Pages

31 March 2009

Ekonomista predlaze zastitu industrija u povoju

Na blogu Greg Mankiwa ima link ka zanimljivoj listi najboljih mladih ekonomista u Americi. I sta cu, ja kliknem na prvog (najbolje rangiranog), neki sa Prinstona, da pogledam sta covek radi i o cemu pise. I odmah mi zapadne za oko naslov: "When and how inflant industries should be protected". Pomislim na trenutak "majku mu da nije retoricko pitanje", ali cim bacim pogled na apstrakt sve postaje jasno. Covek razradjuje pravila za optimalnu politiku zastite "industrija u povoju". Obecava da ce model koji on razvije "drzavni planer" moci da koristi u odabiru firmi koje ce stititi, kao i toga kako najbolje da ih zastiti. Pocinje optimisticki: "A government planner can protect the infant industry using domestic production subsidies, tariffs, or quotas in order to maximize domestic welfare over time.", kaze nas decko koji obecava. Dobro, to shvatamo, to znaju i Pit Buchanan i Aleksandar Vucic. Ali, onda sledi neverovatan obrt: "protection is not always optimal". Da, stvarno, ko bi rekao da je i tako sta moguce. Da bi otklonio ovaj mali problem "infantilnog" protekcionizma, nasa mlada nada razvija svoj sopstveni model koji po njegovim recima treba da pruzi smernice drzavnom planeru, i ciji su osnovne znacajke sledece:

1. Prilikom dizajniranja protekcionisticke politike za infantilne industrije drzavni planer treba da vodi racuna o "krivi ucenja" domace firme, i o mogucnosti supstitucije izmedju domacih i stranih dobara, i

2. Kvote su mnogo bolje od carina, jer povecavaju ukupno ekonomsko blagostanje toliko da nadoknadjuju gubitak carinskih prihoda.

Slavisa se u prethodnom postu cudio kako jedan ekonomista moze da zagovara zamrzavanje cena kao lek za ekonomsku krizu. Ali, ako "vodeci mladi americki ekonomista" po sopstvenom samorazumevanju pise prirucnike za drzavne planere, i veruje da su protekcionisticke kvote za "firme u povoju" vrlo efikasno sredstvo "unapredjenja drustvenog blagostanja", sto onda neki opskurni lik iz Beograda koga su ekonomiji ucili profesori marksizma ne bi verovao u kontrolu cena?

Ekonomista predlaže zamrzavanje cena

Šta uče studente na Ekonomskom fakultetu u Beogradu? Dejan Miljković, profesor Ekonomskog fakulteta, predlaže nešto što se zove Novi ekonomski koncept za prevazilaženje krize u Srbiji. Stomak mi ne dozvoljava da čitam ceo tekst, ali pogledajmo sledeći tačku njegovog plana:

-- zamrzavanje cena domaćih proizvoda najmanje na period od 9 meseci nakon uspostavljanja novog koncepta; I obrazlaže:

Zamrzavanje cena domaćih proizvoda verovatno će se protumačiti kao neverovatan potez, posebno od pristalica neoliberalizma i pobornika slobodnog tržišta. Ali ne vidim zašto bi to bilo toliko neverovatno, i zašto je to manje prihvatljivo od zamrzavanja plata, ili recimo vođenja ekonomije na principu „časna reč“? Kada ideja bude predstavljena kroz konkretan ekonomski mehanizam uočiće se smisao ovog „neverovatnog“ poteza.

Jeste neverovatan potez i još je neverovatnije da ga predlaže jedan ekonomista. Ali potez nije neverovatan za "pristalice neoliberalizma i pobornike slobodnog tržišta", nego za sve one koji imaju OSNOVNO ekonomsko obrazovanje. Pitajte Krugmana ili Stiglitza ili bilo kog drugog socijalističkog ekonomistu koji poznaje osnove ekonomije šta misli o zamrzavanju cena i vidite gde će vas poslati.

Kako je to drugačije od zamrzavanja plata? On očigledno nije shvatio da se predlozi zamrzavanja plata koji figuriraju u javnosti odnose samo na javni sektor, na državne službenike, a ne na privatni.

Ja se ne sećam da smo na ovom blogu ikada i kritikovali koncept zamrzavanja cena, jer smo mislili da se tako nešto zdravorazumski podrazumeva. Ali evo, za one profesore Ekonomskog fakulteta koji to ne razumeju, ukratko šta bi bili efekti jedne takve mere:

1. Prvo će se formirati redovi, a onda će sve što je ispod realne tržišne cene biti razgrabljeno iz prodavnica i rafovi će biti prazni kao '93;
2. Prodavci neće više ni donositi novu robu, proizvođači neće proizvoditi, što će uništiti ekonomiju u zemlji;
3. Nasilje nad privatnom svojinom koje tako bude izvršeno će zaustaviti bilo kakva dalja ulaganja u Srbiju, domaća ili strana;
4. Kad se kontrola cena jednom podigne, cene će jednokratno skočiti na nivo na kojem bi inače bile, što će svu prethodnu štetu koju ste napravili učiniti uzaludnom.

To će se dogotiti, kao što kažu osnove mikroekonomije i kao što kaže iskustvo sa ovih prostora prethodnih decenija. Plan koji Miljković naziva "Novi koncept... ", kao da je izašao iz kabineta Mike Špiljka, jer komunističke vlasti su do kraja 1980-ih to više puta to probale i nijednom nije upalilo. Ivica Dačić to verovatno zna i razume problem. Kad pomislim kakvi su nam pojedini ekonomisti koji u medijima nastupaju kao javni intelektualci, prestanem da se žalim na vladu.

Infostan prevara i muzičari

Saša Radulović ima sjajan post.

Svetski muzičari se žale na zarade u Beogradskoj filharmoniji a ne nude pare.

Losa vest: naucnici prave jefitn benzin iz uglja

Ovo nije nikakva sala ni satira, nego doslovan prevod naslova teksta iz casopisa Wired Science. Autor teksta je ocajan jer su americki naucnici izgleda pronasli tehnoloski vrlo efikasan nacin da dobiju naftu i benzin iz uglja. Iako je tehnoloski proces pretvaranja uglja u tecno gorivo i do sada bio poznat, proces je bio toliko skup da je celu ideju cinio vrlo neprofitabilnom. Ali, sa novim procesom koji zahteva tri puta manje energije nego do sada, nafta iz uglja bi sa svakim sledecim znacajnim skokom cena konvencionalne sirove nafte mogla da postane vrlo profitabilna. U ovom biznisu svaka i najmanja usteda energije ima velikog uticaja na profitabilnost, a ova usteda je ogromna. SAD imaju enormne rezerve uglja, tako da bi zapadni svet u u celini mogao da ima stabilan i pouzdan izvor energije, i da ne zavisi od raznih ludaka i korumpiranih kleptokrata sa Bliskog IStoka.

Pa zasto su ona eko-mentoli tuzni? Nije tesko pogoditi. Ova nova tehnologija ce potencijalno prekinuti razvoj neefikasnih i skupih programa poput etanola, solarnih ploca, vetrenjaca i ostalih "zelenih" igracki. I nastavice se tenedencija pumpanja opakog otrova ugljen-dioksida u atmosferu. I industrijska civilizacija nece biti unistena. I ljudi ce nastaviti ne samo da greju bazene nego i da voze kola. Mozda jos i vise nego sada, jer ce zli naucnici da im obezbede jeftin benzin iz uglja. I beli medvedi ce da nestanu, i biblijski potop da se sruci na nas, i uragani, a sve kao posledica globalnog zagrevanja, pardon klimatskih promena...

Update: Zaboravio sam da dam jendu napomenu tj izraz zahvalnosti blogeru Dejanu koji je predlozio izraz eko-mentol kao prevod engleskog izraza "environmentalist". Za one koji se pitaju sta znaci "eko-mentol" to je samo srbizovani prevod izraza "ecomentalist", koji znaci prakticno isto sto i environmentalist, osoba opsednuta prirodnom koja je spremna da zrtvuje ljudsko blagostanje zarad svog staticnog shvatanja prirode.

30 March 2009

Predlog za smanjenje broja ministarstava

Naravno da smanjenje broja ministarstava neće samo po sebi dovesti do značajnih ušteda. Ali, to nikako ne znači da je nebitno kako su ministarstva napravljena. Nažalost, kod nas se ministarstva prave preko noći, kao posledica koalicionog sporazuma. Koliko ja znam, nikada nije urađena detaljna studija o tome na koji način treba organizovati ministarstva i koji sektori treba da se nađu u kom ministarstvu.

Osnovni cilj ovog posta je da dam nekoliko alternativa (nadam se razumnih) za svođenje broja ministarstava na manje od 15. Olakšaću sebi posao i potpuno ću zanemariti stranački aspekt.

Prvo, jedna opšta napomena. Srbija ima previše ministarstava koja se bave ekonomijom. To je, verovatno, relikt socijalizma, gde je svaki sektor imao "svoje" ministarstvo, pa tako imamo ministarstva rudarstva i energetike, saobraćaja, telekomunikacija, trgovine i usluga, ekonomije, finansija, prostornog planiranja (suštinski, građevinarstva), NIP.

Mislim da se to može svesti na dva (ekonomije i finansija), eventualno tri - ekonomije, finansija i infrastrukture. Ako uzmemo manje radikalnu opciju, sa tri ministarstva, NIP bi prešao u Finansije, Trgovina u Ekonomiju, Prostorno planiranje u Infrastrukturu, a Energetika i Telekomunikacije u Ekonomiju ili Infrastrukturu. Time smo ukinuli pet ministarstva (ako Ekologiju prebacimo u Zdravstvo, što bi imalo smisla, ili u Poljoprivredu).

Dijaspora u Spoljne poslove, Ljudska i manjinska prava u Pravdu, kao i deo Državne uprave, ovaj koji se bavi državnom upravom. Deo koji se bavi lokalnom samoupravom treba da ode u Finansije. Time smo ukinuli još tri ministarstva.

Omladina i sport, kao i Nauka mogu ili u Prosvetu, ili u Kulturu. Time smo došli na 14ministarstava, a da nismo ukinuli Veru i KiM! Ako i Veru prebacimo u Kulturu, a KiM u Unutrašnje poslove (ili Spoljne?) sveli smo na 12 ministarstava. Dakle, šta nam ostaje?

Ostaju Odbrana, Unutrašnji poslovi, Spoljni poslovi, Pravda, Finansije, Ekonomija, Infrastruktura, Prosveta, Zdravlje, Kultura, Socijalna politika i Poljoprivreda. Deluje mi razumno.

Sasvim slučajno, predlog deluje i politički realan - DS ima 6, G17 i SPS po 3 ministarstva. Samo treba još nekako "namiriti" SPO i Krkobabića...

29 March 2009

Libertarijansko slobodoumlje 2.0

Verovatno sto covek vise stari, za sve vise stvari mu se cini da "nisu kao nekad", ili da se ovo ili ono "iskvarilo".

Moj "sindrom starenja" se ponekad ogleda u nedoljivom utisku kvarenja i kompromitivanja libertarijanizma kao filozofije. Kad kazemo libertarijanizam, najcesce mislimo na savremenu americku verziju klasicnog liberalizma iz Evrope, mislimo na pisce i mislioce kao sto su Ludwig von Mises, Milton Friedman, Ayn Rand, Murray Rothbard...likove koje biste mogli optuziti za sve i svasta, ali za jednu stvar nikako - za odsustvo radikalizma, intelektualnog integriteta i smelosti da se ideje guraju do njihovog logicki konsekventnog dovrsenja, koliko god to moglo biti nepopularno ili neprijatno po same autore.

