Tadić confidential

Provereni izvori javljaju da predsednik Tadić uzima radni odmor sledeće nedelje da prisustvuje samitu Afričke unije u Sharm El Sheiku. Valjda da ubedi zle jezike da Srbija nije odustala od saradnje sa zemljama u razvoju a možda i da se okupa. Želim mu prijatan provod, a ne bi bilo loše da nam pre brčkanja kaže ko će da bude premijer. Ne mora, ali bilo bi lepo.

Tijanićeva humanost

Iako je pretplata obavezna izgleda da RTS za sada nije podnosio krivične prijave protiv ljudi koji je nisu plaćali. Ako je verovati Aleksandru Vasiću iz radiodifuzne agencije onda zasluge za to ima isključivo Aleksandar Tijanić. Vasić tvrdi da je Tijanić oštetio RTS za 60 miliona evra. Pravilnije je reći kako je Tijanić uštedeo građanima Srbije isti iznos. Bez želje da analiziram Tijanićeve motive mislim da mu ovom prilikom treba čestitati. Na žalost verovatno pravičnog Vasića dokazao je da u Srbiji postoje pametni i oni manje pametni. Meni se čini da i dalje nije kasno da dokažete u koju grupu spadate. Nijednom direktoru RTS neće biti lako da počne da piše prijave. Svaki ozbiljan direktor će to pitanje gurnuti pod tepih i nadati se da je broj glupih u Srba i dalje na zavidnom nivou. Dokažimo suprotno.

Stari postovi o RTSu i pretplati ovde i ovde.

Zašto Berza nije na prodaju?

Beogradska berza, preduzeće u mešovitom vlasništvu sa večinskim državnim udelom, kaže da nije na prodaju. Razlog je isti koji se kod privatizacije državnih preduzeća često ponavlja: "jer srpska berza ima veliki potencijal koji je potrebno iskoristiti pre nego se proda većinski paket deonica".

Pre nekog vremena Đelić iz istog razloga nije hteo da proda NIS. Treba čekati da se poveća vrednost, pa ćemo onda prodati.

U čemu greše? U tome što su očekivanja uvek već ugrađena u cenu. Ako Berza stvarno ima taj potencijal, odnosno ako je očekivanje da njena vrednost porasti kredibilno, onda je to očekivanje već sada ugrađeno u cenu akcija Berze. Akcije vrede onoliko koliko se od njih očekuje da vrede u budućnosti. Ako se danas, na primer, sa stopostotnom sigurnošću objavi da će neka akcija koja danas vredi 10$ 2015. godine vredeti 10 000$, onda vrednost te akcije neće rasti postepeno nego će u istom trenutku, odmah danas, skočiti na blizu 10.000$ (umanjeno samo za normalnu kamatu na kapital do 2015.). Očekivanja su deo cene i barem bi ljudi sa berze to trebalo da razumeju. Jedini način da očekivanje ne bude ugrađeno u cenu je da ono ustvari ne postoji, odnosno da nije kredibilno, nego je plod nečije imaginacije.

Evo to isto o NIS-u.

Socijalisti u vladi

Ne mogu da kažem da mi "socijalno odgovorna vlada" previše smeta. Neće biti sjajno, ali treba imati na umu da najveći neprijatelj prosperitetne ekonomije nisu troškovi socijalne države koje će socijalisti sigurno podići, nego nerazumne ekonomske politike koje sputavaju tržište: stvari kao što su carine, trgovinska ograničenja, kontrola cena, inflacija, državno vlasništvo nad preduzećima ili subvencije firmama i pojedincima kroz razne programe. Te stvari smo imali i sa dosadašnjim vladama i nije sigurno da će ih socijalisti značajno pogoršati. Mi nemamo ekonomiste ili institute koji bi pokušali da približno izračunaju implicitne troškove nekih od ovih politika, ali nemojte sumnjati da su ogromni. Recimo zabrana uvoza polovnih automobila naizgled ne košta ništa, ali u praksi je za ovih nekoliko godina izbila iz džepova građana i privrede na stotine miliona evra -- što direktnih troškova, što propuštenih prilika. Pogrešne politike kao što je ova koštaju mnogo više od socijalne države, a često ne koriste nikome.

SPS smo, između ostalih stvari koje su uradili, zapamtili kao nosioce izrazito kormupirane vlasti, ali sada nema opasnosti da oni budu ono što su bili. Nisu ni tada bili korumpirani zato što im je to u genetskom kodu, nego zato što su ekonomske institucije to podsticale. Ako uvoz i izvoz regulišete po sistemu ekskluzivnih dozvola, ni Patrijah Pavle na mestu šefa carine neće dugo odoleti da malo pomogne bratiji. Naravno, sam SPS je taj koji je kreirao takav sistem tako da to ne znači da im se bilo šta treba oprostiti, ali jednostavno sada, kada su sistemski podsticaji za korupciju dosta manji, od istih tih ljudi ne preti ista opasnost.

Ne znamo kakve su im namere u drugim oblastima, kao što su ministarstvo policije ili prosvete, mada se tu ni prethodnici nisu nešto pokazali, ali ako se u ekonomskom domenu budu koncentrisali na socijalnu pravdu tj. preraspodelu dohotka i penzionere, biće dobro. Ministarstva koja su u rukama DS-a i G17, kao što su ekonomija, trgovina, poljoprivreda i finansije, mogu inventivnim predlozima naneti mnogo veću štetu nego Krkobabić sa penzijama. Kao što nema mnogo razloga za velika očekivanja od demokratskog dela vlade, nema ni razloga za preveliki strah od socijalista.

Kriza u Amsterdamu

Holandija uvodi zabranu pušenja na javnim mestima. Zabrana se neće odnositi na pušenje marihuane i hašiša u ovlašćenim kafeima. Ipak, dodavanje duvana se smatra grehom i biće zabranjeno. Zakon predviđa velike novčane kazne za kršenje ovih pravila ali problem je što trenutno ne postoje uputstva koja bi pomogla inspektorima da procene da li je u pitanju čist ili posoljen džoint. Ovo je primer teško sprovodivog zakona. Valjda se nadaju da će se vlasnici lokala pridržavati pravila uplašeni visinom potencijalne kazne. Ono na šta ne računaju je da vlasnici ne razmišljaju samo o kazni već i o verovatnoći da budu otkriveni. Ako je proizvod ove jednačine kazna x verovatnoća otkrivanja = nula, toliko će se vlasnika i pridržavati zakona. Vlasnici izgleda pretpostavljaju da će vlada ipak naći načina da ih kontroliše pa su počeli da nabavljaju vodene lule da bi nadomestili mušterijama nedostatak duvana.

Inače ova jednačina ima svoju primenu i u ekonomiji odnosno sprečavanju utaje poreza. Nije dovoljno imati visoke kazne već je bitna i verovatnoća otkrivanja utajivača. Ukoliko su poreske vlasti u stanju da otkriju svaki slučaj evazije i minimalne kazne su dovoljne. Drastične kazne sa verovatnoćom otkrivanja od par desetina procenata bi verovatno uticale na većinu građana da plaća porez. Mislim da je ovo formula koju koriste u Americi. Kod nas, nisu problem kazne već verovatnoća otkrivanja.

Karl Rove libertarijanac

Moje staro uverenje je da je G.W. Bush mnogo bojli predsednik nego što danas misle i levičari i mnogi samozatajni libertarijanci, i da će u budućnosti biti više vrednovan nego danas. No, već sada možemo videti da nešto sa dogmom o Bushu kao inkarnaciji svakog zla, od republikanske ratobornosti do velike vlade, ipak nije kako valja. Recimo, ovaj tekst iz WSJ je apsolutno najbolja ekonomska analiza koju sam je pročitao u novinama poslednjih nedelja, a možda i meseci, i bavi se ekonomskom nepismenošću i populizmom, kako Obame tako i Mekejna. I pogodite ko je pisac - omraženi Karl Rove, bivši Bushov savetnik koji je bio nateran da podnese ostavku, a čije ime je za većinu Amerikanaca danas psovka.

Evo, recimo jednog isečka gde govori o Obaminoj opsesiji naplatom poreza na ekstraprofit naftnim kompanijama: "Why doesn't Mr. Obama slap a windfall profits tax on sectors of the economy that have fatter margins? Electronics make 14.5 cents per dollar and computer equipment makers take in 13.7 cents per dollar, according to the Census Bureau. Microsoft's margin is 27.5 cents per dollar of sales. Call out Mr. Obama's Windfall Profits Police! " . U daljem tekstu, kritikujući Mekejnov prigovor naftnim kompanijama da ne ulažu u alternativnu energiju, Rove kaže: "Such investments, however, are not as important as money spent on technologies that help find and extract more oil. Because oil companies invested in innovation and technology, they are now tapping reserves that were formerly thought to be unrecoverable. Maybe we are all better off when oil companies invest in what they know, not what they don't.

And do we really want the government deciding how profits should be invested? If so, should Microsoft be forced to invest in Linux-based software or McDonald's in weight-loss research?"

Nisu tako loši ti neokonzervativci, zar ne? Još ćemo žaliti za njima, posebno kad vidimo ko dolazi na njihovo mesto...

Komunizam ružan, kapitalizam lep

Nekoliko puta sam čuo od posetilaca sa Zapada da je za njih najveće iznenađenje posle pada gvozdene zavese, kada su smeli da po prvi put posete bivše komunističke zemlje, bila njihova ružnoća. Beton, i samo beton, na sve strane, uz potpuno ruinirane ostatke svega od pre komunizma. A lepih stvari od pre komunizma je bilo, naročito u Centralnoj Evropi.

Moje lično iskustvo je da pojedine gradove skoro da nisam mogao da prepoznam posle samo par godina. Na primer, prvi put sam bio kao klinac u Budimpešti 1984. godine i Pragu 1992. godine, a onda sam otišao ponovo 1995. godine i nisam mogao da poverujem koliko su se gradovi za samo nekoliko godina promenili. U Drezdenu sam bio ove godine, bio sam na nekoj maloj izložbi slika gde su bile izložene slike Drezdena neposredno posle bombardovanja, slike iz 80-ih, kao i slike modernog Drezdena. Zapanjujuće je koliko toga nije bilo obnovljeno za 40 godina nakon velikog bombardovanja, a da je praktično sve obnovljeno do danas.

