Pages

13 March 2014

Obama, Putin, Ukrajina

Ja ću da se nadovežem na ono što je Slaviša napisao o Rusiji i Ukrajini, sa nekoliko dodatnih elemenata. Najpre, slažem se potpuno sa teorijom o poželjnosti decentralizacije i sescesije, političkog usitnjavanja kao preduslova napretka, to je moja "pet teorija" već godinama: Takođe, mislim da je u pravu i za licemernost američkog pozivanja na ljudska prava, norme, suverenitet i tako dalje. I za pogubno dejstvo vilsonizma u američkoj spoljnoj politici itd.

Stvar gde se ne slažem je da je išta od toga mnogo relevantno za ovu sitaciju na Krimu. Američka i evropska politika ovde pre reaguju nego što delaju, reaguju, nedolučno, odloženo pod pritiskom okolnosti i sa velikim kolebanjem. Pretnja ograničenim sankcijama zbog aneksije dela susedne zemlje svakako može da bude izrečena i u ime neke manje ambiciozne spoljno-političke koncepcije od vilsonizma. Recimo, straha šta će biti sledeće ako se aminuje ovo u Ukrajini.

Slaviša kaže da je iznenađen Putinovom "iracionalnošću". Ja nisam. I mislim da se iz perspektive njegovog shvatanja vlasti kao i njegove sopstvene misije on ponaša potpuno racionalno. Mi znamo da je on došao iz KGB miljea,  i da ti ljudi imaju određeno ideološko vaspitanje koje se ne menja tako lako. Kako Vladimir Bukovski kaže, za taj tip ljudi ne postoje normalni međuljudski i međunarodni odnosi, za njih si ili neprijatelj ili agent, nema trećeg: koncept "partnera" ili "saveznika" ne postoji u njihovom vokabularu. Dodatno, Putin je u kasnijoj fazi života kombinovao taj sovjetski patriotizam ala KGB sa panruskim, mesijanskim idejama ala Ivan Iljin i kasni Solženjicin. On vidi Zapad kao krvnog i nepomirljivog neprijtelja Rusije, a svoju ulogu kao čoveka koji će da obnovi svim sredstvima rusku imperiju i ispravi "najveću geopolitičku tragediju 20 veka", raspad Sovjetskog Saveza. To je bilo potpuno jasno još sredinom 2000ih a najkasnije posle njegove okupacije delova Gruzije 2008. Po svedočenjima nekih njegovih saradnika svi su oni morali da čitaju neki roman po Putinovoj preporuci u kome ruski car Vladimir II osvaja Istočnu Ukrajinu 2058 i obvnavlja veliko Rusko carstvo. Ako je to zaista ideološka koncepcija koju sledite šta "iracionalno" onda ima u ansclussu dela Ukrajine sa ciničnim izgovorom "zaštite ugroženih ljudskih prava Rusa"? To je upravo ono što se od takve vlasti i takvog profila političara i očekuje.

Na Zapadu su od početka postojale dve škole mišljenja o Putinu. Prva, manjinska, tvrdila je, po mom sudu ispravno, da sa njim nikakve suštinske saradnje nema ni ne može biti, i da nas čeka novi Hladni rat. Sećam se 2000 godine, mislim još pre prenosa vlasti sa Jeljcina na Putina, kako je Jerrold Post, američki politički psiholog opisao Putina kao psihološkog blizanca Slobodana Miloševića; u osnovi kao ciničnog manipulatora i paranoidnog megalomana.  Meni je to tada izgledalo groteskno preterano. Čak sam prvih nekoliko godina Putinove vlasti i sam verovao da bi on mogao da krene u neke reforme Pinočeovog tipa (sećamo se hodočašća Hoze Pinjere u Moskvu). Ali, kao što rekoh, ako ne pre, od sredine 2000ih je postalo jasno da od toga nema ništa i da je on samo još jedan u nizu malih diktatora, lokalnih siledžija, bez ikakve vizije, ruski Lukašenko ili Milošević, koji želi da koristi ruski gas i naftu kao oružje političke dominacije i pritiska na susedne zemlje u cilju obnove neke vrste ruske imperije.Mislim da bi danas malo ko mogao da u dobroj veri ospori tu kvalifikaciju.