Koliko je moderni libertarijanizam u ovom pogledu degradirao svedoci izmedju ostalih stvari i vrlo prominentno mesto legalizacije lakih droga u "diskursu" mladje generacije libertarijanaca. Oni istovremeno veruju u klasicni liberalizam/libertarijanizam i vole u americkom smislu "liberalne" stilove zivota. Dopada im se ideja da Lokova filozofija na proskribuje "vutra", te sa novim elanom i sampouzdanjem zagovaraju recimo ukidanje zabrane koriscenja marihuane, u licne i medicinske svrhe. Ali, kao sto cemo videti, "ne idu narocito daleko" sa tom logikom, sto bi rekla Ayn Rand.

Iako ja licno inkliniram konzervativnijim zivotnim stilovima, i u mom svetu "vutra" nikad nije igrala nikakvu cak ni relaksacionu ulogu, ne mogu nista da prigovorim ideji njene legalizacije. Ko sam ja da u ime drugih ljudi odlucujem sta je dobro za njih i odredjujem kakve supstance oni mogu da koriste za svoju licnu upotrebu? Ali, stvar koja meni smeta kod novih libertarijanaca je odsustvo radikalizma i hrabrosti. U ime cega su oni protiv zabrane marihuane ali ne i heroina i kokaina? Ako sloboda pojedinca nalaze da marihuana bude dostupna zasto ne i "dope" naprimer? Mnogi bi hteli da svojim zalaganjem za legalizaciju marihuane pokazu nevidjeno libertarijansko slobodoumlje, ali da istovremeno ustuknu pred nezgodnim logickim konsekvencama takvog izbora: da umesto principa, argument zasnuju da emprijiskim studijama koje pokazuju da recimo "nema dokaza da pusenje marihuane vodi u zavisnost i ka tezim drogama" (pusti sad slobodu...). Da budu u isto vreme i nevidjeni slobodari i rusitelji tabua a la Ejn Rand, ali i skromni birokrati koji igraju po argumentativnim i filofofskim pravilima establismenta, i trude se da dokazu da njihov predlog ne vodi u anarhiju vec u ostvarivanje "drustveno optimalnog nivoa slobode" za sve podanike!

Ovu perverziju mozete vrlo belodano i zaostreno videti u skorasnjoj argumentaciji Gene Healeya sa Cato, koji zagovara legalizaciju marihuane u medicinske svrhe, a sa sledeceim obrazlozenjem: "Thousands of Americans use marijuana to treat glaucoma, cancer, and other diseases. The federal government has no business coming between them and their doctors." Ovo bi valjda trebalo da znaci da sloboda vazi samo za bolesne, jer drzava ocigledno ima prava da se postavi izmedju ljudi i prodavaca marihuane i svih drugih droga inace. Da stvar bude zanimljivija, Heley zabranu koriscenja marihuane koju je ranije donela Bushova administracija naziva "suprotnom ustavnom principu". Potpuno je nejasno kakav je i koji to "ustavni princip" kome je suprotstavljena samo zabrana medicinskog koriscenja jedne droge, ali ne i medicinskog i nemedicinskog koriscenja drugih droga, kao i ne-medicinskog, "relaksacionog" koriscenje te iste?!

Do II svetskog rata opijum je bio potpuno legalni lek u SAD. Mogli ste da ga kupite u svakoj apoteci i mnogi lekari su ga propisivali kao analgetik (i to nije dovelo do opste narkomanije kao danas, kad vlada trosi milijarde na "borbu" protiv nje). On verovatno olaksava bolove pacijentima mnogo vise od marihuane. Zasto nas politicki korektni libertarijanac ne kaze da treba legalizovati opijum? Ukinuti "protivustavnu" zabranu njegove slobodne prodaje? Ko je federalna vlada da se u pogledu opijuma "postavi izmedju doktora i pacijenata"?

Ništa nije moje, ništa nije tvoje - sve je naše

Meštani Parka prirode - Mokra Gora opet protestuju zbog proširenja parka. Нико од нас не мрзи Кустурицу, само га последњи пут молимо да не отима оно што није његово. Нико нас није питао, нити звао да нам саопшти да је донета таква одлука. Извређао нас је, по медијима нас назива „неуким сељацима" и „примитивним пијандурама"! Зашто? Замислите да вам сутра неко уђе у стан и саопшти да то више није ваше, хоће да нас продају као ситну стоку.

Uredba vlade od 4. septembra 2008. širi prostor parka na skoro 11.000 hektara od čega je samo oko 4.000 hektara u državnom vlasništvu dok je preko 6.000 hektara u privatnoj ili drugoj svojini (pretpostavljam društvenoj). Kusturica brani projekat i krivi lošu informisanost: Та структура је нешто хтела да ућари за себе, а уствари дигла је буку и довела мештане у заблуду, јер су једну најобичнију уредбу Владе поистоветили са експропријацијом земљишта. Побуна је настала због лоших информација, које су у медијима намерно погрешно интерпретиране.

Nažalost ja nisam mogao da nađem originalnu uredbu ili zakon koji su objavljeni u Službenom Glasniku 52/05 i 105/05, da bih mogao tačno da kažem kakve posledice proglašenje parka prirode ima na privatnu svojinu. Koliko mi je poznato pretpostavljam da se radi između ostalog o ograničenju gradnje, odnosno da svaka gradnja na teritoriji parka mora da bude odobrena od strane direktora parka. Drugim rečima, vlasnicima koji žive u tom kraju je ugroženo pravo raspolaganja svojom privatnom svojinom. Ako neko može da pogleda originalnu uredbu i ovo potvrdi ili demantuje bilo bi korisno.

Ovi problemi ne postoje samo kod nas. U Americi se vlasnici zemlje plaše da im se na njihovom posedu ne otkrije nešto od prirodnog značaja, tipa retka vrsta životinja ili ptica, koje bi sa sobom povuklo ograničenje razvoja prostora koje, verujem, izdaje federalna Agencija za zaštitu okoline. Beogradski primer sa ratnim ostrvom je takođe interesantan. Zbog ptica koje migriraju na jug ograničena je gradnja. U Kairu su upravo najskuplje nekretnine i hoteli na ostrvu koje je sličnih dimenzija kao ratno ostrvo. Ono je povezano sa jednim ili dva mosta sa obe obale gde su izgrađeni mnogi stambeno ugostiteljski kompleksi. Mislim da bi to moglo da bude i sjajno rešenje za Ratno ostrvo.

Kako je slučaj Mokra Gora sada pred vrhovnim sudom, nadam se da će sud proceniti da je raspolaganje privatnom imovinom od većeg značaja od očuvanja privatne svojine, što naravno ne znači propast Mokre Gore već samo ograničava bahatost izabranih predstavnika vlasti.

28 March 2009

Kako zakrpiti rupe?

Posle svake zime, ulice i putevi su puni rupa. Budući da će Republika, kao meru štednje, smanjiti transfere lokalnim samoupravama, verovatno ćemo lomiti kola negde do avgusta.

Rešenje za rupe može biti i tržišno - reklamiranje. Naime, KFC je preuzeo na sebe obavezu da zakrpi rupe u Luisvilu u Kentakiju, a grad im dozvoljava da na asfalt stave svoj logo.


Tužna i vesela vest

1) Prava vest za danas kada treba da odlučite da li da ugasite ili upalite svetla (vidi post ispod). Kalifornijski zakonodavci razmatraju mogućnost da zabrane automobile crne boje. Naime, tamne boje privlače sunce, usled čega se ovi automobili zagrevaju brže od svetlih, što onda zahteva veću upotrebu energije za klima uređaje u njima. Vidite, kada jednom pustite duh iz boce, sve nebuloznija opravdanja će biti uzimana za ozbiljno i neka od njih već uspevaju da postanu zakon. Ovo još nije dostiglo onog ekonomistu koji je dokazivao da je bicikl loš za okolinu jer ljudima produžava životni vek zbog čega emitujemo više ugljen-dioksida, ali ovakvi slučajevi se gomilaju, sve su manje smešni i polako ali sigurno klizimo u apsurd.

2) Sa svetlije strane, konačno jedan skeč u rangu sa Monti Pajtonovim fudbalskim mečom filozofa: Onion javlja da je praški aerodrom "Franc Kafka" proglašen za najotuđujući aerodrom na svetu.

Dva praznika

Sutra u 20 30h po lokalnim vremenima milioni eko-mentola sirom sveta na primeren nacin ce demonstrirati sustinu svoje filozofije tako sto ce na sat vremena pogasiti sva svetla i ostaviti zemlju u mraku. Mracnajci ce izmedju ostalog pogasiti svetla na Empajer Stejt Blidingu u Njujorku, na Ajfelovoj kuli u Parizu, Golden Gejt mostu u San Francisku i drugim brojnim spomenicima svetla ljudske kreativnosti i genijalnosti.

Nasuprot ovom satu horora i mraka koji treba da najavi buducnost koja nas s eko-mentolima ceka, paralelno ce biti organizovan "Sat ljudskih dostignuca". Poziv na ovaj spektakl je uputio think tank Cometitive Enterprise Instiute, a prihvatili brojni pojedinci i institucije. Ovaj praznik je zamisljen kao sat svetla. U sklopu njega, ljudi ce biti pozvani da popale sva svetla koja mogu tokom tog istog sata, da voze kola, pojacaju grejanje, odu na veceru s prijateljima i slicno. To ce biti proslava svetla i energije koja daje zivot. Nadasve proslava dostignuca coveka i civilizacije.

Citajte Trzisno Resenje sutra uvece po vasem lokalnom vremenu, pod jasnim svetlom. I osvetlite i kucu lepo. I ne dozvolite da vam bude hladno. I nabacite neki komad svinjetine na tiganj. Dok jos mozete...

27 March 2009

Reintegracija monstruma

Jozef Fricl, bečki tamničar, silovatelj i ubica bebe, će kaznu služiti ne u zatvoru nego u psihijatrijskoj ustanovi; po zakonu je imao pravo da izabere jednu od tri ponuđene ustanove; i izabrao je jednu u podnožju Alpa, sa čistim vazduhom, gde će moći da uživa u pogodnostima biblioteke i fitnes centra, da se pridruži horu i uzima časove tenisa. Pogledajte ovde.

Objašnjenje jednog zvaničnika je da austrijsko društvo nema za cilj da kažnjava osuđenike, nego da ih reintegriše. Suprotno moralnim normama, zdravom razumu i nauci, koja potpuno odbacuje ideju da se monstrum od četvrt veka, verovatno rođeni monstrum, može nekako popraviti.

Suprotno i ekonomsko-pravnom rezonu, jer i monstrumi su racionalna bića i kao takva sada vrlo dobro znaju da ih posle ovakvih stvari ne čeka električna stolica nego Alpi. A nema sumnje da se i sam Fricl svih ovih godina uzdao u to.

Ali to je za kvaziintelektualne evropske progresivce vrhunac civilizacije.

Blistavi um u borbi protiv divljaka

Niš je imao najveći porast broja nezaposlenih posle Novog Sada u Januaru mesecu kada je registrovano još 1,064 nezaposlena. Niška vlada se krajnje kreativno uhvatila u koštac sa problemom. Odlučili su da zabrane rad.

Ovde su stari postovi na taksi temu. Sve je već rečeno.

