Iran

Odličan clanak Fareeda Zakaria. Odlomak:
When the relatively moderate Mohammed Khatami was elected president in Iran, American conservatives pointed out that he was just a figurehead. Real power, they said (correctly), especially control of the military and police, was wielded by the unelected "Supreme Leader," Ayatollah Ali Khamenei. Now that Ahmadinejad is president, they claim his finger is on the button. (Oh wait, Iran doesn't have a nuclear button yet and won't for at least three to eight years, according to the CIA, by which point Ahmadinejad may not be president anymore. But these are just facts.)

Kralj mleka

Interesantna vest na B92. Mleko proizvedeno u Srbiji se prodaje u Crnoj Gori 20% jeftinije nego što se prodaje u Srbiji. Novinar sa B92 se pita kako je to moguće kada su transportni troškovi do Crne Gore veći nego transport u Srbiji. Ekonomski analitačar Saša Đogović odgovara da je razlog za više cene mleka u Srbiji kartelizacija gde se proizvođači dogovaraju oko cena. Time mlekare pokazuju da im nije stalo do potrošača u Srbiji već do ekstraprofita. Ako je to tačno onda logično sledi da je Srpskim mlekarama više stalo do potrošača u Crnoj Gori nego u Srbiji, što je suludo. Mlekare kao i sve privatne firme se trude da ostvare što veći profit gde god da rade.

Jedini razlog zašto je mleko skuplje kod nas su visoke carine i prelavmani na mleko i mlečne proizvode. Marko sigurno zna koji su procenti u pitanju. Zbog ovih troškova tržište mlečnih proizvoda je praktično zatvoreno za proizvođače iz okruženja, a manja ponuda vodi ka višim cenama. Kako nema strane konkurencije mlekare u Srbiji mogu da naplaćuju više nego što bi za iste proizvode naplaćivali u inostranstvu gde su izloženi konkurenciji.

Umesto da novinar B92 okrene Slobodana Milosavljevića i da ga pita kada će vlada da ukine carine i prelavmane na mlečne proizvode i time omogući smanjenje cena mleka u Srbiji on zove Salford i pita ih otprilike zašto prodaju skupo mleko, odnosno iskorišćavaju monopolski položaj. Time, ovaj novinar, potrošačima čini medveđu uslugu jer mobilizuje gnev javnosti protiv "monopolista" koje ćemo teško ubediti da spuste cene umesto države koja bi to mogla da odradi preko noći. Već sutra će verovatno Komisija za zaštitu konkurencije da izađe sa nekim saopštenjem u kome oštro osuđuje prakse domaćih mlekara i da najavi rigoroznu kontrolu od koje naravno neće biti ništa i cene će ostati kakve jesu. Ipak, popularnije je kritikovati Salford i Milana Beka nego zaista rešavati problem. Ako je prosečnom potrošaču važnija Bekova tuga nego jeftinije mleko, onda je lov na monopoliste odlično novinarstvo.

U odbranu Dinkića

Ivan me je preduhitrio da kažem šta sam imao na temu dodele nagrade Dinkiću za najboljeg ministra finansija, tako da će se post pretvoriti u odbranu Dinkića. Slažem se da je prilično nejasno zašta je tačno Dinkić dobio nagradu. Pripisuju mu se zasluge za stvari koje je uradio kao guverner, a ono što mu se priznaje kao ministru finansija je u velikoj meri nastavak poteza prethodnog ministra.

Međutim, mislim da i pored toga ne treba da budemo zluradi. Što se PDV-a tiče najlakši deo je pripremiti zakon. Dinkić je tu odradio teži deo posla, a to je uvođenje PDV-a bez velikih problema, što je zaista retkost. Što se sive ekonomije tiče, borba jeste započela za vreme prethodne Vlade, ali je tek prva Koštuničina Vlada uvela fiskalne kase, kao osnovni mehanizam borbe. To je, u saradnji sa PDV-om, onemogućilo javnu sivu ekonomiju, tako da ne mislim da je to priznanje neosnovano. Takođe, Đelić je smanjio porez na dobit sa 20% na 14%, a Dinkić sa 14% na 10% (avgusta 2004.).