Međutim, od samog starta na Zapadu je prevagu odneo drugi pristup: aktivna saradnja sa Putinom i zapravo ohrabrivanje i osnaživanje njegovih ambicija. I to je počelo odmah po njegovom dolasku na vlast: od Georgea Busha koji je u Putinovim očima video da ovaj želi iskrenu saradnju sa Amerikom (!), preko Evropljana koji su bili spremni da učine sve samo da mu se ne zamere zbog nafte i gasa, do na kraju Obame, koji je mislio da Buš nije dovoljno daleko otišao u dodvoravanju povlačenjem poziva Ukrajini i Gruziji za NATO, te aminovanjem Putinovog anschlussa Abhazije i Osetije, pa je krenuo da dodatno "resetuje" odnose, izvinjavajući se zbog američkog unilateralizma, razmontiravajući anti-raketni program u Češkoj i Poljskoj i na kraju obećavajući Putinu preko Medvedeva da kad dobije izbore biće još fleksibilniji u pregovorima. Rezultat?

Rezultat je da Putin ne daje pet para. Sasvim ispravno, on tumači takva ponašanja  kao izraz slabosti i kao zeleno svetlo da nastavi šta je započeo. Najnoviji, dramatični, anschluss Krima koji je preduzeo je iskreno šokirao pripadnike ove "konstruktivne" škole mišljenja na Zapadu. Nisu verovali da bi mogao tako daleko da ode, da krene otvoreno na Ukrajinu. E, pa očigledno da je mogao. I zato mislim da je Slavišin opis situacije kao nekakvog obnovljenog hladnoratovskog sukoba između dva loša momaka Obame i Putina u osnovi pogrešan: to nije sukob Obame i Putina nego Zapada i Putina. Zapad je konačno shvatio, na teži način, da Putin misli ozbiljno, i da njega ne impresionira mnogo njihova demokratska popustljivost i retorika. Nemački primer je tu vrlo poučan: u prvih nekoliko dana krize Nemci kao glavni protagonisti teorije o saradnji sa Putinom u Evropi su bili vrlo oprezni, i za razliku od Engleza i Amerikanca želeli da ograniče svaki govor o sankcijama. Još su gajili nade da će Putin pokazati "racionalnnost" i povući sa Krima ili makar "deeskalirati" stvar i pregovarati sa ukrajinskom vladom. Poslednjih nekoliko dana sve se to raspalo. Sada Merkelova najavljuje stroge sankcije ako se Putin ne povuće sa Krima, naziva njegovu akciju agresijom i "krađom Krima", te kaže da je spremna da preuzme političke i ekonomske konsekvence konfrontacije sa Putinovom Rusijom. To nisu američki jastrebovi koji sanjaju o Hladnom ratu i izmišljaju neprijatelje, nego žena koja je uložila svoju političku karijeru i kapital u ideju saradnje s Putinom i koja ga je smatrala ličnim prijateljem, i čija zemlja je dobrim delom energetski zavisna od ruskog gasa. I ona sada kaže da Putin "živi u svom paralelnom svetu" i insinuira da možda nije sve čisto sa njim.

Ovo je, s druge strane, vrlo popularna i možda razumljiva reakcija danas među onima koji su bili skeptični prema alarmističkim teorijama o Putinu: i Merkelova, i Slaviša ovde, i nekolicina ruskih i američkih analitičara tvrde da se nešto čudno desilo sa njim, neki čak analiziraju njegovu skorašnju konferenciju za štampu, kao navodni dokaz da je on psihološki odlepio. Osnovna pretpostavka cele te analize je koncept da je ova nova furtutma sa Ukrajinom nešto novo, vanredno i nekarakteristično za Putina i njegovu ideologiju i koncepciju vlasti. Kao takva, ona otkriva žilavost starih idealističkih predstava o njemu: prosto nije moguće da je Jerrold Post od početka bio u pravu, mora da se nešto desilo Putinu, da je poludeo, ili prihvatio zapadnu ideologiju ljudskih prava (jer to je jedini razlog zašto neko može da se ponaša rđavo i okupira druge zemlje), to prosto nije Putin koga "mi znamo". Ja naprotiv tvrdim da je to isti stari Putin iz 2005 i 2008 "koga znamo", samo su razmere njegovih akcija i njihove posledice danas veće i šire, i mnogo teže za ignorisati od strane Zapada, u meri u kojoj je Ukrajina mnogo veća i teža za ignorisanje od Gruzije.

