Proučavajući dosta američku istoriju u poslednjih godinu-dve došao sam do zaključka da je svaki nacionalizam zasnovan na istim stvarima: na fiktivnim istorijskim mitovima čija je funkcija da ideološke prekoncepcije sadašnjih vladajućih krugova održi i pojača. Jedna od najbezočnijih istorijskih lagarija američke nacionalne mitomanije je tvrdnja da su se gomila božanstava koji hodaju zemljom i Platonovih filozofa-kraljeva zvanih Očevi utemeljivači sastali u Filadelfiji u sparno leto 1787 da sastave najsavršeniji dokument slobode koji je ikada napravljen, i zahvaljujući kome je Amerika najslobodnije društvo na svetu i danas - američki Ustav.
Naravno, ovo je čist mit. Prosta istorijska istina je da je bilo sve suprotno od ove kič bajke o herojskim "očevima utemeljivačima". Prvo, Amerika je u trenutku lansiranja kampanje za novi Ustav već imala svoj Ustav, zvani Articles of Confederation, koji je bio daleko, daleko superiorniji od dokumenta koji je sastavljen u Filadelfiji. Ali je imao jednu fatalnu "manu" - kreirao je vrlo slabu, gotovo nepostojeću centralnu vladu, i svu moć, uključujući i nezavisnost ostavio državama- bivšim kolonijama. Ovo se nije dopadalo rastućoj "nacionalnoj" Jenki eliti na Severu, koja je zagovarala jaku i "energičnu" federalnu vladu (kada je dobio Hamiltonovo pismo u Parizu, gde se tada nalazio, u kome se govorilo o potrebi energične vlade Jefferson se zgranuo - ima li išta gore od "energične vlade"?). I ta elita, predvođena "velikanima" Alexandrom Hamiltonom i Jamesom Madisonom je skovala pakleni plan: da sazovu ustavnu konvenciju koju će da predstave kao samo malo amandmansko modifikovanje Articles, ali na kojoj će da usvoje potpuno novi Ustav koji bi stvorio jaku i "energičnu" centralnu vladu i ukinuo postojeći federalni sistem.
Konvencija u Filadelfiji jula 1787 predstavljala je pokušaj državnog udara koji nije uspeo, odnosno koji je uspeo samo ograničeno. Pošto su na prevaru izmamili delegate iz većine država na Konvenciju (sa lažnim obećanjem da će se razgovarati samo o amandmanima na Articles of Confederation) nacionalisti su uradili sledeću stvar. Predložili su Georgea Washingtona sa predsedavajućeg, koji je izglasan (ko bi glasao protiv?), zatim na njegov predlog odlučili da zasedanje bude tajno, i tražili od svih da polože zakletvu da neće pričati o sadržaju celog skupa nikada i nikome. Decenijama posle Filadelfijske konvencije se nije znalo o njenom sadržaju skoro ništa, sve dok jedan od učesnika, protivnik novog Ustava i "anti-federalista" Luter Martin nije objavio svoje detaljne beleške iz kojih se moglo videti sve.
Ove beleške kao i kasnija svedočenja nekih drugih protivnika Ustava nam jasno pokazuju zašto je zasedanje moralo da bude tajno. Odmah po početku, James Madison i Hamilton su izneli plan kako bi trebalo da izgleda budući američki Ustav. Obratite pažnju šta su dični heroji slobode i "očevi utemeljivači" bili pripremili za američki narod. James Madison je predstavio takozvani "virdžinijski plan" koji su koncipirali on i nekolicina njegovih ko-konspiratora iz Virdžinije poput Georgea Nicholasa i Johna Marshalla. Po tom planu trebalo je ukinuti postojeću konfederalanu vladu i stvoriti centralizovanu "nacionalnu" vladu: Federalni Kongres je trebalo da bude jednodomni, bez Senata, da ima moć da donosi zakone kakve god želi i pravo veta na bilo koji zakon koji donesu države, predsednik je imao pravo da izvrši vojnu invaziju neposlušnih država, Vrhovni sud opštu ingerenciju u svim slučajevima. Hamilton nije bio zadovoljan ni ovim: on je predlagao doživotnog predsednika, doživotne guvernere koje niko ne bi birao nego bi ih postavljao doživotni predsednik, te potpuno pravno ukidanje država i pretvaranje u administrativne okruge. Kada je Konvencija na kraju odbila njegov predlog da se ukinu države on je održao govor na kraju kojeg je uvređeno rekao da on nikada neće podržati takav Ustav, i napustio Konvenciju. Pitam se koliko američkih studenata prava i politike je ikad čulo za ove podatke?
Naravno, kad su ove sramne ideje iznete delegatima u Fildelfiji nastao je potpuni haos. Većina su sa besom i indignacijom to odbili. Madison je uporno pokušavao da tokom Konvencije progura što više svojih ideja (posebno mu je za srce bio prirastao federalni veto na zakone država) ali bez uspeha. Konačni dokument koji je usvojen bio je kormpromis u kome je najveći deo inicijalnog dizajna onih koji su sazvali Konvenciju bio odbačen. Kongres i Vrhovni sud su dobili vrlo ograničene i precizno određene, delegirane nadležnosti. Ništa od širokog mandata, ili prava veta na zakone država. Kongres je dobio dva doma od kojih Senat ima po dva predstavnika svake države, i taj član Ustava se nikad ne može promeniti amandmanskim putem, čime se centralna valda čini mnogo manje "efikasnom" i "energičnom". Štaviše ni to nije bilo dovoljno, jer su takozvani antifederalisti (u stvari pravi federalisti) tražili da se doda još jedan broj ustavnih amandmana koji će dodatno da ograniče federalnu vladu, kao uslov za ratifikaciju. I ti amandmani, njih deset ukupno, će biti dodati narednih godina, od kojih su najznačajniji prvi i deseti: prvi zabranjuje Kongresu da donosi bilo kakve zakone koji bi ograničavali slobodu vere, slobodu štampe ili govora, dok deseti, koga je Jefferson nazvao "ugaonim kamenom Ustava" kaže da sve nadležnosti koje nisu Ustavom delegirane federalnoj vladi pripadaju državama. Naravno, pošto je reč o kompromisu i nacionalisti su dobili nešto - pravo Kongresa da razrezuje poreze i prebacivanje vojske u nadležnost centralne vlade, kao i pravo Kongresa da reguliše trgovinu (što je tada imalo ograničeno značenje, pravo da ukida proizvoljne međudržavne barijere trgovini, recimo carine koje bi Masačusets uveo Virdžiniji).
Stoga, pravi heroji Amerike nisu "očevi utemeljivači" mudri zakonodavci koji su narodi "podarili juhahaha", nego "anti-federalisti" kako ih zvanična režimska istoriografija posprdno naziva; hrabri Amerikanci koji su se usprotivili zaveri iz Filadelfije i sprečili da etatistička elita predvođena Madisonom, Marchalom, Hamiltonom i Jayom nametne svoju volju. Ovi heroji slobode ostaju zapravo jedini pravi očevi utemeljivači najboljeg što postoji u današnjoj Americi, iako ćete njihova imena retko čuti, osim kao predmet sprdnje i prezira. Ja ih ovde ponavljam: George Mason, Patrick Henry, Richard Henry Lee, Robert Yates, John Taylor, Melanchton Smith, i naravno pre svih, čovek koji se u vreme filadelfijske urote nalazio u Parizu a koji je pravi utemeljivač liberalizma u Americi - Thomas Jefferson.