Pitanje je - zašto su komunistički gradovi toliko lepši danas, nego pre 20 godina? Naivni liberalni odgovor bi bio - zbog privatne svojine. Zgrade su ranije bile državne, a sada su privatne, pa je logično da ih privatni vlasnici bolje održavaju. Ali, ja ne govorim o tome. Ja govorim o tome da su javne površine i javne zgrade (trgovi, ulice, muzeji, pozorišta, crkve, tvrđave, palate) u mnogo boljem stanju danas nego pre 20 godina, a i danas i onda su bile u državnom vlasništvu. Dakle, šta se promenilo?

Mislim da je odgovor dvojak - komercijalizacija i demokratizacija. Gradske i nacionalne vlasti su shvatile da imaju šta da ponude zapadnim i dalekoistočnim turistima, ali da to moraju da nekako "zapakuju" - da očiste ulice, osvetle monumentalne zgrade, dozvole otvaranje privatnih kafića, restorana i radnji. Na to ih je primorao pre svega pritisak ljudi koji rade u delatnostima koje žive od turista. Tako su turisti i zdrav motiv za zaradom para doveli do toga da su danas Prag, Budimpešta, Drezden, a koliko čujem i Moskva i Sankt Peterburg, verovatno lepši nego ikada u svojoj istoriji.

Razmišljao sam malo na ovu temu, pa sam se zapitao - šta će u Beogradu ostati od komuzma, odnosno, da li postoji išta što je u Beogradu napravljeno za vreme komunista, a da je lepo? Naravno, korisnih stvari ima dosta, ali da li ima ijedne koja je lepa? Meni zaista nije ništa palo na pamet, mada je lepota vrlo subjektivna stvar. Možda bi neko rekao "Beograđanka", ali bi posebna ironija bila da je najlepše što je komunizam ostavio Beogradu najobičnija poslovna zgrada, napravljena po uzoru na hiljade sličnih zgrada na Zapadu.

1968, četrdeset godina kasnije

Prošlo je tačno 40 godina od poznatih lipanjskih gibanja u Beogradu, tj studentskih demonstracija koje su prvi put dovele u pitanje tadašnju vlast u Jugoslaviji. Iako je pokret bio "opozicioni" u smislu da je bio protiv vlasti, njegove osnovne ideje su bile radikalno komunističke - studenti i njihovi profesori, pripadnici grupe Praksis su optuživali Tita i jugoslovenske komuniste ne zbog odustva političkih ili ekonomskih sloboda, već za izdaju komunizma i dozvoljavanje previše nejednakosti. Osnovne ideje protesta su bile delom preuzete od zapadnih studenata koji su sa istim levičarskim, trockističkim i maoističkim stavovima demonstrirali širom Evrope samo mesec dana ranije, a delom prilagođene lokalnim jugoslovenskim okolnostima, kroz parole o "crvenoj buržoaziji" i zahteve sa povratak izvornom Marksu i većoj jednakosti samoupravljača.

Ovde imate ono što bi se moglo nazvati levom i politički korektnom recepcijom događaja iz juna 1968, a ovde i ovde su desničarski napadi na 1968 i "humanistički marksizam".

Rusija i EU

Svaka čast Aršavinu, Pavličenku, Kolodinu i ostalima, ali u ekonomiji ovako stoje činjenice:

Уосталом наш годишњи извоз у Русију са којом и сада имамо споразум о слободној трговини, Кину, Латинску Америку и Африку половина је онога што извеземо само у Италију.

Iz vrlo dobrog intervjua Gorana Pitića Politici.

Pačja škola

Grupa Beogradski sindikat takođe smatra da država troši previše novca a da su zaposleni u državnoj upravi generalno neefikasni. Evo njihovog rešenja: Mogući odgovor bi bio povećanje efikasnosti zaposlenih u državnoj administraciji digitalizacijom i umrežavanjem njihovih arhiva, kombinovano sa ulaganjem u programe povećanja efikasnosti malih preduzeća i snažnim insistiranjem na socijalnoj svesti i konkretnom materijalnom angažovanju velikih (praktično monoplskih) sistema na tom polju.

Ja ih ništa ne razumem. Ne razumem ni urednika Novosti koji objavljuje ovakve tekstove.

Danas nam je...

Tržišno rešenje danas slavi drugi rođendan. Sve je počelo sa Ivanovim postom o slobodnoj trgovini i Slavišnim o merkantilizmu. Od tada smo postavili 1730 postova ili nešto više od dva dnevno. U međuvremenu se pridružila Miss T, a nešto kasnije Marko i ja. Danas nas u proseku čita oko 350 ljudi dnevno i ukupno smo imali preko 100,000 poseta za protekle dve godine. Ivan je već jednom prilikom veoma lepo sročio kako je sve počelo pa nema potrebe da se ponavljamo. Čestitam koautorima jubilej i zahvaljujem se komentatorima i čitaocima na posvećenoj pažnji. Sigurno je da mi ne bi bili motivisani da ovoliko pišemo da nas ne prati toliki broj ljudi. Živeli!

Slučajni partneri

Ivan Marović smatra da će LDP i G17 verovatno napraviti ekonomski liberalnu koaliciju pred sledeće izbore. Takođe smatra i da će imati velike šanse da osvoje većinu glasova zbog razočaranja građana u intervencionističku politiku naredne vlade.

Mislim da je Ivan u pravu kada pominje saradnju LDP i G17. Mlađan Dinkić je ako se ne varam oborio dve vlade (iako je prvu tehnički čini mi se oborio SDP) nije nemoguće da upravo on zakuca ekser i u sanduk sledeće, a ko bi mu onda bio priorodniji partner. LDP u toj kombinaciji samo dobija. Nravno, Dinkić kao iskusan političar neće žuriti sa obaranjem vlade. Sa druge strane, ne verujem da će ove dve stranke baš tako dobro proći na izborima. Mislim da je problem činjenica da glasači više vole da pričaju o nejednakosti nego o ekonomskom razvoju. Ne vidim kako će to da se promeni za par godina. Uostalom, kod nas se Đelić smatra "neoliberalnim" ekonomistom, što liberalima svakako ne pomaže. Nadam se da grešim ali nudim Maroviću izazov: prosečna penzija da G17 i LDP neće zajedno dobiti više od 25% glasova ili 62 mesta u parlamentu. Kako stvari sada stoje, to uopšte neće biti zanemarljiv iznos.

Najozbiljniji problem

I Bubalo je ponovio mantru da je spoljnotrgovinski deficit "najozbijlniji problem srpske privrede". Ali on je otišao i korak dalje jer je posebno zabrinut za deficit sa Rusijom. Ako je nešto apsurdnije od merenja spoljnotrgovinskog deficita (što bi rekao Adam Smith), to je merenje deficita sa pojedinačnom zemljom. Jer trgovina je multilateralna. Možda mi od Rusije uvozimo gas, prodajemo maline Bugarskoj, a onda Bugarska Rusima prodaje nešto treće. Tako sve tri zemlje imaju deficit: mi sa Rusima, Bugari sa nama, a Rusija sa Bugarima. Svi su zabrinuti, iako je trgovinski bilans svake od tri zemlje uravnotežen.

Da li ekonomista može da bude "čovek"?

Slobodan Antonić, u tekstu na sajtu NSPM-a, smatra da može. Ali, mora da, poput Branka Milanovića, bude "slobodan od neoliberalne dogme". Evo, ja nisam slobodan od neoliberalne dogme, ali svakako ne mislim za sebe da sam surov (mada, kad bolje razmislim, verovatno NIKO sebe ne smatra surovim). Ključno pitanje je šta neko podrazumeva pod rečju "surov". Da li je surov neko ko kaže - ne treba propisivati minimalnu platu? Na prvi pogled, odgovor je svakako - da, jer surovo zvuči - država ne treba da ti pomaže tako što će da ti poveća platu.

Na drugi pogled, stvar je ipak mnogo komplikovanija. U konkretnom slučaju, tačno je da je "neoliberalna dogma" surova prema onome ko već ima posao. Ali, isto tako je "anti-neoliberalna dogma" surova prema svima onima koje niko nikada neće zaposliti jer ne mogu da zarade ni tu minimalnu platu. Surovi smo i jedni i drugi, ali su jednima bitniji oni koji već imaju posao, a drugima oni koji nemaju posao. Ko je suroviji u totalu, pitanje je, ali se meni čini da su liberali u ovom slučaju na pravoj strani.

Da razmotrimo neki drugi primer, recimo liberalizaciju trgovine. Šta može biti surovije od izjave - baš me briga što ćeš ti izgubiti posao u tekstilnoj industriji, uvozićemo jeftin tekstil iz Vijetnama? Na prvi pogled, ponovo je "neoliberalna dogma" surova- siromašni radnici gube posao, kako bi narod mogao da nosi malo jeftiniju garderobu, odnosno, neki ljudi prolaze kroz veoma veliku ličnu traumu kako bi neki drugi ljudi mogli da nešto jefitnije kupe pantalone. Zaista deluje surovo. Zašto se onda ja sa time slažem? Iz nekoliko razloga.

Prvo, te pantalone u Vijetnamu prave još siromašniji radnici. Ako vam je zaista bitna socijalna pravda, ali niste nacionalista, onda je to za siromašne odlična stvar - jeste da je "našim" siromašnima teže, ali "naši" siromašni su bogati u odnosu na vijetnamske siromašne. Drugo, ovih drugih, koji od jeftinijih pantalona imaju koristi, je daleko više nego onih koji trpe štetu. Treće, ne samo da ih ima daleko više, već i među njima ima veoma siromašnih. Zašto primoravati, na primer Rome koji žive u naselju ispod Gazele, da plaćaju garderobu skuplje nego što bi mogli? Četvrto, ni ti ljudi koji su izgubili posao neće ostati večno bez posla. To što građani plaćaju jeftinije pantalone znači da im ostaje više novca za sve ostalo, odnosno da će sve ostale grane da primete porast tražnje, pa će da zaposle dodatne ljude, a između ostalih, baš i one koji su do juče pravili pantalone.