Što se javne potrošnje tiče, mislim da je pogrešno smatrati ministra finansija isključivo odgovornim za to, jer Ministarstvo finansija samo u maloj meri može da utiče na to kolika će ukupno biti javna potrošnja i našta će se pare trošiti - to je posao i ostalih ministara i cele Vlade. Posao ministra finansija se svodi na prikupljanje poreza i na kontrolu trošenja para. Iza budžeta stoji cela Vlada i Parlament. Ako je neko kriv/zaslužan za to, onda je to pre svega premijer.

Međutim, mislim da je zanimljivije pitanje zašto Dinkić skoro nikome nije simpatičan, iako ja lično mislim da je njegova uloga u periodu posle 5. oktobra bila više nego pozitivna. Tu se verovatno radi o tome da G17 nije održao konzistentnu ideologiju. Počeli su kao relativno liberalna nevladina organizacija, pa se pretvorili u, u velikoj meri, populističku stranku. Tu tranziciju su obavili veoma loše, pa su izgubili urbanu elitu, a populizam se nije najbolje primio kod prosečnog srpskog birača koji ih i dalje percipira kao liberale. I tako su ostali i bez podrške naroda i bez podrške urbane elite. Tako da će Dinkić ostati osporavan od svih šta god da uradi ili ne uradi.

Najbolji ministar finansija na svetu

Meni nepoznati časopis Euromoney, dodelio je Mlađanau Dinkiću nagradu za najboljeg ministra na svetu za 2006 godinu!

No, koliko vidim, izgleda da su Dinkića pomešali sa Đelićem, jer je obrazloženje za dodelu ove nagrade sledeće:

Dinkić je uveo red u poreski sistem, uveo porez na dodatu vrednost i smanjio porez na dobit preduzeća na najniži nivo u Evropi, što je uvećalo javne prihode i značajno smanjilo obim sive ekonomije.

"Red" u poreski sistem je uveo još Đelić 2001 godine. Takođe, koliko se sećam i zakon o porezu na dodatnu vrednost je takođe pripremila Đinđićeva ili Živkovićeva Vlada, a nije usvojen ranije zbog opstrukcije DSS. Smanjenje poreza na korporativnu dobit je takođe uvela Đinđićeva vlada. UVećanje javnih prihoda je takođe stvar koja je vezana za 2001-2002 godinu sa uvođenjem akciza, monopola na naftu i vraćanja velikog dela poreskih prihoda iz sivih kanala u budžet. Sivu ekonomiju je takođe dramatično smanjio Đelić, a ne Dinkić. Dakle, na nivou osnovnih činjenica, malo je čudno da se stvari koje je uglavnom uradio Đelić i Vlade Đinđić/Živković, pripisuje Dinkiću.

Dalje, nejasni su mi malo i sami kriterijumi ove nagrade, pa bio zaslužan za nju Đelić ili Dinkić svejedno. Ministar koji poveća javne prihode uvođenjem monopola na naftu, povećanjem carina i akciza ili sticajem okolnosti - prodajom nekog velikog javnog preduzeća - je dobar ministar finansija. To što su i jedan i drugi, i Đelić i Dinkić ministri koji su povećali javnu potrošnju, koja se nalazi među najvišima u Evropi nije kriterijum. To što i jedan i drugi vrše inflatorni pritisak na privredu održavanjem nereformisanog javnog sektora, to što se i jedan i drugi slažu oko NIPa, tj. da država treba da finansira sve živo, od poljoprivrede, preko radno intenzivnih manjih preduzeća, skijališta, kupovine prvog stana, drugog stana, itd, to takođe nema veze.