Zločin bez žrtve

Republičko javno tužilaštvo će pokrenuti istragu protiv devojke koja je u kvizu Trenutak istine rekla da daje pare na kamatu. Zelenašenje je nažalost krivično delo. Meni je njeno objašnjenje sasvim logično: To su moje pare, nisam ih ukrala! Svaki dinar sam pošteno zaradila od striptiza! Tačno je da sam nekim ljudima pozajmljivala novac kad im je bio potreban... Recimo, ja im dam 500 evra, a oni meni na taj iznos daju 50 evra. Pare su moje i mogu s njima da radim šta hoću.

Inače pozajmljivanje novca uz kamatu je zabranjeno u islamskim državama jer se smatra nemoralnim. Nisu muslimani ništa specijalni po tom pitanju, i katolicima je to jako dugo bilo zabranjeno (mislim do reforme crkve) pa su sav novac pozajmljivali od jevreja. Konačno i jevrejima su svete knjige ovo nemoralno ponašanje dozvoljavale samo prema strancima ne i braći po religiji. Jevreji nisu postali finansijski uticajna manjina samo zbog posebnog talenta (mada je verovatno i to bilo bitno) već zbog besmislenih pravila koje su ostalima nametale crkve i države.

Vrlo bizarno

Američki sistem poreza na dohodak je, po mom mišljenju, komplikovan do apsurda. Nivo komplikovanosti je toliki da se veliki broj ljudi svake godine plaši revizije poreskih organa, čak i ako su sve popunili najbolje što su znali, bez ikakve namere da ne plate porez. Jednostavno, ko će znati sve detalje?

Kao dobar primer komplikacije, Marginal Revolution linkuje na član poreskog zakona koji precizira u kojim slučajevima možete kidnapovano dete da prijavite kao odbitnu stavku. Mrzi me da prevodim, pa evo teksta na engleskom:

You may be eligible to file as head of household even if the child who is your qualifying person has been kidnapped. You can claim head of household filing status if all the following statements are true.

1. The child must be presumed by law enforcement authorities to have been kidnapped by someone who is not a member of your family or the child's family.
2. In the year of the kidnapping, the child lived with you for more than half the part of the year before the kidnapping.
3. You would have qualified for head of household filing status if the child had not been kidnapped.

This treatment applies for all years until the child is returned. However, the last year this treatment can apply is the earlier of:

1. The year there is a determination that the child is dead, or
2. The year the child would have reached age 18.

25 March 2009

Kraj recesije?

Sve je vise znakova da je, barem sto se SAD tice, recesija pri kraju, odnosno da je ekonomska aktivnost, kako to ekonomisti kazu "dotakla dno" i da pocinje da se oporavlja.

Cene kuca su tokom januara porasle 1,7%, prvi put posle skoro dve godine, pri cemu je u februaru prodaja kuca porasla 4,7%. To je prvi znak da je najgore proslo i da je najboljnija faza prilagodjavanja iza nas. Drugi vazan indikator koliko je kraj recesije blizu su industrije trajnih kapitalnih dobara jer one, pored gradjevine i kuca, bivaju najteze pogodjene recesijama. Posle visemesecnog kontinuiranog pada, koji je u januaru ove godine iznosio preko 7%, proizvodnja trajnih industrijskih dobara je u februaru porasla 3,4%. Posto su ova dobra u velikoj meri nespecificna proizvodna dobra, veliki porast njihove proizvodnje oznacava otpimizam poslovne zajednice u pogledu buducih performansi citave ekonomije (npr. kad prozivodnja celika i alumijuma raste to znaci da automobilska, traktorska i avionska industrija povecavaju naruzbine). Ekspanzija (izgleda) pocinje opet.

Kako je to zabavno. "Majka svih kriza", najgora ekonomska katastrofa posle Velike Depresije, koja je pokazala da je kapitalizam propao, zbog koje su marksisti poverovali da je ponovo svanulo njihovih pet minuta, prolazi posle nekoliko meseci, takoreci sama od sebe, pre nego sto je i jedna jedina mera predsednika Obame iz njegovog novog Njudila pocela da deluje. Stimulus plan od 800 milijardi dolara koji je trebalo da "spasi americku privredu od propasti" i "pokrene proizvodnju" je donet pre nesto vise od mesec dana, a podaci kazu da je privreda pocela da se oporavlja sama od sebe pre toga, otprilike u vreme dok je Obama polagao zakletvu, ili cak i nesto pre toga. Da ironija bude potpuna, jedine pare koje je federalna vlada vec potrosila na "resavanje krize" jesu Busovi i Obamini pokusaji da se lose banke spasu ubrizgavanjem skoro 1000 milijardi svezeg kapitala, sto je politika za koju postoji skoro opsti konsenzus da je bila cist fijasko, koji je samo pogorsao stvar.

Ovo samo dodatno pokazuje do koje mere je recesija iskoriscena kao izgovor za stvari koje je vlada htela da ucini i inace, ali ne bi bile popularne ili bi bih bilo teze prodati u normalnim uslovima: nacionalizacija zdravstvenog osiguranja, povecanje izdataka za obrazovanje, subvencije za zelenu energiju i jacanje sindikata. Obama je cak u jednom trenutku okrivio lose zdravstveno osiguranje i nedostatak cape-and-trade rezima za recesiju! Da ponovo parafraziramo sefa njegovog kabineta: "ne treba protraciti krizu". Ova kriza u tom smislu svakako nije protracena.

Pričajte sa predsednikom

Barak Obama je pokrenuo veoma zanimljivu stvar - preko sajta Bele kuće možete mu postaviti pitanja, kao i glasati za pitanja koja su postavili drugi ljudi. Predsednik će sutra odgovarati na neka od najpopularnijih.

Naravno, skeptik će odmah posumnjati da se radi o nameštenim pitanjima, ali, sve jedno, čak i ako je tako, mislim da ovu inicijativu treba pozdraviti. 

Što me dovodi do sledećeg sci-fi scenarija koji, čini mi se, nije tako daleko... Umesto da se TV program prekida kako bi nas informisali kako možemo da izbacimo nekoga iz kuće Velikog brata, Operacije trijumf, ili kako bi se prijavili za kviz, program se prekida uz sledeći tekst "Ukoliko ste za privatizaciju Telekoma Srbija, posaljite DA na 9991, a ukoliko ste protiv privatizacije pošaljite NE na 9991.". A onda, tri meseca nakon što su građani glasali za privatizaciju, na RTS-u se u 8 uveče organizuje emisija "Otvaranje ponuda" gde se otvaraju tri pristigle ponude, narod zatim glasa, a odabira se ona koja je dobila najviše glasova.

Pitanje koje se samo nameće je - da li bi takva direktna demokratija bila bolja od postojeće, reprezentativne?

24 March 2009

Opasnost solarne energije

Vrlo poucan clanak u New York Timesu. Dve grupe environmentalista se spore oko postavljanja solarnih ploca u pustinji Mojave u Kaliforniji. Naravno, sam reporter sve vreme spor pokusava da predstavi kao razumno neslaganje medju dobrim momcima, koje je izazvano realnim problemom konkurentskih ciljeva (obezbedjivanjem energije uz istovremenu zastitu okoline) i predvidja da ce se sporovi "uskoro razresiti".

Ali, u jednom trenutku stvarnost progovara uprkos njegovim zeljama; naime, on citira clana organizacije Sierra Club iz tog kraja (inace jedne od najmocnijih ekoloskih grupa za pritisak u Kaliforniji ali i SAD u celini). Taj ovako obrazlaze svoje protivljenje postavljanju ogromnog broja solarnih ploca u pustinji: "Deserts don’t need to be sacrificed so that people in L.A. can keep heating their swimming pools".

Problem sa envajornmentalistima nije zivotna sredina nego drustvo. I zato je u pravu Klaus kad kaze da nije ugrozena okolina nego sloboda. Predstavniku Sierra Cluba smeta to sto ljudi imaju energije, sto imaju cime da greju bazene, nervira ga bogatstvo i civilizacija, on misli da je nepromnjen izgled pustinje vredniji kao cilj od bilo kakvog ljudskog blagostanja. Siromastvo nije za njih cena koja se mora platiti jer dostupnih "cistih" izvora energije nema dovoljno da podrze na odrzivom nivou postojeci stil i standard zivota. Ne, oni misle da je siromastvo cilj samo po sebi, a civilizacija prokletstvo (nastavak kulta Franje Asiskog u modernom obliku), i protivice se svakom izvoru energije koji je efikasan, bile to solarne ploce u pustinji, nuklearne centrale, ugalj, nafta, gas, bilo sta.

Da biste stekli jasniju sliku o cemu govorim, evo nekoliko jednostavnih podataka koji sve govore. U ovom trenutku, ugalj, hidro i nuklearna energija su potpuno ekonomski odrzivi oblici energije. U Americi dobijaju subvencije od 0,44 centa do najvise 1,59 dolara po megavat/satu proizvedene energije. Zajedno sa prirodnim gasom, obezbeduju 99,5% energetskih potreba SAD (naravno uz uvoznu naftu). S druge strane, prozivodnja solarne energije dobija decenijama subvencije od oko 23 $ po megavat/satu a energija vetra oko 24$, dakle, 20 do 40 puta vise. Uprkos tome, njihov udeo u proizvodnji energije je jos uvek oko 0,5%. Sto ce reci da su groteskno neefikasni i nesposobni da konkurisu konvencionalnim izvorima energije.

Zbog toga je i "podeljenost" envajornmentalista oko obnovljivih izvora o kojoj govori clanak u NYT dosta varljiva. Jedni misle da nije steta zaradjivati milione na konto ekoloskog aktivizma i jacati svoj politicki profil i uticaj, uz lagano davljenje proizvodnje energije kroz cap-and-trade, jer "resenja" koja zagovaras ("renewables") ionako ne mogu funkcionisati kao zamena za ono sto unistavas, tako da kapitalizam kakvim znamo svakako nece opstati, dok drugo, fundamentalistickije krilo, veruje da ne sme biti nikakvog kompromisa ni odlaganja u pogledu unistenja civilizacije i da bazeni imaju biti zartpani u ime slobode kojota i pustinjskih kornjaca da setaju bez tih ploca koje bi ih nervirale. Sve je to u ovom trenutku bura u casi vode. Ako jednog dana solarna ili energija vetra zaista postanu realna alternativa konvencionalnim energijama, ovi "sporovi" ce nestati, budite sigurni u to. Solarne ploce ce univerzalno biti oglasene za neprijatelje zivotne sredine. Samo zato sto ce postati pouzdan prijatelj coveka. Ovaj ekstremista iz Sierra Cluba nagovestava ono sto bi mozda jednog dana moglo da postane opsti stav.

Fer trgovina

Nebojša Katić postavlja pitanje u novoj Politici "Da li je slobodna trgovina fer"? U tekstu ne daje baš sasvim jasan odgovor, ali izgleda da sugeriše da jeste, odnosno da se zahtevi za "fer trgovinom", zaštitom životne sredine i poboljšanjem položaja radnika u siromašnim zemljama svode na najobičniji protekcionizam razvijenih zemalja.

