Pages

21 December 2015

Porez na PKS

Samo što je pre par godina obavezno članstvo u Privrednoj komori Srbije ukinuto, sada predlažu da se ono vrati. 

Nemojte da vas rečnik zavara. Ne može da postoji "obavezna članarina". Za obaveznu članarinu, za obaveznu pretplatu, za obavezni doprinos, za svako obavezno plaćanje postoji druga reč: porez. Na turskom, harač. 

Zašto bi neko tražio obaveznu članarinu? Zato što niko neće da mu dobrovoljno plaća. A niko neće da mu dobrovoljno plaća za uslugu zato što mu usluge nisu vredne plaćanja. 

Privredne komore u tržišnim ekonomijama nastaju kao spontana biznis udruženja. Takva granska udruženja i danas postoje u Srbiji i imaju svoju svrhu. U njih firme ulaze dobrovoljno jer imaju neki račun. Cela svrha privrednih udruženja je da budu deo civilnog društva, da nastupaju nasuprot države, ne unutar države. 

PKS nije ništa od toga -- ona je obična paradržavna organizacija. Nju već finansiraju javna preduzeća i čak je i bez obavezne članarine ona čist gubitak za privredu i poreske obveznike. A sada hoće da uvođenjem novog poreza taj gubitak još i uvećaju. 

18 December 2015

Iz Srbije izneseno 40 milijardi dolara?

Mediji su uzburkani izveštajem Global Financial Integrity grupe o ilegalnim kapitalnim tokovima u svetu. Izveštaj kaže da je u poslednjih desetak godina iz Srbije ilegalno izneseno 40 milijardi dolara. Šta ovo znači?

Sigurno NE znači ono što javlja Nova Ekonomija: "Srbija je od od 2004. do 2013. godine opljačana za čak 40,83 milijardi dolara jer je toliko ilegalno stečenog novca izneto iz zemlje."

"Iznošenje novca iz zemlje" kod nas, kao i dosta drugih zemalja u razvoju, ima neki mitološki tretman. U stvarnosti, iznošenje novca iz zemlje, kao ni njegovo unošenje, samo po sebi ne znači mnogo. Novac se iznosi i unosi svakodnevno. Iznošenje nije isto što i krađa; unošenje nije isto što i poklon.

Čak ni ilegalno iznošenje novca iz zemlje nije krađa. Možda se iznosi ukraden novac -- ali u tom slučaju problem je krađa (kao i korupcija, legalna krađa) po sebi. Iznošenje nije ni potreban ni dovoljan uslov za krađu. Mnogo ukradenog novca lepo ostane u zemlji. Mnogo novca koji nije ukraden ali nastaje iz ilegalnih aktivnosti (trgovina drogom) možda ode iz zemlje, ali to opet nije krađa. Niti čak i taj novac mora otići iz zemlje, može se lako oprati i unutra.

Drugo, Srbija nije baš neki kandidat za veliki odliv novca. Naprotiv, Srbija, kao i ostale zemlje u regionu i uopšte u tranziciji, ima veliki neto priliv kapitala. Ne odlazi srpski kapital u Austriju nego austrijski i drugi kapital dolazi u Srbiju, od 2001. intenzivno, da ulaže, kupuje ili kreditira. Na osnovu tog velikog priliva Srbija je bila u mogućnosti da dosta uvozi i da pride još uvećava devizne rezerve. Svetska finansijska kriza je posle to usporila ali ne i preokrenula.

Mnogo novca u Srbiju i uđe neprijavljeno. Dijaspora koja stalno dolazi u zemlju po pravilu nosi sa sobom devizni novac i dobar deo ostavi tu. Isto rade i turisti sa novcem u kešu. Metodologija ove grupe, koliko sam uspeo da vidim, to uopšte ne obuhvata.

Zaključak je, ne treba pridavati previše značaja ovom izveštaju. Prvo, radi se o privatnoj neprofitnoj organizaciji koja pokušava da izmeri nešto što je jako teško meriti, pa je metodologija nužno proizvoljna. Drugo, to što mere nije toliko bitno. Države vole da vode evidenciju tokova novca u svrhu kontrole i oporezivanja. Ali ilegalni tokovi, ulaz i izlaz novca, ne idu uvek na štetu ekonomije i građana zemlje. I treće, ilegalne -- bolje reč je nezvanične -- tokove novce nikako ne treba poistovećivati sa krađom. Od domaće krađe, uključujući i legalnu političku krađu, imamo mnogo veću štetu nego od iznošenja novca, legalnog ili ilegalnog. 

17 December 2015

Fed i Srbija

Premijer kaže: "Odluka Feda (da poveća kamate) nije dobra za nas ... novi rast doalra povećaće javni dug Srbije."

Slične komentare vidim i na drugim mestima po medijima.

Valutna tržišta ne funkcionišu tako. Valutni trgovac ne čeka da Fed podigne kamatu da bi onda kupio dolare i zaradio na toj kamati. Ako to čeka, preduhitriće ga drugi trgovci, usled čijih kupovona će dolar već ojačati i za njihovu kupovinu biće kasno. Da biste zaradili na trgovini valuta morate reagovati pre drugih -- a pošto i drugi trgovci to isto znaju i hoće da reaguju pre vas, ukupno gledano tržište reaguje mnogo pre odluke centralne banke, na osnovu očekivanja. Isto važi za sva druga tržišta, samo je valutno još brže i likvidnije od većine drugih.

Fed već odavno najavljuje podizanje kamata i još je negde prošle godine postalo jasno da će se to pre ii kasnije dogoditi. Valutna tržišta su na to reagovala već sa prvim naznakama da Fed planira da podigne kamate: na osnovu indikatora za koje tržišta znaju da Fed gleda (inflacija, nezaposlenost, itd.), ili na osnovu izjava raznih funkcionera Feda. Dolar je ojačao odavno, paralelno sa takvim očekivanjima tržišta da će Fed u budućnosti podići kamate. Juče je Fed konačno i doneo odluku i tako otklonio svaku sumnju, a jačanje dolara koje je od onda usledilo samo je posledica otklanjanja delića sumnje koji je još ponegde postojao. Zato je dolar od juče ojačao samo jedva primetno, a prema nekim valutama čak i pao.

Komentari da će sada uslediti jačanje dolara su zato promašeni. Dolar je već ojačao, od onog trenutka kad su se pojavile prve naznake da će Fed u budućnosti podići kamate. A kako će se kurs dolara kretati od sada nadalje zavisi od očekivanja budućih odluka Feda (i od drugih stvari) -- ne više od ove odluke.

Fed, nova stopa i tehnika

Američki Fed je konačno, posle tačno 7 godina, podigao svoju glavnu kamatnu stopu sa nule. "Stopa federalnih fondova" bila je u rangu od 0-0.25%, sada je podignuta na 0.25-0.5%.

Zašto je to urađeno? Bilo je dobrih razloga i za i protiv. Glavni razlog za je bila percepcija da su nulte stope nenormalne i da je dobro podići ih sada kada se to može. Od indikatora, glavni argument u prilog povećanju stopa je nezaposlenost koja je pala na ravno 5% i teško da se može spustiti niže. Uz to, zarade su počele da rastu, što ukazuje da se radi o nekoj vrsti pune zaposlenosti. Dalje, berze i cene nekretnina već godinama rastu i tih nekoliko godina uzastopnog rasta govori da se možda radi o prenaduvanosti (u slučaju berze na to ukazuju i neka standardna iako nepouzdana merila kao što je P/E).

Argumenti protiv podizanja kamata su sa druge strane bili stopa inflacije koja je i dalje niža od ciljanih 2%, kao i jak dolar (što sa svoje strane doprinosi niskim cenama nafte i nekih drugih roba). Imalo su u vidu i to da su se neki poput ECB ili švedske CB već opekli sa preranim zatezanjem novca što su posle morali da nadoknađuju.

Fed je ovo toliko dugo najavljivao, bar od proleća, tako da ovo na kraju nije bilo iznenađenje ni za koga i tržišta nisu burno reagovala. Sve je to već bilo ugrađeno u očekivanja.

Toliko o glavnom događaju, ono što je zanimljivo za vas štrebere će biti način na koji Fed sada vodi monetarnu politiku. Svi vi koji ste učili iz udžbenika tipa Mankiw ili Mishkin možete to da zaboravite. Do pre krize je Fed ciljao stopu federalnih fondova (ffr), što je stopa na prekonoćne međubankarske pozajmice. Banke su uvek držale minimum potrebnih rezervi, jer koristi od suvišnih rezervi nemaju. Ako bi nekoj banci zatrebale rezerve da isplati depozite, ona bi to kratkoročno pozajmila; druga, koja ima viška rezervi bi joj te rezerve dala u zajam da se viška privremeno oslobodi i za njega dobije kamatu. Stopa po kojoj bi se te transakcije obavljale je bila ffr -- u suštini tržišna stopa koju je Fed ciljao i na koju je svojim operacijama emitovanja i povlačenja novca uticao.

Šta se onda dogodilo? Politikama QE Fed je kreirao ogromne količine novca (rezervi). Sve ono Fedovo štampanje para tokom godina kvantitativnog popuštanja značilo je veliki porast rezervi banaka. Uz QE, Fed je 2008. počeo da plaća i kamatu na rezerve. Banke su u procesu QE od Feda dobijale rezerve i istovremeno ostavljale veliki deo tih rezervi na računima kod Feda jer su za njih dobijale kamatu. Kad je to slučaj, ko onda ima motiv da uzima i daje rezerve u zajam? Na strani tražnje, sada većina banaka ima veliku količinu rezervi i nema razloga da još i dodatno pozajmljuje. Na strani ponude, isto većina banaka ima veliku količinu rezervi, ali ne mora da ih bilo kome daje u zajam jer na njih već dobija kamatu od Feda (koja je veća od stope koju bi dobili plasiranjem drugim bankama).

Tržište federalnih fondova ipak nije potpuno uništeno, jer nemaju sve finansijske institucije pravo na kamatu na rezerve. (One koje nemaju su uglavnom državno-sponzorisane stambeno finansijske institucije, evo ko). Te banke isto mogu da imaju višak rezervi, ali pošto na njih ne dobijaju kamatu one, kad imaju višak, gledaju da ga nekome plasiraju. Kome? Onima koji imaju pravo na kamatu na rezerve. Banke koje imaju pravo na kamatu na rezerve tako pozajmljuju od ovih koje nemaju, ne zato što im rezerve trebaju nego da bi zaradile na razlici između dve kamate -- ffr i kamate na rezerve. Stopa federalnih fondova je tako postala stopa po kojoj banke koje imaju rezerve ali ne i pravo na kamatu plasiraju rezerve bankama koje imaju pravo na kamatu i koji rezerve pozajmljuju da bi zaradili na toj arbitraži.

Ima još. Kamata na rezerve time postaje gornja granica ključne ffr kamate koja se formira na ovom novom, krnjem tržištu federalnih fondova. Da bi ustanovio donju granicu Fed sada nudi reverzne repo operacije (u velikom, praktično neograničenom iznosu) po stopi od 0.25%. To znači da kao banka (veći broj banaka u ovom slučaju, veći od onih koje imaju pravo na kamatu na rezerve) možete da plasirate novac Fedu po stopi od 0.25%. Ako je tako, onda nikada nikome nećete dati novac ispod 0.25 jer je Fed najsigurniji klijent.

Ako pamtite vreme pre krize, Fed je objavljivao jednu stopu ffr. Sad objavljuje koridor i nova stopa koju je objavio danas je koridor između 0.25 (stopa na reverzne repo) do 0.5% (kamata na rezerve). Prethodni je bio 0 (jer je reverzni repo bio jako limitiran) do 0.25% (koliko je do juče bila kamata na rezerve.)

Koridor nije ništa novo u monetarnoj politici, ali ovakav koridor jeste. ECB recimo ima standardni koridor koji na donjoj granici ima stopu po kojoj banke mogu pozamljivati ECB-u (stopa na rezerve banaka kod ECB), a na gornjoj stopu po kojoj mogu pozajmljivati od ECB-a. Ali ovde kod Feda stopa na rezerve je ustvari gornja granica koridora. To ima smisla samo u ovom specifičnom kontekstu: 1) gde ima mnogo viška rezervi da niko nema stvarnu klasičnu potrebu da pozajmljuje rezerve, 2) ffr se formira na krnjem tržištu koje je sada segmentirano na banke sa i bez pristupa kamati na rezerve.  Prava, klasična, gornja granica koridora kod Feda (koja bi bila paralelna onoj kod ECB-a, diskontna stopa) i dalje postoji ali je uglavnom irelevantna (iznosi 1% sada).

