročne stambene kredite – počele su da te kredite prodaju drugim institucijama. Tipična banka je, nakon odobravanja stambenih kredita, prodavala prava na prihod od otplate kredita svojih klijenata. Za taj novac, kupovala je hipoktarnu obveznicu – hartiju od vrednosti koja je sadržala prava na otplatu nekih drugih stambenih kredita, koje su druge banke odobrile drugim klijentima.

Razlog za ovu, naizgled, bespotrebnu razmenu bila je diverzifikacija rizika. Empirijski podaci iz prošlosti pokazivali su da su cene na američkom tržištu nekretnina lokalne. Cene kuća pale bi u Kanzasu, ali istovremeno porasle u Nevadi. Banka koja posluje u Kanzasu se prodajom kredita koje je odobrila svojim klijentima oslobađala rizika da baš Kanzas strefi pad cena nekretnina i beg dužnika. Za istu sumu, kupila bi hipotekarnu obveznicu koja donosi prihode od otplate stambenih kredita klijenata širom Amerike. Korisnici kredita su svoje kredite otplaćivali matičnoj banci i njih sve to nije doticalo. Jedino su banke, međusobnom nevidljivom razmenom klijenata pomoću hipotekarnih obveznica, smanjivale ukupni rizik.

Da se geografskom diverzifikacijom smanjuje rizik nije bila ideja avanturista i kockara već široko prihvaćena teorija u finansijskim i regulatornih krugovima Amerike i Evrope. Agencije za procenu rizika su hipotekarne obveznice označavale nisko rizičnim. Regulatorna tela na najvišim državnim i međunarodnim nivoima smatrala su ih poželjnim i sigurnim. Međutim, ovaj finansijski, akademski i regulatorni koncenzus raspao se kada su cene nekretnina, suprotno istorijskim podacima i suprotno očekivanjima, počele padati širom Amerike. Diverzifikacija odjednom nije više ništa značila i vrednost hipotekarnih obveznica se strmoglavila.

Situaciju su pogrošale neke druge okolnosti. U Americi je država na više načina već decenijama bila podsticala stambene kredite. Osim poreskih olakšica i zakona protiv diskriminacije klijenata, vlada je bila i direktno upletena u ovu oblast. Najveći kupci stambenih kredita od banaka bile su dve državno sponzorisane firme, Feni Mej i Fredi Mek. Mogućnost da se gotovo svaki upravo odobreni stambeni kredit proda donela je eroziju kreditnih kriterijuma. Kredita je bilo mnogo, a tipično učešće za stambeni kredit bilo je neshvatljivo nisko – od nule do par procenata vrednosti nekretnine.

Takođe, dužnici u Americi po pravilu nisu primorani da vrate puni iznos stambenog kredita ako odluče da izađu iz njega. Banka može prisvojiti nekretninu koja je pod hipotekom, ali ne i dobiti punu optlatu kredita. Na primer, problem kredita indeksiranih u švajcarskim francima bi u Americi završio jednostranim izlaskom klijenata iz kredita čiji preostali iznosi vrede više od stanova za koji su uzeti.

U svetlu ovakvih okolnosti, neočekivani pad cena nekretnina razorio je bilanse banaka. Ljudi čije su nedavno kupljene kuće izgubile vrednost i koji su zbog niskog učešća sada dugovali više od vrednosti kuće, počeli su da odustaju od otplate kredita. To je hipotekarnim obveznicama dramatično oborilo cenu. Za banke su ove obveznice predstavljale vrstu ulaganja i izvor prihoda i kako je njihova vrednost padala, tako je sposobnost banaka da izmire obaveze prema svojim poveriocima, depozitorima i štedišama bivala sve neizvesnija.