McCarthy i drugovi

Komisija za zaštitu konkurencije (takođe vidi post C market) me u poslednje vreme jako podseća na Radiodifuznu agenciju. Danas su rekli da će da proveriti iznenađujuće odluke Vrhovnog suda, što može da znači da će ignorisati rešenje najviše sudske instance, kao što to već čini Cekićeva agencija ili kao što su to radili guverneri NBS u slučaju Astra banke. Ne znam zašto plaćamo Vrhovni sud ako njihove odluke nisu obavezujuće.

Takođe, Komisija se proglasila nadležnom i za proces privatizacije RK Beograd i sada učesnici na aukciji moraju da dobiju potvrdu da nisu monopolisti pre početka procesa. Valjda činjenica da 40 firmi učestvuje u aukciji nije dovoljni dokaz da nema monopola. Drugim rečima svi su krivi dok se ne dokaže suprotno.

IQ, rase i ekonomski razvoj

Opet, skandal sa politički nekorektnim tvrdnjama u vezi rasa i IQ.

Ovaj put, reč je o velikoj ribi - Jamesu Watsonu, jednom od ljudi koji su otkrili DNK pre mnogo godina. U svojoj skorašnjoj izjavi on je ustvrdio da Afrika ima loše razvojne perspektive jer crnci po pravilu na IQ testovima pokazuju skorove niže za 15-18 poena nego belci.

Odmah se pokrenula lavina organizovanog linča na Watsona kao rasistu i nacistu. Kako je smeo da kaže tako nešto! Čak su mu otkazana i predavanja u Engleskoj!

Ja lično verujem da je njegova izjava glupost, ali ne zato što sumnjam u nalaze psihologa o nižoj inteligenciji crnaca, već zato što i pod pretpostavkom da su ti nalazi tačni to ne bi dovelo mnogo u pitanje ekonomske perspektive Afrike. Zapitajmo se - koja grupa ljudi u XX veku je lansirala i primenila najsuludije ideje od marksizma, preko fašizma do nacizma sa desetinama miliona žrtava i neviđenom materijalnom destrukcijom? Ljudi ograničene inteligencije ili oni drugi? Koliki je bio koeficijent inteligencije Karla Marksa? A Lenjina? Albert Ajnštajn je jedan od najvećih genija XX veka. A u jednom ranijem postu ovde ste mogli da vidite u kakve je sve gluposti u ekonomskoj i socijalnoj sferi taj čovek verovao. Da je njemu dato da vlada , napravio bi verovatno nezamislivu katastrofu od društva. Socijalizam je proizvod intelektualaca i mislilaca, a ne radničke klase iz predgrađa i drvoseča.

Stoga, nešto niži stepen inteligencije afričkog stanovništva uopšte ne mora da bude smetnja njegovom privrednom rastu. Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji (u stvari, mnoge afričke zemlje, poput Bocvane ili Namibije već sjajno napreduju, uprkos "gluposti" svog stanovništva). Neće biti da je problem Afrike glupost, nego rat, haos, diktature, zatvorenost ekonomije, odsustvo elementarnih pretpostavki vladavine prava. Ako je sve to u Africi proizvod gluposti i neobrazovanja, šta je izazvalo katastrofu u Nemačkoj u XX veku, najobrazovanijoj i najkulturnijoj naciji na svetu? i otkud toliko intelektualaca među tiranima i njihovim obožavaocima? Pa Pol Pot je doktorirao u Parizu na Rembou...

Zato Watsonova pesimistička prognoza ekonomske budućnosti Afrike vis a vis niže inteligencije njenih ljudi za mene nije proizvod rasizma, već neznanja i arogancije intelektualaca. Oni veruju da su njihove vrline, pamet, sposobnost kombinovanja, manipulisanja i povezivanja apstraktnih ideja, ono oko čega se vrti ceo svet. Poredak učionice proširen na čitavo društvo.

