Neka pitanja vezano za javni dug i fiskalna pravila

1. Jedan (i možda najmanje važan) problem je vezan za BDP - koji tačno BDP se uzima kao imenilac?


2. Koji kurs se koristi za računanje javnog duga u dinarima? Alternativno, koji kurs se koristi za računanje BDP u evrima? Koliko puta se uopšte računa odnos javni dug/BDP - svakog meseca, svakog dana, samo na kraju godine?


3. Kakav je tretman izdatih garancija javnim preduzećima? 


Postojeća metodologija u obzir uzima sve izdate garancije kao da će u potpunosti biti plaćene iz budžeta. U mnogim slučajevima (garancije Železnicama i JAT-u, na primer), to će skoro sigurno tako i biti. Kod nekih drugih (garancije za dil sa Fijatom, na primer), to verovatno neće biti tako. Trebalo bi, po mom mišljenju, uvesti neki sistem rejtinga za naša javna preduzeća.


4. Veliko pitanje je tretman osiguranja depozita u bankama (devizne i dinarske štednje).


Toga uopšte nema "u knjigama". Postoji neki fond koji se kao puni iz neke naknade na depozite, ali... Evo ga citat iz Izveštaja Agencije za osiguranje depozita (strana 21), pa zaključite sami:

Максимални потенцијални ризик у висини осигураног износа депозита на крају 2010. године био је 747,56 милијарди динара или 7,09 милијарди ЕУР. Средствима Фонда за осигурање депозита покривено је 1,98% укупних обавеза за исплату осигураног износа депозита.

Ne morate biti finansijski genije pa da zaključite da 2% i nije neko osiguranje. Međutim, po članu 4. Zakona o osiguranju depozita, država će morati da pokrije nedostajuća sredstva. Vrlo jasno piše:


Za obaveze iz stava 1. ovog člana jemči Republika Srbija.


5. Kako uopšte tretirati lokalni nivo?


Sada se javni dug lokalnog nivoa uzima u obzir, ali je njegov obuhvat veoma loš. Međutim, čak i da je obuhvat dobar, meni nije očigledno da sav dug lokalnog nivoa treba uopšte uzeti u obzir. 


Radi se o tome da je, koliko ja znam, bankrot lokalne samouprave kod nas potpuno neregulisana stvar. Takođe, koliko ja znam, ne postoji blanko eksplicitna garancija Republike Srbije. Dakle, banke mogu da primene jedan od tri načina kreditiranja opština: (1) Uz garanciju opštine i kontragaranciju Republike. Jasno je da ovo treba računati u javni dug. Da li u punom iznosu, po meni mora da zavisi od procenjene kreditne sposobnosti opštine, kao i kod kredita republičkim javnim preduzećima. (2) Uz garanciju opštine i hipoteku na neku opštinsku imovinu, recimo neko zemljište. Ja ne vidim zašto bi se ovo računalo u javni dug - ako opština ne plati, banka preuzima zemljište i to je to. (3) Samo uz garanciju opštine. Ovo je najproblematičniji slučaj. Sa jedne strane, kao što rekoh, mislim da ne postoji eksplicitna garancija državnog budžeta. Sa druge strane, ako je gradonačelnik iz "prave" stranke, ja verujem da bi mu dali pare. Kako to kvantifikovati, ne znam.


6. Šta sa "privatno-javnim partnerstvima"?


Ovo će tek biti bitno. Dakle, ako Vlada da nekome koncesiju za izgradnju autoputa Beograd - Čačak, ali ugovor, između ostalog, sadrži odredbu tipa "ukoliko prihod kocesionara bude niži od onog predviđenog planom, Republika Srbija će koncesionaru isplatiti razliku". Sasvim je očigledno da je neki potencijalni javni dug "stvoren", ali koliko tačno? Recimo da plan predviđa prihod od 40 miliona evra u prvoj (od 30) godina koncesije i rast od 3% godišnje nakon toga. Recimo da i da je prve godine ostvaren prihod od 30 miliona evra. Kolika je potencijalna obaveza Republike Srbije? Zavisi od mnogo stvari - predviđene stope rasta, diskontne stope, planiranog porasta cene drumarine i reakcije tražnje na promenu cene... Nešto mora da se "stavi u knjige", ali šta tačno, uopšte nije očigledno. Šta tek raditi ako ugovor sadrži odredbu tipa "ugovor o koncesiji može da se raskine na zahtev koncesionara u kom slučaju Republika Srbija ima obavezu da nadoknadi uložena sredstva"?


