U komentarima na prethodni post imate neke zanimljive linkove i raspravu o kretanju bruto društvenog proizvoda, GDP-a, u različitim zemljama.
Ja sam veoma sumnjičav prema GDP-u kao meri, posebno na dugi rok. Na primer, ako se pogleda rast GDP-a po stanovniku, dobije se da je u poslednjih 200 godina na zapadu životni standard porastao 16 puta.
Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja. I ključna razlika nije to što je tada mogao da kupi jedan kilogram kukuruza a sada može 16, već što sada može da ima stvari čije je samo postojanje ranije bilo nepojmljivo. Kako izmeriti razliku između potrošačke korpe iz 1812. i potrošačke korpe iz 2012? Korpa koja osim hrane i odeće uključuje i Samsung Galaxy, avionsku kartu, internet pretplatu i gledanje Lige šampiona na TV-u, nije samo 16 puta veća korpe iz 1812. godine, već pre svega kvalitativno drugačija. I kvalitativno gledano, neizmerno bolja.
Ako eliminišete nove stvari i pokušate da merite samo proizvode koji su postojali i onda i sada, svejedno nailazite na problem. Recimo, danas se u svetu proizvodi samo nešto više hrane po stanovniku nego 1950-ih, ali to nije zato što su proizvodne mogućnosti ograničene, nego što su potrebe za hranom uglavnom zadovoljene i prioriteti širom sveta su drugačiji. Resursi se usmeravaju na druge, luksuznije, stvari.
Ekonomista W. Nordhaus je pokušao da ove probleme premosti tako što je merio koliko je radnih sati potrebno da bi se proizvela jedna svetlosna jedinica. Svetlo je, naime, jedna ista stvar koja se proizvodi od praistorije do danas. Po njegovoj računici, u poslednjih 200 godina proizvodne mogućnosti su, barem kada je u pitanju svetlo, porasle blizu 10.000 puta. To je daleko veći, ali čini mi se smisleniji broj od onih 16 koje daje GDP.
A šta tek reći o demokratizaciji privrednog rasta? Kao što je Šumpeter rekao, dostignuće kapitalizma nije u tome što kraljica Viktorija može da kupi više svilenih čarapa, nego što sada svaka radnica u fabrici može da kupi svilene čarape. Dok levičari trabunjaju o materijalnoj nejednakosti, pred očima im promiče veliko izjednačavanje u potrošnji. Danas skoro sve važne stvari skoro svi u kapitalističkom svetu mogu da priušte. U kapitalizmu, ako je neka nova stvar zaista korisna i potrebna, njena proizvodnja uskoro postaje masovna i stvar brzo pojeftinjuje. Šta mislite da piju Voren Bafet ili Britni Spirs, neke napitke nedostupne običnim smrtnicima? Ja takve slike uvek primetim i bude mi drago. Izuzetak je prestižna roba koja je ionako namenjena snobovima i čija je jedina svrha prestiž (pogledajte taj genijalni dizajn) i čija cena upravo zbog prestiža kao svrhe automatski uključuje neku vrstu poreza na snobizam -- tržište se i za to pobrinulo. Kod važnih i korisnih stvari toga nema. Kad su se mobilni telefoni pojavili u Srbiji krajem 1990-ih oni su takođe bili luksuzna i prestižna roba, ali samo na kratko. Danas svako dete u Africi ima mobilni telefon. Ali nijedan od ovih posebnih aspekata ekonomskog rasta se ne ogleda u stopama rasta GDP-a.
GDP nije beskorisna mera -- i takva kakva je, ona bolje od bilo koje druge mere obuhvata kratkoročne promene materijalnog bogatstva i razlike među zemljama u trenutku merenja. Ali što je vremenski rok koji posmatramo duži, to nam kretanje GDP-a manje govori.
Ja sam veoma sumnjičav prema GDP-u kao meri, posebno na dugi rok. Na primer, ako se pogleda rast GDP-a po stanovniku, dobije se da je u poslednjih 200 godina na zapadu životni standard porastao 16 puta.
Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja. I ključna razlika nije to što je tada mogao da kupi jedan kilogram kukuruza a sada može 16, već što sada može da ima stvari čije je samo postojanje ranije bilo nepojmljivo. Kako izmeriti razliku između potrošačke korpe iz 1812. i potrošačke korpe iz 2012? Korpa koja osim hrane i odeće uključuje i Samsung Galaxy, avionsku kartu, internet pretplatu i gledanje Lige šampiona na TV-u, nije samo 16 puta veća korpe iz 1812. godine, već pre svega kvalitativno drugačija. I kvalitativno gledano, neizmerno bolja.
Ako eliminišete nove stvari i pokušate da merite samo proizvode koji su postojali i onda i sada, svejedno nailazite na problem. Recimo, danas se u svetu proizvodi samo nešto više hrane po stanovniku nego 1950-ih, ali to nije zato što su proizvodne mogućnosti ograničene, nego što su potrebe za hranom uglavnom zadovoljene i prioriteti širom sveta su drugačiji. Resursi se usmeravaju na druge, luksuznije, stvari.
Ekonomista W. Nordhaus je pokušao da ove probleme premosti tako što je merio koliko je radnih sati potrebno da bi se proizvela jedna svetlosna jedinica. Svetlo je, naime, jedna ista stvar koja se proizvodi od praistorije do danas. Po njegovoj računici, u poslednjih 200 godina proizvodne mogućnosti su, barem kada je u pitanju svetlo, porasle blizu 10.000 puta. To je daleko veći, ali čini mi se smisleniji broj od onih 16 koje daje GDP.
A šta tek reći o demokratizaciji privrednog rasta? Kao što je Šumpeter rekao, dostignuće kapitalizma nije u tome što kraljica Viktorija može da kupi više svilenih čarapa, nego što sada svaka radnica u fabrici može da kupi svilene čarape. Dok levičari trabunjaju o materijalnoj nejednakosti, pred očima im promiče veliko izjednačavanje u potrošnji. Danas skoro sve važne stvari skoro svi u kapitalističkom svetu mogu da priušte. U kapitalizmu, ako je neka nova stvar zaista korisna i potrebna, njena proizvodnja uskoro postaje masovna i stvar brzo pojeftinjuje. Šta mislite da piju Voren Bafet ili Britni Spirs, neke napitke nedostupne običnim smrtnicima? Ja takve slike uvek primetim i bude mi drago. Izuzetak je prestižna roba koja je ionako namenjena snobovima i čija je jedina svrha prestiž (pogledajte taj genijalni dizajn) i čija cena upravo zbog prestiža kao svrhe automatski uključuje neku vrstu poreza na snobizam -- tržište se i za to pobrinulo. Kod važnih i korisnih stvari toga nema. Kad su se mobilni telefoni pojavili u Srbiji krajem 1990-ih oni su takođe bili luksuzna i prestižna roba, ali samo na kratko. Danas svako dete u Africi ima mobilni telefon. Ali nijedan od ovih posebnih aspekata ekonomskog rasta se ne ogleda u stopama rasta GDP-a.
GDP nije beskorisna mera -- i takva kakva je, ona bolje od bilo koje druge mere obuhvata kratkoročne promene materijalnog bogatstva i razlike među zemljama u trenutku merenja. Ali što je vremenski rok koji posmatramo duži, to nam kretanje GDP-a manje govori.