Sa sličnog izvora potiču i mnoga preterivanja u naglašavanju značaja obrazovanja za uspešan privredni razvoj. Formalno obrazovanje je uslov napretka samo u državnim službama; u biznisu ono nije preduslov. Da li je Bill Gates visoko-obrazovan? Koliko najbogatijih ljudi na svetu ima visoko obrazovanje? Koliko najbogatijih ljudi u Srbiji ima visoko obrazovanje? Osobe koje izriču sudove o odlučujućem značaju obrazovanja su intelektualci koji prenaglašavaju "vrline učionice" nauštrb vrlina poznavanja načina na koje realni, spoljni svet funkcioniše. I kad govorimo o značaju obrazovanja za rast, onda je to pre poznavanje praktičnih i tehničkih veština, nego apstraktno teorijsko znanje. Naravno, hiljade i hiljade ljudi rade po ministarstvima, agencijama, komisijama, državnim uredima. U MMF i SB rade na hiljade vrlo obrazovanih i pametnih ekonomista. Ali, oni ne stvaraju ništa. Oni troše pare poreskih obveznika na svoje projekte koji su uvek "uspešni". Nije nikakavo čudo da su i intelektualci u MMF otkrili da je obrazovanje važno, jer je njima bilo važno za napredak u karijeri. Ali za pokretanje nekog biznisa u trećem svetu (a to nosi prosperitet) to je od sekundarnog značaja. Najvažnije je da tog ko želi da pokrene biznis ne deru porezima, ne uzimaju reket i da može da izvrši ugovor na sudu.

Dakle, reč je o istoj, samo malo zakamufliranoj predrasudi intelektualaca, podjednako proizvoljnoj i podjednako "rasitičkoj", kao i Watsonova; vi u Africi ne idete na koledže i fakultete, slabo čitate Šekspira i poznajete teorije ekonomskih nobelovaca, pa ste zato siromašni. U večnom traženju nekog objašnjenja sveta ekonomskih pojava intelektualci uvek potežu sa sopstvenim vrlinama kao osovinom oko koje se taj svet okreće.

Kako ovo objasniti?

Greg Mankiw prenosi podatke OECD-a o rastu ukupnog poreskog opterećenja u OECD zemljama. Tome sam dodao i podatke o prosečnom godišnjem rastu GDP-ja u ovom zemljama u istom periodu i dobio sledeću tabelu (zemlje su poređane po povećanju ukupnih poreza, kao procenat GDP-ja).

Šta je problem? Korelacija prirasta poreza (prva kolona) i prosečnog godišnjeg rasta GDP-ja (treća kolona) je pozitivna, mada iznosi niskih 0,15. To znači da je povećanje poreza pozitivno korelisano sa rastom GDP-ja. Vrlo čudno i nikako se ne uklapa u našu priču o tome kako su porezi štetni. Sa druge strane, korelacija druge i treće kolone je negativna, i to visokih -0,44, što znači da je visina poreza negativno korelisana sa rastom.

Suštinski, moje pitanje je - kako tumačiti činjenicu da su visoki porezi štetni, ali da povećanje poreza nije štetno? Nekoliko mogućih odgovora.

1. Loši su podaci. Zaista ne verujem da se u Grčkoj prikupi samo 27,5% od poreza, pa makar i OECD stajao iza te cifre.
2. Rast poreza do nekog nivoa jeste koristan, ali preko toga je štetan (videti Tursku ili Južnu Koreju).
3. Ova analiza je besmislena jer posmatra samo agregate, a ne ulazi u to o kojim porezima se radi i našta se pare troše. Takođe, potpuno se zanemaruju svi ostali faktori rasta GDP-ja.

Najgori političar 2007.

Da ne bude da je prošlo neprimećeno od strane TR-a, ministar Milosavljević najavljuje produženje uredbe (možda je u pitanju zakon) o zabrani izvoza žitarica. Čak, najavljuju i zabranu izvoza nekih prerađevina, npr. brašna. Slaviša je već pisao na ovu temu u postu sankcije i tu zaista nema mnogo toga da se doda.

Milosavljević, koji je najbolji kandidat za najgoreg političara 2007. po analizi TR-a, dodaje kako od zabrane izvoza niko nije pretrpeo štetu jer su cene visoke, a da je između ostalog i sprečen pokolj stoke. Nije mi jasno na koje se podatke poziva ministar kada tvrdi da štete nema (ko to voli da prodaje stvari jeftinije nego što može) i po kojoj je to teoriji pokolj stoke loša stvar.