Jedna od retkih stvari sa kojima se ne slažem je tvrdnja da će se u najtežoj poziciji naći "države poput Srbije, koje su van regionalnih integracija, ekonomski beznačajne i zato bez jakog pregovaračkog aduta". Odnosno, tvrdnja je verovatno tačna, ali ne vidim Srbiju u toj grupi zemalja. Naime, Srbija nije van regionalnih integracija (bar ne u ekonomskom smislu) jer ima sporazume o slobodnoj trgovini sa celom EU (koji EU suštinski primenjuje od 2000. godine, a Srbija od 2009.), sa svim zemljama regiona, sa Rusijom, a pregovara se sa zemljama EFTA (Norveška, Island, Švajcarska, valjda Lihtenštajn), sa Belorusijom i Turskom. Sve u svemu, za nekoliko godina će Srbija imati skoro potpuno slobodnu trgovinu sa bukvalno celom Evropom, čak i ako nikada ne postane članica EU.

Naročito mi nije jasno zašto je Katić, ako već ovako razmišlja, bio protiv primene SAA? Da li misli da je moguće biti "regionalno integrisan", ali samo na izvoznoj strani?

Drug Wars

Glavna tema londonskog The Economista od 7. marta je bio rat protiv droge. U tekstu How to stop the drug wars, uredništvo poziva svetske lidere da legalizuju, a zatim regulišu, proizvodnju i promet narkotika.

Odličan tekst i vrlo hrabar potez za jedan ugledni mainstream nedeljnik.

23 March 2009

Peticija

Ali, činjenica da protekcionizam uništava blagostanje nije njegova najgora osobina. Protekcionizam uništava mir. To je razlog zbog koga bi svi ljudi dobre volje, svi prijatelji civilizacije, trebalo da ustanu glasno i otvoreno protiv ekonomskog nacionalizma, te ideologije sukoba, zasnovane na neznanju i sprovedene u delo putem protekcionizma.

To je iz peticije za slobodnu trgovinu koju je pokrenuo poznati libertarijanski aktivista Tom Palmer. Ceo tekst peticije, uključujući i srpski prevod, možete videti i potpisati ovde.

Milan Tarot - državni neprijatelj broj 1

Ili tako bar kaže Radiodifuzna agencija. Ko nam je kriv kada nismo na vreme shvatili njihove prave namere. Umesto da uvode red u radiodifuzni sektor da sprečavaju mešanje frekvencija (što je takođe besmisleno), oni se bave cenzurom sadržaja kablovskih kanala. Prvo su zabranili BK preko kablovske a sada i sve programe sa "nehrišćanskim" sadržajem. Šta je sledeće, zabraniće saopštenja određenih političkih stranaka?

22 March 2009

Porezima protiv krize

Ideja Vlade Srbije je sumanuta, naročito što je jasno da porez nije populistički usmeren na bogate, nego bi obuhvatio skoro sve. Klasična makroekonomska politika, bilo monetaristička bilo kejnzijanska je da se na krizu reaguje fiskalnom ekspanzijom, što znači ili smanjenjem poreza ili, u zavisnosti od ideologije, povećanjem potrošenje uz deficit. Od ta dva, u poslednje vreme je i u ekonomskom mejnstrimu, koji je ideološki levo od centra, smanjenje poreza uglavnom prihvaćeno kao bolje rešenje. Ali u svakom slučaju, konsenzus je da fiskalna politika mora biti ekspanzivna -- ili smanjenje poreza ili nemenjanje poreza a povećanje deficitarne potrošnje. Tako kažu osnovne makroekonomske teorije, a u praksi je povećanje poreza je kao opcija u krizi ubedljivo diskreditovano još od 1930-ih, kada je Herbert Huver na američku recesiju reagovao povećanjem poreza i carinske zaštite i tako po opštem mišljenju gurnuo zemlju u još dublju krizu. (FDR je posle dokrajčio.)

Jasno je da Vlada Srbije porez povećava pre svega da bi dobila kredit od MMF-a, a MMF kao i obično insistira na ograničenom deficitu. Ako nekome naložite da smanji deficit a ne tražite smanjenje potrošnje, time ga ustvari pozivate da poveća poreze. U nekim drugim slučajevima, MMF je povećanje poreza preporučivao i direktno. U raznim izveštajima oni povremeno govore o potrebi smanjenja državne potrošnje, ali kad dođe do pregovora za zajam, iz meni potpuno nerazumljivih teorijskih ili praktičnih razloga, uhvate se samo za deficit. Moguće je da većina makroekonomista ne razmišlja mnogo u terminima podsticaja i zato propušta da shvati koliko je sama visina poreskog opterećenja privrede važna. Ali čak i ako je tako, po bilo kojoj makroekonomskoj teoriji bi u slučaju ovakve krize trebalo da insistiraju ili na smanjenju poreza ili da olabave svoju opsesiju deficitom. Zašto MMF insistira na budžetskom deficitu po skoro svaku cenu i u bilo kojim uslovima, meni uopšte nije jasno i voleo bih da znam geneologiju te opsesije.

21 March 2009

Kao u Kini

Centralno planiranje u praksi:
Vranjske vlasti tvrde da su od Ministarstva rada i socijalne politike dobile zahtev da taj grad preuzme "svoje" Rome koji žive ispod beogradskog mosta Gazela.

Posle ovoga Ministarstvo će možda da sprovede prisilno kastriranje? Nehumano je rešavanje problema Gazela prinudnim preseljenjem u Vranje. Pretpostavljam da Romi koji tamo žive spadaju u socijalne slučajeve. Rešenje je da im grad plati iznajmljivanje stanova (izdavanjem vaučera). Izgradnjom novih naselja za Rome bi se samo nastavila njihova getoizacija. Već smo pisali o izgradnji socijalnih stanova.

Istiskivanjem posrednika se ne istiskuju njihovi troškovi

Zanimljiva rasprava u komentarima na Markov post o ceni mleka. Pitanje je da li bi svima bilo bolje da se zaobiđu posrednici?

Ruža:
Mleko je skupo zbog posrednika, koji zaradjuju na preprodaji mleka. Takvih je pojava u našoj državi mnogo u oblasti poljoprivrede. Kada npr. seljak kupuje veštačko đubrivo, njemu je đubrivo skupo iz istih razloga. Istisnuti otkupne stanice i firme koje odkupljuju mleko od seljaka pa ga preprodaju mlekarama.

Dejan:
Posrednici mogu da smanje troškove transakcija tako što efikasno obavljaju određene usluge ili funkcije. Čak i kad su proizvođači i kupci u istom gradu, transakcija između njih nosi svoj trošak. Ako npr. 4 kupca traže proizvode od 4 proizvođača, moguć broj transakcija je 16. Ako jedan posrednik opslužuje i proizvođače i kupce, broj transakcija se smanjuje na osam. Posrednici su specijalisti u omogućavanju transakcija (razmena). Oni pružaju vrednu uslugu zbog svog pristupa i kontrole važnih resursa koji se koriste u ispravnom funkcionisanju marketinških kanala.

Prilika za MMF

Pregovori vlade i MMF-a ulaze u završnu fazu. Vlada ima dva izbora ili da poveća prihode ili da smanji rashode. Iako na prvi pogled porez solidarnosti utiče na prihodnu stranu on će de facto uticati i na smanjivanje rashoda za plate u javnom sektoru, ali je politički bezbednije smanjivanje plata nazvati porezom solidarnosti. Moram priznati da kreativnosti vlade nema kraja.

Šteta je što se porez solidarnosti uvodi celoj privredi a ne samo budžetskim korisnicima. Ljudi koji rade u privatnom sektoru verovatno već osećaju posledice i ovo će za njih biti dodatan namet za razliku od garantovanih zarada budžetskih korisnika koje će po prvi put biti smanjene.

Dodatan razlog za smanjivanjem rashoda je i činjenica da ima sve manje zainteresovanih za državne obveznice. Samo 26% od ponuđenih državnih zapisa je prodato na poslednjoj aukciji. Ekonomija.org pravilno kritikuje Ministarstvo finansija i zbog ne objavljivanja detaljne statistike odnosno broja zainteresovanih kupaca, što je do sada bila praksa. MMF je sada u situaciji da pritisne vladu i zahteva dalje smanjenje rashoda jer alternativa praktično nema. Biće šteta ako propuste priliku i daju novac bez zahtevanja ozbiljnijeg smanjivanja javne potrošnje.

20 March 2009

Elephant in the room

Dan Tana napušta Zvezdu. Kaže i da bi se klub da dolazi iz neke zapadne zemlje odavno ugasio. Ono što želi da kaže je da se zna ko je vlasnik ovakav raspad sistema se ne bi tolerisao. Uopšte me ne iznenađuje činjenica da veliki privrednik Dan Tana nije uspeo da izvuče Zvezdu iz krize kao što je pre samo pet meseci obećavao. Zvezdin problem nije bilo loše rukovodstvo već sistem, odnosno vlasnička struktura kluba.

Ono što Dan Tana i njegov podjednako optimistačan i neuspešan prethodnik Toplica Spasojević očigledno ne razumeju, je Cepteru kristalno jasno. Ne tvrdim da ima neke korelacije, ali ne čudi me što je Cepter uspešniji i kao preduzetnik.

19 March 2009

Precenjena nezavisnost

I mediji su stali u red:
Glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Slobodan Reljić smatra da će pomoć medijima biti neophodna, ali je ujedno izrazio i sumnju da će se država, ukoliko pomogne medijima, odreći učešća u vlasništvu.

Pored toga ispada da je nezavisnost medija uslovljena i željom privrednika da se oglašavaju. Ako je ta pretpostavka tačna onda znači da građanima nije stalo do nezavisnih informacija. Naime, da su građanima nezavisne informacije prioritet onda bi bili spremni da plate više za njih. Pošto niko ne pomišlja da zarad nezavisnost svoje novine prodaje skuplje od nekog ustanovljenog standarda, onda sledi da građani ne cene posebno nezavisne informacije ili bar smatraju da su i sada informacije zadovoljavajućeg kvaliteta.

Pre će biti da je problem isti kao u Americi. Zbog pada ekonomske aktivnosti firmama se više ne isplati da se reklamiraju pa se tamo novine zatvaraju. Čisto poslovni razlozi. Ipak, nekako je lakše tražiti pomoć od vlade ako ih ubedite da su za sve krivi pokvareni tajkuni a ne loša poslovna politika.

Ko kaže da je u Srbiji nemoguće postići konsenzus?

DS, LDP, G17, naprednjaci, radikali, Veljini, svi se slažu - treba da udarimo bogate po džepu!

Da sam bogat, najozbiljnije bih razmislio o otvaranju računa u švajcarskoj banci... Možda bih zakazao i termin u kanadskoj ambasadi za iseljeničku vizu. Ko investira 400.000 dolara, može da traži državljanstvo.

Bojim se da u Srbiji duvaju veoma loši vetrovi - ako si bogat, odmah si sumnjiv da si mafijaš, a možda će uskoro da te nateraju i da nosiš žutu traku oko ruke, čisto da ne bi mogao da prevariš državu i kupuješ u socijalnoj prodavnici, iako na to nemaš pravo.

Voleo bih da se u Zakonu o zabrani diskriminacije našla i odredba da je zabranjeno diskriminisati na osnovu nečijeg bogatstva.

Jasna je meni želja vlade da politički što jeftinije izađe iz krize - bolje je da po džepu udariš 5%, nego 30% ili 50% stanovništva. Problem je samo ako upravo tih 5% stanovništva pravi 20 ili 30% GDP-ja. Ako oni počnu da rade samo 10% manje nego do sada, eto recesije.

Tadić broji samo do sto

Slobodan Antonić opet priča o brojevima. Naspram stotinak članova NVO stajali su milioni vernika, a političari znaju da na izborima odlučuju brojke.... vlada i Tadić izabrali NVO.