U izvesnom smislu, nije loše napraviti paralelu sa roditeljstvom. Da li je suroviji otac koji kaže svom detetu "sredi sobu, pa ćeš onda da dobiješ bombonu" ili onaj koji kaže "evo ti bombona, a sobu će da ti sredi majka"? Na prvi pogled, prvi otac deluje strožije. Ali, kada u obzir uzmete i malo šire i dugoročnije efekte (kakav je u stvari odnos prema supruzi i kakve će efekte ovo da ima na karakter deteta), odgovor na pitanje - ko je bolji otac i suprug, je relativno lak.

Ili, to ja sebe samo zavaravam, tražeći izgovore za svoju nečovečnost.

Demokratija EU

U danima posle irskog glasa protiv Lisabonskog ugovora sve je očiglednije da niko ne pomišlja da to može zaustaviti EU elitu u namerama, kao što je ni francuski i holandski ustavni referendumi nisu zaustavili.

Jedan nemački EU poslanik je odmah posle referenduma rekao da se ne može dozvoliti da nekakva manjina manjine zaustavi ogromnu većinu EU građana. Možda, samo što tu njegovu pretpostavljenu većinu niko nije ni pitao. Jedini glasači koje je neko pitao su rekli ne.

Ljudi su počeli i da se samoorganizuju - ovde možete potpisati peticiju Gordonu Brownu da poštuje ishod irskog referenduma. Pomislili bi da se tako nešto podrazumeva, ali očigledno je da su potrebne dodatne peticije da bi se volja glasača poštovala.

Sada više nego ikada pada na pamet ono što je Timothy Garthon Ash je navodno rekao, mada ne mogu da nađem gde: "Kad bi EU aplicirala za prijem u EU, ne bi bila primljena jer ne ispunjava sopstvene demokratske standarde."

Graničari dobrovoljci

U Americi je 2004. godine izvesni Jim Gilchrist pokrenuo Minuteman Project, organizaciju čiji je cilj "sprovođenje američke imigracione politike". Naime, Jim smatra da federalna vlada suviše blago sprovodi zakonom utvrđenu imigracionu politiku i da američki građani imaju pravo i dužnost da sprečavaju ilegalne ulaske Meksikanaca i ostalih. U međuvremenu je otvoreno više od 50 lokalnih ogranaka, koji se sastoje od stotina naoružanih ljudi koji dobrovoljno patroliraju američko-meksičkom granicom.

O pravnim aspektima ove pojave možete nešto pročitati ovde, a osnovno pitanje je da li privatne grupe imaju pravo da tako nešto rade. Skrećem upravo pažnju na to, jer se kod nas ovakvo pitanje ne bi ni postavilo, a ukoliko bi ga neko postavio, odgovor bi bio vrlo jasan - ne. Odgovor koji autori daju je "verovatno da, u većini slučajeva". Citat:

Pravo privatnih lica da se okupljaju, nose oružje, prijavljuju potencijalno ilegalne aktivnosti, kao i da štite svoju imovinu i sebe u dređenim slučajevima, je garantovano različitim ustavnim i common law pravima i privilegijama.

Prvi amandman štiti štiti slobodu izražavanja i pravo osoba da se mirno okupljaju i šalju peticije vlasti. Dok neki mogu da ospore tvrdnju da je Minuteman Project mirno okupljanje (jer su osobe naoružane i izvode funkciju kvazi sprovođenja zakona), ipak se čini da je bilo malo, ako je uopšte i bilo, nasilja. Takođe, nema sumnje da je Minuteman Project nastao, makar delom, sa ciljem slanja poruke zakonodavcima da je potrebno uložiti dodatna sredstva u čuvanje granice. Po common law-u osobe obično uživaju, između ostalog, i pravo da zaštite svoju imovinu i sebe u slučajevima napada ili upada. Fizička lica takođe imaju pravo da obave "građansko hapšenje" kako bi pomogli u sprečavanju pojedinih prekršaja.

Na ovu pravnu analizu sam sasvim slučajno naleteo i veoma se iznenadio kada sam shvatio da je jedan od autora Blas Nunez-Neto, moj kolega sa postdiplomskih i verovatno najbolji prijatelj koga sam stekao u Americi. Kada sam ga pitao šta lično misli o Minuteman Projectu, rekao mi je "ma to je gomila rasista-budala, ali štiti ih Ustav".

O libertarijanskom pogledu na celu stvar, ironično kaže izvesni Anthony Gregory:

Hajde da proširimo Minuteman Project na svaki sektor državne politike. Ako naša vlada nije voljna da odradi svoj posao u sprečavanju ilegalnih emigranata da uđu u našu slobodnu državu, u sprečavanju širenja droge i hapšenju uživalaca, u otkrivanju onih koji izbegavaju da plate poreze i u sprovođenju 20.000 propisa o oružju, koji čine Ameriku najslobodnijom zemljom na svetu, potrebni su nam patrioti, u duhu Američke Revolucije, koji će naterati političare da pohvataju one koji krše zakone. Potrebni su nam dobrovoljci da pomognu Poreskoj službi, FBI-ju, DEA-ju i FDA-ju, kako bi dodatno pomogli naporima dobrovoljnih doušnika graničarskog gestapoa.

Ja ću odraditi svoj mali deo tako što ću stajati na ulici i zvati policiju svaki put kada vidim nekoga ko prelazi ulicu van pešačkog prelaza, ili kada neki vozač ne da žmigavac pre skretanja.

Evropski levijatan

U novoj kolumni u Politici, Slobodan Antonić daje sjajnu kritiku Evropske unije iz prilično liberalne perspektive. Čini mi se da bukvalno nije izneo nijednu tezu u ovom tekstu sa kojom se ja ne bih složio.

Dakle, na deskriptivnom planu se sasvim slažemo. Ali, šta je sa normativnim delom? E, tu stvar zavisi od toga šta mislite da je moguće.

Ako mislite da je moguće (kao što, čini mi se, misli Antonić) da Srbija može ekonomski i politički da napreduje van EU (alternativno - ako mislite da Srbija ima političare koji su sposobni da to urade), onda je verovatno bolje da ostanemo van EU. Ali, ako ste skeptični po pitanju kapaciteta srpskih političara, onda je bolje da se odluke donose u Briselu, nego u Beogradu.

Postoji i opcija da uradimo ono što još niko nije uradio - da koristimo pristupanje EU kao argument za reforme kod kuće a onda, jednog dana, kada nam kažu "E sada možete da postanete član.", mi njima kažemo "E, sada nećemo. Iskoristili smo vašu finansijsku i tehničku pomoć, napravili od Srbije normalnu državu, imamo slobodnu trgovinu sa svim EU zemljama i ekonomski sistem koji je kompatibilan i prosto ne vidimo šta ćete nam sada. Mi volimo krive banane."

Zdravlje u svetu

Kao jedan od najalarmantnijih trendova savremenog sveta, često se navodi povećanje broja umrlih od različitih oblika cancera i bolesti kardiovaskularnog sistem (evo, recimo, ovde). Ali, šta to tačno znači?

Prvo, treba shvatiti da je ukupna smrtnost uvek i svuda 100%. Jednostavno, ko god se rodi, taj (za sada) mora od nečega i da umre. To znači i da porast broja umrlih od raka i bolesti srca znači da se, po definiciji, smanjuje broj umrlih od svih ostalih uzroka. Drugo, treba shvatiti da od raka i infarkta prevashodno oboljevaju i umiru stariji ljudi (pogledajte ovde i ovde).

Sve u svemu, porast broja obolelih od raka i bolesti srca je indikator dve stvari. Prvo, da je stanovništvo u razvijenim zemljama sve starije. Drugo, da su u razvijenim zemljama praktično iskorenjeni, ili bitno smanjeni, svi ostali uzroci smrti, poput zaraznih bolesti, gladi ili ratova. Deluje čudno ovo što ću reći, ali porast broja obolelih od raka ili bolesti kardiovaskularnog sistema je indikator BOLJE zdravstvene zaštite. Ako ne verujete, pogledajte recimo ovu mapu, koja prikazuje učestalost pojave raka debelog creva.

Slična situacija je i sa rakom dojke:

Na prvi pogled, može se jednostavno zaključiti - siromaštvo je dobro, jer je mala verovatnoća da se umre od raka. Ali, kao što sam probao da objasnim, situacija je potpuno obrnuta - ako su ljudi siromašni, onda oni i ne požive dovoljno da umru od raka, već umiru mnogo mlađi, od raznih drugih bolesti. Na primer, od malarije.

Obama vs Heron iz Aleksandrije

Kandidat za budućeg predsednika Amerike, senator Obama, ovako vidi ekonomsku situaciju u svojoj zemlji: "Globalization and technology and automation all weaken the position of workers,".

Kada je Heron iz ALeksandrije u I veku n.e. ponudio faraonu izum parne mašine (sličan onom Vatovom!!!) i objasnio mu koja je potencijalna svrha naprave, ovaj ga je upitao - a šta će da mi rade robovi? Obama nije mnogo odmakao od tog egipatskog faraona. U moderno doba, ovu paradigmu tehnofobije i nerazumevanja kako tehnološke inovacije popravljaju ekonomsko blagostanje društva predstavlja pokret ludizma, čiji pripadnici su nasilno uništavali mašine i tehničke naprave jer su verovali da one izazivaju nezaposlenost.

No, ne mogu baš do kraja da optužujem Obamu za primitivnu tehnofobiju. On nije sledbenik samo dičnih egipatskih faraona iz I veka i XIX primitivnih ludista, nego jednako tako i modernih ekonomskih nobelovaca. Kad kaže da tehnologija i automatika idu protiv radnika, on samo ponavlja ono što je čuo od nobelovaca iz ekonomije, recimo Joea Stiglitz koji tvrdi da treba oporezovati dobitnike od tehnoloških inovacija, ili Gunara Mirdala koji smatra da tehnologiju ne treba uvoditi u Africi jer se time smanjuje tražnja za živim radom. Obama zagovara samo oprezniju i umereniju verziju ovakve mainstream ("progresivne") ekonomske "mudrosti" XX veka.