14 December 2015

Telekom - prodavci šećerne vune

Od žene - pidžama, od sina - parfem, od sestre i zeta - ajfon 6S... 
A od države - Telekom.
Lepšeg poklona za Novu godinu nije moglo biti. Svaki Srbin radovaće se ”k'o dete”. Telekom - naš ponos i dika, ”suvo zlato srpske države - ostao je u ”čistim” srpski rukama. Nije važno što su te ruke ”u pekmezu”, odnosno ogrezle u korupciji. 
Dokle li ćemo se radovati?
(Obično) dobro obavešteni izvori kažu do izbora. Naravno, vanrednih parlamentarnih.
A ka' će ih biti?
Jedni kažu da će ih biti u aprilu, drugi tipuju ”siguricu” u oktobru. 
Dotle će i Telekom biti u ”čistim srpskim rukama zamočenim ”u pekmez”. Jer ”obično” dobro obavešteni izvori u krugovima trgovaca, odnosno investicionih bankara koji su učestvovali u kupoprodajnom pogađanju sa srpskom Vladom, tvrde da je dogovorena pogodba po kojoj će Telekom prvo biti malo instrumentalizovan u predizborne svrhe (tipa ”sačuvali smo srpsko zlato”), a da će posle izbora biti prodat. 
A po kojoj ceni?
Nije poznato da li i ta ”kvaka” ulazi u kuporodajnu pogodbu ili će cena biti određivana ”na licu mesta” i u datom trenutku. Mnogi su spremni da tipuju na znatno nižu cenu. Zašto? Zato što je (već definisani, odnosno poznati) kupac izrazio želju da malo pročešlja poslovne, finansijske i investicione knjige i uradi novi, svoj due dilligence jer ne veruje analizi koju je za ovaj propali tender napravio prodavac (Vlada Srbije i Telekom).
Osnovano se, naime, sumnja da je prodavac pokušao da proda i ”mačku u džaku”, recimo opremu i instalacije kojih u stvarnosti i na terenu nema. Ta sumnja ne znači da investicioni fond koji je ”skoro” pobedio na propalom tenderu neće ponuditi u sledećem krugu prodaje posle vanrednih parlamentarnih izbora cenu koju je, recimo sada ponudio. Ali će napraviti za sebe ozbiljnu zaštitu. Otvoriće escrow account. To je račun u banci s kojeg ni jedna od ugovornih strana ne podiže novac dok se ne ispune neki specifični uslovi ugovora i služi za osiguranje da će u praksi i posle izvesnog vremena biti istinito sve što su ugovorne strane tvrdile pri ugovaranju. Takav račun postoji u skoro svim transakcijama u kojima su pojedini uslovi ugovora ograničeni na neki trenutak u budu’nosti. To konkretno znači da će kupac isplatiti prodavcu punu cenu i celokupnu sumu tek kad se sopstvenim očima uveri da je prodavac (Telekom), na primer, zaista postavio 30, 130 ili 330 kilometara optičkih kablova kao što je zapisao u svojim poslovnim knjigama pre prodaje. Tako ćemo posle vanrednih parlamentarnih izbora saznati da li su amateri prodavali ”porodičnu srebrninu”.Jeste da će to biti kasno, ali bolje ikad nego nikad. Inače smo se u toj neuspeloj prodaji Telekoma nagledali amaterizma, neznanja, nesposobnosti, populizma i provincijalne pretencioznosti.
Evo samo jednog primera. Pokušavajući da neukom narodu objasni razloge odustajanja od prodaje Telekoma, srpski premijer rekao je da bi on to ”glat” prodao da je taj čuveni američki investicioni fond dao još 100-200 miliona evra pride pored prvobitno ponuđene cene. O kakvoj se natčovečanskoj borbi radi za (ne samo materijalne) interese srpskog naroda, premijer je ilustrovao jednom računicom. On je ukazao da je prosečna prodajna vrednost ranije prodatih regionalnih telekomunikacionih operatera bila oko 4,5 puta EBITDA, da je Telekom Austrija kada je pre nekoliko godina želeo da kupi udeo u srpskom Telekomu nudio 4,8 puta EBITDA, a da je sada ponuđeno šest puta EBITDA. Kad se tako kaže, za prost svet ta računica zaista zvuči grandiozno. Alal vera, rekao bi svaki prosečan rodoljub. Ali, ne treba ići daleko, dovoljno je ostati u Srbiji da bi se pokazalo kako je ta računica jedna velika vašarska šećerna vuna. Dovoljno je, recimo, pogledati neke od velikih privatnih kuporodajnih dilova poslednjih godina u Srbiji. Evo, uzmimo na primer, ”omiljenog” premijerovog tajkuna, vlasnika Delta holdinga koji je u poslednjih nekoliko godina prodao tri velika dela svoje poslovne imperije - Banku (Intesi), Osiguranje (Đeneraliju) i Maksi trgovinu (Delezu) a mediji javljaju da se sprema da proda i šoping molove Delta siti u Beogradu i Podgorici. Prema dostupnim podacima za prve tri akvizicije (za šoping molove je još nepoznato) multiplikator na EBITDA bio je između 11 i 12. Dakle i što bi rekao srpski premijer - 12 puta EBIDTA. Istina, kod prodaje finansijskih institucija (banaka) pravi se malo drugačije računica (nije EBITDA nego kapital, odnosno premija) ali ako bi se napravila paralela to bi isto tako izgledalo i ne menja suštinu.
Navođenje ovog primera ne znači da bi prodaju Telekoma nužno trebalo poveriti Delta holdingu koji se, zar ne, osvedočio kao uspešan prodavac, duplo bolji od Vlade Srbije (EBIDTA puta 6 prema puta 12). Primer je naveden iz mnogo banalnijeg razloga - da bi se pokazalo kako državni činovnici amaterski pokušavaju da prodaju ”porodičnu srebrninu” a kako to stručno radi privatni preduzetnik zainteresovan da maksimizira profit od prodaje kompanija.


11 December 2015

Javno servisiranje

Kako je Srbija izuzetna zemlja gde se svakih 5-10 godina postavljaju ista pitanja, što samo po sebi govori o pogrešnosti kolektivnih izbora, budući da svet u međuvremenu ne tapka u mestu, tako smo dočekali da opet imamo nekakvu javnu diskusiju (uslovno rečeno, budući da se diskusija progoni jer one najbolje među njima uvek za temu imaju politike velikog vođe) o pretplati za RTS (u ostatku teksta se mislim na televiziju, budući da je radio i sam režim zaboravio, pa je trenutno oaza slobode).

Moj stav je poznat, a to je da u slobodnim društvima ljudi plaćaju za one robe i usluge koje koriste, a da se za ono za šta nema dobrog tržišnog rešenja plaćaju različiti porezi, takse, naknade... Tu i tamo, ustvari u većem delu Evrope, u to ulaze i mnogobrojne stvari koje nisu ni na koji način nužno državne usluge, već pre podmićivanje birača i finansijera političkih partija, a iznad svega servisiranje potreba birokratije koja je samoj sebi ponajviše svrha.

Gde je tu javni servis, zvani RTS? Ovlašan pogled na tržište nam govori da imamo desetine TV stanica, stotine radio stanica, dnevne i sedmične novine i mnogobrojne internet portale koji su dostupni građanima Srbije. Dakle, ne postoji oskudica izvora informacija. Činjenica da u Srbiji postoji oskudica različitih stavova i da od značajnih medija osim N1, RTV i radio Beograda manje-više svi guslaju politiku veličanja fiktivnih uspeha vlade se javlja kao drugi argument. Naime, javno servisirani RTS će omogućiti dostupnost različitih informacija, ili narodski da se čuje još neko osim vlasti. Avaj, iskustvo nam govori da RTS nikada nije bio nešto posebno nenaklonjen navijanju za vlast. Opozicija je tu uvek bila kao dekor. Ne bih iz svog primera izvodio neke zaključke, ali od kada sam javno deklarisan kao neko ko podržava jednu jasnu opozicionu opciju, RTS me je za dve godine zvao dva puta da ispričam ponešto na teme koje su negde u rangu uzgoja tekunica u Rasinskom okrugu. Slični procesi javnog servisiranja vlade se mogu primetiti kod još nekih ljudi. Dakle, nemam nekog razloga da verujem u to da će nekim čudom kada dobiju para koliko im treba moral novinara i urednika odjedanput postati gvozden, a objektivnost aksiom. To nikako ne znači da RTS nema normalniji informativni program od Pinka, B92, Studia B ili Kopernikusa (jer osim B92 koji neguje kukavičko novinarstvo koje se pretvara da je nezavisno, ostale tri uglavnom imaju dezinformativni program). Ipak javni servis nije servis gledalaca sa zapadne tribine koji navijaju za SNS tako što lagano tapšu i zapevaju neku kasičnu navijačku kada se lomi rezultat, dok ostale TV stanice stoje na tribinama juga ili severa, kako vam već drago, i uz zurle, baklje i prostakluk navijaju za jednu opciju. Dakle, mrka kapa ako se informišemo na RTS za džaba, a posebno ako nas to košta 5 evra mesečno.

Drugi argument je produkcija kulturnog i obrazovnog programa. Avaj, kulture i obrazovanja ima na komercijalnim stanicima i internetu u količinama koje su nezamislive, kako na srpskom, tako i na engleskom jeziku. Ne zna se čega sve nema, koliko je to dobro upakovano, interaktivno i potpuno besplatno. RTS sa idejama o kulturi i obrazovanju iz 1980-ih je beznadežno zaostao koncept, baš kao što je i cela naša zemlja anestezirana i ostavljena u prošlosti. Ako neko veruje da će deo društva koji obožava programe za priglupe, primitivne i neostvarene, postati konzument kulture i obrazovanja ne zna o čemu govori, najblaže rečeno. Posebno u Srbiji gde je vrhunac mode biti prostak, pogrešno izgovarati skoro svaku trosložnu reč koja ne spada u uobičajnih 1000-2000 reči, obmanjivati, veličati glupost, prostituciju, kriminal i uopšte negovati sve vrednosti Farme, Parova ili vanrednih dezinformativnih programa.

Sve u svemu, RTS mora da se restrukturira.  Drugi program, to jest kulturu, obrazovanje i sve ino što nisu informacije mogu da nude na tržištu, pa ko hoće da plati neka gleda, baš kao i Diskaveri, Histori, HBO ili bilo koji drugi kanal. Ko neće da gleda, ne mora. Prvi program koji bi služio informisanju treba opet restrukturirati, drastično smanjiti troškove jer za prenos skupštine, političke emisije i druge stvari koje imaju veze sa državnom upravom i politikom vam ne trebaju armije ljudi od kojih se neki ubijaju od posla, a neki ništa ne rade. To što ostane treba finansirati probno iz budžeta 12 meseci, a test napraviti tako što će se građanima prepustiti da odluče da li žele da daju 100 dinara mesečno po porodici, a ne po aparatima, vikendicama, automobilima i tako dalje za program koji proporcionalno zastupa sva politička viđenja pitanja koja postoje u Srbiji.

05 December 2015

Zuckerbergov poklon

Mark Zuckerberg je obećao da će pokloniti 99% svojih akcija Facebooka, što je u ovom trenutku više od 40 milijardi USD. Prva vrsta reakcija je došla od strane konspirativne levice kojoj i većinsko javno mnjenje u Srbiji pripada: nemoguće je da se kapitalista odrekne tolikog novca, to je sigurno uradio da bi izbegao porez.

Neverovatno je da to treba posebno objašnjavati, ali ne može se obogatiti poklanjanjem novca. Bogatstvo se nikako ne može uvećati poklanjanjem. Ako država nešto radi dobro, to je prikupljanje poreza, ne može se to tek tako izbeći. Nekome je već palo na pamet.