Ova i slične zabrane su u praksi generalno kontraproduktivne. Ako je jedan od ciljeva da Srbija bude snadbevena kvalitetnim srpskim žitom, kao što tvrdi ministar, ne bi me iznenadilo da za nekoliko godina primene ove uredbe zemljoradnici odustanu od proizvodnje žitarica i preorijentišu se na nešto profitabilnije. Jednostavno kada god vlada uvodi restrikcije tržišta da pomogne određenoj grupi ljudi onda druga grupa a često i ista snosi troškove te odluke. Ako je cilj ove odluke da građani dobiju jeftiniji hleb verovatno će se za par godina građani subvencionisati proizvodnju žita da pokriju razliku između tržišne i limitirane cene.

Rešenje je naravno zaboraviti na uredbu o zabrani izvoza žitarica i ukinuti carine i vancarinske džidžabidže na uvoz poljoprivrednih proizvoda. To bi garantovalo snadbevenost Srbije žitaricama po tržišnim cenama, koje nisu ni previsoke ni preniske već apsolutno potaman.

Finansiranje zdravstva

U planu je prelazak na novi način finansiranja zdravstva. Da se ne obradujete prerano, ne radi se o prihodnoj strani (i dalje ćemo morati da plaćamo obavezno zdravstveno osiguranje), već na rashodnoj strani - prelazi se na sistem kapitacije (a ne kapitalizacije, kao što kažu Novosti).

Zdravstvo je jedna od verovatno najkomplikovanijih oblasti u svakoj državi, gde nema jednostavnih i lakih rešenja. Čak bi i potpuna privatizacija podrazumevala veoma birokratizovan i komplikovan sistem.

Kapitacija znači da će se lekari plaćati po učinku (broju pacijenata, pregleda, operacija i slično), a ne kao sada, kada svi lekari imaju istu platu. Sadašnja uravnilovka ima jednu prednost u odnosu na kapitaciju, a to je da lekari nemaju podsticaj da odbijaju teške pacijente. U sistemu kapitacije, želiš da odradiš što više što lakših pregleda, a svaki teži pregled ti oduzima vreme. Zato će, recimo, lekari opšte prakse upućivati sve iole teže slučajeve specijalistima, kako ne bi gubili vreme na njih. Takođe, u takvom sistemu, lekari imaju podsticaj da zakazuju nepotrebne kontrole i dodatne preglede. Umesto da jednim polučasovnim pregledom lekar sve ustanovi, njemu je u interesu da pacijent dolazi pet puta na po pet minuta, jer mu to donosi pet puta više para. Takođe, kapitacija zahteva znatno više za administriranje.

Što se mene tiče, prelazak na kapitaciju jeste korak u pravom smeru, ali on ni izbliza neće rešiti sve probleme našeg zdravstva. Čak, ukoliko je loše implementiran, može i da pogorša sadašnje stanje. Sve dok neko treći plaća za medicinske usluge (privatno ili, još gore, državno osiguranje), sistem će biti opterećen brojnim problemima, neefikasnostima i nepravdom. Treba odabrati najmanje lošu opciju, a to u zdravstvu zaista nije lako.

Bornovi identiteti

Ko želi da posmatra ono što filozofi zovu "promenama duha vremena" samo neka prati Holivud. Poslednjih godina su tamo oskarovci Al Gor i Majkl Mur, najveći broj zvezda je angažovan u zelenim i mirovnjačkim akcijama, a nadasve mržnji na predsednika Buša.