Irsko "ne"

Na prekjučerašnjem referendumu u Irskoj odbijen je Lisabonski ugovor koji je predviđao značajno političko unifikovanje EU, i snažan podsticaj federalizaciji Evrope. Iako je koalicija protivnika Lisabosnkog ugovora bila vrlo raznovrsna (od liberala do sindikalista) i po meni ispravan stav često argumentovala pogrešnim razlozima (mnogi sindikalisti i levičari, naime, pokret ka evro-federalizmu opsuju kao deo neoliberalne globalizacije, što je sasvim pogrešno), ovakav ishod referenduma je vrlo dobar. On će usporiti i otežati napore birokrata iz Brisela da harmonizuju i unifikuju potpuno EU, i pretvore je u super-državu.

Ipak, treba biti oprezan. U prvim reakcijama tih birokrata i političara evropskih zemalja koje su najviše zainteresovane za centralizaciju i federalizaiju, preovlađuju uveravanja da će se nastaviti sa procesom ratifikacije, kao da ništa nije bilo u Irskoj. Ideja je već oprobana: ako ne ide demokratski, ti donesi dekret i proglasi ga. Najpre su pompezno predložili evropski Ustav koji je neslavno propao na referendumima u Francuskoj ii Holandiji. Onda su birokrati seli, razmislili i zaključili da ništa nije strašno, te su doneli Lisabonski ugovor, koji je verna replika Ustava, samo što ima jednu pogodnost - uglavnom ne mora da se potvrđuje na referendumima, te time izostaje mogućnost nekog neprijatnog iznenađenja. Ipak, Irci su bili izuzetak po čijem nacionalnom Ustavu ratifikacija Lisabonskog ugovora nije mogla bez referenduma. A na njemu je taj novi, zakulisni evropski Ustav pao. No, sledeća faza koju treba očekivati jeste neki novi, možda Berlinski ili Pariski ugovor (ionako je svaki ugovor u EU berlinski i pariski) koji nigde neće morati da se potvrđuje. Idealno bi bilo da Solana, Ren i Barozo napišu Ustav i sami ga proglase.

Ko je Nelson Mendela?

Sudbina ovog čoveka je vrlo snažno svodočanstvo u kakvom svetu živimo.

Kada sam ja bio srednjoškolac, moje najiskrenije uverenje je bilo da je Nelson Mendela nekakav južnoafrički Vaclav Havel, neki pisac ili aktivista koga je rđava vlast zatvorila zato što se zalagao za demokratiju i protiv kršenja ljudskih prava. I nesrećnik je proveo 27 godina u zatvoru praktično bez razloga. I sad je moralni autoritet, nepokolebljivi borac za slobodu i predsednik- ujedinitelj koga poštuju i protivnici i pristalice. Baš kao Havel u Češkoj, i to poređenje se stalno i sistematski nametalo.

U stvari, Nelson Mendela je osuđen na zatvorsku kaznu ne zbog političkih uverenja nego zbog terorizma. Mendela je bio vođa Afričkog Nacionalnog Kongresa (ANC), radikalno marksističke i komunističke organizacije, i takođe osnivač njegovog "oružanog" terorističkog krila, koje su obučavali i finansirali sovjetski KBG, Severna Koreja, Kastro i Gadafi. Na sudskom procesu koji je od strane čak i levičarskih zapadnih posmatrača ocenjen kao fer i pošten, Mendela je osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu zbog "193 teroristička akta, koji su uključivali sabotaže, podmetanje eksploziva na ulicama, proizvodnju i upotrebu 210 000 ručnih granata, 48 00 mina, 1500 detonatora i 144 tone amonijum nitrata". Od aktivnosti ANC Posebno je ostao upamćen Curch Street Masacre 1985 kada je Mendela lično naredio da se bombaški napad izvede u vreme najveće gužve, da bi bilo što više žrtava. Komisija za istinu i pomirenje u Južnoj Africi je došla do zaključka da su pripadnici Mendelinog ANC počili strašne zločine u "logorima za prevaspitavanje" u Angoli, Tanzaniji i Ugandi, čak i prema sopstvenim pripadnicima koji su odbijali da u skladu sa Mendelinim naređenjima učestvuju u terorističkim akcijama. 1985 godine mu je ponuđeno oslobađanje ukoliko javno osudi terorizam, što je ovaj "afrički Havel" naravno odbio.

Što se tiče zatvorskih i postzatvorskih dana, tu je priča još jadnija. Svi smo gledali slike njegove zatvorske ćelije. No, najveći deo od onih 27 godina u zatvoru Mendela je zapravo proveo u luksuznoj vili u Johanesburgu u kućnom pritvoru, odakle je rukovodio aktivnostima ANC sve vreme. Nekoliko godina posle izlaska iz "zatvora", posle razvoda, morao je da plati alimentaciju od preko 4 miliona dolara. Zanimljivo, politički zatvorenik, proveo u "ćeiliji" 27 godina, posle izlaska iz "zatvora" raspolaže milionima dolara.

Iako začeta još u vreme pre "zatvora", Mendelina ljubav prema Kastru, Gadafiju, Sadamu Huseinu, Jaseru Arafatu i svim ostalim tiranima i zlikovcima ovog sveta nije ugasla ni posle "oslobađanja". Recimo Gadafiju je dodelio najveće nacionalno odlikovanje Južne Afrike. Ali, zato, i ne sumnjajte, uopšte nije voleo Ameriku i posebno G.W. Busa, koje je optuživao, a šta drugo nego za "imperijalizam" i aroganciju" i takođe, bio je protiv rata u Iraku.):

I na kraju da ne zaboravimo, čovek je, kako red i nalaže, dobitnik Nobelove nagrade za mir. Na Wikipedijinoj odredici o njemu ja vas čikam da pronađete išta loše ili kompromitujuće o njemu, ne samo u glavnom tekstu nego i u bilo kom od mislim 67 linkova koji idu uz glavni tekst.

Cena sive ekonomije

Tomo Jančić, iz zavoda za zapošljavanje, kaže da Crnoj Gori nedostaje 4,800 konobara, 1,200 sobarica, 300 recepcionera a nabrojao je i još sličnog osoblja. Predrag Jelušić, iz crnogorskog turističkog udruženja, sa druge strane tvrdi da je nemoguće odrediti koliko ljudi je zaposleno (a shodno tome i koliko fali) zbog toga što mnogi rade na crno. Drugim rečima pitanje je da li problem nedostatka radnika i postoji.

Rad na crno, neformalna ekonomija, off the books, druga ekonomija, ispod stola... su razna imena za istu pojavu - visok trošak državne regulacije odnosno za nefikasnost zakona. Kao što je objasnio Enrique Ghershi, saradnik Hernanda de Sota, političari i pravnici ne razumeju da zakoni sa sobom povlače i određene troškove i to ne samo u novčanom smislu već i po pitanju utrošenog vremena i pribavljanja informacija. Pošto se ljudi uglavnom ponašaju racionalno, manje se pridržava zakona kada je ovaj trošak veći, i obrnuto. Nepoštovanje zakona nije posledica kulturoloških i tradicionalnih karakteristika već isključivo racionalnog ponašanja pojedinca. Konačno, nepoštovanje zakona nije uzrok razvoju crnog tržišta već posledica propisivanja neefikasnih pravila. Razvijene zemlje imaju manje sive ekonomije jer imaju efikasnije zakone pa je isplativo pridržavati ih se. Ta računica u zemljama u razvoju, a u velikoj meri i kod nas, ne postoji.

Pravi trošak sive ekonomije nije manjak u budžetu od nenaplaćenog poreza, kao što se obično smatra, već količina neostvarenih privrednih aktivnosti. Ljudi zaposleni u sivoj ekonomiji obično ne mogu da podignu kredite, uplate osiguranje ili traže pravnu zaštitu, što ih sprečava da dalje unapređuju svoje poslove. Pravi trošak je ustvari manji broj uspešnih kompanija u Srbiji, odnosno manje Jevrosimovića, Đorđevića i sličnih. U Peruu na primer 60 procenata ljudi (odnosno radnih sati) se utroši u sivoj ekonomiji a taj rad stvara samo 38 procenata BDP. Ograničeni razvoj poslova u sivoj ekonomiji su razlog za nižu produktivnost.

Umesto da broje koliko ljudi im fali za sezonske poslove u Crnoj Gori, njihova vlada bi trebalo da se fokusira na smanjivanje troškova poslovanja. To bi prevelo veliki broj ljudi u formalnu ekonomiju, unapredilo produktivnost i dugoročno obezbedilo veća budžetska primanja i samoj vladi. Građani Crne Gore bi, razume se, odmah osetili boljitak.

Građanske slobode u Americi

Ja sam uvek mislio da je velika "briga" američkih levičara za sudbinu građanskih sloboda u Americi posle 11 septembra samo jeftina i providna ideološka maska za anti-amerikanizam i želju da se pomogne teroristima i iskoristi retorika ljudskih prava za još jedan napad na Bušovu administraciju. Pri svemu, tome same građanske slobode nisu bile mnogo važne, već njihova politička upotreba.

Ta moja stara desničarska dogma (na kojoj su mi zamerali i zameraju čak i prijatelji sa TR), ovih dana je dobila, čini mi se, vrlo ubedljivu potvrdu. U novoj odluci Vrhovnog Suda Amerike, pravo habeas corpus je prošireno i na "neprijateljske borce" koji nisu kročili na teritoriju SAD. To praktično znači da će Gvantanamo zatvor morati da bude zatvoren, ili će zatvorenici morati da dobiju zakonska prava po Ustavu SAD.

I naravno, borci za građanske slobode, na čelu sa voljenim Njujork Tajmsom su odmah zapevali erotične ode "novom prodoru u zaštiti ljudskih prava i još jednom udarcu Bušovoj politici". Hrabra tanka većina Vrhovnog suda i liberalna javnost Amerike zaštitili američki Ustav i građanske slobode od nasrtaja zlog i agresivnog predsednika iz Teksasa.

Ali, tu počinju problemi. Po odluci Boumediene vs Bush, pravo zaštite "neprijateljskih boraca" proteže se samo na baze na teritoriji Amerike, tj Gvantanamo. Ako američka vlada drži zatvorenike u Iraku ili Avganistanu, ili ih preda nekom trećem, njima nema pomoći američkog Ustava. Pouka bilo kom predsedniku - nemoj da šalješ zatvorenike u Gvantanamo, već napravi zatvor negde drugde i nećeš imati problema. Kao što rekoh, briga za ljudska prava je selektivno oruđe političke borbe. Veći ulog je očuvati emocionalno značenje i simboliku Gvantanama za levičarsko javno mnenje (to se zove defining atrocity još od Vijetnama), i još jednom dokazati da je Buš zlikovac i prekršitelj zakona, nego zaista rešiti problem, ili čak zaista zaštititi građanska prava terorista po američkim ustavnim standardima. I oni su, kao i sve ostalo, samo pioni u političkoj igri.