Da li to znači da Tadić ne zna da broji ili da Antonić preteruje sa brojem vernika i uticajem crkve? Pre će biti da je ovo drugo.

Projekat od najvećeg državnog značaja

Severna Koreja je, nakon deset godina istraživanja uspela da ovlada tehnologijom kako bi diktator konačno bio zadovoljan - napravili su pravu italijansku picu!

Što bi reko Mel Brooks u Smešnoj strani istorije "It's good to be king!"

Izborni sistem

Velika većina ljudi sa kojima sam razgovarao prethodnih godina na temu izbornog sistema u Srbiji smatra da bi bilo dobro da pređemo na većinski izborni sistem, što bi Srbiju verovatno dovelo do dvopartijskog sistema i jednopartijskih vlada. Jednostavno, stalne ucene od strane malih stranaka, smatraju ovi ljudi, drže Srbiju u stanju političke nestabilnosti. Mnogi takođe veruju da male stranke uspevaju da se dobro "ogrebu" na štetu države i društva.

Što se argumenta o nestabilnosti tiče, on je možda i tačan, ali ja mislim da stabilnost sama po sebi nije vrlina, jer sasvim sigurno ne želimo stabilno loše stanje. Znači, želimo da dobra vlada bude stabilna, ali i da loša vlada bude nestabilna. Meni se čini da je koaliciona vlada bliža ovakvom "idealu" od jednopartijske. Konkretno, koji motiv ima nepopularna i loša jednopartijska vlada da raspiše izbore? Nikakav. Ali, ako je vlada koaliciona, neki član koalicije može da pomisli da će rušenje loše vlade biti popularno i politički profitabilno. A to, valjda, upravo i želimo.

Što se "grebanja" tiče, argument deluje tačan. Ali... Kradu ljudi, a ne stranke. Da li imamo ijedan razlog da verujemo da će 25 ministara iz jedne stranke krasti manje nego 25 ministara iz 4 stranke? Jeste, ako sada uhvate nekoga da krade, njegova stranka može da pripreti izlaskom iz vlade i da tako spreči kažnjavanje. Ali, ako su svi iz iste stranke, značajno opada verovatnoća da će iko uopšte biti uhvaćen, a raste verovatnoća zataškavanja zarad mira u kući i boljeg uspeha na sledećim izborima.

Takođe, nisam uopšte ubeđen u to da bi se prelaskom na većinski sistem smanjile političke tenzije. Verujem da bi tenzije samo postale unutarstranačke. Možda bi se u javnosti stekao privid stabilnosti, ali bi stranački organi imali pune ruke posla da reše unutarstranačke sukobe. Mislim da nije dobro da se suštinske rasprave o državnoj politici vode daleko od očiju javnosti, na nekim partijskim sastancima. Javna rasprava ministara o nekom pitanju mnogima smeta. Meni lično ne. Ja ne vidim ništa loše u tome da različiti ministri imaju različite stavove o određenim pitanjima i da te stavove javno iznesu, PRE nego što se donese odluka. Kada se odluka donese, razlika ne bi smelo da bude.

Jedan od bitnih argumenata za prelazak na većinski sistem je što bi to svakako dovelo do boljeg funksionisanja parlamenta jer poslanici više ne bi (toliko) zavisili od svoje stranke, već bi predstavljali određenu opštinu. Samim tim, morali bi dobro da razmisle pre nego što urade bilo šta nepristojno.

A to i jeste jedna od ključnih manjkavost postojećeg sistema, to što poslanici nisu nikome odgovorni osim šefu stranke, koji ima njihovu potpisanu ostavku. Poslanik nije tu gde je zato što je pametan, elokventan, dobar govornik ili dobar lažov, već zato što je iz nekog razloga simpatičan šefu stranke. Možda zna dobro da priča viceve, ili lepo da peva, ili da organizuje dobre žurke, ili zna da nabavi dobro pečenje, pa ga je predsednik tako zapazio.

Meni se čini da bi najbolje rešenje bilo neko između proporcionalnog i većinskog. Jedna mogućnost je da stranka nema nikakvog uticaja na naknadni izbor poslanika, već da poslanici postaju tačno onim redom kojim su navedeni na izbornoj listi.

Mleko je mnogo skupo

Kaže Ministarstvo poljoprivrede i predlaže limitiranje marže na 5%.

Možda mleko i jeste skupo, ne znam. Ako jeste, to može da bude posledica nekog od sledećih faktora: niska produktivnost i visoki troškovi proizvodnje mleka kod naših farmera, niska produktivnost ili monopolski položaj uzrokovan visokim barijerama ulasku u granu prerade mleka i visokim carinama na mleko, ili visoka marža trgovaca. Visoka marža trgovaca može da bude rezultat visokih troškova prodaje mleka ili monopolskog položaja nekih trgovaca, a koji je uzrokovan visokim barijerama ulasku u granu maloprodaje.

Ministarstvo poljoprivrede ima dosta instrumenata kojima može da utiče na ove faktore - može da subvencioniše uvođenje novih tehnologija na farmama, može da obori carine ili da olakša uslove za otvaranje mlekara, može da preko Ministarstva trgovine i Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranja predloži usvajanje zakona kojima bi se olakšalo otvaranje maloprodajnih objekata.

Sve u svemu, ograničavanje marži na 5% je loša mera. Ako ništa drugo, otkud znaju da je 5% uopšte dovoljno da se pokriju troškovi čuvanja mleka u frižiderima, ili troškovi vraćanja mleka koje se pokvarilo? Ako 5% nije dovoljno da se pokriju osnovni troškovi, niko neće biti lud da prodaje mleko.

18 March 2009

Finansiranje talenata

Srbija se redovno skandalizuje nad odbijanjem nadležnog ministarstva da finansira neko posebno talentovano dete. Poslednji put je to bio mladi matematičar koji osvaja medalje na takmičenjima, zbog čega je njegova porodica došla na ideju da od države traži dodatno finansiranje. Pošto nije ispunjavao starosni uslov odbijen je, a srpsko javno mnjenje, od Peščanika do Nove srpske političke misli, se ujedinilo u osudi ove škrtosti.

Šta je u pozadini ovako jedinstvenog apela za državno finansiranje mladih talenata? Jedna mogućnost je da je apel moralne prirode, ali jako je teško razumeti zašto bi bilo tako. Razumljivo bi bilo da postoji moralna saglasnost za, recimo, pomoć osobama sa posebnim potrebama. Ali pomoć posebno talentovanima je upravo suprotno od toga, jer su posebno nadareni ljudi, sama reč nam kaže, već rođenjem stavljeni u privilegovane pozicije u odnosu na ostale. Dodatno državno finansiranje privilegovanih je u suštini jedna antisocijalna mera, suprotna uobičajenim moralnim normama. Čak i za one koji obično podržavaju socijalnu preraspodelu dohotka, finansiranje posebno talentovanih je, sa moralnog aspekta, naopako. To je uzimanje od manje nadarenih i sa, u proseku, lošijim životnim perspektivama, da bi se davalo onima koji imaju najveće šanse da postanu slavni, cenjeni ili bogati.

Moralni argument, dakle ne stoji. Druga mogućnost je da se o tome razmišlja ekonomski. Ekonomski argument glasi da ako sada država finansira talente, u budućnosti ćemo svi imati koristi od toga. Problem sa ovim ekonomskim rezonom je što je bez ikakve teorijske ili empirijske podrške. To da svi ili veliki deo nas može nekako imati buduće koristi od današnjeg posebnog finansiranja talenata, moralo bi da se zasniva na pretpostavci da talentovani ljudi vanredno doprinose domaćem ekonomskom rastu. Ali to je veoma sumnjiva pretpostavka.

Postoje dva osnova ekonomskog rasta – ‘smitovski’ i ’prometejski’. Smitovski rast, nazvan tako po Adamu Smitu koji je to prvi potpunije objasnio, proizlazi iz podele rada i efikasne alokacije resursa. Svi koji u zemlji nešto trguju ili proizvode, time istovremeno doprinose poboljšanju položaja svih nas jer upošljavaju resurse i pronalaze im najefikasniju upotrebu. Što je tržište slobodnije, što su regulatorne smetnje i poreska opterećenja manji, to je veći potencijal za ekonomski rast koji u Srbiji na ovaj način stvara stotine hiljada malih preduzetnika. Drugi izvor rasta je prometejski. Prometej je doneo vatru ljudima, a prometejski rast je ekonomski napredak koji nastaje kao posledica razvoja novih tehnologija. Danas prometejski rast znači korišćenje fundamentalnih istraživanja sa vrhunskih svetskih univerziteta, ali još više inovacije privatnih firmi kao što su Microsoft ili Google.

Kad se pogleda iz čega ekonomski rast nastaje, šanse da se stipendiranje nekog mladog talenta profitabilno vrati zemlji se, sa dve decimale, mogu zaokružiti na nulu. Za glavnu polugu ekonomskog rasta, smitovski rast, koji nastaje kroz spontano funkcionisanje tržišta, nisu potrebni genijalni ljudi. Potrebna je sloboda privatne ekonomske inicijative i dobar rad sudova, a potencijalni preduzetnici se sami pobrninu za ostalo. Oni prate svoj lični interes, ali korist od toga imamo svi, čak i pasivni posmatrači.

Prometejski rast takođe više zavisi od poslovnog okruženja nego od broja genija sa domaćim pasošem. Svetsko tržišne radne snage je fluidno i veza između domaćeg genija i domaće ekonomije je vrlo slaba. To najizrazitije pokazuje slučaj SAD, koje vrlo malo finansiraju domaći talenat, ali čije firme i privatni univerziteti na svoju ruku masovno uvoze strani talenat. Za prometejski rast ustvari nije potrebno imati genije, nego imati okruženje koje stimuliše upotrebu genijalnih ideja. Jedan ekstremni primer ove distinckije je pronalazak parne mašine, za koju su utvari znali još stari Egipćani, ali su je koristili samo kao kuriozitet, za otvaranje vrata na biblioteci. Suština je da nisu nedostajale genijalne ideje, nego da robovlasničko društvo nije bilo okruženje koje je stimulisalo ekonomsku upotrebu ideja u praksi.

Svako insistiranje da je finansiranje posebno nadarenih ekonomski dobro za zemlju je, prema tome, nerazumevanje suštine ekonomskog rasta. Najveći deo rasta ne stvaraju geniji nego preduzetnici. Naravno, kad bi postojao moralni razlog za stipendiranje mladih i talentovanih ljudi, onda bi to, bez obzira na neprofitabilnost takvih inicijativa, bio dobar argument. Ali slučaj je obrnut jer se ovde, uz ekonomsku neopravdanost, govori o preraspodeli od siromašnih prema bogatima ili od netalentovanih prema talentovanima, što je po prirodi antisocijalno i nemoralno.

17 March 2009

Ekonomija.org

Ne znam da li je već pominjano ali naišao sam na interesantan srpski sajt o ekonomiji (ekonomija.org). Sajt vodi nekoliko ekonomista koji skoro dnevno objavljuju mišljenja o ekonomskim temama na sajtu. Članci su duži od postova na TR i strogo se drže ekonomije. Sviđa mi se što tamo mogu da nađem dosta statističkih podataka o srpskoj ekonomiji.