A producenti i režiseri na određen način prepravljaju i samu istoriju Holivuda. Pogledajte recimo sudbinu filma "Bornov identitet". Pravljen po romanu Roberta Ladlama, ovaj film u svojoj izvornoj verziji 1988 sa Ričardom Čemberlenom u glavnoj ulozi predstavlja jedan od najboljih špijunskih trilera ikad. Zaplet većina vas dobro zna: čovek koji ispliva posle oluje kod obala Francuske pati od amnezije i pokušava da sazna svoj pravi identitet. Saznaje, posle mnogo obrta i komplikacija da je on agent CiA - njenog tajnog odeljenja Treadstone, obučen da ubija slično opasnom teroristi Karlosu, koga treba, za račun agencije, da ukloni.

Svako ko je gledao rimejk istog filma sa Met Dejmonom u naslovnoj ulozi snimljen 2002 godine, mogao je da zapazi nekoliko razlika u odnosu na Ladlamov roman i originalni film; ne samo da je ovaj rimejk poprilično dosadan, nego je politički potpuno prilagođen ukusima savremenog Holivuda. U originalu CIA koristi plaćenog ubicu da bi eliminisala krvoločnog teroristu Karlosa. U rimejku CIA koristi Borna za "prljave poslove", ubistva nevinih ljudi i nepoćudnih političara. U samom "Bornovom identietu" rimejku, glavni junak se priseća ubistva nekog nevinog crnca na njegovoj jahti sa sve slatkom i nevinom porodicom koja to gleda. U nastavku Bornovog identiteta, "Bornova nadmoć", on se čak priseća kako je za račun CIA-e ubio ruskog političara Nevskog, koji je bio "iskreni idealista" i "kritičar ruske privatizacije". Dakle, dobro ste čuli, CIA u sadejstvu s ruskim tajkunima ubija političara idealistu. U rimejku je Karlos potpuno izbačen, jer je pretpostavka da CIA mora biti jedini i glavni negativac, a uvođenje nekog teoriste bi to relativizovalo, i još ličilo na opravdanje akutelne američke spoljne politike. Treadstone je u originalu nužno zlo, tajni projekat plemenitih ljudi za borbu protiv terorista, koji nažalost nekad znači da nevini moraju stradati. U rimejku je to projekat zlikovaca za obavljanje prljavih poslova političkih likvidacija. David Abbot, glavni čovek Treadstonea u originalu je dobri simpatični čikica, koji poznaje Borna od detinjstva, koji je bio prijatelj njegovog oca, učio ga da peca i koji se iskreno kaje što je dečaka uvalio u špijunski posao. U rimejku je David Abbot beskrupulozni zlikovac i šef CIA-e (a šta bi drugo bio), koji gazi po leševima, ubija svoje saradnike itd, i za čiji lik je odabran glumac koji vizuelno dosta podseća na Donalda Ramsfelda. U originalu Born ubija Karlosa pošto otkrije svojui pripadnost projektu Treadstone; u rimejku Born se gnuša CIA-e i napušta posao (a i vi biste, da vam je zadatak da ubijate nevine crnce sa slatkom dečicom i plemenite antikapitalističke idealiste u Rusiji). U Bornovoj nadmoći David Abbot se ubija kad biva provaljeno da je on u dosluhu sa jednim ruskim tajkunom namestio da Born bude lažno optužen za ubistvo. U originalu Abbot umire Bornu na rukama pošto prethodno pokušava da mu spasi život. I tako dalje, i tako dalje...

Ma koliko onaj raniji Born imao nekih melodramatskih, "holivuskih" elemenata, ovaj drugi je ipak pravo holivudsko čedo. On oličava pravo vjeruju "liberalne" elite koja vlada Amerikom danas, i kojoj je najveći neprijatelj Amerika kakvom je znamo. Elite Majkl Mura, Al Gora, Roberta Redforda, Džejn Fonde, Madone, Bonoa, Kevina Kostnera, Martina Šina i desetina drugih. Elite čiji su heroji Fidel Kastro i Če Gevara... Stari Born je hladnoratovski, naivno-američki "apologetski" film; on nema iluzije o CIA-i, politici, intrigama, ali ipak teroriste smatra oličenjem zla a američku vladu borcem protiv zla. On još nije dosegao do vrhunske spoznaje novog Borna - da je Amerika, ovde i sada, na čelu sa svojom vladom, najveći, i zapravo jedini neprijatelj "progresivnog" čovečanstva.