Još zanimljivija stvar o "liberalnoj" brizi za građanske slobode je u sledećem. Na osnovu himni i oda Vrhovnom sudu i kletvi Bušovog "špijuniranja građana" i svih ostalih stvari koje ste mogli da slušate od Njujork Tajmsa prehodnih godina pomislili biste možda da su oni apolutni šampioni ljudskih prava. Ali, valjda samo dan ili dva posle objave presude Boumediene v. Bush, NYT objavljuje tekst u kome hvali politiku kažnjavanja verbalnog delikta u Kanadi i Evropi, i zagovara ukidanje ustavne zaštite slobode govora koju priža I amandman američkog Ustava. Povod je sudsko gonjenje jednog Kanađanina, Marka Steyna, koji je "uvredio" islam, a koje, gonjenje, list uzima kao svetao primer zaštite ljudskih prava.

Kad pročitate tekst iz Tajmsa jasno vam je ne samo da oni zagovaraju ukidanje ustavne zaštite slobode govora, već i da rezervišu pravo ograničenja te slobode samo za slučajeve napada na religijske i rasne manjine. Recimo za korporativne lidere to ne važi. Ili za nepopularne predsednike. To je pokušaj da se iz Evrope ili Kanade preslikaju zakoni čija je svrha uglavnom da se nametne politička korektnost u osetljivim pitanjima, ili da se onemogući bilo kakva kritika radikalnog islama.

Briga američkih "liberala" za građanske slobode važi samo za islamske teroriste, ne i za manje simpatične grupe ljudi, poput onih koji teroriste ili njihovu ideologiju kritikuju.

Finansiranje odbrane i nauke

Standardna i često ponavljana priča je da se isplati davati novac za vojna istraživanja jer ona često imaju pozitivne eksterne efekte na razvoj civilne tehnologije.

Ali, šta onda reći na vest iz New York Timesa, da je najnoviji američki vojni superkompjuter napravljen od komponenti koje su inicijalno razvijene za igranje kompjuterskih igrica?

Iz lavirinta

Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj je pokrenula inicijativu "Iz lavirinta", čiji je cilj otklanjanje administrativnih prepreka za obavljanje biznisa. Ako imate neki problem, možete ga prijaviti putem formulara na sajtu.

Ja sam, moram priznati, prilično skeptičan, ali možda i nešto bude od toga. Koliko vidim, ne treba više od par minuta da se formular popuni, pa ne budite lenji.

Konačno odgovor

Dugo se već pitam šta je tačno socijalna pravda, ali mi je nekako odgovor na to pitanje uvek izmicao.

Zato sam se posebno obradovao kada sam video na sajtu Politike tekst pod naslovom "Socijalna pravda". Rekoh, evo konačno nekog konkretnog odgovora. Nisam ga baš dobio, jer i dalje nisam baš siguran šta je, ali sam barem dobio odgovor na pitanje "Kako postići socijalnu pravdu?":

Stoga, kada se kod nas poslednjih godina restaurira takvo kapitalističko društvo, socijalna pravda ne može biti zahtev koji je ostvariv bez dovođenja u pitanje samih njegovih osnova. Ona se ne može zadovoljiti nekakvom privremenom izmenom u budžetu, a naročito ne iz izvora čija je veza sa pravdom krajnje sumnjiva. Ona je nemoguća bez radikalnije preraspodele društvenog bogatstva, što znači, bez ponovnog prisvajanja onoga što je prethodno uzurpirano od same zajednice.

Znači, opet komunizam i društvena svojina. Ja sam mislio da smo to probali i da se nešto nije baš najbolje pokazalo. Mislim, nemoguće je da su svi narodi Istočne Evrope, Rusi, Kinezi, Vijetnamci baš tolike budale, da ne shvataju da se, napuštanjem komunizma, odriču i pravde, jednakosti, socijalne harmonije i raja na zemlji. Doduše, tu su još uvek Kubanci i Severnokorejanci, koji mogu da nam prepričavaju sve uspehe komunizma. Samo još da im vlast dozvoli da putuju van zemlje. Ili, za početak, da im dozvoli da koriste Internet.

Obavezno vezivanje pojasa

Rekao bih da je praksa obaveznog vezivanja pojasa u automobilu flagrantan primer kršenja ljudskih prava. Nevezivanjem pojasa mi ne ugrožavamo nikoga osim sebe. Kakvo opravdanje onda ima država da nas za nevezivanje pojasa kažnjava? Jedino opravadnje za kršenje slobode pojedinca može biti da se time čuvaju slobode drugih pojedinaca. Kretanje tvoje ruke je ograničeno položajem moje vilice. Kod pojasa to naravno nije slučaj, jer posledice svoje odluke snosi sam pojedinac.

Najviše iznenađuje to što je ova praksa sveprisutna u svetu. Ne znam za zemlju gde ova obaveza ne postoji i ne znam da igde postoji značajnija grupa koja se organizovano protivi ovoj invaziji na slobodu pojedinca. Ne bune se ni organizacije za zaštitu ljudskih prava ni pojedinci. Možda su ljudi u početku gunđali, ali su na kraju jedostavno prihvatili roditeljski autoritet države i navikli da vezuju pojaseve. Što se mora nije teško.

Obično se pretpostavlja da vezivanje pojaseva, iako mala neprijatnost za one koji ne vole, barem nesumnjivo vodi do poboljšanja bezbednosti u saobraćaju. To se verovatno uzima kao opravadnje ove politike. Jeste to malo nasilje nad slobodnom voljom, ali to je u redu jer je, eto, u krajnjoj liniji dobro za nas same. Država se roditeljski brine ne samo za kolektivnu nego i za pojedinačnu bezbednost.

Međutim, problem je što podaci pokazuju da nije baš tako. Sam Peltzman je ekonomista koji je prvi pokazao da obavezno vezivanje pojasa ustvari nema efekta na broj povreda. U SAD je obaveza vezivanja pojasa uvedena 1965. Peltzman je prvi put 1975. izmerio broj odnosno procenat smrti i povreda u saobraćaju pre i posle 1965. Zaključak je bio da obavezni pojas ništa nije promenio. Peltzman i drugi su onda nastavili sa praćenjem podataka u raznim zemljama sve do današnjih dana i stalno dolazili do istih zaključaka: obaveza vezivanja pojasa nema pozitivnog efekta. Udeo smrti i povreda u saobraćajnim nesrećama se dugoročno smanjuje po konstantnoj stopi, i ova stopa je ista pre i posle uvođenja obaveznog pojasa. Uvođenje obaveznog vezivanja pojasa nije nikakva prelomna tačka koja dovodi do značajnijeg pada.

Zašto je to tako? Ne zato što pojas nije efektan, nego naprotiv, zato što jeste. Znajući da ih pojas štiti, vozači se u saobraćaju osećaju malo lagodnije i počnu da voze automobil malo brže i malo rizičnije. Promenljiva koja se u praksi prilagodila politici obaveznog pojasa nije broj smrtnosti i povreda, nego način vožnje. Još gore, stradali u saobraćajnim nesrećama su nadproporcionalno postali ostali učesnici u saobraćaju: pešaci i biciklisti. Vozači su, verovatno ne sa predumišljajem nego spontano i intuitivno, procenili da je rizik nepažljive vožnje sada, sa pojasem, manji. U ekonomskom žargonu, pojas je doveo do toga da je cena saobraćanje nezgode (u životu i povredama) pala. A kada cena padne, tražena količina raste.

Peltzman i ostali su to pokazali podacima, ali možda je stvar jasnija kada se upotrebi jednostavni misaoni eksperiment genijalnog Gordona Tullocka. Tullock kaže, zamislite da svaki vozač na volanu ima ugrađenu zašiljenu šipku uperenu u sebe. Da li bi možda vozili malo pažljivije? Naravno. Obavezni pojas je isto to, samo u suprotnom smeru. Čini vozače samo malo nepažljivijim, zbog čega opet jednako stradaju, a uz njih još i ni krivi ni dužni pešaci i biciklisti.

Fond srpske domaćice

Mirjana Bobić Mojsilović, koju inače rado čitam, kritikuje državu što je pokojnom Šabanu Bajramoviću dala samo 100.000 dinara državne pomoći. Kako je moguće da ovaj muzički genije, kome danas svi odaju priznanje, i čija sahrana dobija obrise državne predstave, završi život u bedi, sa sto hiljada dinara pomoći (hvala što je bar ministar Ljajić pokazao ljudsku brigu za Šabana Bajramovića), a da nikome nije palo na pamet da je Šaban Bajramović zaslužio nacionalnu penziju?

Mislim da je pravilnije reći da nikome nije palo na pamet da je Šaban Bajramović zaslužio ili mu je potrebna pomoć od pojedinaca, a nikako da je zaslužio penziju, i to nacionalnu. Penzija se ne zaslužuje nego zarađuje. Penzija nije socijalna kategorija već oblik štednje. Možda je zaslužio pomoć od kolega javnih ličnosti koji su bili nešto štedljiviji, kao na primer autor teksta. MBM ustvari nevešto nameće svoju moralnu superiornost u odnosu na nas ostale koji se nismo setili da posthumno preporučimo Šabana Bajramovića za nacionalnu penziju.

Sa druge strane ministar Rasim Ljajić nije pokazao ljudsku brigu jer se ona pokazuje tako što se ruka zavuče u sopstveni novčanik, a ne tuđi. Što se mene tiče ministar je pokazao kako se neodgovorno troši novac poreskih obveznika. Jedan od mnogih problema sa "nacionalnim penzijama," bilo sportskim, naučnim ili umetničkim, je izrada kriterijuma na osnovu kojih se ove penzije dodeljuju. MBM bi mogla da kaže da je Šaban Barjamović zaslužio pomoć više od Slađane Milošević i da komisija koja ih je dodeljivala nije dobro razvila kriterijume ili ih se nije pridržavala. Komisija bi onda mogla da je demantuje, i svi bi bili u pravu, jer se u suštini ipak radi o subjektivnoj proceni pojedinca. Mogućnost zloupotrebe se krije u ovlašćenjima koja poseduju vladini službenici. Dok komisije odlučuju, jedni će dobijati previše a drugi premalo. Možda baš kao Šaban Bajramović. Jedini garant da svaki naučnik, umetnik ili sportista dobiju koliko zaslužuju jeste da se ove nacionalne penzije ukinu. Po mogućstvu retroaktivno.

