Pages

12 January 2009

Kejns i kriza

Poslednjih meseci dosta čujemo priče o vraćanju Kejnsovim idejama, pored ostalih evo i od Stiglitza. Države se u praksi nikada nisu ni odrekle kejnzijanskih politika, ali nezavisno od toga, sada se posebno čuju priče o pobedi kejnzijanske teorije nad alternativnim viđenjima ekonomije. Tako se stvara utisak da je Kejns bio ekonomista koji je smislio nekakvu teoriju, koja je onda primenjena na realni svet i tako ga izvukla iz krize, te je sada možda vreme za istu. Popularna verzija priče je ustvari uvek tako i glasila, Kejns je navodno došao do nekih vanrednih saznanja i smislio neke genijalne ideje, koje su onda veliki lideri poput Ruzvelta sproveli.

Istorija međutim nije išla tako. Trend intervencionizma u evropskim i američkim ekonomijama je počeo još krajem 19. veka i ubrzao se posle Prvog svetskog rata. Pošto je kontekst već bio stvoren, odmah posle krize krajem 1920-ih obimna intervencija, javni radovi i državno podsticanje tražnje su bili instiktivna reakcija većine nacionalnih vlada. I za to političarima nije bila potrebna posebna teorija, nego su se istih mera za povećanje državne moći uz privremeno veštačko podsticanje proizvodnje dosetili i sami. Hitler je bio kejnzijanac pre Kejnsa, a isto važi i za Ruzvelta i vodeće sprovodioce New Deala. Čak je i svoju ključnu knjigu, "Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca" Kejns objavio 1936., nekoliko godina nakon što su krize otpočele i reakcije već uzele maha. Bio je u javnosti i pre toga, pisao je razne stvari i zastupao slične ideje privatno, u novinama i esejima, ali samu veliku teoriju državne intervencije na kojoj je navodno sve zasnovano, izneo je tek u knjizi.

U tom smislu Kejnsova teorija nije bila inspiracija novim politikama, nego njihova racionalizacija. Kejns nije ponudio nove, nepoznate recepte, nego je za ono što su Hitler, Musolini i Ruzvelt već naveliko radili dao nekakvo naučno ili "naučno" opravdanje. A same intervencije su bile posledica nečeg drugog, rasta kolektivizma, masovne politike i progresivističkih ideja. Naročito je progresivistima sa obe strane okeana bilo potrebno da se za svu tu državnu silu da još i naučno objašnjenje, i Kejns je došao kao poručen. Možemo ići i dalje i razmišljati kako se Kejns i kao ličnost uklopio u idealan tip heroja koji se tražio, elitista, društveni krem, socijalni liberal i rušitelj tabua, ljubitelj umetnosti i pozorišta, koji eto ima i naučno objašnjenje zašto nama stručnjacima, umesto priprostim biznismenima, treba dati da upravljamo ekonomijom.

Najmanje se dakle tu radilo o ekonomskim idejama, jer su se za to fašisti i socijalisti pobrinuli i pre Kejnsa. Tako je i danas, ako se kaže da se Kejnsove ideje u nekom smislu stvarno vraćaju, nemojmo se zavaravati da je to zbog superiornosti tih ekonomskih teorija. Njegove teorije su bankrotirale. Christina Romer, glavna Obamina ekonomska savetnica koja nije nikakav tržišni fundamentalista, je pre mnogo godina istraživala efekte različitih fiskalnih stimulusa za ekonomiju i izračunala da su efekti smanjivanja poreza mnogo bolji od efekata povećane državne potrošnje -- dakle direktno demantovala Kejnsov recept. Sada Obamina administracija ima dve opcije stimulusa, da smanji poreze ili da poveća potrošnju. Ako se odluče na povećanje potrošnje, a glavna ekonomska savetnica objavljivala da treba suprotno, nemojte pomisliti da je posredi nekakva ekonomska teorija. Povratak Kejnsa pre svega znači povratak etatizma i kolektivizma, njegova ekonomska teorija to samo prati.