Mnogo je interesantnije protivljenje protržišnih ljudi ovakvom poklonu. Tržišni argument protiv ovakve donacije je da je, ako želite da pomognete i doprinesete dobru u svetu, poklanjanje novca inferiorno u odnosu na profitnu poslovnu aktivnost. Poslovni ljudi (na slobodnom tržištu, ne na nameštenom) doprinose čovečanstvu usmeravanjem resursa u ono što je stvarno potrebno. Test da li je svetu nešto potrebno je profit. Pozitivan profit je znak da su resursi upotrebljeni dobro: da ljudi kupovinom odobravaju vaš proizvod i da su ukupne koristi od tog proizvoda manji od troška njegove proizvodnje. To je suština čuvene nevidljive ruke Adama Smitha. Profit je možda sebičan kao motiv, ali je nezamenjiv kao signal kolektivne opravdanosti ulaganja. Nevidljiva ruka slobodnog tržišta odnosi se na ovu čudnu i malo shvaćenu povezanost individualnog interesa sa nenameravanom kolektivnom dobrobiti.

Suština primedbe protržišnih ljudi je, prema tome, da bi Zuckerberg više doprineo svetu ako bi nastavio da investira sa profitnim motivom nego što će doprineti proizvoljnim podelom novca bez profit testa. To je ekonomski pismen argument, ali moj problem sa njim je što je i blago autističan.

Adam Smith jeste u "Bogatstvu naroda" (1776) slavio profitni motiv i nevidljivu ruku koja njegovo blagotvorno dejstvo prenosi na kolektiv. Ali u svojoj ranijoj knjizi, Teoriji moralnih osećeanja iz 1759, Smith ima drugačije viđenje čoveka i njegovih motiva, uključujući i odobravajući pogled na nesebičnost, dobročinstvo i empatiju. Razlika između tretmana čoveka i njegovih motiva u dve knjige je toliko izražena da su je nemački ekonomisti kasnije nazvali "Das Adam Smith problem".

Smith je prvi objasnio nevidljivu ruku i ulogu profitnog motiva, ali viđenje tržišta kao pre svega efikasnog alokativnog mehanizma ustoličilo se nešto kasnije, sa pojavom doktrine utilitarianizma i njenim uticajem na formiranje moderne ekonomske nauke krajem 19. veka. U ovom, do današnjeg dana dominantnom gledanju na tržište kroz njegovu alokativnu efikasnost, Zuckerbergov, kao i prethodni Buffetov i Gatesov i na kraju krajeva svi drugi pokloni, su rasipanje resursa.

Ako se stave drugačije naočare i na sve to osmotri manje racionalistički a više politčko-ekonomski, vrednosno ili možda samo zdravorazumski -- onako kako bi gledao Adam Smith iz 1759. -- onda se na poklon gleda mnogo blagonaklonije. Kao poklanjanje ikada može biti loše? Kako se dobročinstvo o sopstvenom trošku može osporavati?

Ja mislim da je viđenje tržišta kao striktno alokativnog mehanizma pogrešno, neinformativno i na kraju krajeva štetno za tržišni liberalizam. Znatno drugačiji pogled na tržište dolazi ne iz prosvetiteljstva i utilitarizma kao njegovog produkta nego iz kritike prosvetiteljstva koja uključuje škotske prosvetitelje i ide sve do nemačkih romantičara. Prosvetiteljski pogled je usko racionalistički, sklon dizajnu i nesvestan sopstvenih ograničenja. Njemu pripadaju francuski racionalisti od Dekarta do ideologa revolucije, preko engleskih utilitarijanaca, do kasnije čikaških ekonomista (Stigler više nego Friedman) do karikatura kao što je Ayn Rand. Alternativni pogled ide od Smitha i Humea, preko nemačkih romantičara do austrijskih ekonomista, pre svega Hayeka. (Današnji viđeniji austrijski ekonomisti su odavno izgubili ovu nit i najbolji savremeni predstavnik tradicije je ustvari Deirdre McCloskey). Taj pogeld na svet je skromniji, ne pokušava da objasni sve, ponekad se uzda u zdrav razum više nego u jedinstvenu Teoriju, uzda se u vanekonomske koncepte, vrednosti i vrline.

Donacija 40 milijardi USD se, prema ovom pogledju, ne mora provući kroz alokativnu cost-benefit analizu jer mi relevantne troškove i koristi na individualnom nivou i ne znamo. Možda u analizu odlluke treba da uđe i odnos javnog mnjenja i budućih glasača prema kapitalizmu, a to u profitni test ne ulazi. Sve što znamo je da je odluku bolje ostaviti pojedincu. Ili je možda posredi nešto drugo. Zuckerberg je pametan i preduzimljiv čovek ali je nesporno profitirao i od "efekta mreže" -- u novim internet biznisima kao što su društvene mreže vlada pravilo "pobednik uzima sve", jer kad se uspostavi jedna mreža nema više mnogo mesta za drugu. zbog čega su profiti pobednika nesrazmerno veliki u odnosu na uloženi napor, rizik, inovativnost i preduzimljivost. Možda Zuckerberg ima to u vidu i oseća dužnost da novac podeli?

Na kraju, ovakav pogled je u mnogo čemu bolji od racionalističkog i na samom njegovom terenu. Efekat mreže po sebi spada u alokativnu "neefikasnost" tržišta pa Zuckerberg sasvim spontano i nenamerno to ovim gestom ispravlja. Takođe, koncept javnih dobara za koje tržište navodno nije zainteresovano pa ih mora proizvoditi država je još jedan proizvod racionalističkog pogleda; ali milijarderi koji novac poklanjaju ne rade ništa drugo nego proizvode ono što oni, umesto političara, smatraju javnim dobrima. Donacije tako spontano rešavaju problem javnih dobara. Opet, ne može se ovde efikasnost pouzdano dokazati jer govorimo o znatno skromnijem analitičkom okviru. U formiranju pogleda na donaciju ovaj okvir više računa na zdravorazumsko i vrednosno odobravanje dobročinstva nego na egzaktnu analizu efekata, jer u to ionako slabo veruje.

Moj je stidljivi utisak da se trend polako okreće: da su utilitarianizam, nekritički racionalizam i modernizam kao srodne doktrine dostigli svoj zenit i da polako počinju da opadaju. Ovde govorimo o vekovima, ne o godinama ali prvi znaci su tu: glasači širom Evrope i Amerike polako počinju da sumnjaju u tehnokratski mejnstrim i traže opcije sa više sluha levo i desno.  Libertarijanci su poslednji koji bi trebalo da moderni racionalizam i utilitarijanizam brane. Treba nam manje isfabrikovanih univerzalnih principa i uzvišene teorije, a više zdravorazumskih i vrednosnih argumenta.

Liberali i libertarijanci utilitarističkog tipa broje poklonjenom konju zube. Bolja vrsta odbrane kapitalizma, odbrana na liniji Smith-Hayek-McCloskey je: poklonjenom konju se u zube ne gleda.

30 November 2015

(Svilena) buba u uhu

Šteta što je po povratku iz Kine histerija oko državnog udara zasenila ”nikad u istoriji uspešniju posetu jednog srpskog premijera jednoj stranoj zemlji”.

Umesto detaljnijeg objašnjenja i analiza potpisanih memoranduma, poseta srpskog premijera Kini i četvrti, sada već, tradicionalni sastanak kineskog rukovodstva s liderima država centralne i jugoistočne Evrope stavljena je u funkciju odbrane od ”državnog udara” i završila kao propagandistička floskula o ”postignutim sporazumima koji će iduće godine značajno povećati naš bruto domaći proizvod”.

Tako smo, nažalost, ostali bez trezvene analize efekata tog sastanka i te posete.

Za početak, nije loše zaviriti u toprbu i pogledati s čime se konkretno iz posete Kini vratila srpska delegacija? Iz dostupnih informacija, izgleda da se vratila s 4 dokumenta (koji neki nezgrapno nazivaju ”sporazumi”):  Okvirni sporazum o modernizaciji i rekonstrukciji pruge Beograd-Budimpešta, Memorandum o razumevanju o preuzimanju Železare Smederevo, Momorandum o razumevanju u saradnji na projektu izgradnje dve deonice Koridora 11 i Memorandum o razumevanju za razvoj industrijskog parka.

Jedan mađarski kolega konstatovao je da ne vidi ništa novo što je dogovoreno, odlučeno i potpisano na 4. Samitu ”Kina+16” u Suđou u odnosu na prošlogodišnji sastanak u Beogradu.
Ima, ima. I tiče se Srbije - Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i kineske državne kompanije Hebei Iron and Steel o preuzimanju Železare Smederevo.

Taj memorandum premijer Srbije najavio je još letos kvalifikujući HBIS kao „drugu ili čak najmoćniju čeličanu u svetu“ i najavljujući da bi ”već u novembru” mogao da bude postignut dogovor. „Čuli smo da bi oni uložili ogroman novac, samo 120 miliona bi išlo u galvanizaciju i ako bismo to uspeli to bi značilo veću proizvodnju i drastičan rast BDP-a Srbije. Čim smo interesantni Kinezima to znači da imamo budućnost“, istakao je tada Vučić.

Jesu li po, povratki srpske delegacije u Beograd, baš to pravi razlozi za euforiju, proglašavanje Kine ”našim najvažnijim strateškim partnerom” i guranje Srbije na kineski ”put svile”?
Teško.

Ali, bez namere da se umanji značaj 4. samita u Suđou i trodnevne posete srpske delegacije Kini trebalo bi bez propagandne euforije analizirati tu ”istorijsku” posetu i globalne okolnosti vezane za još jedan, najnoviji samit ”Kina+16”.

Iako je postao tradicionalni (prethodni su održani u Varšavi - 2012. godine, u Bukureštu - 2013. i u Beogradu - 2014. godine), sastanak kineskih i zvaničnika država centralne i jugoistočne Evrope u Suđou održan je dva meseca posle jednog drugog važnog sastanka koji Kinu nije ostavio nimalo ravnodušnom.

Naprotiv.

Naime, početkom oktobra u Atlanti potpisan je najveći u istoriji svetski sporazum o slobodnoj trgovini ”Transpacifičko partnerstvo”(TPP). Sporazum je potpisalo 12 zemalja azijsko-pacifičkog regiona - SAD, Kanada, Meksiko, Japan, Australija, Novi Zeland, Čile, Brunej, Malezija, Peru, Singapur i Vijetnam - koje zajedno proizvode 40 odsto svetskog bruto proizvoda. Očekivanja su da TPP-u uskoro pristupe Južna Koreja, Filipini i Indonezija.

Zemlje potpisnice će u međusobnim ekonomski odnosima smanjiti  trgovinske barijere, postaviti zajedničke standarde na tržištu rada, zaštiti životne sredine i intelektualne svojine multinacionalnih kompanija. Sporazum treba da podstakne trgovinu između ovih država jer će biti drastično ukinute hiljade carina u drugih barijera u njihovim  ekonomskim odnosima. Već je izračunato da će transpacifičko partnerstvo omogućiti članicama godišnji ekonomski rast od najmanje jedan odsto i stvoriti  ukupnu godišnju dobit od 380 milijardi dolara.

Iz tog sporazuma izostavljena je - Kina.

Odmah po potpisivanju posmatrači su ocenili TPP kao jedan od najvećih spoljnopolitičkih uspeha američkog predsednika Baraka Obame čija se administracija zalagala za taj sporazum kao deo strategije za povećanje uticaja SAD u Aziji i suprotstavljanja sve većem uticaju Kine u tom regionu.
Ne mora da znači, ali je indikativno da su kineski premijer Li Kećijang i predsednik Ši Đinping rešili da samit ”Kina+16” upriliče na domaćem terenu i Amerikancima bar delimično vrate ”milo za drago” zbog TPP-a i tako demonstriraju svoju spremnost da im ”uđu u bubrege” u (uslovno rečeno) njihovoj sferi uticaja u centralnoj i jugoistočnoj Evropi.

Ako se izuzme taj (nimalo nevažan) globalni aspekt, samit u Suđou suštinski se mnogo ne razlikuje od prethodna tri u Varšavi, Bukureštu i Beogradu.

U Varšavi je, na primer, tadašnji kineski premijer Ven Điabao najavio 10 milijardi dolara vrednu specijalnu kreditnu liniju za centralnu i istočnu Evropu. Na samitu u Suđou Kina ta kreditna linija prerasla je u specijalni fond za ulaganje u ovaj deo Evrope.

Zatim je u Bukureštu 2013. godine razmatran program Vlade Kine za ulaganje 10 milijardi evra i konkretno dogovoren zajednički projekat modernizacije pruge Budimpešta - Beograd.
Onda je na samitu u Beogradu (decembar 2014.) kineski premijer Li Kećijang izjavio da je opet postignut dogovor o modernizaciji železnice između Beograda i Budimpešte i obećao da će se nastojati da bude izgrađena za dve godine.