Na stranu što se davanjem nacionalnih penzija sportistima, naučnicima i umetnicima diskriminišu sve ostale profesije čijim se predstavnicima u najvećoj meri ispostavlja račun, one diskriminišu i protiv pripadnika privilegovane kaste, kao što je to možda i bio slučaj sa Šabanom Bajramovićem. Ne sumnjam da je MBM ovaj tekst napisala iz najbolje namere, možda i zbog sopstvenog osećaja krivice. Mislim da bi ipak bilo daleko bolje da je u tekstu kritikovala svoju pasivnost što nije pomogla kada je trebalo. Istina je da je Šaban Bajramović najviše kriv za sopstveno siromaštvo. Možda je bio galantan dok je zarađivao pa je krajem života imao pravo da bude kivan na prijatelje što mu nisu pritrčali u pomoć kada mu je bila potrebna. Mogao je da bude i razočaran u ljude i ljudski rod generalno, ali nikako u PIO fond u koji tokom svog radnog veka verovatno nije uplatio dve flaše piva. MBM bi najviše učinila za kulturu ukoliko bi osnovala fond za siromašne umetnike koji bi se punio isključivo privatnim donacijama i koji bi vodio računa o velikanima kao što je Šaban Bajramović. Vreme je da se pređe sa reči na dela. Sama može da razvije kriterijume na osnovu kojih će pomagati umetnicima a ja ću biti prvi donator.

Stari postovi o nacionalnim penzijama, ovde, ovde, i ovde.

Društveni napredak

Tako profesor Yao Yuan, sa Renminskog univerziteta u Kini komentariše nacrt zakona u Liaoning provinciji kojim se ljudima nameće obaveza da "često pozdravljaju i posećuju svoje roditelje". Yao takođe kaže da se do sada insistiralo na finansijskoj obavezi prema roditeljima, ali da će se sada inistirati i na emocionalnoj obavezi.

Samoća u starosti je samo nusefekat politike jednog deteta. Naime, jedna od najvećih prednosti imanja više dece je što kada ostariš imaš više zabave i sigurnosti - tu su deca, unučići, praunučići i tako dalje. Ovako, država je uvela ograničenje, pa pošto roditeljima nije dovoljna pažnja samo jednog deteta, onda se njemu nameće dodatna obaveza.

Po mom mišljenju, petljanje u sasvim očigledno privatne stvari je nešto najgore što država može da uradi. U kakvim će odnosima čovek da bude sa svojom porodicom i prijateljima je najprivatnija moguća odluka. Naravno, Kina ne bi bila Kina kada bi ljudima ostavljala mesta za privatnost.

Za Jugo nostalgičare

Vlada Srbije je pre mesec dana imenovala Milenu Jokić za v.d. direktora Savezne javne ustanove Radio Jugoslavija i Ileta Kovačevića za direktora Savezne javne ustanove Jugoslovenski pregled.

Neko bi možda mogao da im javi da Jugoslavija ne postoji već više od pet godina. A šta su uopšte savezne javne ustanove, čemu služe i zašto nisu privatizovane, ne smem ni da pitam.

Igrala se deca

Marko Milošević oslobođen optužbi.

Moj problem sa ovim slučajem je što sam ceo događaj lično gledao sa terase, zajedno sa još nekoliko desetina ljudi (sve se dogodilo u glavnoj požarevačkoj ulici, a buka je izvukla ljude na prozore). Doduše, Marka nisam video, ali kažu drugi da su ga videli.

To do danas ostaje jedan od najjezivijih prizora koje sam video uživo - čovek prebijen leži na zemlji, nekako uspeva da sedne, krv mu lipti iz nosa, ušiju, a jedan od Markovih gorila se zaleće nekih desetak metara sa leđa i šutira ga u glavu. Ja sam mislio da ga je ubio.

I šta sad? Pa ništa, Marko će nam oprostiti što nas je tukao. Šteta samo što i Đinđićeva deca nisu problematična, pa da Tadić i tu uspostavi neku paralelu.

Jeftino i jeftinije

Državni sekretar ministarstva poljoprivede kaže da više neće biti jeftine hrane. Da li je ikada bilo jeftine hrane je pretpostavljam stvar subjektivne procene i relativnog bogatstva pojedinca. Ali neka bude da je državni sekretar u pravu (a nije) i da neće biti jeftine hrane jer nismo ulagali u stočarstvo kad je bilo vreme. Pitanje za njega je da li će biti jeftinije hrane i šta bi vlada mogla da uradi po tom pitanju?

P(r)overljiv izvor

Blic svakog dana objavljuje interesantne vesti o formiranju nove vlade koje dobijaju od poverljivog izvora bliskog predsedniku Tadiću, od veoma visoko rankiranog funkcionera DS ili osobe koja je direktno uključena u pregovore i slično. To je čini mi se standard u našem novinarstvu. Kao da novinari ne traže priče već im ih serviraju političari i funkcioneri. Istina je verovatno negde između, priča završava u novinama uglavnom ako postoji interes političara i novinara da se nešto objavi. Ali ko je taj sveznajući izvor? Da li je u pitanju zaista neki funkcioner koji ima želju da obavesti javnost o toku pregovora jer smatra da javnost ima pravo da zna? Da li je moguće da se Tadić i sam iznenadi kada u današnjim novinama praktično pročita transkript razgovora koji je vodio u poverenju sa par saradnika prethodnog dana? Teško. Izvori bliski Tadiću bi mogli da procure vest jednom ili dvaput bez njegovog odobrenja pre nego što bi Tadić otkrio o kome se radi i Blic ne bi imao više materijala za svojevrsni izborni feljton. Tadić verovatno sam komunicira sa Blicom ili daje detaljne instrukcije nekom saradniku šta bi trebalo da kaže novinaru istraživaču.

Jednom prilikom sam se i lično uverio kako sistem funkcioniše. Čekao sam na sastanak u vladi 2002. kada je Beba Popović predao kovertu sekretarici i rekao da se da Đorgoviću na ruke. Zaintrigiralo me je šta je u toj koverti pa sam kupio naredni broj Nedeljnog Telegrafa (koji uređuje ili je uređivao Đorgović) gde sam naišao na priču u kojoj se NT poziva na izjave poverljivog izvora. Ja naravno nisam video šta je bilo u toj koverti, ali mislim da je veoma moguće da je upravo bio materijal za priču koja je objavljena.

Ne pričam ovo da bi kritikovao Tadića ili Bebu što "cure" vesti novinarima u Srbiji. Naprotiv, u tome nema ničeg nelegalnog pa čak i nemoralnog od strane političara. Sa druge strane pitanje je da li takav način dobijanja informacija najmoralniji za predstavnike sedme sile? Da li to pomalo srozava ugled novinarstva u Srbiji? Ne znam. Ako je cilj da javnost bude obaveštena, a ne postoji drugi način da se informacija prosledi, onda je neto efekat pozitivan. Ipak moguće je da je dugoročan efekat negativan jer umesto da se bave istraživanjem pojava i događaja novinari se pretvaraju u svojevrsne portparole raznih političkih frakcija. Rezultat je da danas ne predstavlja napor zaključiti koju opciju podržavaju novine u Srbiji. Građani Srbije ustvari i ne čitaju novine već stranačke biltene. Kako je ovo opštepoznata činjenica, da li je moguće da bi novine koje bi se pridržavale nešto viših standarda mogle da računaju na stalnu publiku koja nije isključivo zainteresovana za servirane vesti? Nisam siguran. Moguće je da takve novine ne bi mogle da privuku dovoljan broj čitaoca. Sa druge strane, ako bi se svi pridržavali viših standarda i odbijali da masovno objavljuju vesti od poverljivih izvora, verovatno bi političari pristali da budu citiraniji nego što je to sada slučaj. Ukoliko je izvor naveden način izražavanja bi verovatno bio nešto suzdržaniji što bi doprinelo i razvoju pristojnije komunikacije.

Sledeći put kada čitate novine, i kada naiđete na informacije koje nudi poverljivi izvor, imajte u vidu da čitate samo ono što politička elita želi da čujete. Ja se zato trudim da ovakve informacije primam sa velikom dozom rezerve. Ipak, priznajem da su to uglavnom priče koje najrađe čitam u našim novinama.

Nekada je neophodno ne navesti izvor. Kao na primer kada New York Times nije objavio identitet sagovornika Lewis Libbyja, visoko rangiranog zvaničnika Bele kuće, da bi objavili priču u kome se otkriva identitet CIA agenta Valerie Plame. Libby je zbog laganja u vezi sa ovim slučajem kasnije osuđen na 30 meseci zatvora, ali je Buš lično dao pardon svom saradniku.

Evo nekih metoda koje koriste političari u Americi kada pričaju za medije. Političari često koriste off-the-record ili on-the-background taktike. Off-the-record je taktika kojom pružaju širi kontekst novinaru ali sa idejom da to nikako ne bude objavljeno. Savetinici za medije imaju različito mišljenje o ovom pristupu. Konzervativniji pristup je da kada god pričate sa novinarom da je sve on-the-record. Liberalniji, da će novinari, ako cene izvor, poštovati pravila. Uglavnom je tako, ali ne uvek. Obamin savetnik za medije je oterana sa kampanje jer je nezvanično jednom britanskom listu nazvala Hillary čudovištem. Imao sam prilike da posmatram Đelića dok daje nekoliko intervjua. On nezvanično pruža kontekst ali tom prilikom obavezno gasi diktafon. Koliko se sećam samo je jednom prilikom bio nezadovoljan nekim intervjuom BRE magazinu (citiran je da je rekao kako mu se povraća od neke pojave, možda korupcije, iako to nije bilo snimljeno), ali generalno nije imao problema. Mislim da su novinari uglavnom zadovoljni njegovim pristupom i da ga smatraju zahvalnim saradnikom. On-the-background takođe ima za cilj da se novinaru pruži širi kontekst priče, koji može da bude objavljen, ali ne treba da bude citiran. Često ćete u novinama naći detaljna objašnjenja nekih zakonskih predloga, koja novinar ne bi mogao sam da napiše i koja nisu pripisana nekom zvaničniku, ali je njegovo ili njeno ime sigurno navedeno u nekom delu teksta. Ovo poslednje možda pomogne i kod nas.