Što se tiče njihovih stavova, reklo bi se da pripadaju ekonomskom mainstreamu. Predlog nekoliko autora za izlazak iz krize podrazumeva između ostalog: finansiranje javnih radova (putevi, škole, obdaništa i sl.), subvencionisanje banaka, garantovanje kredita bankama, značajno smanjivanje kamatnih stopa jer ne daju efekte u obuzdavanju inflacije (!?), organizovanje ekonomske i diplomatske ofanzive za pronalaženje stranih investicija, odbranu kursa ali samo u izuzetnim slučajevima. Doduše predlažu i smanjivanje javne potrošnje (plate, dotacije, transferi, javne nabavke) ali se većina mera svodi na stvaranje potražnje.

Očigledno se oko značajnih pitanja ne slažemo, ali će svakako biti interesantno pratiti njihov rad. Živela konkurencija!

Kako unaprediti kvalitet igre?

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić najavio je da će 2010, a najkasnije 2011. godine, u srpskom fudbalu biti ograničen broj stranaca, jer zbog njih domaće nade ne dobijaju šansu. Stranci su samo skuplji, ali ne i bolji od naših mladih igrača. Zato ćemo uskoro razgovarati sa klubovima na tu temu i preduzeti mere.

I u ostatku teksta ima bisera.

16 March 2009

Naprednjaci su u pravu

Sramota je što je država finansirala snimanje filma Sveti Georgije ubiva aždahu. Naprednjacima smeta što autori koriste previše umetničkih sloboda i pritom falsifikuju istorijske činjenice. Mene ne zanima ko je u pravu po pitanju istorije, ali je očigledno da kada država finansira umetnost uvek će neko biti uvređen ili razočaran. Stvarno nema razloga da se novcem poreskih obveznika plaća njihovo vređanje. Ukidanje državnog finansiranja umetnosti je jedino rešenje.

Ko još nije pročitao neka pročita stari Ivanov post na sličnu temu.

15 March 2009

Trg plača

Blic piše da okruzi, kojih u Srbiji ima 29, služe otprilike samo za uhlebljenje političara. Nije da se nisu trudili da saznaju ali niko od pozvanih sagovornika nije mogao da im objasni svrhu postojanja okružne administracije. Koliko je meni poznato u praksi oni eventualno služe samo da koordiniraju rad ministarstva sa raznim opštinama i institucijama (bolnice, škole i sl.). Umesto da ministarstvo šalje obaveštenje na 276 adresa šalju samo na 29, koje posle bude prosleđeno opštinskim administracijama. Ali u suštini slažem se sa Blicovim zaključkom, ne služe ničemu a toliko i koštaju (4 miliona evra godišnje).

Sa druge strane razumem problem političkih partija. Potrebno je nagraditi ljude koji su volontirali u kampanji ili za vreme kada stranka nije bila na vlasti. Nekada i godinama. Sasvim je logično da im se nekako oduže za trud. Takođe, logično je da novi ministar ili predsednik opštine oko sebe ima ljude u koje ima poverenja. Problem je što se to kod nas uglavnom rešava stalnim zaposlenjem. Bolja alternativa je da se određena radna mesta u ministarstvima i opštinama klasifikuju kao mesta za politčka postavljenja i da su privremenog karaktera. Sa novim izborima na ta mesta bi bili postavljani novi ljudi što bi sprečilo rast broja zaposlenih. Nema razloga da se u ministarstvima praktično menjaju samo ministri, sekretari i pomoćnici (koji nekada i ostanu stalno zaposleni u instituciji ali na drugoj funkciji). U Američkoj federalnoj administraciji postoji 9,051 političkih postavljenja koji u januaru svake postizborne godine traže posao. Broj političkih postavljenja i kod nas treba povećati.

Koga zanimaju kritike rada političkih kadrova može da pogleda ovaj tekst. Mene nisu ubedili.

Obama i Staljin

Ne, nije to sto mislite. :)

Obama je odrzao pre neki dan velicanstven govor predstavnicima americkog biznisa gde je govorio o vrlinama slobodnog trzista i sebi kao o odlucnom zagovorniku trzisne ekonomije: "I was always been a strong believer in the power of the free market. It has been and will remain the very engine of America’s progress - the source of a prosperity that has gone unmatched in human history. I believe that jobs are best created not by government, but by businesses and entrepreneurs like you who are willing to take risks on a good idea. And I believe that our role as lawmakers is not to disparage wealth, but to expand its reach; not to stifle the market, but to strengthen its ability to unleash the creativity and innovation that still makes this nation the envy of the world".

Prosto da ne poverujete da je to isti covek koji je u kampanji govorio da hoce da spred-the-wealth-around, da je najveca tragedija pokreta za ljudska prava bila sto nije obezbedio ekonomsku redistribuciju na sirokoj skali nego se samo borio za ljudska prava preko sudova, i koji je za samo mesec i po dana na vlasti uspeo da poveca federalnu potrosnju sa 16 na 22% GDP a deficit sa 400 milijardi na 1200 milijardi dolara. Posto mu je postavljeno pitanje koje je ukazalo na taj neskalad izmedju njegovog govora i onog sto inace radi ili govori, Obama je pojasnio da njegovo povecanje potrosnje i drzavne regualcije nije sracunato na to da oslabi kapitalizam, vec da ga ojaca, da je to privremena mera koja treba da pomogne kapitalizmu da ponovo postane mocno orudje privrednog rasta.

I tu sad dolazi drug Dzugasvili. U jednom od svojih radova, pokusavajuci da objasni ocigledan nesklad izmedju osnovne teorijske postavke Marksizma/Lenjinizma o odumiranju drzave u komunizmu i ociglednog fakta njenog nevidjenog jacanja i narastanja u SSSR, on objasnjava da se radi o dijalektickom razvoju: da bi drzava mogla da nestane, ona prvo mora da ojaca do maksimuma, da bi onda, u drugom koraku, po Marksovom znamenitom zakonu negacije negacije doslo do njenog dijalektickog samoukidanja.

Slicno tome, izgleda i Obamin kapitalizam mora da bude spasen tako sto ce prethodno da bude unisten, da bi onda dijalekticki vaskrsao iz sopstvenog pepela...

13 March 2009

Samuelson i Friedman

NIN prevodi intervju sa Paulom Samuelsonom:

Pitanje: Nadživeli ste Miltona Fridmana (preminuo 2006), a sada su i vaše kejnzijanske ideje nadživele njegovu radikalnu ideologiju slobodnog tržišta. Da li se ekonomija vratila u stanje u kome je bila kada ste se vi njome počeli baviti?

Samuleson: U pravu ste. ... Sada vidimo koliko je Milton Fridman grešio tvrdeći da tržište može da se reguliše samo. Danas shvatamo koliko je Regan pogrešio kada je izjavio da vlada nije rešenje već problem. Danas se ideologija koja je bila dominantna poslednjih decenija pokazuje kao pogrešna.Danas svi shvataju da, suprotno prethodnom uverenju, problem ne može da bude rešen bez učešća vlade. Danas ponovo prihvatamo Kejnsovu ideju po kojoj poreska politika i deficitna potrošnja igraju glavnu ulogu u vođenju tržišne ekonomije. Voleo bih da je Fridman poživeo da vidi kako je njegov ekstremizam doprineo uništenju njegovih ideja.


Da li je ovo tačno? Ne mislim na pitanje da li je tačna teorija da je slobodno tržište izazvalo krizu i da je država rešenje a tržište problem -- naravno da nije. Krizu je izazvao najregulianiji segment dva najregulianija tržišta -- finanijskog i nekretnina, o čemu smo na drugim mestima pisali. Ali da li je tačno da je sada nekako prihvaćeno da su se Friedmanove ideje ispostavile pogrešnim i da su se ekonomisti vratili kejnzijanskim rešenjima?

Po računu Luigia Zingalesa, ako pogledate najprestižniji mejnstrim žurnal, American Economic Review, od 12 relevantnih makroekonomskih radova tokom 2008., samo jedan od njih je na liniji kejnzijanke poreske politike. A onda, ako pogledate 37 ekonomskih Nobelovaca u poslednjih 20 godina, četvorica su makroekonomisti i nijedan od njih se ne može opisati kao kejnzijanac. I to govorimo o mejnstrim profesiji koja nikad nije bila gadljiva na intervencionizam. Zato je krajnje nejasno na osnovu čega Samuelson ovo tvrdi, osim ako ne gleda šta radi Obamina adminitracija i druge vlade. Ali gledajući šta rade države nećete dobiti dobar odgovor jer one nikada nisu prestajale da budu kejnzijanske. To su političari i oni kad već ne mogu marksizam guraju makar kejnzijanizam. Ekonomisti, sa druge strane, (više) većinski ne misle tako.

12 March 2009

Brojevi se ne računaju

Slobodan Antonić tvrdi da su bitni brojevi prilikom donošenja odluke o ukidanju diskriminacije u Srbiji. Naime, u jednom uglu stoje milioni vernika koje predstavljaju verske zajednice, a u drugom nekoliko nevladinih organizacija sa par stotina članova, tako da ne bi trebalo da bude teško doneti odluku o izmeni zakona.

Brojevi, na sreću, nisu uvek bitni. Kada bi se sve odluke donosile prostom većinom, šta bi sprečilo 51% ljudi da pošalje u zatvor 49%? Individualne slobode moraju biti zaštićene bez obzira na njihovu popularnost i uglavnom su garantovane ustavom. Pravo je pitanje da li se predloženim izmenama zakona od strane SPC zaista ugrožavaju individualne slobode? Ja mislim da to nije slučaj. Naš Ustav tvrdi da su svi građani Srbije jednaki pred zakonom, pa je bilo koja diskriminacija posledično neustavna. Nije potreban zakon za zabranu diskriminacije ako je već ustav zabranjuje.

U ovom konkretnom slučaju se uglavnom priča o diskriminaciji gej osoba iako SPC ima nešto duži spisak problema. Gej brakovi, o čemu se najviše priča iako nije obavezno pitanje koje se rešava ovim zakonom, su popularna tema svuda u svetu pa čak i u progresivnoj Kaliforniji gde su zabranjeni (brakovi ne i overavanje partnerstva) referendumom prošle godine. Tamo je sada na potezu vrhovni sud države. Ono što ja ne razumem je zašto su brakovi (gej ili strejt) uopšte stvar od interesovanja države. Zašto državna ustanova mora da overi brak? U Americi postoje dva praktična razloga za državno mešanje: različita poreska politika prema pojedincima i prema bračnim parovima i podela imovine prilikom razvoda. Kod nas nema značajnih razlika u oporezivanju (ako uopšte ima nekih olakšica) tako da ostaje samo podela imovine. Kako će se imovina deliti prilikom razvoda bi trebalo da bude stvar dogovora između osoba koje stupaju u bračnu zajednicu a ne da predstavlja nametnuto rešenje od strane države.

Ako dvoje (ili više) ljudi, bez obzira da li su gej ili strejt, žele da stupe u zajednicu bilo bi dovoljno da međusobno potpišu ugovor i overe ga u sudu kao što se i radi sa ostalim ugovorima. Ugovor bi morao da definiše način raspodele imovine prilikom razvoda i verovatno preduslove za razvod (raskid ugovora). Ko želi može da se venča u crkvi, sinagogi, džamiji ili drugoj instituciji morao bi to da uradi po njihovim pravilima. Da li će one prihvatati gej brakove ili ne bi bila isključivo njihova stvar. Na ovaj način bi izbegli nametanje moralnih standarda jedne grupe drugoj. Jedini preduslov je da se država povuče iz posla overavanja ljubavi.