Zbog svega ovoga mislim da je pogrešno svoditi sve ovo na rusko-američki Hladni rat. Ovo može da bude neka vrsta novog, ograničenog Hladnog rata., ali između Rusije i Zapada, pri čemu pod Zapadom mislim i na Istočnu Evropu. Niko u Evropi niti je želeo niti želi bilo kakav konflikt sa Putinom. Naprotiv, učinili su sve da ga izbegnu po cenu aminovanja Putinove plišane diktature u Rusiji i njegove okupacije Aghazije i Osetije, i davanja svih mogućih političkih, vojnih i ekonomskih preferencija. Međutim, Putin želi konflikt sa Zapadom! To je toliko puta rekao jasno i glasno da se to može ignorisati samo na sopstvenu štetu. Mislili su da će žmurenje na Gruziju odobrovoljiti Putina. Neće. Samo mu je dalo zeleno svetlo za Ukrajinu. To je isti recept koji je Slobodan Milošević primenjivao 1990ih: stvaraš "realnost na terenu" dok Zapad iznosi prazne pretnje i sastanči. Ako Zapad ne promeni strategiju sledeće će biti baltičke republike sa ruskom manjinom. Odjednom će njihova prava biti "ugrožena" i ruska vojska će morati da dođe da ih "zaštiti": SAO Abhazija, SAO Krim, SAO istočna Estonija i tako redom. Ispravljanje "najveće geopolitičke greške 20 veka", raspada Sovjetskog Saveza. Sećam se kako su naši pragmatisti i realisti ismevali 2008 nas koji smo govorili da je Ukrajina sledeća. Među njima su tada nažalost bili i zapadni lideri, na čelu sa američkim predsednikom. Mislim da poslednjih nekoliko nedelja donose veliko otrežnjenje za sve,i da je takva vrsta "pragmatizma" i "realizma" potpuno pokopana na Krimu.

Jedina politika Zapada koja ima smisla je politika promene Putinovog režima. Izolacionizam ili ne-intervencionizam ne znači sam po sebi ni podršku Putinu. Podrška je jednako akt intervencije, samo u korist njegove politike. I to Zapad treba da kaže otvoreno. Da zamrzne vize Putinu i njegovoj vrhuški, da izbaci Rusiju iz G8, da stopira bilo kakvu dalju saradnju sa njima, eventualno zamrzne račune glavnim ljudima. To je sistem ograničenih, targetiranih sankcija koji je vrlo efikasno bio sproveden protiv Miloševića u periodu 1999-2000. Koliko god prezirao zapadne političare, Putinu je neophodna politička podrška Zapada: ljudi oko njega, finansijska i politička oligarhija, svi imaju imovinu i resurse na Zapadu., i svaki govor o sankcijama ili pogoršanju odnosa sa Zapadom čini ih nervoznim. Ako Zapad pokaže da je Putinov režim slepi kolosek, da sa njim nema budućnosti, i da se više neće pregovarati i davati mu ustupke, oni će se okrenuti protiv njega, kao što su se i Slobini doglavnici vrlo lako okrenuli protiv njega 2000, uključujući i bezbednosni aparat. Naravno, takav pristup nije bez svojih rizika, kao što smo videli u Srbiji, ali je rizik status kvoa daleko veći. Ja ne bih imao ništa protiv da Rusija 2028 ima nekog Aleksandra Vučića koji govori o strateškoj saradnji sa Amerikom i nema ambiciju da okupira susedne zemlje. Ako vam to izgleda kao fikcija zapitajte se kako biste reagovali da vam je neko 5 oktobra 2000e uveče rekao da će perjanica pro-zapadne politike u Srbiji 2014 da bude Aleksandar Vučić.

Ovo naravno ne znači odobravanje bilo čega drugog što Zapad radi, posebno projekta Evropske Unije. Ja sam najbliži tu stavu Vladimira Bukovskog. Ovo je mnogo ograničenija debata na koju stav prema EU, "evropskom socijalizmu", centralizaciji i svemu ostalom ni na koji način ne utiče (pretpostavljam da su moje "evroskeptičke" kredencije u tom pogledu dovoljne, ali nikad ne znaš). Demokratija i neki normalan režim u Rusiji su poželjni, šta god da mislite o EU, Obami, američkoj spoljnoj politici i bilo čemu sličnom. A ako je tome tako, onda su ograničene sankcije i diplomatska izolacija ispravna politika, opet bez obrzira šta mislite o Obami. EU, Iraku, Avganistanu, "međunarodnom pravu" i slično. Ili, pak, nisu poželjni, ali to opet mora biti nezavisno od svih ovih drugih opisanih konsideracija, i mora se nezavisno argumentisati ukazivanjem na prednosti Putinovog režima u odnosu na moguću promenu režima. Ja ne vidim ni jedan takav uverljiv nezavisni argument i stoga verujem da je politika pritiska za promenu režima najbolja, a ne "saradnja".