Premijer Li Kećijang je i sada na samitu u Suđou opet rekao da će izgradnja brze pruge između Beograda i Budimpešte biti završena za dve godine (prenela je kineska nacionalna agencija Sinhua na Twitter nalogu).

Dakle, Kina se nije nešto posebno ”isticala” i konkretno ulagala od prvog samita 2012. u Bukureštu. Zato su svi samiti ”Kina+16” imali isti scenario i ličili na demonstraciju dobre volje ulagača uz neprekidna visoka očekivanja primalaca obećanih 10 milijardi evra investicija. 
Možda i za to postoji objašnjenje.

Da ne bude zabune - za je Kinu tih 10 milijardi evra ”sitnina” koju može da potroši u jednom ”šopingu”.

Ali, bez obzira na tretman tih 10 milijardi, Kina naročito od leta ove godine mora da se ”zabavlja” svojim ”jadom”, ma koliko se trudila da pored moćnog domaćeg privrednog rasta na globalnoj pozornici održi imidž svetske ekonomske investicione velesile. Naime, u julu i avgustu ceo svet bio je šokiran u istoriji nezabeleženim posrtanjem kineske ekonomije koje je izazvalo groznicu tektonskih razmera na svim svetskim finansijskim tržištima, što je i bio povod MMF-u da u “Izveštaju o globalnoj finansijskoj stabilnosti” konstatuje kako bi se u najgorem scenariju stopa bankrota (kineskih) kompanija mogla povećati, “podižući napetost u finansijskom sistemu ali i sa posledicama po rast”.

Kako je izgledala letošnja ekonomska trauma Kine?

U avgustu je juan preživeo najveću devalvaciju u poslednjih 20 godina, zatim je nacionalna valuta za samo mesec dana pojeftinila 2,6 odsto, a odliv kapitala iz Kine dostigao je rekordnih 141,6 milijardu dolara. Zatim su pale šangajska i šenženska berza i na njima su kineski građani izgubili oko 2,58 triliona dolara (četvrtina godišnje proizvodnje Kine). Stradala je uglavnom srednja klasa, pa je Njujork tajms preneo konstataciju jednog Kineza: „Izvađena je utroba srednjoj klasi koja je verovala da će domovina postati jaka”. Devizne rezerve Narodne banke Kine u trećem tromesečju smanjene su 180 milijardi dolara. Tempo pada je najveći u istoriji, pri čemu se obim deviznih rezervi smanjivao peti mesec uzastopce. I industrijski sektor u septembru je posnuo na najniži nivo u poslednjih šest i po godina. Indeks upravljanja nabavkama za fabrički sektor sedam meseci zaredom beležio je usporavanje i u septembru je pao na 47 poena, što je najgori rezultat od marta 2009. godine. Goldman Saks procenio je da će privreda Kine u ovoj godini ostvariti rast od oko 6,0 odsto, što je ispod zvaničnih podataka o rastu BDP-a od 7,0 odsto u prvom i drugom ovogodišnjem kvartalu. Na sve to nadovezao se MMF sumornom procenom o posebnom riziku koji će nastati ako državne kompanije (koje su podigle ogromne količine novca izdavanjem obveznica) ne budu mogle da servisiraju dugove i prebace ih na vlade. ”To bi moglo da podigne rizik obaranja kreditnog rejtinga države na neinvesticijski ili status smeća, kao što se dogodilo Brazilu”, upozorio je MMF.

Da li treba podsećati da su kineske kompanije na koje Srbija računa i s kojima je potpisala razne memorandume sve u državnom vlasništvu - Hebei Iron and Steel (HBIS - železara Smederevo), China Road and Bridge Corporation (CRBS - autoput i industrijski park), China Railway International i China Communications Construction Company (pruga Beograd- Budimpešta).
Svetski analitičari posle letošnje traume prognoziraju da će se kineska Vlada odlučiti za kratkoročne agresivne mere za podsticanje rasta i da će se Komunistička partija koncentrisati na stvaranje novih radnih mesta, rast plata, održiviji ekonomski rast i jačanje socijalne kohezije.

Slom berzi u Pekingu i Šangaju i posrtanje kineske privrede itekako su zatresli globalnu ekonomiju. Zato ne čude sve brojniji zahtevi međunarodnih institucija, finansijskih tržišta, konsultanata i investitora upućeni rukovodstvu u Pekingu da ubuduće pri osmišljavanju ekonomskih mera vodi računa o uticaju tih mera na globalna tržišta i prihvate odgovornost prema globalnoj ekonomiji. Zato MMF, na primer, upozorava da se “kineske vlasti suočavaju sa neviđenim političkim izazovom u prelasku na finansijski sistem utemeljen na tržišnim principima”.

Taj politički izazov teško se rimuje s Memorandumom o preuzimanju Železare Smederevo i dolasku državne kompanije HBIS (treći po veličini kineski proizvođač čelika) u Srbiju.

Zašto?

Na globalnom tržištu čelika već duže vreme postoji višak od 600 miliona tona ovog metala (OECD), a kineski čelik čini više od polovine tih tržišnih viškova. Po relevatnim prognozama tražnja za čelikom neće se oporaviti narednih 10 godina. Kina proizvodi 800 miliona tona čelika godišnje, što je polovina svetske proizvodnje ali ima i ogromne zalihe čelika. Zato je bila primorana da smanjuje proizvodnju koja je na kraju septembra pala 2,1 odsto na godišnjem nivou. Kina inače godišnje izvozi skoro 100 miliona tona čelika a kineske kompanije (prema podacima Metal Bulletin) izvoze čelik po cenama 10 odsto ispod realnih. Udžbenička, je l' te, definicija dampinga. Ekstra konkurentne cene nisu se, međutim, vratile kineskoj industriji čelika u obliku većeg profita zato što su cene na veliko ove godine pale za trećinu pa tako kineski proizvođači čelika prave gubitke - zaključno s avgustom zabeležili su gubitak od 2,8 milijardi dolara, u odnosu na profit od 2,3 milijarde dolara u istom periodu lane.

Nedavno je Sju Leđeng, predsednik državne kompanije Baosteel, najavio da bi Kina kao najveći svetski proizvođač mogla zbog krize globalnog tržišta da u skorije vreme smanji proizvodnju čelika 20 odsto: ”Ukoliko uzmemo primere iz Evrope, SAD i Japana vidimo da su njihovi sektori čelika prošli kroz bolno restrukturiranje u prošlosti, uz pad proizvodnje od oko 20 odsto. Kina će se takođe naći u takvoj poziciji, bez obzira na to koliko će vremena proteći do tada”.
Šta će onda da traže Kinezi u Smederevu?

Kao odgovor, hajde da pokušamo da dešifrujemo šta je hteo pre neki dan u razgovoru sa srpskim kolegom da kaže premijer Li Kećijang: ”Kina podržava svoje kompanije u sprovođenju produktivne saradnje sa Srbijom u oblastima kao što je čelična industrija u nadi da će obezbediti više visokokvalitetnog i jeftinog materjala za izgradnju infrastrukture u Srbiji”.
Čelik iz Smedereva za srpsku infrastrukturu?
Pa Železara iz Smedereva jedan je od najvećih srpskih izvoznika jer nema kome da prodaje čelik na domaćem tržištu.

22 November 2015

Pojačanje

Tržišno rešenje je pojačano jednim osvedočenim liberalom, koga nije potrebno posebno predstavljati. Našem timu pridružio se doajen srpskog novinarstva, Miša Brkić. 

06 November 2015

Alternativne istorije

Postoje gledišta da se na Kosovu odigrala bitka naroda, barem je naši susedi tako vide.


Ima i izveštaj reportera sa lica mesta, ali mi slabo ide analiza. Ne poznajem ni jezik ni pismo. Uz nekog razloga kada aploadujem na blog slika je rotirana 180 stepeni.



Ja ne tvrdim ništa, svaki narod ima pravo na svoju verziju istorije dok ne dođemo do zajedničke. Meni je bilo interesantno kolika je faca bio Skenderbeg (prevashodno kao diplomata koji je dobio ogromnu podršku hrišćanskog sveta). Na to sve bio je i dobar ortak sa Sibinjaninom Jankom, koji ima ulicu i centru Tirane.


Štulić vs Đorđević

Jednom davno sam napisao ovde da je Branimir Džoni Štulić politički desničar i da je slika njega kao nekog buntovnog anarhiste ili levičara potpuno pogrešna. Sad želim da dam malo više argumenata za to, kroz poređenje Štulića sa Borom Đorđevićem, odnosno dve njihove poznate pesme: "Pogledaj dom svoj anđele" Bore Đorđevića i "Anđeli" Branimira Štulića.

Ove dve pesme koje koriste istu simboliku "anđela" najplastičnije odslikavaju i poetičke i političke razlike između dva pesnika. Estetički, "Pogledaj dom svoj, anđele" je prava himna kiča: tu su "nesrećni", "bolesni", "čemer", "smrt", i "jad", ceo pandemonijum užasa koji pesnik vidi u svakodnevnom životu, i neko je kriv za sve to i anđeo treba da "podigne svoj mač" i "bude anđeo osvete" da krivci "na svojoj koži osete" itd. Borin svet je manihejski i gnostički svet svakog revolucionara i pobunjenika protiv izopačenog, bolesnog sveta. Dobro u tom svetu može biti spaseno samo odlučnom, radikalnom akcijom nekog nepotkupljivog istorijskog ili vanistorijskog agenta, simbolisanog u "anđelu". Svi radikalni revolucionari sanjaju o ovom transistorijskom agentu: gnostikovo izbavljenje iz zlog sveta, zasniva se na aktu anđela kao simboličkog instrumenta imaginarnog istorijskog preloma. Isus, Mohamed, Lenjin, Staljin, Hitler, svejedno. To vam jasno objašnjava zašto su toliki patetični lirski pesnici obožavaoci tiranija: setite se Lorke i Pabla Nerude naprimer. Neruda je napisao ljubavnu odu maltene povodom sahrane Višinskog. Koliko šiparica stavlja Lorkine sladunajve stihoklepine na Facebook? Koliko njih zna da je Lorka bio komunista?

Štulićeva "angelologija" je sasvim druge prirode. Ako je Bora gnostik i revolucionar, Štulić je grčki klasičar i konzervativni kritičar političke moći. Njegova vizija moći je neuporedivo kompleksnija i pesimističnija. Prvo, on uviđa jasnu i direktnu vezu između erotskog i političkog, između lirike i nasilja. Pesma se sve vreme obraća nekoj apstraktnoj "ženi" i daje joj savet: "odstupi, korak ženo gledaj...". Od čega "žena" treba da odstupi i da vidi bolje? U prvoj strofi data je erotska potka ovoga:
"Slinavi kurvari, bijedni genitalci,
nezgodno potežu ukrućenu vijernost",

A da je ovo samo erotske potka političkog nasilja vidi se po refrenu i po daljem toku pesme:

"dolaze, kao krv crveni, kao znoj opori, brutalni anđeli".

Pravednički bes koji Bora zaziva sa naivnošću brucoša koji je tek slušao prva predavanja o Herbertu Markuzeu i misli da nešto zna, i  da je paraousia iza ćoška, Štulić vidi iz Vogelinove perspektive, ili perspektive Kolakovskog koji opisuje istorijsku praksu marksizma kao Prometejevo buđenje iz sna o moći koji shvata da je postao Kafkin Gregor Samsa - groteskni, čudovišni čovek-buba. Iz perspektive onog ko zna da kombinacija erotske dispozicije u najširem smislu i kavaljerskog odnosa prema nasilju vodi direktno u katastrofu, istorijski, a u kič i grotesku estetički. Drugi deo pesme vam to sve kaže, jasno i slikovito. Štulić u svom elementu:

ponekad u osam 
ponekad u tri 

lijevi skup ideja 
dolje ispod nogu 
otvori širom oci 
tiho kao jeza 

pušteni s lanca 
gledaj 
nezajazni andjeli 

u kolima od plastike 
u djevojačkim snovima 
u majmunovom vidjenju 
u raspaljenim noćima 

tko zna, tko zna, 
ne bu dobro svršilo.