Neki od najvećih vlasnika hipotekarnih obveznica bile su investicione banke koje su pozajmljeni novac ulagale u ove navodno bezbedne obveznice sa solidnim prinosom. Evropske banke, investicioni i penzioni fondovi takođe su pozajmljenim dolarima kupovale i vremenom prikupile pozamašnu svotu hipotekarnih obveznica. Štaviše, iste obveznice su u Americi i Evropi služile kao kolateral za redovne međubankarske pozajmice. Iznenadna neizvesnost oko njihove vrednosti prekinula je uobičajene kreditne tokove jer bez čvrstog kolaterala banke i druge finansijske institucije nisu htele pozajmljivati jedna drugoj. Zemlje poput Kine i Rusije bile su delimično upletene jer su deo svojih deviznih rezervi čuvale u vidu obveznica američkih stambeno-kreditnih korporacija, Feni Mej i Fredi Mek. Srbija i ostatak regiona nisu bili u središtu istih tokova ali su bili pogođeni jer su svoje privrede finansirali sredstvima evropskih banaka. Kada su se iznenada našle u škripcu, evropske banke morale su povlačiti novac i prekidati finansiranje širom istočne Evrope.

Sistem federalnih rezervi ili Fed – centralna banka SAD – odigrao je ključnu ulogu u gašenju vatre na svetskom nivou. Među ekonomistima je sada široko privhvaćeno da je uzrok širenja nekadašnje Velike Depresije iz 1930-ih godina bila nesvesno restriktivna monetarna politika Feda i povlačenje novca iz opticaja baš kada je sputanoj privredi bio preko potreban. Fed je svoju lekciju dobro savladao i po nailasku krize krajem 2008. uradio suprotno – odvrnuo slavine i emitovao sveži novac u nikada ranije viđenim razmerama.

Postupak Feda zaprepastio je svet. Mnogi su predviđali brzu inflaciju i čak hiperinflaciju. Ali što je vreme više prolazilo, to je više izgledalo da je Fed bio u pravu. Strah u ekonomiji smanjuje likvidnost. U trenucima neizvesnosti novac se nikome ne pozajmljuje i nigde ne ulaže. U takvim uslovima porast količine novca nema veliki efekat jer samo njegov mali deo stvarno cirkuliše – ostatak uplašena privreda čuva. Fedovo preplavljivanje tržišta novcem zato nije izazvalo inflaciju već samo vratilo kreditne tokove u normalu. Od 2008. do 2014. Fed je svoju ukupni primarni novac upetostručio, pritom ne izazvavši inflaciju. Kamatne stope ostale su jako niske, a dolar nije padao već jačao.

Fed nije spasavao samo američke banke i privredu, već odobrio pristup i evropskim komercijalnim bankama koje su bile u istom sosu i tražile dolare za pokriće svojih obaveza. Uspostavljena je i direktna dolarska linija Feda prema Evropskoj centralnoj banci i drugim centralnim bankama kojima su nedostajali dolari.

Evropska centralna banka (ECB) nije reagovala jednako spremno na krizu. Evropski finansijski sistem je, uz pomoć Feda, ECB i evropskih država nekako pregrmeo prvi nalet krize. Ali nakon godina sporog rasta i prelivanja spornih dugova iz privatnog sektora u javni, zemlje poput Španije, Portugalije, Italije i Irske bile su na ivici održivosti svojih finansija, a Grčka već u bankrotstvu. ECB nije obezbedila dovoljno likvidnosti, a onda 2011. povišenjem kamatnih stopa napravila i dodatni zaokret ka restriktivnoj monetarnoj politici. Bez razloga se pribojavajući inflacije, ECB je krenula u suprotnom pravcu od politike Feda, smanjila dotok novca i tako produbila krizu državnih dugova. Evropske banke bile su pune državnih obveznica. Nesposobnost država da nastave otplatu svojih dugova oborila bi vrednost obveznica i pokrenula novi lanac bankrotstava u bankarskom i zatim realnom sektoru. Takvo stanje u zajedničkoj valutnoj zoni dovodilo je i opstanak samog evra kao valute u pitanje.

ECB se u poslednjem trenutku iskupila za prethodne greške. Novi guverner, Italijan Mario Dragi, na konferenciji za štampu u julu 2012. godine je pažljivo biranim rečima objavio: ECB je spremna da uradi „šta god bude trebalo“ da spase države bankrotstva . A onda dodao: „i verujte mi, biće dovoljno“. Finansijska tržišta su znala da „šta god bude trebalo“ znači samo jednu stvar – da će ECB kupovati državne obveznice prezaduženih zemalja sve dok kriza ne prođe. To je umirilo tržišta i zaustavilo paničnu prodaju državnih obveznica.