Dakle, jasno je da PPP-jevi mogu da smanje rast javnog duga, jer država umesto da se zaduži za celu vrednost projekta "samo" garantuje jedan deo, ali sa druge strane veliko je pitanje kako tačno obračunati i tretirati tu garanciju. Pretpostavljam da se neki odgovori kriju u ovom dokumentu Eurostata. Takođe, pogledajte An example of creative accounting in public sector: The private financing of infrastructures in Spain. Koga ove i slične stvari baš, baš zanimaju, može da pogleda Eurostatov "Manual on Government Deficit and Debt". Upozorenje - ima preko 300 strana.

Sve u svemu, pitanje merenja javnog duga je daleko od trivijalnog, kako na prvi pogled može da izgleda. A čak nisam ni pomenuo pitanje svopova i sličnih finansijskih instrumenata.

Pristupanje EU

Ivanov post me je podsetio da sam pre par nedelja napisao nešto o EU i onda zaboravio da postujem. Dakle:

Suština u pristupanju EU, koju mnogi ljudi ne shvataju na taj način, je u odricanju od dela suverenosti - pravila u nekim oblastima više neće propisivati i sprovoditi domaći političari i birokrate, već briselski političari i birokrate. Recimo, carinsku politiku i politiku poljoprivrednih subvencija.

Ključno pitanje EU integracija onda postaje - da li više verujete domaćim ili briselskim političarima i birokratama da će donositi odluke u korist ekonomskog rasta, boljeg životnog standarda i viših ličnih sloboda u Srbiji?

Ja mislim da razumni i pametni ljudi mogu da se ne slože oko odgovora na ovo pitanje. Jednostavno, postoje dobri argumenti za oba odgovora. Čak ni ja sam sa sobom nisam načisto da li želim da Srbija uđe u EU, jer u suštini moram da biram između dva zla. Nekada mi se učini da je jedno zlo veće, nekada mi se učuni da je ono drugo zlo veće. Evo nekih razmišljanja:

1. Nisam "demokratski fundamentalista" u smislu da mi EU smeta samo zato što tamo vladaju neke neizabrane birokrate, a ovde vladaju demokratski izabrani političari i od njih postavljene birokrate. Dakle, toj vrsti argumenta ne pridajem previše pažnje (mada stvar jeste potencijalno bitna). Po mom mišljenju, sve dok postoji neka vrsta političke odgovornosti, uz slobodnu štampu i slične slobode, to može, ali i ne mora, da funkcioniše bolje od domaće demokratije. Jednostavno, to što su političari "blizu naroda" ne mora da bude dobra stvar.

2. U izvesnom smislu, odgovor na pitanje "Da li bolju politiku vodi Komisija ili domaća vlada" je empirijsko pitanje. Odgovor je teško dati, jer Komisija ima relativno uzak krug delovanja, pa je direktno poređenje problematično. Naravno, obe institucije donose neke vrhunski glupe propise, ali i vode neke dobre politike. Recimo, Komisija već godinama uspeva da odbije protekcionističke zahteve država članica (gde je poljoprivreda veliki, ali ne previše bitan izuzetak). Sa druge strane, i država Srbija vodi politiku relativno slobodne trgovine, carine su od 2001. godine u stalnom padu, čak ni kriza nije promenila tu orijentaciju. Svakako je moguće naći državu čija je vlada bolja od Komisije, ali je moguće naći državu i čija je vlada lošija od Komisije. Pitanje je u koju grupu zemalja treba svrstati Srbiju.