Ukoliko bi i sa ovakvim sistemom neko želeo da spreči gej populaciju da stupa u zajednice (bračne ili partnerstva svejedno) onda bi to predstavljalo očiglednu nameru moralnih autoriteta da ukidaju lične slobode. Nažalost, mislim da je u Srbiji upravo to problem.

11 March 2009

Guverner i makroekonomija

Ne razumem makroekonomsku teoriju guvernera Jelašića. Iz nekog razloga on fiskalnoj politici pridaje ogromnu makroekonomsku važnost. Kad je problem inflacija, on govori kao da je javna potrošnja generiše i kao da monetarna politika sa tim nema ništa. Sada kad je problem finansijska kriza, on u najnovijoj prezentaciji sa savetovanja na Kopaoniku opet govori o fiskalnim rešenjima. Kaže da se na krizu može reagovati daljom privatizacijom ili pozajmljivanjem od MMF-a, ali da bi bolje od toga bilo da se smanje javni rashodi i povećaju prihodi.

Ja prosto ne razumem kakve veze budžet ima sa ovom krizom, kao što nisam razumeo ni kakve veze je imao sa inflacijom. Smanjenje javnih rashoda je uvek dobro, povećanje javnih prihoda loše, ali iz mikroekonomskih, a ne makroekonomskih razloga. Sadašnja kriza u Srbiji je kriza prestanka dotoka stranih investicija i ostalog priliva, kao i pada inostrane tražnje. To onda sa jedne strane stvara problem realnom sektoru, koji se mora prilagoditi smanjenjem aktivnosti i zaposlenosti, a sa druge strane manji priliv deviza po svim osnovama čini problematičnim održanje kursa dinara. Odgovor centralne banke koja ima plivajući kurs i kojoj se tope devizne rezerve bi trebalo da bude dalja depresijacija kursa, ali pošto bi veća depresijacija stvorila problem onima koji su se zaduživali kad je evro bio jeftin, zajam MMF-a može biti srednje rešenje koje će ublažiti depresijaciju. Izbor je u suštini između trošenja deviznih rezervi, uključujući i pozajmljivanje, ili depresijacije koja bi dinar dovela na nivo koji ne bi topio rezerve. Najbolje bi bilo ni jedno ni drugo nego prelazak na evro, ali o tome se očigledno ne razmišlja. Kako god bilo, problem je isključivo finansijski i uopšte ne znam zašto guverner i dalje priča o fiskalnoj politici. Dilema je depresijacija dinara ili trošenje rezervi, a ne vidim kako taj izbor zavisi od budžeta.

10 March 2009

Cene stanova u Beogradu

U Rigi, prestonici Letoniji cene stanova su pre dve godine dostigle 2.000 evra po kvadratu. Od tada su pale za 50%.

Svaka analogija je slučajna.

09 March 2009

Konferencija o klimatskim promenama

U Njujorku se danas i sutra odrzava nova konferencija o klimatskim promenama u organizaciji Heartland Instituta iz Chicaga. Na prethodnoj koja je organizavana u martu prosle godine ucestvovalo je oko 400 naucnika, politicara, ekonomista i aktivista. Na ovoj drugoj bice izmedju 700 i 800.

Mnogi od najznacajnijih naucnika u oblasti klimatologije poput Richarda Lindzena, Roya Spencera, Nir Shaviva, Williama Graya, Jana Weizera, Johna Christyja, Syun Akasofua i mnogih drugih uzece ucesca na konferenciji. Jedna od glavnih zvezda je predsednik Ceske i EU, Vaclav Klaus koji je sinoc odrzao jedan od uvodnih govora, uz Richarda Lindzena, profesora klimatologije sa MIT. Glavna tema citave konferencije bice "Climate Chage - - Was it ever really a crisis?". Vec Lindzenovo uvodno izlaganje pokazuje zasto je tvrdnja o globalnom zagrevanju kao potencijalnoj krizi jasno pogresna.

U medjuvremenu, nekoliko stotina kilometara dalje, Obamina administracija u Washingtonu D.C. uzurbano radi na donosenju grandioznog cap-and trade programa za borbu protiv nepostojece opasnosti klimatskih promena. Rec je o sistemu racionisanja energije koji se protura pod sloganom trzisnog mehanizma da bi se izbegla odgovornost politicara za neminovno povecanje cena energije i troskova zivota koje taj program sa sobom nosi. Rec je zakamufliranom ali nista manje stvarnom porezu na koriscenje energije koji ce disproporcionalno pogoditi najsiromasnije gradjane, a goditi jedino lobijima firmi za prozivodnju zelene energije koji ce dobijati subvencije od vlade. Obama ce da propise smanjenje emisija CO2 15% do 2020, a onda ostavi siromasnom puku da za to plati kroz vise cene energije i svega sto koristi energiju (grejanje, hrana, prakticno svi proizvodi industrije), a svojim drugarima u eko-industrijskom kompleksu da pozanju stotine milijardi na racun konkurencije i poreskog obveznika kroz ceo taj korumpirani centralno-planski eksperiment.

To pokazuje koliko je bio u pravu Vaclav Klaus kada je tvrdio da nije ugrozena klima nego ljudska sloboda. Kao sto politicari koriste finansijku krizu kao opravdanje za sirenje drzavne uloge u ekonomiji i nametanje jedne vrste socijalizma, tako isto koriste i nepostojecu opasnost klimatskih promena za iste ciljeve. Charles Krauthammer je napisao da jedino efikasnije sredstvo socijalne kontrole i nametanja kolektivizma od racionisanja hrane - racionisanje energije. Upravo o tome se radi - o sistemu proto-komunistickog racionisanja energije kao orudju pojacavanja drzavne kontrole nad ljudskim zivotima. Jacques Shirac je svojevremeno rekao da Kjoto protokol treba uvesti i ako nema naucnih osnova za njega, jer je on zacetak globalnog upravljanja tj svetske vlade. Isto tako za Obamu danas cap-and-trade treba uvesti bez obzira ima li naucnih osnova za to, jer je on neophodan kao mocno orudje "prepravljanja Amerike" u pravcu socijalizma koje je on obecao u svom inauguralnom govoru i tokom kampanje. Sve ostalo je "zvaka za ludaka" kako bi rekli cinici.

08 March 2009

Nemojte zabranjivati rad!

Vlada Srbije, na predlog ministra Ljajića, razmišlja o oktroisanom skraćenju radne nedelje kao meri za borbu protiv krize. Da ponovim. Da bi se izborila sa ekonomskom krizom, Vlada Srbije hoće da zabrani ljudima da rade koliko hoće. Ubeđeni su da će nas manje, a ne više rada, izvući iz krize.

Ova naopaka ideja je još jedna manifestacija česte zablude o ekonomiji kao zatvorenom sistemu sa fiksnom količinom ekonomske aktivnosti. Ovog puta broj radnih sati se tretira kao nekako zadat, a na nama ostaje da ih samo rasporedimo pravilnije među ljudima i povećamo zaposlenost. Ideja je mnogima bila primamljiva, više puta je isprobana i isto toliko puta je omanula. Poslednji put je sa eksplicitnim ciljem smanjenja nezaposlenosti to uradio Žospen u Francuskoj pre desetak godina i rezultati su bili poražavajući i po ekonomski rast i po samu zaposlenost. Evo jednog kredibilnog izveštaja o rezultatima. Pokazalo se da zabranom rada ne preraspodeljujete postojeći rad, nego smanjujete celu ekonomsku aktivnost. Nezaposlenost se ne smanji, nego ekonomija nađe ravnotežu na novom, nižem nivou, gde je ukupan proizvod manji.

Koalicija

Hugo Čavez je pozvao Obamu da sledi njegov put socijalizma. Obama je već polako krenuo tim putem, kaže Hugo, tako da ima nade. Kaže, ko je 1980-ih pretpostavljao da će SSSR propasti?

06 March 2009

Antikvitet

Mislim da kod nas državne investicije imaju malo učešće u formiranju BDP i da je privatna potrošnja bila najveća komponenta. Mislim da postoji prostor za pametno investiranje države i to u sektore koji imaju antiimportne i eksportne ciljeve, a pri tome koriste naše komparativne prednosti - poljoprivreda, energetika, infrastruktura.

To ne kaže ministar Mrkonjić, to kaže predsednik Saveza ekonomista Srbije, Dragan Đuričin. Zalaže se, u 21. veku, za državna ulaganja i to u smeru uvozne substitucije. To je jedna od retkih politika za koju više niko ne sumnja da je dala užasne rezlutate, da je udžbenički primer pogrešne teorije koja je propala i u praksi. Evo pominjao sam je i kao jednu od najvećih ekonomskih zabluda prošlog vremena. Primenjivana je od Indije, preko Afrike do Južne Amerike i već do 1970-ih je jednoglasno proglašena za promašaj. Posle toga se i dalje ponekad čuje od političara populista, ali odavno nisam čuo ekonomistu koji preporučuje državi da direktno ulaže u privredu da bi sprečila uvoz. Ustvari nikad nisam čuo ekonomistu da to kaže, na ovu ideju se može naići jedino u knjigama ekonomske istorije.

05 March 2009

Sudovi kao nužno zlo

Današnji citat dana, "Opasno je biti u pravu kada je država u krivu" je sjajan uvod za tekst iz Blica: Luka „Beograd“ je dobila po treći put sudski spor protiv grada u vezi sa imovinskim odnosima koji su vođeni poslednjih šest godina, ali isto tako grad ne odustaje od svojih zahteva da dođe do predmetnog zemljišta pravnim ili drugim putem jer je svestan njegove atraktivnosti. Uvod u novi politički kurs nametnuo je i sam Boris Tadić svojim izjavama da je došlo vreme kada kompanije moraju da iskažu društvenu odgovornost, te ako to ne preduzimaju, neko će morati da ih podseti na to.

Da li Đilas i Tadić (kao nekada Dinkić u vs. Astra banke ili Radiodifuzni savet vs. BK televizije) stvarno misle da rade u interesu građana ako odbijaju da sprovedu sudske odluke? Da li kao i Richard Nixon misle da predsednik ne može da uradi ništa nezakonito? Da li kao Tito smatraju da ne moraju da se pridržavaju zakona kao pijan plota?

Bez obzira ko je vlasnik Luke Beograd i na koji način je izvršena privatizacija ovog preduzeća, Đilas radi protiv interesa građana Beograda ako ne sprovodi sudske odluke. Naravoučenije ove priče je da je pravo kao i pravda krajnje subjektivna kategorija i da sudovi služe samo kao fasada vladavini prava čije odluke ne predstavljaju ništa više do interesantnog mišljenja o određenom sporu. Voleo bih da Međunarodni sud pravde donese odluku da je proglašenje nezavisnosti Kosova nelegalno da bih mogao da posmatram naše političare kako se zalažu za promociju vladavine prava.

Socijalista amater

Ivan Marović ima interesantno zapažanje; tvrdi da je Obama socijalista amater. Naime, samo bi amater nacionalizovao preduzeća koja ostvaruju gubitak. Umesto da se ugleda na prekaljene socijaliste iz Rusije ili mlade lavove iz Južne Amerike, koji nacionalizuju isključivo najprofitabilnija preduzeća koja se bave proizvodnjom i preradom nafte Obama kupuje banke i osiguravajuća društva pred bankrotom koje bi svaki ugledni socijalista pustio da propadnu. Amaterski, nema šta.