Pošto centralne banke kupuju obveznice primarmom emisijom, novo opredeljenje ECB značilo je i porast novčane mase i povratak likvidnosti u privredu. Kao i u prethodnom slučaju sa dolarom, to u kriznim i deflatornim uslovima nije bio problem. Tako je ECB, četiri godine nakon Feda, krenula u sopstvenu monetarnu ekspanziju i ona do današnjeg dana nije sasvim prestala. Zaokret ECB bio je dobra vest i za Srbiju jer su se evropski tokovi novca onda počeli vraćati na perifernija tržišta. Uverljiva retorika Maria Dragija na toj konferenciji za štampu označila je početak kraja svetske ekonomske krize.

Danas, deset godina nakon rasplamsavanja krize, nema konsenzusa o njenim dubljim uzrocima. Najpopularniji je narativ koji za krizu krivi nedovoljnu regulaciju i kontrolu nad finansijskim sektorom u kapitalizmu. Taj narativ je, po mom mišljenju, u suprotnosti sa činjenicama. Banke su i pre ove krize bile striktno regulisane i obim regulacije je, uz manje periodične uzmake, decenijama rastao. Finansijki sektor je najregulisaniji deo razvijenih tržišnih ekonomija. Njime se i pre krize u SAD i u Evropi bavilo na desetine državnih tela i specijalizovanih agencija. Hartije od vrednosti koje su bile u srcu krize – hipotekarne obveznice iz SAD i državne obveznice evropskih zemalja – ne samo da su bile regulisane, već je regulacija izričito ohrabrivala ulaganje u njih. Međunarodna finansijska regulacija, uključujući američku i evropsku, označila je hipotekarne obveznice nisko rizičnim, na taj način stimulišući njihovu kupovinu. Obveznice svih zemalja evrozone, uključujući i Grčku, regulacija je sve do nastanka krize označavala apsolutno bezrizičnim, opet na taj način stimulišući banke da ih kupuju i drže. Može se teoretisati o nekoj idealno zamišljenoj regulaciji koja bi uspevala da spreči ovakve krize. Ali stvarno postojeća regulacija, kojom se bavilo na desetine agencija i koju su dizajnirali stručnjaci na međunarodnom nivou, ne samo da nije predupredila krizu već je stvorila uslove za njen nastanak.

Kao prva politička posledica ove krize javili su se populistički pokreti širom sveta. Na američkom spisku državnih mera za saniranje krize bilo je izbavljenje velikih banaka, sa obrazloženjem da se tako spašava čitava privreda. Konzervativni deo glasača koji veruje u ravnopravno tržište i ličnu odgovornost, ali i ne krije odbojnost prema državnim, finansijskim i akademskim elitama, započeo je ulične proteste i mitinge u okviru protesta Čajanke. Ove ljude nije interesovalo merenje efekata bankrotstva velikih banaka na bruto domaći proizvod i stručna debata o tome, već etički aspekt  krize i princip snošenja posledica za sopstvene postupke. Ubrzo zatim, suprotna strana ideološkog spektra, krajnja levica, organizovala je Okupaciju Volstrita, takođe traživši odgovornost velikih banaka. Evropska kriza javnog duga i štednja na koju su države bile primorane izazvala je političke reakcije i u Evropi. Pojavili su se novi pokreti, a zatim i političke partije levice i desnice, čiji je zajednički imenitelj bio otpor finansijsko-birokratskim elitama na čelu Evropske unije. Do 2018. mnoge od njih su došle na vlast ili se nametnule kao ozbiljna opozicija širom Evrope. U Americi je Donald Tramp pobedio kao protivnik establišmenta. Glasovi za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije takođe su prikupljeni na protivljenju briselskim vladajućim strukturama.

Ekonomija se u međuvremenu stabilizovala. Usvojeni su novi zakoni i dodatne regulacije u finansijskoj oblasti, ali se slobodno može reći da ništa drastično, principijelno i sistemski nije promenjeno. Svetske privrede ponovo rastu po svojim uobičajenim stopama. Deceniju od početka najveće finansijske krize u poslednjih osamdeset godina, svetska ekonomija, ako se izuzme tehnološki pomak, izgleda slično onoj iz vremena pre krize. Politička scena izgleda drugačije.