Monopol izaziva rak

Stoga je rešavanje pitanje Kosova i Monopola u najmanju ruku podjednako bitno. Bar tako tvrdi jedan komentator u Glasu:

Delta je stvorila monopol. Na zapadu NE DAJ BOZE da nekog proglase monopolistom, taj gubi sve. A ovde monopolista preti kako ce da tuzi sve koji se usude da kazu da je Delta monopolista. Monopol znaci da nema trzista da se kontrolisu cene. Povecanje cena u prehrani placamo svi Mi. To direkto utice na standard stanovnistva. Gradjani nemogu da se prehrane normalno pa sve cesce idu na bolovanja ili dobijaju razne karcinome. Drzava mora vise da izdvaja na lecenje ljudi i ljudi ne mogu da rade. Dakle gubitak je mnogostruk a drzava cuti. DA LI TREBA DA 70% LJUDI UMRE OD SRBIJI zvog gladi i bolesti pa da se nesto ucini da se monopolu stane na put??? Pitanje demontaze monopla u trgovini na malo je bitno koliko i pitanje Kosova.

MMF o siromaštvu i nejednakosti

Uskoro će se pojaviti obuhvatni izveštaj MMF o kretanju dohotka u preko 50 zemalja tokom poslednjih 20-ak godina. Nalazi izveštaja su da je globalna nejednakost tokom istog perioda porasla, iako je apsolutni nivo siromaštva u svim zemljama opao.

Ne znam koje su zemlje obuhvaćene analizom, ali ovaj nalaz bi govorio da je "scenario divergencije" o kome je često bilo govora pre 5-6 godina sada prevladao. I bogati i siromašni napreduju ekonomski, ali bogati brže. Ne znam kakvi bi se rezultati dobili ako uključimo Kinu ili Indiju (da li su uključene?). Na površini, izgleda da bi to pre bila konvergencija sa Zapadom, nego divergencija, kako u pogledu ukupnog relativnog siromaštva tih zemalja u odnosu na Zapad, tako i brzine porasta dohotka najlošije stojećih u njima u odnosu na iste takve grupe na Zapadu. Ali, to je sad manje važno.

Mnogo važnije od toga je da nalazi MMF govore da globalizacija ide u korist svih, i da samo od kvaliteta domaćih institucija, obrazovanja stanovništva i integrisaanosti u međunarodnu podelu rada zavisi koliko će zemlja prosperirati u eri globalizacije. Recimo, najviše je porastao dohodak visokoobrazovanih, i tu razvijene zemlje odnose najveću prevagu. Ukupno, to je igra za pozitivnom sumom - u njoj nema gubitnika, čak i sa ovako nesavršenim institucijama u mnogim nerazvijenim zemljama.

Već su se pojavile glasine da će antiglobalisti dočekati ovaj izveštaj kao dokaz da su oni u pravu. Ako zaista bude tako, onda će to samo pokazati ono što je već svakome dovoljno jasno - da oni nisu zabrinuti uopšte za stanje u zemljama u razvoju, niti za prevazilaženje siromaštva u svetu, već samo za političku agendu globalne redistribucije dohotka, pa kakve god da to ima ekonomske implikacije po same siromašne, i njihove dugoročne razvojne šanse.

C market

Vrhovni sud je poništio rešenje Komisije za zaštitu konkurencije kojim se zabranjuje integracija Delte i C marketa.

Koliko sam ja čuo, Komisija je tako katastrofalno vodila taj postupak, da Vrhovni sud jednostavno nije mogao drugačije da postupi. To se, na neki način, vidi i iz izjave predsednice Saveta Komisije, jer ona kaže: "Ponovo ćemo pokrenuti postupak i to je za nas možda i dobra okolnost s obzirom na to da je prethodni postupak vodilo, uglavnom, Ministarstvo trgovine, turizma i usluga koje je tada bilo nadležno da sprovodi zakon, a mi smo preuzeli predmet tek u završnici", što ja tumačim kao - "Znamo i mi da je prošli put to loše odrađeno, a sada ćemo da budemo pažljivi."