Zašto Ivica?

Postoji mogućnost da Ivica postane premijer. Pominju se razna objašnjenja, između ostalog, mogućnost da se svali odgovornost na SPS za loše rezultate vlade, kao što je urađeno sa Koštunicom. Nažalost u pitanju je značajno drugačija situacija jer DS ima mnogo veći uticaj u parlamentu nego ranije a SPS daleko manji nego što je imao DSS. Teško će se krivica za neuspeh svaliti na SPS. Mislim da je verovatniji motiv činjenica da Tadić ne želi da na visoku funkciju postavi nekoga iz DS ko može kasnije da mu bude konkurencija u stranci.

Posledice globalizacije

Ovih dana čitam novu knjigu koju je napisao Fareed Zakaria The Post American World u kojoj analizira posledice razvoja "ostatka" sveta. Knjiga je puna sjajnih primera i zapažanja. Između ostalog Zakaria kaže da globalizacija vodi razvoju nacionalizma. Naime, globalizacija čini siromašne zemlje bogatijim što će uticati na razvoj njihovog nacionalnog ponosa, odnosno nacionalizma. On doduše na to ne gleda negativno, već iz perspektive američkog patriotizma. Nisam siguran da je u pravu ali je sigurno interesantno.

Broj 69

Jasno mi je da je broj frekvencija koje koriste mobilni operateri ograničen i da moraju nekako da se raspodele. Ali, dvocifrenih brojeva barem ima dovoljno. Kada se odbije ovih 30-ak pozivnih brojeva za gradove u Srbiji, kao i ovih nekoliko mobilnih, opet ostaje više od 50 mogućih pozivnih brojeva, što je više nego dovoljno za sve zainteresovane.

Zašto onda Ministastvo za telekomunikacije i informatičko društvo diže toliku frku oko pozivnog broja 069? Šta, i broj 69 je sad javno dobro, kojim treba Vlada da upravlja?

Metarmofoza

Evropljanin

Ko im brani?

Aleksandar Pavić, na sajtu Nove srpske političke misli, kritikuje postpetooktobarske vlasti (a posebno Božu Đelića) zbog okretanja ka Zapadu i zanemarivanju Kine, Indije, Rusije, arapskog sveta i ostalih zemalja u razvoju. U tekstu ima i drugih teza, ali me ova posebno sada zanima.

Dakle, suština moje primedbe na ovaj tekst je - a ko je ikada branio Indijcima, Kinezima ili Rusima da nešto kupe u Srbiji? Tenderi su bili javno oglašavani, svako je mogao da učestvuje. Niko nije, makar koliko ja znam, sprečavao Kineze da naprave fabriku automobila u Srbiji, niti je iko sprečavao Ruse da kupe neku banku. Takođe, niko ne brani našim privrednicima da izvoze gde god hoće, kao što niko posebno ne otežava uvoz iz ovih zemalja - carine su iste kao na proizvode iz EU.

Sve u svemu, nije mi jasno na koga se Pavić žali. Ako ekonomske saradnje nema, to je zato što ni naši ni njihovi poslovni ljudi nisu našli interes. Nema to veze ni sa Đelićem ni sa Koštunicom.

Ausweis bitte

Čip na ličnoj karti bi trebalo da sadrži dodatne podatke o osobi koja je nosi i to podatke o državljanstvu, matični broj, matične brojeve oba roditelja i adresu. Zaštitnik građana traži od MUP da jasno obavesti građane da li žele čip u svojoj ličnoj karti ili ne jer izgleda da to do sada nije bio slučaj. Komentatori listom smatraju da je svako ko se plaši čipa kriminalac ili u najmanju ruku neznalica. Kažu da mnogo više podataka staje na mobilni telefon ili kreditne kartice pa ako se već ne odričemo njih nema potrebe ni da se odričemo čipa.

Komentatori greše. Vlasnici mobilnih telefona i kreditnih kartica mogu da izaberu da li će da ih koriste ili ne i zbog toga je dobro što zakon predviđa izbor. Ja ću tražiti jednostavniju verziju lične karte jer ne želim da osoba koja me legitimiše ima više informacija sa moje lične karte nego ja sam. Nije u pitanju paranoja nego izbor.

Ovo priča nažalost zanemaruje mnogo ozbiljnije pitanje, odnosno zašto su lične karte obavezne na prvom mestu? Zašto građani Amerike, Velike Britanije, Australije, Danske, Norveške, Irske, Japana, Novog Zelanda pa i Zimbabvea ne moraju da je nose? Našao sam par razloga za uvođenje lične karte na vikipediji: lakša je za identifikaciju u bankama ili granicama jer je manja od pasoša, povećava sigurnost bankarskih transakcija, unapređuje efikasnost u odnosu sa administracijom i privatnim kompanijama. Meni nijedan od pomenutih razloga ne izgleda ubedljivo. Kriminal, što sam ja smatrao kao osnovni argument za uvođenje ličnih karata, se čak i ne pominje jer su dokumenta u tom smislu čak i kontraproduktivna.

Prava svrha ličnih karata je da ih pokažemo vladinim službenicima kada traže da nas legitimišu. U pitanju je isključivo dokaz da ne živimo u slobodnom društvu gde bi trebali da imamo pravo na privatnost, odnosno pravo da ne pokazujemo lična dokumenta samo zato što to od nas zahteva službenik izvršne vlasti. Meni se na primer jednom prilikom desilo da provedem 24 sata u pritvoru i da platim kaznu kod sudije za prekršaje jer nisam imao dokumenta, a bio sam priveden 50 metara od kuće.

Izvesni sudija Lord Goddard je najbolje objasnio pravi razlog za uvođenje ličnih karata kada je 1951. ukinuo obavezu nošenja dokumenata u Velikoj Britaniji uvedenu tokom Drugog svetskog rata. To use Acts of Parliament, passed for particular purposes during war, in times when the war is past... tends to turn law-abiding subjects into lawbreakers, which is a most undesirable state of affairs.

Novi premijer

Dragan Bujošević u prethodnom NIN-u piše:

"U Tadićevom okruženju je napravljen i foto-robot budućeg premijera. Trebalo bi da on bude cenjeni makroekonomista, koji nema dodira sa tajkunima, nema mrlje u karijeri, za kojim se ne vuku repovi afera, koji je stručan naročito u oblasti socijale – penzije, plate, radno pravo i koji ima dobre kontakte sa svetom. Dakle u dve reči: Gordana Matković. Ona jeste bila kandidat i pred izbore u januaru 2007. godine. Ipak, u vreme kada je privid važniji od stvarnosti, ona ima jednu neoprostivu manu: ne ume da glumeći zavodi birače."

Goga bi, po mom mišljenju, bila daleko najbolji premijer. Međutim, sa Bujoševićem se ne slažem oko toga da su svi ostali kandidati za premijera lažovi i foliranti. Evo, recimo, Mirko Cvetković kaže otvoreno za novi Ekonomist, a vezano za povećanje penzija:

"Moj odgovor na pitanje da li postoji način da se za ove zahteve obezbede sredstva je da u principu uvek postoji način. Teoretski uvek je moguće preusmeravanje potrošnje sa jednih rashoda na druge. Cilj je, međutim, da se obezbedi takva struktura potrošnje koja će na dugi rok maksimizirati poziciju svih interesnih grupa."

Posle kažu da ekonomski modeli nemaju utemeljenje u realnosti. Suština je u "maksimiziranju pozicije svih interesnih grupa".

Kakvi amateri

Zimbabve je jedina država u svetu u kojoj danas postoji nenenormalna inflacija srpskog tipa. Naravno, to povlači i kurs, pa od danas jedan američki dolar vredi oko milijardu zimbabveanskih dolara.

Međutim, to je još uvek potpuni amaterizam u odnosu na Borku Vučić i ostale poznate srpske bankare - kod nas je 31. decembra 1993. godine nemačka marka vredela 5000 milijardi dinara. Onda je 1. januara 1994. skinuto 9 nula, ali je do 24. januara marka ponovo skočila na 18 miliona tih novih dinara. Što znači da je vredela 18 miliona milijardi u starim dinarima, a dolar je verovatno vredeo oko 30 miliona milijardi starih dinara.

A Zimbabve je tek na JEDNOJ milijardi.

Eh, komunisti, šta ste doživeli....

Zvanični sajt kineske vlade prenosi saopštenje u kojem se od EU traži da se Kini prizna status tržišne privrede.

Ideolozi DS-a?

Dačić je navodno dobio pismo u kojem ga osnivači SPS-a upozoravaju da ne treba da ide u koaliciju sa DS-om. Između ostalih, tu su Mihajlo Marković, Danilo Ž. Marković, Živadin Jovanović, Nedeljko Šipovac. Jedan od potpisnika, Radoš Smiljković, žaleći se zato što Ivica ignoriše to pismo, kaže za Kurir:

"Veoma sam iznenađen. Neprijatno. Čuo sam da, navodno, pismo zvanično nije stiglo do vrha, do Ivice. To je stvarno veliko iznenađenje. Suština je da su ga pisali veoma ugledni ljudi, Mihajlo, Neđa, Dača... Mi smo prvi osnivači partije, ideolozi."

Jel to beše ona ideologija što je u suštini ista sa DS-ovom?

Ah, te činjenice....

Piše Press:

Američki seketar za državnu bezbednost Tom Ridž boravi ovih dana u tajnoj misiji u Beogradu, gde pokušava da ubedi DS i DSS da zajedno formiraju vladu sa sve SPS-om, saznaje Press u odlično obaveštenim diplomatskim izvorima!

Čudi me da ti "odlično obavešteni diplomatski izvori" ne znaju da Tom Ridge nije američki sekretar za državnu bezbednost još od 2004. godine. Od 2005. tu funkciju obavlja Michael Chertoff.