Oglasom protiv suvereniteta

Ministar za Kosovo je zatečen pošto je Blic objavio oglas kosovske agencije za privatizaciju:
Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo i nije normalno da u beogradskim novinama izlaze dokumenta sa grbom i imenom Republike Kosovo?! Ovo je strašan skandal! Sramota! Zaista nemam reči! Šokiran sam! Ne znam koliko to košta, ali bez obzira na pare, ovo je grdna sramota! Ovim bi moralo da se pozabavi Ministarstvo kulture, u čijoj su nadležnosti mediji...

Sa njim se slaže i sam urednik Blica dok istaknuti radikali tvrde da se time podriva i ustavni poredak zemlje. Apsolutno niko nije stao u odbranu slobode govora koja je valjda takođe predviđena ustavom. Razumem zašto pojedinci smatraju da je objavljivanje ovakvog oglasa sramota ali tražiti cenzuru i kažnjavanje medija, što i radi pomenuti ministar, je daleko tužnije.

Novi blog o Telekomu

Proverite odličan blog jednog našeg čitaoca i posebno poslednji tekst o Telekomu sa detaljnom analizom cena i usluga. Evo zaključka:

Rešenje za prestanak takvog jednog vida suptilne pljačke je samo u totalnoj liberalizaciji tržišta fiksne telefonije bez ikakvih uslova, kvota, pravilnika, frekvencija i ostalih oktroisanih papirologija koje se proizvode pod izgovorom da koriste državi, a u praksi svima nanose štetu. I upravo je u tome kvaka sa svim našim javnim preduzećima i državnim firmama, agencijama i javnim servisima. Svi oni se osnivaju dekretima političke elite, finansiraju, subvencionišu ili kreditiraju iz budžeta, a sve pod visoko uzdignutim barjakom javnog interesa. Ali kad pokušamo da dokučimo šta je taj javni interes, da li je on jednak zbiru svih individualnih interesa dolazimo do nejasnih rezultata. Niti je iko zadovoljan radom takvih ustanova (u najboljem slučaju, ljudi su prema njima indiferentni) niti se zna koga se može pozvati na odgovornost za nerad i nemar, za pljačku i razbojništvo.

Krugman vs. Mankiw 2

Rasprava između Krugmana i Mankiwa se svodi na pitanje da li je vremenska serija američkog BDP-a trend-stacionarna ili ima jedinični koren. Pretpostavljam da mnoge ovaj post neće zanimati, ali se nekako osećam prozvanim budući da mi je tema na diplomskom upravo bila Stohastički i deterministički trend. Pod naizgled beznačajnom tehničkom raspravom krije se suštinska rasprava oko prirode ekonomskog rasta i poslovnih ciklusa.

Prvo kratak uvod o tome šta znači stacionarna serija i zašto je potrebno serije "stacionirati". Poenta je da manje-više sve ekonomske serije imaju neki dugoročni trend. Problem sa time je da ako pokušavaš da utvrdiš da li postoji i kakva veza između dve serije, uvek ispadne da neka veza postoji (tzv. Spurious Correlation). Zato je nužno odstraniti trendove pa tek onda videti da li serije zaista imaju ikakve veze. Da bi se serija stacionirala, bitna je vrsta trenda, odnosno da li je trend deterministički ili stohastički. Takođe, da bi mogao da "predvidiš" dalje kretanje neke serije, bitno je da znaš o kakvom trendu se radi.

Deterministički trend znači da se serija može predstaviti jednačinom u kojoj je jedina nezavisna varijabla vreme, recimo sa Y(t) = f[t] + e, gde je e nekakav slučajni šok. U ovakvom modelu, očigledno je da će Yt da raste ili opada sa protokom vremena u zavisnosti od konkretnog oblika funkcije f[t], a da su sva odstupanja od linije trenda slučajna. Ukoliko se desi da nekoliko perioda za redom e bude negativan, nema veze, možemo očekivati da će nekada i biti pozitivan nekoliko perioda za redom i da će se serija vratiti na funkciju trenda. Na prvi pogled, modeliranje bilo koje ekonomske serije ovako jednostavnom formolom deluje neozbiljno. Međutim, ako pogledate kretanje američkog BDP-a, deluje iznenađujuće blizu ove vrlo jednostavne trend linije.

Sa druge strane, serija može da ima i stohastički trend, koji se u najjednostavnijem obliku prikazuje kao Y(t) = Y(t-1) + e. Ovakva serija se naziva "slučajni hod", gde nekada malo raste, pa malo opada i tako stalno i kaže se da ima jedinični koren. Ako se sa desne strane seriji doda i neki fiksni broj a, onda serija može i da raste i da veoma liči na trend-stacionarnu seriju. Problem je u tome što je njena priroda sasvim drugačija, jer su svi prethodni šokovi "ugrađeni" u seriju i ne može se "nadoknaditi" gubitak, niti se može "izgubiti" dobitak ostvaren negde u istoriji.

Zašto je sve to bitno? Bitno je ako hoćeš nešto bitno da predvidiš, a oko toga se spore Mankiw i Krugman. A posebno je zanimljivo šta njih dvojica kažu. Umesto uobičajene levičarske priče o tome kako su poslovni ciklusi veliki problem koji zahteva angažovanje države, Krugman suštinski kaže "nakon recesije sledi period ubrzanog rasta, kako bi se GDP vratio na svoj dugoročni trend, tako da recesija ne ostavlja trajne posledice". Sa druge strane, Mankiw se slaže da će rast biti relativno visok, ali TEK kada do rasta dođe. Pošto mi ne znamo da li će do rasta ponovo doći 2010, ili tek 2015. godine, naša procena rasta u 2010. mora da predstavlja ponderisanu sredinu svih mogućih scenarija, a ne najoptimističniji slučaj.

Krugmanov argument je da sada postoji dosta proizvodnih kapaciteta koji su neupošljeni i koji mogu relativno brzo da ponovo budu upošljeni i da će to dovesti do visokih stopa rasta. I, to je verovatno tačno. Ali, pošto ne znamo da li će se to desiti sledeće godine (rast 5%) ili tek 2012. (pad u 2010. od 2%), onda treba da rast u sledećoj godini procenimo kao ponderisanu ssredinu ova dva moguća scenarija. Ako procenjujemo da su oba scenarija podjednako verovatna, onda treba da rast za sledeću godinu procenimo na nivou od 1,5%, iako znamo sa sigurnošću da on neće iznositi 1,5%.

Pošto se svi ovi brojevi svode na "mislim", "verujem" i "pretpostavljam", mislim da se pitanje može rešiti jedino opkladom. Dalje citiranje istorijskih podataka, koeficijenata korelacije i determinacije i vrednosti Dickey Fuller statistike neće razrešiti ovu raspravu.

04 March 2009

Krugman v. Mankiw

Greg Mankiw tvrdi da je Obamina administracija objavila precenjene predviđene stope rasta GDP. Paul Krugman stručno objašnjava zašto Mankiw nije u pravu a Obama jeste i uz to mu imputira zle namere. Ali Mankiw sada u postu odgovara na najbolji mogući način -- javno poziva Krugmana na opkladu. Stope rasta su precizna brojka i za par godina biće lako videti ko je bio u pravu. Nobelovac Krugman, za sada, ništa ne odgovara.

Kladionice sve popularniji metod predviđanja, ali istovremeno i test iskrenosti i kredibiliteta. Ako Krugman ne prihvati opkladu, kako za sada stoje stvari, šta to znači nego priznanje da ne stoji iza onog što sam tvrdi. Da preinačimo Vitgenštajna za današnje vreme kladionica: Ono o čemu se ne smemo opkladiti, bolje je da prećutimo.

Kako razmišlja direktor važne državne agencije

Srbija je raj za geopolitičare.

"Ovim tekstom pokušaću da objasnim zašto će kriza u svetu biti dugotrajna i gde je mesto Srbije u svemu tome. Izlazak iz finansijski velike i strukturno duboke krize moguć je samo na dva načina – iznalaženjem novih tehnologija ili ratom." -- kaže Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju.

Ako je izlazak iz krize moguć ratom, očigledno pitanje je zašto izazivati rat kad se isto može postići imitacijom rata da bi se izbegli ljudski gubici -- mogu se bombe bacati u okean, na kopnu kopati i zatrpavati rovovi, regrutovati vojnici i vojska marširati i vraćati se nazad, ratna mornarica ploviti u krug, zgrade rušiti cigla po ciglu. Zašto je potreban pravi rat?

To samo geopolitičari razumeju.

03 March 2009

Deideologizacija

"Ako je išta dobra posledica krize, to je deideologizacija. Vreme je da napravimo reviziju svih ideoloških pristupa koje smo imali do sada", rekao je Tadić ekonomistima.

Slažem se, vreme je da DS kao članica Socijalističke internacionale preispita svoj program koji sa 56 ministarstava vrlo dobro sprovodi u praksi.

Big Deal

Šta bi značio pad globalnog BDP-a od 3% u 2009. godini? 

Značio bi da će ljudi živeti otprilike kao 2007.

02 March 2009

Upoznajte Richarda Posnera

Novine kažu da Posner sada piše knjige brže nego što izdavači mogu da ih izdaju. Pošto je nova knjiga o finansijskoj krizi, Posner svakog meseca donese još materijala sa kojim izdavači ne znaju šta će. Richard Posner je profesor Univerziteta u Čikagu i federalni sudija i u isto vreme najznačajniji pravni akademik i najuticajniji, po broju citiranih mišljenja, sudija u SAD. Neverovatno je koliko on toga uspe da napiše i objavi, to u tipičnoj godini budu bar jedna, a češće dve ili tri knjge, na desetine članaka i pedesetak sudskih mišljenja (američkog tipa, sa dugačkim obrazloženjem i citatima). I tako svake godine iznova, o temama od ekonomije, prava, književnosti, do prirodnih katastrofa i terorizma. Posao sudije obavlja u punom radnom vremenu, kažu da je po imenovanju tražio da mu se duplira broj slučajeva na kojima radi, a ostalo piše u slobodno vreme. Jedina je ličnost čije je ime figuriralo i za sudiju Vrhovnog suda SAD (za šta je voz definitivno propušten) i za Nobelovu nagradu za ekonomiju (što je još uvek moguće). Ovde je spisak njegovih 40-ak knjiga i na stotine radova, a ovde je poseban pretraživač tipa Googlea koji je neko napravio za pretraživanje samo Posnerovih sudskih obrazloženja. I Posnerove knjige nisu isečci iz novina kao kod dr Šešelja, nego jako dobro argumentovane, sa obiljem citirane literature koju ne znam kad stiže da pročita. Pošto to nije dosta Posner piše i blog, i koga je sve ovo zainteresovalo, evo i jednog lepog članka o Posneru. Kaže da nije genije nego da dobro organizuje dan, ali ne znam ko u to veruje.

Da li je naš čovek? Uglavnom važi za libertarijanca, ali pragmatičkog i utilitarijanskog tipa. Misli da se troškovi i koristi bilo čega mogu meriti i na osnovu toga zaključiti kakve institucije i kakvi zakoni su poželjni. Za sada uglavnom nalazi da su tržišne institucije bolje, ali kad god po njegovom mišljenju to nije slučaj, nema principa koji ga ograničava. Meni je on jedan od omiljenih autora i kad se ne slažem sa svime što napiše, mada zbog količine, raznovrsnosti i brzine rasta opusa ne mogu da se pohvalim da sam ispratio značajan udeo.