Prva naznaka je da pesnik vidi lijevi skup ideja "dolje ispod nogu". To nije ništa novo kod ovog pesnika. Lijevi skup ideja kod njega vidimo "ispod nogu" u pesmi 68 iz 1982 koja je najcrnja moguća satira fenomena večnih kafansko-katedarskih revolucionara, vidimo je u "Pavelu" gde se slavljenje Španskog rata kao simbola slobode vidi kao "skup interesa nekorisnih ljudi". Vidimo je u pesmi No comment iz 1987 gde je već napad na ekološku kvazireligiju "

Ne zalim jadne pitekantrope
Ne zalim mirna goveda
Ne zalim egzoticne papuance
Ne zalim sto sam 4. odzada
Isto kao i prije rata
Ne zalim ja sam cvrsta linija

Ali on vidi dublje i dalje od neposredne ideološke potke: "levi skup ideja" je samo simptom, samo izraz najdublje katastrofe koja je filozofskog tipa. Anđeli su "pušteni s lanca", i "nezajazni", i istovremeno kao "krv crveni". Da li je zaista teško videti ovde sve revolucionarne terore 20'og veka, ali i svih drugih vremena, koje su proizveli, ili aminovali politički nihilisti i tročetvrtinske glave tipa Bore Đorđevića, svi intelektualni miropomazači stlajinizma, maoizma, Fidel Kastra, Robespijera, svi "sanjari" i "idealisti" Armagedona. Pesnik je užasnut spoznajom da je neman puštena s lanca, da ista sila gospodari svetom uvek. On ne vidi izvor zla ni u kakvoj konkretnoj ideologiji nego u najdubljem impuslu koji bi Voeglin nazvao "gnostičkim", a koji zaziva bezgrešnog anđela sa mačem - delioca pravde i ispravljača kosmičkog nereda. Anđeo je, naprotiv  za Štulića, znalca Homera i Tukidida, tvrdog cinika i realiste, čoveka antike koji živi u gnostičkom vremenu za čije hrišćansko-jeretičke nemani Homer i Tudikidid nisu znali, za njega je taj "anđeo" iskežena neman, vampir, anđeo destrukcije pušten s lanca, bliži Brem Stokerovom Drakuli nego Babijevom Če Gevari, istovremeno estetička groteska i istorijska katastrofa.

To je druga važna dimenzija pesme - groteska: naime, gde su "anđeli"? U "raspaljenim noćima" i "devojčakim snovima" s jedne strane. U sanjarijama nevinih, naivnih, lirskih dušica i svih željnih radikalno produbljenog "erotskog" doživljaja sveta. S druge strane, "u majmunovom viđenju"! Da budem grub, rekao bih da on pomalo vidi Boru kao majmuna. Istovremeno vizija raste u modernom svetu, ona nije nikakava revolucionarna fantazija skrajnutih, ona je u "kolima od plastike", prizor modernog sveta, sveprisutan, fenomen srednje klase.

I naravno, finale, koje predviđa kako se to sve može završiti, koristeći glagol koji tendencionzno ujedinjuje erotsko i političko revolucionarno "ne bu dobro svršilo".

05 November 2015

Američki izbori - Cruz vs Rubio

Republikanski preliminarni izbori naredne godine su najzanimljiviji od svih koje sam ja do sada pratio (a to je od 2008 naovamo). Iako dva autsajdera (Donald Trump i Bnn Carson) još uvek vode u anketama javnog mnenja konsenzus je da će se na kraju bitka za nominaciju odlučiti između dva Amerikanca kubanskog porekla, senatora Ted Cruza iz Teksasa i senatora Marca Rubija sa Floride. Ako je to slučaj, Republikanska stranka će imati ubedljivo najboljeg kandidata za predsednika posle Ronalda Reagana.

Najnovija debata koju su vodili repubikanski kandidati je to pokazala. Rubio i Cruz su ocenjeni kao jasni pobednici i to se odmah pokazalo na ispitivanjima javnog mnenja gde je rejting obojice odmah značajno skočio, a Cruz se već značajno približio Carsonu i Trumpu u Ajovi gde se održavaju vrlo značajni prvi preliminarni izbori sledećeg januara. Najviše pažnje su privukli vrlo ekeftan napad Ted Cruza na pristrasnost medija i jednako efektan (kontra)napad Marca Rubija na Jeb Busha, U ovom trenutku izgleda da je to bio "poslednji ekser u kovčegu" Bušove ionako klimave kandidature.

Međutim, za mene je ubedljivo najimpresivniji aspekt debate bio ekonomski program Teda Cruza. U poređenju sa njim, Ron Paul izgleda kao umerenjak: Cruz se zalaže sa ukidanje progresivnih poreza i flat tax od 10% sa sve preko određenog praga dohotka, i 16% porez na profit. Porez na "platni spisak" iz koga se finansiraju starosne penzije bi takođe bio ukinut. Jedna od posledica ovoga je drastično uprošćavanje poreskog sistema koje omogućava ukidanje IRSa (da, Cruz eksplicite zagovara ukidanje IRSa!). Druga još dramatičnija posledica je potkopavanje sistema državnog penzionog i zdravstvenog osiguranja. Cruz predlaže da se formiraju univerzalni lični štedni računi, što znači da bi do iznosa od 25 000 dolara godišnje ljudi mogi da štede za tačno određene svrhe (zdravstveno, penziono osiguranje itd) bez plaćanja poreza. Ovo je najelegantnija "puzajuća" privatizacija penzionog i zdravstvenog sistema koju sam ja do sada video. Prosto, upakuješ je (kao što i treba, i kao što i jeste) kao davanje izbora mlađim pojedincima da štede za sebe, uz potpunu zaštitu penzionih prava starijih. Bez ikakve priče o "privatizaciji" (što je omogučeno potpunim ukidanjem poreza za penzije, te nema priče o tome koliki procenat poreza se preusmerava na privatne račune) Svako voli da ima svoje pare, a ne nejasna obećanja od političara da će im nešto dati za 30, 40 ili 50 godina.

Dodatna pozitivna stvar koju je Cruz saopštio u toj debati je vezana za monetarnu politiku. Naime, zalaže se za reviziju poslovanja Feda, razmatranje povratka zlatnom standardu, a kao "minumum" drastično smanjenje diskrecije Feda i ograničavanje na obezbećivanje stabilne vrednosti dolara. Kategorički je protiv QE, i ustvrdio je, sasvim u stilu Austrijanaca, da je Fed kriv za balon nekretnina  i da je bio važan faktor krize 2008.

Što se tiče spoljne politike, Cruz opet ima najbolju moguću poziciju: kritika intervencije u Libji, odricanje "izgradnje nacija" u Iraku i Avganistanu, uz zalaganje da se stane ukraj ISISu. Uz mnogo oštriji stav prema Putinu i kineskim komunistima (pokušavam da zamislim lični susret Cruza i Putina, ili Cruza i kineskog šefa partije, to svakako ne bi izgledalo ovako). Zalaže se za pojačanu saradnju sa zemljama Istočne Evrope poput Poljske i baltičkih država i obnovu raketnog štita koji su Buš i Obama napustili u naivnoj veri da će time odobrovoljiti Putina.

Cruz je apsolutna noćna mora kako za levičare tako i za republikanski establišment (pogledajte jednu dugu ilustraciju zašto). Čovek sa inteligencijom od verovatno 140 ( i fotografskim pamćenjem, kako čujem), debatni šampion i jedan od najboljih studenata na Prinstonu, sa briljantnom pravničkom karijerom pre ulaska u politiku i apsolutno nepotkupljiv i neustrašiv. Ako treba biće sam protiv celog Senata, i neće se povući nimilimetar ako smatra da je u pravu. Ne znam da li će postati predsednik, ali moje uverenje da ako postane to će biti najbolji američki predsednik posle Grovera Clevelanda.

Dodatni izvor optimizma u svemu ovome je što glavna alternativa, Marco Rubio, takođe uopšte nije loš. U većini ideoloških stvari, Rubio je vrlo visoko na svim listama konzervativnih i libertarijanskih organizacija koje rangiraju političare, odmah iza Cruza, Mike Lee-ja i Rand Paula. Nedavno je izašao sa platformom o energetksoj politici od koje su mediji dobili napad panike. Da protivnik nije Cruz ja bih Rubija smatrao odličnim izborom. U spoljnoj politici je na sličnoj liniji kao i Cruz, i u većini ostalih domena je vrlo solidan.

Postoje dva glavna problema sa njim. Prvi je vezan za njegov odnos prema ilegalnim imigrantima, što meni i nije neki veliki problem, ali bi moglo da bude veliki problem sa konzervatvnim glasačima ako Rubio postane nominee. Naime, ne samo da se on zalaže za amnestiju ilegalnih imigranata (čemu se ogromna većina republikanskih glasača oštro protivi) nego je bio jedna od incijatora propalog zakonskog projekta amenstije poznatog kao plan "ganga osmorice". To je izvor kako njegove popularnosti među članovima republikanskog establišmenta (Privredna komora, RNC, glavni konzervatni mediji i kolumnisti "konzervatnih" glasila u DC) ali i nepopularnosti među konzervativnim i Tea Party glasačima.

Za mene glavni problem u vezi Rubija nije ideologija (gde je uglavnom solidan) nego lični karakter. U istom smislu kome mislim da je Rand Paul problematičan karakter. Svi oni su došli u Vašington na talasu Tea Party revolucije 2010-2012. I Cruz i Lee i Paul i Rubio su bili alternativni, Tea Party kandidati koji su izazvali u prajmeririjma establišment kandidate. DC republikanska centrala je učinila sve da progura svoje ljude i porazi ove mlađe izazivače. Rubiov protiv kandidat je bio guverner Floride Charlie Crist koji je posle poraza od Rubija prešao u demokrate! Ali u vreme izbora uživao je nepodeljenu podršku republikanske "centrale". Ipak, svi oni su uspeli da pobede samo uz pomoć podrške aktivista Tea Party na terenu. time su dokazali politički talenat i hrabrost. Ipak, kad su došli u Vašington vec prvog dana su se pokazale drastične razlike u karakteru. Cruz i Lee su nastavili onde gde je senator Jim Demint (sada šef Heritage Fondacije) stao: da vode nezavisnu politiku i potkopavaju napore establišmenta da iza leđe pravi dilove sa demokratima i perpetuira status quo u pogledu potrošnje, regulacije i javnog duga. Od prvog dana postali su neprijatelji republikanskog establišmenta, demokratskog estalbišmenta i glavnih medija (liberalnih i "konzervatnih" jednako).

Nasuprot tome, Rubio i Paul su od prvog dana prešli "na stranu neprijatelja". Paul je postao blizak sa Mitch McConnellom, republikanskim liderom u Senatu (zapravo to je stara priča: McConnellov čovek je bio menadžer kampanje Ron Paula za predsednika i Rand Paula za Senat. Pametnome dosta.),  Rubio je za svoju kooperativnost i odbijanje da radi zajedno sa Cruzom i Lee-jem brzo nagrađen statusom favorita i atraktivnim mestima u senatskim komitetima: bivši kandidat Tea Party sa Foride, već nekoliko godina je čovek establišmenta. To meni signalizira da je čovek problmatičnih moralnih standarda u politici (što će reći prosečnih standarda) i da treba biti oprezan sa velikim očekivanjima od njega.

Daću vam jednu ilustraciju zašto su ove stvari važne i zašto su vrlo dobar "prediktor" predsedničiih performansi. Zamislite da imamo republikanskog predsednika i onda ga bivši guverner Kalifornije izazove na prajmerijima, koji traju beskonačno i na kraju predsednik na jedvite jade, uz sve moguće i nemoguće prljave trikove pobedi. I onda izgubi na opštim izborima. Zamislite šta bi o tome konzervativnom guverneru rekli mudraci u medijima i stranačkim estalbipmentima danas: isti oni koji Cruza nazivaju kamikazom, palikućom, ekstremistom, itd.

Btw, guverner o kome pričam zvao se Ronald Reagan, a republikanski predsednik koga je izazvao bio je Gerald Ford, a godina njihove borbe za republikansku nominaciju 1976. I George Will, jedan od glavnih republikansih "mudraca" koji danas deli iste lekcije protiv "kamikaza" i "palikuća" naokolo, nazvao je tada Reagana i njegove pristalice "kamikazama". I štaviše 1980, podržavao je Howarda Bakera, "umerenjaka", a ne Reagana. To je kontekst koji treba da imate u vidu svi vi koji mislite da je Reagan bio veliki predsednik, kad razmišljate o izborima i kandidatima u Americi danas.