3. Što se mene tiče, odgovor na pitanje "Da li treba da uđemo u EU?" u najvećoj meri zavisi od odgovora na pitanje "Da li će domaći političari da sprovode reforme ako nema pritiska pristupanja EU?". Moj odgovor je - "Verovatno neće.", ali daleko od toga da sam siguran. Neki bitni kontraargumenti su (1) reforme ni sada baš nešto ne napreduju, tako da je pitanje koliko je pritisak od strane EU uopšte bitan, (2) neke od reformi koje su sprovedene pod pritiskom EU su urađene prilično traljavo (recimo, reforma pravosuđa, antimonopolska politika, uvođenje nekuh potpuno nepotrebnih nezavisnih regulatornih tela itd) pa je možda bolje da nije ništa ni rađeno, (3) pristupanje EU skreće pažnju sa "veoma bitnih stvari" na "stvari koje su bitne za pristupanje EU", a to nije isto. Kao najočiglednije primere navodim reformu osnovnog i srednjeg obrazovanja, kao i kompletan zdravstveni sistem, kojima EU neće uopšte da se bavi, pa se javlja rizik da će se i naša vlada baviti nekim trivijalnostima poput politike globalnog zagrevanja i merenja zakrivljenosti krastavaca, a osnovne škole i bolnice će nam izgledati kao pre 30 godina.

4. "Evropski fondovi" su argument koji se često spominje, a koji meni nije preterano bitan. Jeste, besplatne pare su lepa stvar, ali: (1) Pitanje je šta će od toga ostati nakon ove krize. Čak, imajući u vidu EFFS i da jedna Slovačka treba da garantuje nekih 7.7 mlrd EUR (znači da bi Srbija morala da garantuje makar 10 mlrd EUR), pitanje je da li je članstvo u EU uopšte više isplativo čak i ako se gledaju samo javne finansije. (2) Bogate države članice su već nagovestile da neće biti mnogo para za infrastrukturu (što nama verovatno treba), već će pare ići za inovacije, ekonomiju znanja i slične stvari koje nama možda i trebaju, ali ne znamo kako da ih potrošimo, (3) Meni je u politici bitan i moral. A ovakav parazitski argument "Treba da uđemo u EU jer ćemo tamo da živimo na tuđ račun" je po meni duboko nemoralan. Možemo mi to da nazivamo "solidarnošću", ali život na tuđoj grbači je život na tuđoj grbači.

5. Najveću korist od EU - slobodnu trgovinu sa ogromnim tržištem i slobodu kretanja bez viza već imamo, tako da to više nije argument.

Ovo su neka moja razmišljanja u kojima sam potpuno zanemario pitanja Kosova i sadašnje krize. Ako i njih uključim, dolazim do:

6. Na pitanju Kosova se vrlo jasno vidi da država Srbija nema prijatelje u EU. Jedini koji su podržali naš stav su države koje se i same plaše secesionizma. Dakle, niko nas nije podržao samo zato što je to, eto, naš stav (da ne ulazim u pitanja međunarodnog prava i sličnih stvari u koje se ne razumem). A to je ono što prijatelji rade - privatno ti kažu da nisi u pravu, ali u javnosti stoje uz tebe. Mi takvih prijatelja u EU nemamo. To nije neki preterani argument ni za ni protiv članstva u EU, čisto mislim da toga treba da budemo svesni. Mi težimo članstvu u grupi u kojoj ćemo još mnogo godina biti neomiljen ili (u najboljem slučaju) nebitan član. Koliko ćemo imati šanse da se u budućnosti u takvoj grupi izborimo za neki naš ekonomski ili politički interes? Malo, veoma malo.

7. Teško je ignorisati sadašnju krizu u evro zoni, ali ja nisam siguran da ona treba bitno da utiče na našu odluku da li treba da uđemo u EU ili ne, osim ako u EU ulazimo sa čistim parazitskim motivom. Ovako ide argumentacija: (1) Ako u EU ulazimo zbog garantovanja temeljnih institucija (slobodni izbori, tržišna privreda, sloboda štampe itd), tu se verovatno ništa neće promeniti. (2) Ako ulazimo u EU moramo da prihvatimo evro. Kako god da se završi ova kriza i koliko god da evro nastrada, on će verovatno biti bolja valuta od dinara. (3) Ukoliko kriza dovede do dodatnih zahteva vezano za odgovornost vođenja javnih finansija, tim bolje. (4) Ako kriza dovede do uvođenja zajedničke fiskalne politike kroz uvođenje nekog EU poreza i dodatnih EU transfera, Srbija će kao relativno siromašna zemlja od toga imati samo koristi.

Sve u svemu, ja sve manje vidim neke veoma solidne i jake argumente za ulazak u EU. Sa druge strane, i dalje nisam definitivno protiv ulaska. Čini mi se da sam sada u fazi "Ne znam i ne zanima me previše".