Ispod slike Toma Ridgea na sajtu Pressa piše "prvi američki bezbednjak" što nije netačno. Ridge jeste "prvi bezbednjak", ali ne u smislu ranga, nego u smislu vremena - jer je Ministarstvo za državnu bezbednost osnovano tek 2002. godine, a Ridge je bio prvi sekretar.

Čas demokratije

Press piše, vezano za situaciju sa gradskom vlašću:

Protesti počinju danas u 11 sati, kada će ispred Skupštine Beograda studenti Beogradskog univertizeta održati performans "Javni čas demokratije".

Što se mene tiče, radikali su ovde potpuno u pravu i ovo što radi Alimpić je veoma loše. Ne zanima me da li je u skladu sa zakonom ili nije, situacija je prilično jasna - SPS, DSS i radikali su osvojili dovoljno glasova da formiraju gradsku vlast, sklopili su koalicioni dogovor i treba im dozvoliti da vlast preuzmu. Koliko ja znam, ovo je prvi put nakon 5. oktobra da neko neće da siđe sa vlasti.

Stvar je još gora zato što se ni Alimpić ne nalazi tu gde je zato što je izabran za gradonačelnika, već zato što je prethodni gradonačelnik umro, a zakon nije ispoštovan (bilo je nužno da Dulić raspiše nove izbore u roku od 15 dana), već je postignut politički dil u smislu "i onako idu uskoro lokalni izbori, nema logike da imamo dva puta izbore za šest meseci, neka Alimpić bude v.d. gradonačelnika u međuvremenu". E to "međuvreme" se baš oteglo. Prošlo je već 8 meseci od Bogdanovićeve smrti, a Alimpić se baš uživeo u ulogu i još preti.

Tri me stvari ovde posebno nerviraju. Prvo, to što se "naša strana" koristi ovakvim sredstvima. Sada prosto niko neće moći da kaže da su radikali nedemokratska stranka, jer će oni uvek moći da kažu "kako nismo, pa mi smo uvek silazili sa vlasti kada smo gubili izbore, za razliku od DS-a". Drugo, nervira me što svi ćute. Kao, ok je koristiti nedemokratska sredstva, ako se time sprečava dolazak radikala na vlast. E, tako su razmišljali i penzioneri za vreme Miloševića. Ni njima se nije baš sviđalo što policija tuče narod (i policija je tvrdila da je sve to u skladu sa zakonom), ali su razmišljali "bolje i to, nego da ovi izdajnici dođu na vlast". Ako smo kao država i društvo prihvatili osnovna demokratska pravila (a jesmo, jer je pre dve godine većina građana glasala za Ustav) i ako radikali nisu zabranjena stranka i ako nije bilo izborne krađe, onda je stvar vrlo jasna.

Treća stvar je što je toliko očigledno da se ovde samo radi o parama, niočemu drugom. Čak bi mi negde bilo i jasno da se oteže da radikali preuzmu republičku vlast, jer neko procenjuje da njihov dolazak na vlast može da ugrozi suštinske interese ove zemlje. Ali, ovde se ne radi o ratu i miru, EU integracijama, ili suočavanju s prošlošću. Radi se o smeću, vodi, gradskom prevozu, urbanističkom planiranju i, naravno, gradskom zemljištu i dozvolama za izgradnju.

Ili jesi ili nisi

Bojan Krišto, direktor aerodroma, je u pravu kada traži da JAT plaća punu cenu aerodromskih usluga kao što je Marko već objasnio. To je tržišni potez i pretpostavljam da bi se zalagao za naplatu pune cene usluga čak i da Srbija nije potpisnik pomenute konvencije kao što bi radio svaki odgovorni direktor jednog preduzeća.

Međutim, izgleda da se poziva na tržište samo kada to ide na ruku instituciji koju vodi. Pre neki dan je Novostima rekao kako smatra da bi država i lokalne samouprave trebalo da subvencionišu lokalne aerodrome. Naš je interes da ispitamo mogućnost ulaganja u te aerodrome u Kraljevu i Užicu. Oni ne mogu biti profitabilni, ali smatram da bi država i lokalne samouprave trebalo da investiraju u te objekte, kako bi se i u tim regionima razvila privreda, turizam, transport voća i povrća u EU.

Bojan Krišto bi trebalo da se odluči da li su subvencije generalno dobre ili loše i onda da se principijelno drži tog stava, a ne da koristi tržišne ili intervencionističke argumente u zavisnosti od interesa preduzeća koje vodi. Bojim se da njegovi tržišni argumenti gube na kredibilitetu ukoliko ih koristi po potrebi.

Hajek na Katalaksiji

Hajekov intervju Reason magazinu iz 1977 možete čitati na Katalaksiji. Intervju na jezgrovit način sažima mnoge glavne Hajekove poente, od monetarne politike, preko zaposlenosti, socijalne pravde, metodoloških pitanja. Meni se posebno dopao sledeći fragment o čikaškoj školi:

"Fridman je arhi-pozitivista koji veruje da ništa ne sme ući u naučni argument osim onoga što je empirijski dokazano. Moj argument je da pošto mi znamo toliko mnogo detalja o ekonomiji, naš zadatak je da povežemo naše znanje u uređenu celinu. Skoro da nam ne treba ni jedna nova informacija. Naš veliki problem je da preradimo ono što već znamo. Mi ne postajemo mnogo pametniji zahvaljujući statističkim informacijama osim u dobijanju informacija o posebnoj trenutnoj situaciji. Ali u teoriji, mislim da nas statističke studije ne vode nikuda."

Javna preduzeća

Javna je tajna da beogradski aerodrom već godinama subvencioniše JAT tako što im odobrava popuste od 50-70% u odnosu na cene koje naplaćuje ostalim aviokompanijama. Praksa naplaćivanja niže cene domaćoj kompaniji je zabranjena konvencijama Međunarodne organizacije za civilnu avijaciju, a tu konvenciju je potpisala i Srbija. Naravno, ostalim aviokompanijama koje lete za Beograd je bilo veoma teško da dokažu da beogradski aerodrom naplaćuje različite cene i da subvencioniše JAT, tako da se ništa nije dešavalo.

Ali, ne više. Direktor JAT-a je izašao u javnost sa pričom da beogradski aerodrom više neće da im odobrava popust. Time je izložio aerodrom riziku da ga tuže ostale aviokompanije koje lete iz Beograda.

Ako je direktoru JAT-a bitno da smanji troškove, predlažem da za početak zatvori predstavništva u Njujorku, Torontu, Sidneju i Melburnu, budući da tamo JAT ne leti već više od 15 godina. Koliko može da košta zakup apartmana na Madison aveniji?

Izveštaj jednog mrtvaca

Na vebsajtu australijske državne televizije (ABC) ima zanimljiv kviz za decu koji se zove "Prof Schpinkee's Greenhouse Calculator - find out when you should die". To je upitnik od oko 8-9 pitanja o stilu života (da li letite avionom, kakva su vam kola, koliko mesa jedete, koliki vam je račun za struju, da li je dobijate iz obnovljivih izvora itd), i u skladu sa tim prof Schpiknee računa deci takozvani karbonski otisak, tj njihovu prosečnu potrošnju CO2, a na osnovu toga kada treba da umru, da bi potrošila samo svoj pravedni deo svetskih resursa, i time ne bi ugrozila održivi razvoj. Kada dete završi odgovore na pitanja koja mu čike sa ABC postavljaju, onda klikne na mrtvačku glavu u uglu ekrana (!!!), i profesor Schpiknee mu izračuna kada treba da umre! Prosečni rezultat je da australijska deca treba da žive oko 9,3 godine (kviz je inače namenjen deci otprilike istog uzrasta!!!). Inače, profesor je grafički predstavljen kao pas u belom mantilu što treba da asocira ne veterinara ili lekara, a potrošači/deca kao svinje. Pri čemu su svinje gradirane na male, srednje i velike u zavisnosti od svog karbonskog otiska. Pretpostavljam da se hoće reći da čika profesor u belom mantilu kolje velike svinje, zlu decu koja jedu meso, voze se kolima i ne recikliraju otpad...

Ja sam uradio kviz, i znate šta - znatno sam bolji od australijske dece. Moj carbon footprint mi daje pravo da živim oko 19,5 godina (spadam u "srednje svinje). Ali je svejedno već odavno trebalo da budem mrtav (dovoljno sam se ugojio za klanje). Pretpostavljam da bi mnogi ljudi koji žive na Zapadu i troše i putuju mnogo više od mene trebalo da umru i pre nego što su se rodili, tj da se nikad ne rode.

Meni se čini da je ovo vrsta kriminala gora od dečje pornografije. Na australijskoj državnoj televiziji! Sve može, ako je za spas planete.

Kralj Abdula

Već godinama na CNN-u u jednom džinglu slušam jordanskog Kralja Abdulu kako ponavlja već bajatu frazu "demokratija ima različito značenje za različite ljude." Naravno, postoji mnogo definicija demokratije. Ipak, svaka definicija pa i one najosnovnije podrazumevaju izbor predstavnika građana. Neke definicije podrazumevaju veći broj pozitivnih prava, neke ustavom ograničenu vladu, postoje predsednički i parlamentarni sistemi, ali tu se uglavnom razlike završavaju. Svaki oblik demokratije kao osnovno načelo podrazumeva izbore.

Međutim, kada Kralj Abdula kaže da demokratija ima različito značanje za različite ljude, on misli da postoji i oblik demokratije koji ne podrazumeva izbore. On smatra da je sistem u kome je sva izvršna vlast nasledna i gde monarh imenuje ceo gornji deo parlamenta, kao što je slučaj u Jordanu, samo još jedan oblik demokratije. Nije.

Ustvari, ono što Kralj Abdula zaista misli jeste da demokratija ima različito značenje za različite vladare. Kada bi pitali ljude u Jordanu, Kini, Kubi ili Saudijskoj Arabiji malo je verovatno da bi se oni dobrovoljno odrekli svog prava da biraju vlast. To su dokazali i građani Venezuele koji su na referendumu glasali protiv izmena ustava koje bi inače popularnog Hugo Chaveza učinile doživotnim predsednikom.

Sledeći put kada čujete izjavu Kralja Abdule imajte u vidu da on govori samo u svoje ime, ne i kao predstavnik pet miliona građana Jordana.