01 November 2015

Uvod u teoriju bilborda

Meriti stvari koje po svojoj prirodi ne vole da se ukalupe u metre, kilograme, ampere, kandele, sekunde, kelvine i molove je zeznuta rabota. Kada se još doda da te stvari ne samo da neće da uđu u kalupe prirodnih nauka, nego su prilično subjektivne, pa ih od milja zovu kvalitativne varijable problem je prilično žestok. Kako meriti stanje jedne privrede? Ustvari, šta je smisao te mere, jer ne radimo da bismo radili nego da bi nam život bio lep? Da li je bitnije što u Srbiji nema inflacije dve godine (za naše standarde naravno) ili to što  iz lepote bez inflacije hoće da pobegne mnogo onih koji valjaju i drugde osim u Srbiji? Da li je bitnije koliko je nezaposlenih ili koliko ljudi za doručak pije bensedin? I tako dalje. Svaka mera je dragocena jer nam nešto kaže. Što je više tih mera koje oslikaju jedan deo mozaika, to bolje razumemo kako je u nekoj zemlji. I nikada nije previše ovog razumevanja, posebno ako su indikatori lako uočljivi.
Jedna od najpoznatijih mera tog tipa je  Big Mek indeks. Kako je opšte poznat, ne bih išao dalje. Moglo bi se tu razlagati da nije Mek svugde isti (i nije, u US je obično smeće, u Indoneziji je komičan, u Srbiji  je odličan, na primer). Jedna od mera koja se može koristiti za utvrđivanje stanja jedne privrede jesu bilbordi.
Kao što zna svako ko je završio osnovne studije ekonomije, marketing je neizostavno povezan sa tržišnom privredom. Takođe, nije potrebno završiti osnovne studije ekonomije, nego samo imati osrednji IQ pa zaključiti da je tajna dobrog života u tržišnoj privredi pod vladavinom prava. Kada imate tržišnu privredu proizvođači roba i usluga se nadmeću za naklonost kupaca koristeći instrumente marketinga koji se u najjednostavnijoj klasifikaciji raščlanjuju na 4P - proizvod, promociju, mesto (place) i cenu (price).
Promocija se može uraditi na mnogo načina, ali jedan od neizostavnih je outdoor promocija. To su bilbordi, plakati, flajeri, ekrani, ali takođe, tu ulaze i lepi natpisi. Da biste bili raspoznati u masi onih koji se takmiče morate  dizajnirati outdoor promotivne poruke, to jest učiniti ih lepim. I zaista, mnogi outdoor promotivni materijali su mala umetnička dela, mnogi fontovi su zaštićeni zbog svoje lepote, baš kao i boje i kombinacije boja. Takođe, najviše se promovišu firme koje se bore za naklonost potrošača, tu i tamo se pojave političari koji jure visibility.
Šta nam govori ako se na nekom području najviše promovišu državne službe ili bolje rečeno građani se informišu na outdoor medijima o tome šta rade vatrogasci, policajci, sudovi, lokalne vlasti? Iznad svega to nam govori da ima malo konkurencije i da će svaka roba doći do kupca bez obzira kako se marketinški provuče kroz 4P. Takođe, ako je i ono natpisa iznad malotrgovina, restorana ili pružalaca najrazličitijih usluga lišeno svake estetike, to vam govori o tome da nema prave konkurentske utakmice. To se gotovo uvek dešava kada imate dominaciju državnih firmi kojima nije ni bitno da se takmiče jer svaka dobije neki deo kolača, koji je neukusan i uvek iste veličine.
Sve u svemu, kada imate outdoor oglašavanje gde nema firmi i kada je outdoor oglašavanje lišeno dizajna i posledično lepote, možete sa velikim stepenom sigurnosti tvrditi da je reč o zemlji gde nema slobode jer nema funkcionalne tržišne privrede. Nezgodno je što ne važi obrnuta relacija, ali je sigurno da i u zemljama koje nisu idealni primeri, ni vladavine prava, ni osrednje slobodnog tržišta ima više slobode, kako ekonomske tako i političke. Jer iznad svega, nema političke slobode gde je ekonomija u lancima.

30 October 2015

Državni dug: slučaj Ukrajine

Poznati koncept nepravednog duga ja sam ovde odavno proširio na sav državni dug. Moja tvrdnja glasi da je na principima individualizma i lične odgovornosti sav državni dug u krajnjoj liniji nelegitiman. I taj zaključak informiše moju poziciju o konkretnim pitanjima duga i bankrotstva zemaja, u poslednje vreme naročito na slučaju Grčke.

Evo sada nove situacije. Pred sam kraj Janukovičeve vlasti, negde u vreme onih protesta i sukoba na kijevskom trgu, Rusija je Ukrajini dala veoma povoljan kredit od 3 milijarde dolara -- između ostalog, da pomognu njegov ostanak na vlasti. Janukovič je ipak pao, a po dolasku nove vlasti konflikt se proširio, Rusija je okupirala Krim i pomogla pobunjenike na istoku Ukrajine.

Sada, u novembru, ona obveznica od 3 milijarde dolara dospeva. Ukrajina je već delimično bankrotirala, odnosno postigla dogovor sa drugim kreditorima o reprogramiranju duga. Rusija, očekivano, nije učestvovala u tom dogovoru i traži od Ukrajine da namiri ceo originalni dug po dospeću.

Ima li sadašnja vlada Ukrajine obavezu da Rusiji vrati dug?

Čini mi se da će ovde biti mnogo nekonzistentnosti. Mnogi koji su tražili od Grka da vrate sve što su uzeli će negirati istu obavezu Ukrajini. Drugi, koji su bili sa pravoslavnom braćom kada su dugovali će sada biti sa pravoslavnom braćom kada su oni ti kojima se duguje. Ali libertarijanci, kod kojih u poslednje vreme na svetskom nivou zapažam upadljiv nedostatak i analitičke dubine i konzistentnosti i kreativnosti, bi naročito morali da razmisle o ovakvim pitanjima.

Što se mene tiče, da sam Ukrajina, ništa ne bih vraćao.

23 October 2015

Belorusija

Nemoguće je imati dobar uvid u to kako neka zemlja izgleda, a da je ne posetite. Naravno, svaki uvid je subjektivan. Belorusija je zemlja koja se kod komunističkih nostalgičara, rusofila i ljubitelja odsustva demokratije često uzima kao dobar primer da može drugačije nego što su pravila pristojne igre u Evropi. Nakon mojih četiri dana u istoj, mogu samo reći da oni koji spadaju u gore navedene grupe treba da posete Belorusiju i sami uporede svoja sećanja na Titovo vreme i to kako to manje-više izgleda u stvarnosti, a ne u filtriranim uspomenama.
Put u Belorusiju je klasičan put kroz vreme. To vam postane jasno kada sletite na aerodrom koji se nalazi 50 kilometara od Minska. Ne bi tih 50-ak kilometara bilo mnogo čudno, da 30 kilometara nisu šume bez igde ičega, a da dnevno nema više od 15 letova. Već pri dolasku na granicu vidite starovremenu kontrolu pasoša koja i pored svih očitavanja znači da se povećalom zagleda svaka stranica pasoša. Akos te iz Srbije velika je šansa da će se čuditi što nismo na viznom režimu i to proveravati. Naravno dobijate i papirić koji vam overava hotel i kupujete belorusko zdravstveno osiguranje (nije skupo) jer strana ne važe. Potom se susrećete sa fenomenom inflacije - Belorusija već 4 godine tapka u mestu, kada je reč o privrednom rastu, pa su se setili da je inflacija dobar način da se presipa iz šupljeg u prazno. Dvadeset hiljada beloruskih rublji vredi koliko i jedan evro, manje više svugde se mogu zameniti dolari, rublje i evro, ostale valute nešto teže. Interesantno je da nema neke razlike u kursevima bez obzira gde menjate novac.
Na putu ka Minsku vidite čudnovate posledice države gde državna preduzeća zapošljavaju više od 50% radne snage, veliki sistemi (burazeri) oko 25%, dok svega 25% radi u sektoru MSP. Naime, u Minsku ima dosta bilborda, svi imaju dizajn od pre tridesetak godina, ako se to može nazvati dizajnom, a reklamiraju se državne agencije, policija, vatrogasci i uopšte stvari koje nisu tipične na bilbordima u svetu. Manje više ne postoji dizajn u evropskom smislu reči, počevši od natpisa na prodavnicama, lokalnih proizvoda itd... Belorusija je potpuno zavisna od Rusije, budući da je gotovo trećina BDP vezana za preradu ruske nafte. 
Belorusija je sačuvala svoju industriju na način kako je to bilo u bivšoj SFRJ. U gotovo svakoj oblasti imate domaće brendove (ako se to može nazvati brendom, pre je reč o proizvodima). Negde uz malo sreće možete proći dobro i kupiti povoljno kvalitetan proizvod sa uslovno razumnim dizajnom (ima ga u tragovima), na primer cipele, a negde možete da shvatite zašto je konkurencija inostranih proizvoda esencija dobrog života (nejestive čokolade i većina slatkiša, bezlična odeća...). Strani brendovi su prisutni, na primer imate i prodavnice garderobe vrhunskh brendova kojih nema u Beogradu, ali su cene izuzetno visoke zbog visokih carina. Neobično je ući u belorusku samoposlugu, dolazite u svet gde vam mnogo proizvoda uopšte nije poznato, o proizvođačima da ne govorimo, a jedino što nas malo vadi je da znamo ćirilicu, a da ruski i beloruski možemo solidno da razumemo kada čitamo. Pomalo je groteskno, kada vidite grejfrut i ananas iza vitrine, odnosno čokolade. 
GUM je živahan i predstavlja pravi put u vreme. On u suštini i nije robna kuća nego baš što mu ime kaže - magacin. Roba nije aranžirana na iole smilen način, radnici su obučeni u bezlične uniforme, imate odeljke gde ćete videti izložene stotine jeftinih satova, potom odeljke sa obućom gde imate stotine različitih domaćih brendova, da biste ušli u odeljak sa slikama, potom u deo sa stotinama muških košulja i tako redom. Čudnih rešenja za naše poimanje ima na svakom koraku, na primer da se naplaćuje šećer uz kafu i da taj šećer košta 3 centa.
Na ulicama nema ni papirića, ni zalepljenih žvaka, nema grafita, sve je čisto, radi svako ulično svetlo, nema divljanja u saobraćaju, nema ni buke. Manje više je sve uredno, parkovi su održavani i izuzetno lepi, postoje institucije kulture u koje ljudi zaista idu. Neke su krajnje neobične, kao državni cirkus. Grad je savršeno bezbedan, u svako doba dana i noći i u bilo kom delu grada. Ljudi su suzdržani, ali kulturni u običnoj komunikaciji. Servis potrošača prilikom kupovine roba i usluga je na niskim granama, nema osmeha, lepih reči i uopšte ne trude se preterano. Verovatno što i nema neke motivacije za to. Čudno je što uglavnom ne govore svoj sopstveni jezik kao prvi (bliži je ukrajinskom nego ruskom), nego ruski. Moguće je da je razlog relativno kasno formiranje nacije.
U Belorusiji nema slobode, na način kako je mi doživljavamo. Neki opozicioni kandidati su bili sprečeni da izađu na izbore kroz poništavanje validnosti potpisa koje su prikupili, nigde nije bila vidljiva kampanja nego je grad bio prepun obaveštenja o tome kada se održavaju predsednički izbori.
Sve u svemu ko može treba otputovati kroz vreme, bez jakih impresija se teško vratiti. Zadovoljstvo nije jeftino. (Barem 300 evra za avio kartu, ili eventualno za 150-200 ako se kombinuje avion i voz. Hoteli takođe ne zaostaju po cenama za onim u masovnijim turističkim destinacijama.) Meni se ne sviđa to što slobode uglavnom nema i što me podseća na vreme kada i Srbija nije bila slobodna. S druge strane podseća me i na detinjstvo i prve tinejdžerske godine. Plus im je što oni svoj model nikome ne nameću i samim time štetu prave samo sami sebi. 

