Pages

24 January 2007

Ahmedinedžad i mudri ljudi u Americi

Dosta slušamo poslednjih nedelja da je Bušova bliskoistočna politika poptpuno iracionalna i pogrešna, i da razum i umerenost treba da prevladaju u Vašingtonu.

Ipak, moglo bi ispasti da su strahovi preterani. Po iranskom predsedniku Ahmedinedžadu, američki napad na Iran se neće desiti jer "tamo ima mnogo mudrih ljudi koji neće dozvoliti da se to dogodi". Dakle, nisu baš sve sami ludaci u Americi. Ima i pametnih.

Pretpostavljam da Ahedinedžad misli na iste one mudre ljude koji zagovaraju momentalno povlačenje iz Iraka. To bi mu takođe jako godilo. Ako "mudri ljudi" prevladaju u Vašingtonu, njegovi snovi bi se mogli i ostvariti.

Fridman i Velika depresija

U mnogim prikazima debata vezanih za uzroke i posledice Velike depresije u Americi koje sam imao prilike da čitam do sada, navode se dva različita tipa odgovora na to pitanje: jedan, tradicionalni kejnzijanski i njudilovski, koji kaže da je tržište sa svojim inherentnim nestabilnostima bilo uzrok krize koju je država morala da reši, i drugi tuip odgovora, po kome nije bila reč o grešci tržišta već o pogrešnoj državnoj politici, i to se drugo gledište pripisuje uglavnom nedavno preminulom Miltonu Fridmanu. Smatra se da je on dao free market teoriju uzroka poslovnog ciklusa i posebno Velike depresije.

Ovde je odličan članak koji pokazuje koliko je to pojednostavljeno, a možda i sasvim pogrešno gledište. Sam Fridman zaista jeste okrivio FED za Veliku depresiju, ali ne za to što je nekontrolisanom ekspanzijom kredita 20 ih godina stvorio vrlo visoku relativnu inflaciju, virtuelno niske kamatne stope i poremetio međuvremensku alokaciju kapitala, što je sve vodilo preinvestiranju u kapitalno intenzivne projekte, već stoga što nije uspeo da odži stabilan nivo cena koji on smatra monetarnim idealom, što je dozvoilo deflatorni kolaps u jednom trenutku. Drugim rečima, što nije bio dovoljno uporan u pumpanju bankarske inflacije i odžavanju niskih kamata! Tako gledano, Fridmanovo objašnjenje bi zapravo bilo jednako inflacionističko kao i kejnzijansko - ono što on zapravo kaže jeste da je sve bilo u redu do pojave deflatornog pritiska i na kraju juriša na banke, a da se katastrofa mogla izbeći proglašenjem neradnog dana i odbijanjem isplata kredita dok se ne naštampaju dodatne pare za komercijalne banke. Dakle, zaključak bi bio da je FED vodio nedovoljno doslednu inflacionističku politiku.

Naravno, ostaje otvoreno pitanje da li su za dužinu i oštrinu depresije bili odgovorni stepen inflatornog preinvestiranja ili nedovoljno brza reakcija na deflatorno dezinvestiranje. To je i dalje predmet debate: čak i neki Austrijanci, poput Robinsa i Haberlera, su kasnije prihvatili fridmanovsko gledište da se Velika depresija mogla ublažiti monetarnim ad hoc merama. Ali, važno je zapaziti da to gledište može da bude označeno ovako ili onako, ali najmanje kao nekakva "free market" teorija poslovnog ciklusa.