Konačno, državnički potez

Naravno, ne Borisa Tadića nego Davida Camerona. Stavio je veto na novi "dogovor" (čitaj zaveru) evro-oligarhije da se prošire ingerencije Politibiroa (pardon Evropske komisije) u fiskalnoj sferi, i da se birokratiji da pravo nadzora i potpune kontrole budžeta svih zemalja članica, u cilju "fiskalne stabilizacije". Britanija je stavila veto jer strukture nisu pristale čak ni na to da u sklopu ovog paketa "reformi" drugovi u Politbirou budu uskraćeni za mogućnost da regulišu londonski Siti tj da ga "harmonizuju" sa standardima koje sami postave, i time uguše britansku finansijsku industriju.

U zemlji u kojoj 70% ljudi želi da izađe iz EU nije bilo teško povući ovakav potez, u ovakvoj situaciji. Ne treba naravno gajiti velike iluzije : Cameron je popriličan beskičmenjak i ovo je uradio samo zato što je bio suočen sa otvorenom pobunom u sopstvenoj stranci i strašnim pritiskom javnog mnenja. No, makar i tako, ovo je veliki događaj u modernoj istoriji Evrope, i nadati se početak kraja mračne tvorevine zvane Evropska Unija.

Ali, Imperija se neće tek tako predati. Drug komesar za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren kaže o britanskom vetu:

If this move was intended to prevent bankers and financial corporations in the City from being regulated, that is not going to happen.

Možete li da zamislite tu drskost? Bedni aparatčik iz Brisela otvoreno preti vladi suverene zemlje od 70 miliona ljudi, kolevke parlamentarizma i Industrijske revolucije, da će on da im nametne zakone kakve on hoće i da se na koprcaju mnogo. Nadrealno! U ime birokratskog tela koje je suspendovalo sopstvene revizore pre pet godina, koji su otkrili stotine miliona pronevera, i od tada zabranjuje bilo kakav nadzor sopstvenog poslovanja!

Poenta ovog novog dogovora je jasna: još korak bliže političkoj unifikaciji. Stara teorija "spillovera" koju je otvoreno formulisao Žan Mone je sve vreme na delu: slobodna trgovina i ekonomska integracija korak po korak stvaraju "potrebu" da se reguliše sve više i više oblasti, dok na kraju ne dođemo do jedinstvene države. Naravno da je evro svojevremeno uveden isključivo kao politički projekat pripreme fiskalne unije. Da se u datom trenutku kaže: evo vidite, monetarna unija je nemoguća bez fiskalne, problemi su se "prelili" u nju, dakle uvedimo fiskalnu uniju. Naravno da niko nije bio toliko glup da poveruje da postojeći monetarni aranžman može da radi na dugu stazu: naprotiv, on je i bio prihvaćen zato što se znalo da neće raditi, i da će njegova propast predstavljati izgovor za politiku koja se i inače želi, ali ne može otvoreno i demokratski sprovesti. I zato se sada, pod okriljem ove krize konsekventno ide korak bliže konačnom cilju političke unifikacije i evropske superdržave. I to je sve.

Mislim da ovo pokazuje sve što nam je potrebno da zaključimo kuda ide Srbija. Mnogi ljudi u Srbiji bahatost i aroganciju evropskih aparatčika tretiraju kao neki zapadni antisrpski animozitet ili kolonijalni prezir. Ali, to nije tačno, oni se isto ponašaju i prema Velikoj Britaniji, i svakom drugom ko se ispreči njihovom projektu. Francusko i holandsko ne nisu važili, Irska je morala da glasa dvaput o "Ustavu", dok nije dala zadovoljavajući odgovor, Papandreu je najuren jer je hteo referendum o bailoutu, Slovačka je dvaput morala da glasa o istom bailoutu dok nije dala zadovoljavajući odgovor.

Više nije ni smešno. I poređenja sa Sovjetskim Savezom više nisu samo parabola...Nadam se samo da mi liberali možemo da se složimo da rešenje nije ulazak u Uniju i onda "rad iznutra" da preuzmemo Evropsku komisiju i Sud u Strazburu i nametnemo svima libertarijanizam odozgo....