22 October 2015

Uspon projekta

Krajem 2000. godine SRS je svedena na stranku koja dobija 320.000 hiljada glasova, odnosno 8,5%. Deo glasača uzima joj SSJ koja je prešla cenzus, a deo odlazi u apatiju. SRS nije ostvarila ništa od svojih ključnih ciljeva 1990-ih, niti je sprečila dva velika poraza. Ako su joj poraz 1995. godine birači mogli oprostiti, budući da je SRS tada sa velikim žarom kritikovala SPS-JUL-ND i pokušala serijom mitinga da pokrene građane Srbije da odbrane RSK  (koji su završeni fijaskom od mitinga juna 1995. godine ispred savezne skupštine, gde su Aleksandar Vučić i Maja Gojković bili svedoci mizernog odziva svojih simpatizera (ostatak vrha stranke je bio u zatvoru)), poraz 1999. godine nije bio nešto što se moglo oprostiti. Možda ne bi bio problem da su odmah po potpisivanju Kumanovskog sporazuma izašli iz vlade, ali oni su to učinili na dva dana i u suštini podržavali Miloševića sve do njegovog kraja. Istina je da su priznali da je Milošević izgubio izbore septembra 2000. godine i da nisu hteli da budu deo prelazne vlade u Srbiji.
Ako se nešto nije moglo odreći omiljenom opozicionaru svih režima, to je upornost. Već u maju ili junu 2001. godine, na vrhuncu moći DOS, u vreme kada se SPS raspadao na nekoliko frakcija, a njegovi visoko rangirani članovi pokušavali na sve načine na se spasu od onoga što su tada percipirali da im je izgledna budućnost, SRS pokreće akciju "DOS je najgori". Do jeseni 2002. godine SRS je na 20% podrške, Šešelj je zamalo u drugom krugu izbora za predsednika. Već tada je izvesno da se u glavama nekih lidera DOS rađa ideja da je odlično imati opoziciju koja je strašilo i koja vas suštinski spašava od vaših promašaja. SRS je, ne toliko direktno, opet ono što je bio 1990-ih, strašilo koje se koristi kao pokriće sopstvene nekompetentnosti. U zemlji u kojoj DOS predstavlja još veće strano telo za birače SRS, nego što je to bio SPS, ljubav se ponovo obnavlja. Ako su birači SRS bili na marginama života 1990-ih, sada ne samo da su na marginama nego se niko u DOS i ne pravi da su ti ljudi išta više osim marginalaca koji tu treba da ostanu. SRS je i dalje narativno na tragu ideologije srpskog nacionalizma, kako su oni to zvali, a ustvari i dalje koristi iste mehanizme da bude održiv na političkoj sceni . I dalje je nepobitno organizacija gde se jedan čovek pita za sve.
Šešelj odlazi u Hag 2003. godine. Odlazi sa idejom da vodi stranku preko telefona, što će i činiti 5 godina prilično uspešno, barem za one koji to gledaju sa strane. Po njegovom odlasku, njegovi do tada najbliži saradnici prolaze kroz donekle neugodno objašnjavanje da oni nisu isto što i Šešelj (što je nepobitno potvrđeno) u vreme vanrednog stanja i potom shvataju da moraju pronaći načina da upravljaju strankom jer apsolutno nisu upoznati sa time kako ista funkcioniše mimo svog sopstvenog dotadašnjeg polja rada. Uče vrlo brzo i već do 2005-2006. godine su im nepobitno jasne neke suštinske istine. (1) Oni mogu da postignu jednako dobre rezultate kao prva lica stranke, tako, na primer, Nikolić pobeđuje Mićunovića novembra 2003. godine u prvom krugu izbora, koji je bio i poslednji zbog nedovoljne izlaznosti (bojkota DSS i G17) (2) Članstvo im je verno po kulturološkoj liniji i verovatno im je potpuno svejedeno da li će im cilj biti Velika Srbija ili Evropska Unija (3) Zbog svoje veličine i interne jednostavnosti sprovođenja bilo koje agende (klasična liderska stranka, gotovo vojne organizacije), oni mogu postati kredibilna alternativa stranakama koje su proizašle iz DOS. Počinje se prepeglavati imidž, pa tako Nikolić uči da se smeje na koliko-toliko iskren način, dok Aleksandar Vučić pokazuje da je političar koji je za koplje iznad većine političara u DOS u polju ličnog razvoja.
Ako neko posmatra nastupe Aleksandra Vučića kroz godine, može mu se samo skinuti kapa koliko je vežbao da bi usvojio najbolje obrasce obraćanja građanima. I on i Nikolić mogu dobiti poverenje oko 30% birača u periodu 2004-2008, bez obzira kako se obraćali, ali već tada grade nastup koji prvo treba da Nikolića predstavi kao ne-Tadić alternativu, a Vučić tada već verovatno razmišlja o sebi na 50%+1. Naravno, oni su tada još uvek samo kandidati za rezervnu klupu, ali kandidatura je jasna i potvrđena. Na klupu za rezerve političke igrače sedaju 2008. godine, kada definitivno i formalno napuštaju ideologiju SRS, vuku 80% članstva i polako postaju Evropejci, stavljaju toleranciju u svoju agendu i kritikuju ekonomske politike DS-G17. Iako su presvučeni, oni ne ulivaju poverenje ikome osim svojih core birača umanjenih za one koji su ostali verni SRS. Ključnu podršku dobijaju od DS, koji ima ostavlja mandate u skupštinama, iako im po zakonu nisu pripadali, a mnogi ih vide kao buduće partnere DS u vladi koja bi bila sačinjena od dve stranke. U to vreme DS čini kardinalne greške koje će ih koštati vlasti (1) podržavaju barikade na Kosovu (2) Tadić skraćuje madat. DS u to vreme odrađuje posao za SNS time što potpuno disciplinuje medije, uvodi prakse tajnih ugovora, odnosno da se javna vlast ne mora vršiti javno i konačno potpuno se kukavički i bez vizije odnosi prema ekonomskoj krizi. Na sve to DS kreće otvoreno na URS čim ih gubi kao potencijalnog partnera nakon 2012. godine. SPS je uspeo da izraste u feniks pticu koja samo čeka da napusti neugodni zagrljaj nacionalnog pomirenja. Sve se složilo, samo se čekao dobar rezultat SNS.
Međutim, maj 2012. godine je razočarajući za SNS. Stranke koje su činile vladu su mogle same da formiraju novu, a sa LDP/SPO bi imale izuzetno kompotnu većinu. Suštinski preokret je izbor Nikolića za predsednika i jasan amin Zapada da je gotovo sa DS, kao stožerom vlasti. Pravi se vlada za koju niko nije glasao, a SNS mora da nađe načina kako da ispliva iz situacije koja i obećava i koja je neugodna. Moja je procena da je Vučić potpuno svestan da njegove birače zanima da se maknu sa margina , a da je ideologija i ko su partneri potpuno nebitno. A o tome više u završnom postu o tome kako je SNS koji i danas uživa podršku nešto manje od četvrtine građana u Srbiji suštinski propustio priliku koja se dobija svakih 10-ak godina. 

21 October 2015

Telekom, cena i prodaja

Na američkim berzama postoje firme sa prihodima od $0, velikim rashodima, a vrednošću od nekoliko milijardi dolara. Kako Snapchat i Pinterest sa nula prihoda vrede po 10-15mlrd dolara?

Vrlo jednostavno - kupci akcija ovih firmi u ponuđenu cenu uračunavaju očekivani budući prihod. Sve cene u sebi sadrže ugrađena očekivanja i prognoze. Kod finansijske aktive pogotovo, cena nije ništa drugo nego prosek tržišnih očekivanja buduće vrednosti te aktive.

Kad se raspravlja o Telekomu Srbija, najpopularniji argument protiv prodaje je da je Telekom dobra firma koja stvara profit, te da je zato ne treba prodavati. Uzmimo zdravo za gotovo da je Telekom stvarno dobra firma koja pravi profit. To, uključujući i sve parametre po vašem izboru (stopa profita, vrednost imovine, zarada, obaveze, itd.) znaju i potencijalni kupci. Na aukciji (što je idealan oblik prodaje, umesto "tendera" koji proizvoljnim uslovima mogu da obesmisle nadmetanje), ponuđena cena će uključiti sve ove i sve druge sadašnje i buduće očekivane parametre.

Šta iz ovoga sledi? Kakva god da je firma, to se reflektuje u ceni koju prodavac za nju dobija. Dobra firma, firma kojoj se predviđa svetla budućnost, imaće visoku cenu. Slabija firma imaće nižu cenu. Da li je firma dobra ili nije je irelevantno za odluku o prodaji jer je njen kvalitet već sadržan u ceni koju dobijate.

WhatsApp je firma kojoj se predviđao ogromni rast. Da li je to značilo da vlasnici ove firme ne bi trebalo da je prodaju? Ne, znači samo da je firma vrednovana visoko i da je Facebook za nju platio čak $16 milijardi. Postojala je saglasnost između kupca i prodavca da u rukama kupca firma može vredeti više, zbog čega je kupac ponudio cenu koja reflektuje tu očekivanu buduću vrednost. Prodavac nije imao baš toliku očekivanu buduću vrednost i zato je prodao. Obe strane su na dobitku.

Tvrdnje poput: "X je dobro, ne treba ga prodavati", ili "Y je loše, ne treba ga kupiti" su ekonomski besmislene. Ove rečenice dobijaju smisao samo kad se u njih uključi cena.

Tvrdnja "Telekom vredi više od $2 mlrd i zato ga ne treba prodavati za manje od toga" jeste ekonomski smislena -- mada verovatno pogrešna, ali i to je korak napred.

Evo zašto ja mislim da Telekom treba prodati. Ne zato što je dobar ili loš, već zato što će privatni vlasnik bolje upravljati njime i podići mu vrednost. Ključna stvar koju treba razumeti je da u sadašnju cenu (ako se radi o aukciji a ne raznim uslovljenim tenderima i pogodbama NIS tipa), ulazi upravo ta buduća podignuta vrednost. Ulagač koji misli da može najviše podići vrednost će podići cenu upravo do granice te buduće vrednosti.

Ako ste protiv prodaje Telekoma a hoćete da razmišljate ekonomski, argument mora ići po istim linijama. Možete tvrditi da je buduća vrednost Telekoma u rukama Vlade Srbije veća od buduće vrednosti Telekoma u rukama privatnih vlasnika; zbog čega bi cena koju bi i najbolji potencijalni privatni vlasnik ponudio bila niža od buduće vrednosti Telekoma ako njime upravlja Vlada Srbije. To je jako naiva procena, ali je rezonovanje ekonomski pismeno.

Ako ste protiv prodaje, morate braniti upravo ovu procenu. A ako hoćete da ostanete na "Telekom dobro radi => ne treba ga prodavati", onda ne pravite ekonomski pismen argument. 

19 October 2015

Pad BDP, rast zaposlenosti?

Prokopijević ima novi tekst: Neka osetljiva pitanja srpske ekonomije. Jedan isečak:

Prvo, prema zvaničnim podacima, zaposlenost u Srbiji raste iako nacionalni dohodak pada ili stagnira. Liči na zanimljiv pardoks. ... nezaposlenost opada a zaposlenost raste tokom 2014. godine, iako je tokom te godine BDP opao za 1,8%. ... Ukrštanje podataka o (ne)zaposlenosti sa nekim drugim podacima (naplata poreza, sektorska kretanja privredne aktivnosti, itd.) ukazuje, da novog zapošljavanja ima uglavnom u javnom sektoru, dok u privatnom sektoru izgleda nije bilo toliko novog zapošljavanja, nego da se uglavnom radi o legalizaciji „sivih“ radnih mesta. To posebno važi za sektore u kojima je učešće „sive“ privrede visoko, kao što su turizam, poljoprivreda, građevinarstvo i usluge. Podaci iz Ankete o radnoj snazi za neformalno zaposlene pokazuju da njihov broj nije porastao, dok je porastao broj formalno zaposlenih, što indirektno potvrđuje tezu o prelivanju dela neformalno zaposlenih u formalno zaposlene.

Da se nezaposlenost u privatnom sektoru ovako smanjuje sam načuo još letos od jednog preduzetnika koji mi je rekao da je Inspekcija rada u kampanji podsticanja formalne, zvanične zaposlenosti. Pošto inače znaju da su neki radnici zaposleni na crno, u poslednje vreme sve više primoravaju poslodavce da prijave još nekog radnika. Tako ostave u poslodavca biznisu, ne pišu kazne, a stopa nezaposlenosti se smanjuje.

