01 August 2010
Zastrašivanje poreskih obveznika
“Tvoje ime je Petar Petrović i živiš u Beogradu. Imaš lepu kuću i lep auto. Lepo živiš. Ono što nije lepo je da državi Srbiji na ime poreza duguješ 112 hiljada 350 dinara. To možeš da rešiš tako što ćeš doći u poresku upravu i platiti porez. Ako to ne učiniš, doći ćemo mi do tebe. Jer Petre, ne zaboravi - mi znamo gde živiš!” Ovo bi mogla da bude reklama srpske poreske uprave, koja je jedna od najefikasnijih u Evropi.
Marko je već imao post na ovu temu. Zaključio je da je ova reklama bila preoštra za Pensilvaniju. U Srbiji bi možda bila i ne primenljiva. Moj najbolji prijatelj ne živi na adresi na kojoj je prijavljen već 15 godina.
Krugman i Srbija
Ministar Dinkić se zalaže za povećanje državne potrošnje, pozivajući se na Nobelovca Paula Krugmana koji nešto slično predlaže u SAD. Dinkić kaže da bi po kejnzijanskom receptu povećanje potrošnje podstaklo tražnju, a preko tražnje domaću proizvodnju u Srbiji.
Ova ideja je pogrešna na čak nekoliko nivoa.
Prvo, Paul Krugman jeste dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, za radove o spoljnoj trgovini objavljene pre dvadesetak godina. Ali u međuvremenu je postao redovni kolumnista New York Timesa i u svojim kolumnama je neskriveno politički angažovan. Kao Demokrata, bio je poznat kao jedan od najoštrijih kritičara Bushove administracije, a sada svoju kolumnu koristi da podrži politike Baracka Obame. Nema ništa sporno u političkom angažmanu javnih intelektualca, ali ga treba imati u vidu kada se sagledavaju predlozi ovakvih autora. Ilustracije radi, Krugman je pre par godina kritikovao Buša zbog budžetskog deficita od 3%, da bi sadašnji Obamin deficit od 12% zvao potpuno održivim. Pošto ekonomija pretenduje da bude vrednosno neutralna nauka, Krugmana je najbolje opisati kao bivšeg ekonomistu i sadašnjeg politički angažovanog intelektualca. Njegove ideje treba staviti u kontekst.
Drugo, Krugmanove kejnzijanske mere nisu dale efekta u Americi. Kada je pre godinu i po dana dizajniran plan fiskalnog stimulusa od čak 800 milijardi dolara, projektovani efekat bilo je brzo smanjenje stope nezaposlenosti i povratak na putanju ekonomskog rasta. To se, međutim, nije dogodilo i nezaposlenost je od onda čak povećana. Obraloženje koje danas daje Krugaman i ostali kejnzijanaci je da je to zato što je kriza bila dublja nego što su prošle godine mislili, da bi bez stimulusa danas stvari bile i još gore i da je stimulus od 800 milijardi čak bio nedovoljan – trebalo je potrošiti još. Ali ako je prošle godine neko i poverovao da se do prosperiteta može stići državnom potrošnjam, danas je sve manje tih. Rejting predsednika Obame je trenutno na najnižem nivou od dana inauguracije. Sve veći deo javosti shvata da se ekonomija nije oporavila zato što su neodgovorna potrošnja i gomilanje budžetskih deficita i državnog duga uneli strah među poslovne ljude i podstakle očekivanja novih poreza koji će biti potrebni da bi se dug otplatio.
Treće, standardni kejnzijanski recept koji Krugman i ostali promovišu u SAD, kao što je Kejns i sam jasno pisao, funkcioniše samo u određenim situacijama. Državna potrošnja je recept za podsticanje tražnje samo u situaciji kada su sredstva monetarne politike iscrpljena. To je takozvana „zamka likvidnosti“, kada su kamatne stope centralne banke već na nuli i ne mogu se dalje smanjivati. Pošto je ekspanzivna monetarna politika tada nemoguća, a ekonomija je u recesiji, poseže se za fiskalnom. Ovo je bilo Kejnsovo prinudno rešenje za Veliku depresiju 1930-ih. Međutim, ideolozi velike države su u međuvremenu zaboravili da je ovo samo iznuđeno rešenje za jednu veoma specifičnu situaciju i od cele teorije preuzeli samo poruku da državna potrošnja vodi privrednom rastu. To ni sam Kejns nije tvrdio.
U Americi su u protekle dve godine kamatne stope blizu nuli i situacija je blizu zamke likvidnosti. To još uvek ne znači da je kejnzijanski recept ispravan – u prethodnom pasasu videli smo da verovatno nije – ali barem su postojali generalni uslovi pod kojima se taj recept predlaže. U Srbiji to nije slučaj. Ako neko baš insistira na podsticanju tražnje, najefikasnije sredstvo za to je monetarna politika.
Četvrto, kejnzijanski recept je dizajniran pod pretpostavkom da nema spoljne trgovine. To je bio slučaj u originalnoj situaciji tokom Velike depresije, jer su početkom 1930-ih najveće zemlje uvele visoke carine. Danas je SAD otvorena za trgovinu, ali je unutrašnja ekonomija toliko velika i zemlja je geografski izolovana da spoljna trgovina čini mali deo bruto društvenog proizvoda (BDP). Dok uvoz čini 17% američkog BDP, u Srbiji je, koja je manje otvorena, zbog veličine i pozicije zemlje taj udeo preko 50%. U situaciji male i otvorne ekonomije, kada je zemlja ekonomski integrisana, kejnzijanski recept menja smisao. Umesto standardnog kejnzijanskog IS-LM modela tada važi Mundell-Fleming model, koji kejnzijanskoj analizi dodaje i uvoz, izvoz i valutni kurs. Ovaj prošireni kejnzijanski model predviđa da kada bi Srbija povećala državnu potrošnju, veći deo efekta bi se prelio u povećanje uvoza. Državna potrošnja bi povećala domaću tražnju, delovala bi i na jačanje kursa dinara, ali bi taj novac velikim delom bio potrošen na uvoz. Stimulisane bi bile privrede okolnih zemalja, a budžetski deficit i dug bi ostali Srbiji. Ovaj problem je stvaran i postoji i u Americi, sa mnogo manjom zavisnošću od uvoza. Čak i Krugman, koji je zagovornik slobodne trgovine, priznaje da se deo američkog stimulusa preliva u inostranstvo (i zbog toga traži od Kine da povisi kurs juana da bi se ovaj efekat ublažio).
Da sumiram, Krugman nije neko čije recepte danas treba nekritički prihvatati; čak i kada bi on bio neutralni ekonomista, nedavna američka politika državne potrošnje se za sada pokazala neuspešnom; čak i da je bila uspešna, sama kejnzijanska teorija preporučuje ovu politiku samo u situacijama kada je velika i trgovinski pretežno izolovana ekonomija u specifičnoj situaciji zamke likvidnosti, što su uslovi koji u Srbiji sasvim sigurno ne važe. Nema nijednog razloga zbog kojeg bi se naši ministri rukovodili kolumnama Paula Krugmana.