Za one koji pitaju šta uopšte može biti loše u prijavljivanju radnika -- bolje je imati legalnu nego sivu ekonomiju iz mnogo razloga, ali druga strana medalje je to što prijavljivanje radnika smanjuje njihove plate. Kad poslodavac prijavi radnika to košta poslodavca ali još više košta prosečnog radnika, uključujući i one koji ostanu neprijavljeni. Možete favorizovati formalnu ekonomiju umesto neformalne, ali imajte u vidu ko snosi posledice. 

09 October 2015

Strahovi

Reče nam juče premijer da se plaši da će Telekom u budućnosti doživeti pad i da ga zato treba prodati na vreme. Izjava je pogrešna iz mnogo razloga.

Budući da je politika vlade da proda Telekom i da za njega ostvari "prihvatljivu cenu", štagod to značilo, pretpostavljam da je pad ustvari pad cene. U cenu koju neko ponudi za Telekom su već ugrađene procene budućih prinosa od Telekoma uz dato stanje, potencijlalno rizici koji nisu otkriveni dosadašnjim analizama poslovanja i koji se iskustveno mogu očekivati,  razvoj na svetskom tržištu i razvoj ekonomske situacije u Srbiji. Jedini pad koji se može desiti u toj priči je onaj koji je zasnovan na onome što potencijalnu kupci ne znaju, na primer zaduživanje Telekoma da bi se srpski budžetski deficit sakrio u javnom preduzeću(ima). Takođe, moguće je da neki investitori previđaju veliki jaz između slike koja se plasira o srpskim reformama i stvarnog stanja, koje je posledica trenutne političke privatljivosti aktuelne vlade zbog izuzetne kooperativnosti na spoljnom planu. Međutim, to je manje verovatno jer nema mesta sentimentalnosti kada se ulaže više od milijarde evra. S druge strane, teško je poverovati da je neka vlada napravila toliko Potemkinovih sala za krako vreme, tako da ne bih odbacio racionalno odbacivanje iracionalnosti. Konačno, moguće je da je vladi jasno da se njen ekonomski koncept potpuno urušava i da će to urušavanje dovesti do pada standarda stanovništva Srbije i samim time i mogućnosti da se kupuju telekom usluge. Mimo toga nema nekog rizika koji nije poznat i koji se može odraziti na vrednost Telekoma. Naravno, postoji i još jedan racionalni moment, a to je da će vlada biti u ogromnoj stisci za novac kada se vidi da se loš fiskalni menadžment sakriva pod mnoštvo parafiskalnih tepiha.

Dakle, Telekom se neće stropoštati ako ga sama vlada ne uništi svojim lošim menadžmentom, lošom ekonomskom politikom i stavljanjem krinke na loše politike. Svi ti aduti su joj u rukama, tako da je prodaja strateškom investitoru pod izgovorom "pada" ili priznanje sopstvene delimične ili potpune nekompetentnosti da vodi Telekom ili državu ili oboje.

Mantra da se novac od Telekoma treba iskoristiti za otplatu loših dugova DS je demagoški, jer se Cvetkovićeva vlada zaduživala po kamatnim stopama koje su u to vreme bile daleko više nego danas, Drugim rečima, vodila je jednako pogrešnu politiku zaduživanja Srbije koju je aktuelna vlada nastavila, samo ju je ista više koštala. Ako postoji second best upotreba novca od privatizacije Telekoma, to je sigurno vraćanje dugova. S druge strane, to je čudno, imajući u vidu da aktuelna vlada ustvari ne želi da vrati dugove nego da uživa u činjenici da se i ona može dodatno zadužiti, a da joj teret otplate dugova ne raste. Druga opcija koja se pominje su državne investicije, što je pogrešno, jer već uživamo u kolosalnom bacanju novca za radna mesta u Smederevu koja koštaju 22.000 dolara godišnje poreske obveznike, Mure i druge projekte koji zatvaraju zdrava radna mesta, a otvaraju fiktivna i skupa.

Odgovorna vlada bi objavila poziv za dokapitalizaciju Telekoma, manjinski investitor bi preuzeo upravljanje i podigao vrednost kompanije, koja bi potom bila izvedena na berzu kroz IPO. Da bude nama na korist, kroz penzione fondove, investicione fondove, lična ulaganja. Jer nam je preostalo jako malo materijala da izgradimo finasijsko tržište koje će postojati van banaka. Imali bi našu kompaniju koja bi maksimizirala svoj interes, a ne interes Dojče Telekoma ili bilo koje druge svetske kompanije.

24 September 2015

Docnja

Naš narod kaže sve u svoje vreme. Ko, na primer, ne stekne iskustva u mladosti, ponaša se kao blesa kada uđe u srednje godine. Jer nije uradi(o)-la neke stvari na vreme. Ko ne štedi kada može da radi i stvara, zavisiće od tuđe milosti ili će morati da radi do kraja života (što je odličan izbor, ali samo ako zdravlje dozvoli). Svako propuštanje da se stvari urade na vreme ispostavlja cenu s protokom vremena. Takođe, kada se nešto radi prerano, može biti protkano određenim opasnostima, pa tako onaj čuveni pevac završi u supi. I takvih je pevaca mnogo. Međutim, kada je pevac u pravu on ima satisfakciju, posebno ako supa nije bukvalna. Kada zakasniš, satisfakcije uglavnom nema.
Srbija je danas zemlja koja plaća cenu kašnjenja, a samo kašnjenje je plod činjenica da Srbija nije znala šta hoće (kao što ne zna ni sada), pogotovo nije imala jasne predstave koja je cena kašnjenja u donošenju odluka i još više kašnjenja u činjenju odgovarajućih poteza da odluke postanu nešto više od puke izjave o namerama.
Ovih septembarskih dana dobili smo fakturu za kašnjenje. Faktura, na sreću nije skupa, moći ćemo je preživeti. Platićemo je sigurno, posebno jer se malo pitamo, a ako imamo pameti razmislićemo kakve sve fakture mogu stići i kakvi svi razvoji događaja mogu snaći jednu zemlju u kašnjenju koja ne zna šta hoće, a sve mi se čini više ne zna i šta neće. Posebno je teško pala činjenica da nam fakturu lično donosi jedna od najnebitnijih zemalja EU, koja ima ekonomiju slično raspalu kao Srbija, koja je i sama bila drastičan primer kašnjenja, ali koja je na kraju stigla gde je naumila. Još teže je što je svima valjda jasno da nam takve fakture može ispostaviti kolikogod puta bude htela (naravno u granicama svoje relativne beznačajanosti u EU, a opet veće značajnosti u odnosu na Srbiju).
Da je Srbija znala šta želi mogla je izabrati jedan od tri puta: (1) da bude deo Evropske Unije (2) da bude neutralna (3) da bude deo ruske zone uticaja. U suštini pomalo je odabran put 1, tu i tamo se maštalo o putu 2, uz izvesna koketiranja sa putem 3 koji nikada nije bio ozbiljna opcija osim za plaćanje kroz poklanjanje srpskih resursa u cilju nastavka naše politike prema Kosovu, gde, za promenu, opet nismo znali šta hoćemo. Odnosno, možda smo i znali, ali nije bilo nikog na celom svetu ko bi nas u tome podržao. A realističnost je pretpostavka svake politike.
Kako smo izgubili 15 godina, a vreme su gubili jednako svi koji su vodili Srbiju, Hrvatska nas je pretekla i može da se ponaša onako kako se ponaša. I Mađarska. I bilo ko drugi. Mi možemo samo da se pozivamo na principe na kojima počiva EU i nadamo se da će nas kao nekoga ko kasni i grebucka na vrata Unije uvažiti. I to je kraj. Ali to je i najmanji problem politike kašnjenja. Zamislimo da se nadvila neka veća opasnost. Koju isto tako danas ne možemo predvideti, baš kao što krajem 2010. godine niko nije predviđao da bi nam mogle doći izbeglice iz Sirije i oni koji se u njih maskiraju. Koje mi instrumente imamo? Kako bi branili našu slobodu? Kako bi zaštitili naše interese? Ko bi nam pomogao? Koliko bi nas rešenja i instrumenti koštali? Odgovora nema, kvazi odgovori se menjaju, a kvalitet istih opada. Ako se pogleda mapa, Srbija 100% zavisi od toga kakve će odnose imati sa EU (ako se gleda kvalitet života njenih građana i ako želiš biti realističan). Da smo imali dovoljno državništva i da smo postali deo EU danas ne bi bili tu gde jesmo i imali bismo instrumente i garancije. Danas na papiru imamo više mogućnosti i većinu možemo okačiti mački o rep. Drugo polje gde smo katastrofalno podbacili  je članstvo u STO. Danas kukamo kako je nekome palo na pamet da narušava sporazume koje imamo sa EU i da nam donekle podiže i troškove vezane za uživanje slobode trgovine u CEFTA. S druge strane kolosalno nas nije interesovalo da budemo deo svetskog mehanizma osiguranja slobodne trgovine. 15 godina smo gubili vreme, čekali, sada smo deo malog kluba egzotičnih država koji nisu deo svetske slobodne trgovine. Setili smo se slobode trgovine, kao zemlja koja mora da izveze i uveze barem 60-70% BDP da bi se dinamično razvijala, kada su nas tome naučile izbeglice iz Sirije na posredan način. Sve u svemu, platili smo cenu, naša je sreća da cena nije prevelika.
Put 2 je danas nerealan jer nemamo čime. Jedini model neutralnosti (mada je bolja reč suverenost) koji bi bio održiv je da posedujemo veliko unutrašnje tržište pa da se ponašamo kao Turska ili da smo u stanju da platimo svoju armiju (a sve nam govori da nismo) i da nastavimo da sarađujemo sa nekim ko bi nam bio kišobran u slučaju bezbedonosnih problema, kao, na primer, Švajcarska ili Norveška. Mi nismo ni blizu zadovoljili pretpostavke da krenemo tim putem. Ne postoji šansa da ćemo biti u stanju da sami garantujemo svoju slobodu sa razumnom sigurnošću u doglednom periodu. I u svakom tom modelu suverenosti za male države (jer ne možemo biti Turska), uska saradnja sa Unijom je pretpostavka, a dilema članstva i nečlanstva je tehnička. Svaka opcija lažne neutralnosti u našem slučaju vodi ka potpunom urušavanju suverenosti što se dešava na naše oči kroz poklanjanje najvrednijih reusursa, raspad institucija uz blagoslov nama najbitnijih država, gušenje medijske slobode i demokratije. Poslednja linija odbrane suverenosti u toj konstelaciji je ogroman trošak potpunog preuzimanja iste od strane neke druge zemlje, što je užasan koncept. U ovom trenutku, mi kao deo evropske porodice naroda bi imali više suverenosti u svojim rukama, nego kao zemlja koja svako malo pravi probleme na periferiji. Koliko ćemo se zaista pitati o svojoj zemlji zavisi od nas, a ono što trenutno radimo nas dugotročno vodi ka minimalizaciji suverenosti, bili ili ne bili deo EU.
Nije mi namera da načinjem temu da će međunarodna podrška putu Srbije ka EU uz istovremeno negiranje temeljnih principa EU i  uništenje institucija i ekonomije u Srbiji dovesti do još većih problema u Srbiji. Naše je pitanje kako smo dospeli u takvu poziciju i to pitanje treba uputiti onima koji su nas doveli ovde gde danas jesmo tokom jednog mnogo jednostavnijeg i nama naklonjenijeg vremena. Situacija je teška, ali nam izlaz nije u emotivnim reakcijama najnižeg nivoa.
Put 3  nije ozbiljan kada smo okruženi članicama EU, kada sa EU+CEFTA imamo preko 90% trgovine, kada nema jasne trase ruskog puta osim nabacanih teza lišenih fakata i ozbiljne analize. Nije realan ni zbog ekonomske slabosti Rusije, a posebno zbog toga što je Rusija pokazala na primeru njoj najbližih zemalja koliko joj nije stalo do njihove suverenosti. Na stranu što naši ljudi ne idu da žive u Rusiju, nego u EU, ne konzumiramo rusku kulturu, niti ijedan proizvod osim energenata, a u Rusiju izvozimo vrlo ograničeno jer je režim slobodne trgovine s Rusijom jedan vrlo optimističan termin.
Ako ne shvatimo da možemo doći u poziciju da nam Bože pravde bude svečana pesma, a da Srbiji ostane bez ljudi, a posebno kvalitetnih ljudi, to će nam se vrlo verovatno i desiti. Ako se radujete raspadu EU (koji se neće desiti) zamislite da Srbija sa ovakvim stanjem bude zavisila isključivo od prava sile, a ne sile prava.