Mislim da u novi Zakon treba da ubace i odredbu da ne mogu dvaput da vode postupak o istoj stvari. Jednostavno, nema smisla.

Razvoj i institucije

Jedno od velikih pitanja ekonomije je - zašto su neke zemlje bogate, a neke siromašne. Nekoliko odgovora koji su kroz istoriju ekonomije nuđeni su - zbog bolje opremljenosti kapitalom, zbog eksploatacije siromašnih od strane bogatih, zbog obrazovanijeg stanovništva, zbog zdravijeg stanovništva, zbog geografske pozicije, zbog boljih institucija, zbog obilja prirodnih resursa, zbog rasnih (genetskih) razlika.

Neke od ovih teorija (poput rasne, "resursne" i "eksploatatorske") su sasvim opravdano postale nepopularne. Slično važi i za teoriju da siromašnim državama treba kapital. Naime, međunarodne finansijske institucije su im godinama pozajmljivale značajna sredstva, ali razvoja nije bilo, tako da je i ta teorija uglavnom otpala.

Preostale su teorije koje se baziraju na stanovništvu, geografiji i institucijama. Geografska objašnjenja (pristup moru, klima, blizina tržištima) su nepopularna jer impliciraju da ništa ne može da se uradi kako bi se siromašnim državama pomoglo. Takođe, sa padom značaja poljoprivrede a i sa padom transportnih troškova, značaj ovih faktora sasvim sigurno opada. Tako da se danas većina autora slaže da su za razvoj potrebni obrazovano i zdravo stanovništvo i dobre institucije. Ali šta to tačno znači, koje su to institucije?

Iskustvo nam prilično jasno govori da su to one institucije koje postoje u kapitalističkim zemljama, jer su to one zemlje koje su danas najrazvijenije. Problem je u tome što prethodna rečenica ne znači skoro ništa. Različite kapitalističke zemlje imaju različita pravila. Osnovni problem je što se skoro svemu može naći kontraprimer. Recimo, ako kažete da su neophodni niski porezi, pitaće vas za Švedsku ili Dansku, ako kažete da je neohodan nizak nivo ekonomske regulacije pitaće vas za EU, ili čak Ameriku. Ako pomenete demokratiju, pitaće vas za Kinu ili Čile.

U tom smislu, čini mi se da istraživanja kojima se bavi obavlja Andrei Schleifer (jedan od sigurnih budućih Nobelovaca, ako mene pitate), a koja on naziva novom komparativnom ekonomijom (dobar uvodni tekst), mogu dosta da pomognu. Naime, Schelifer se bavi analizom uticaja različitih konkretnih zakonskih odredbi. Recimo, radio je analizu propisa u stotinak zemalja vezanih za sprovođenje sudskih odluka, analizu političkih sistema, analizu ustavnih odredbi, analizu bankarskih sektora, analizu pravila vezanih za korporativno upravljanje, analizu regulacija na tržišta rada i analizu regulative vezane za ulazak na tržište. Odgovori su uglavnom da konkretna zakonska rešenja imaju uticaja na krajnji ishod, ali je objašnjeni procenat varijacije uglavnom relativno mali. Pravo pitanje je - zašto?

Evro i perper

Situacija jeste malo apsurdna -- EU ima stroge kriterijume za ulazak u evro zonu, a sa druge strane Crna Gora koristi evro bez problema. Ali šta bi EU trebalo da uradi?

Prvo, teško je zabraniti korišćenje evra. Crna Gora ne mora da uvede evro kao zvaničnu valutu, nego može dozvoliti ravnopravnost valuta. Ustvari sve što je potrebno da uradi je da ne zabrani korišćenje stranih valuta, de jure ili de facto. Evro bi u tom slučaju spontano postao glavna valuta u zemlji.

Drugo, zašto bi EU uopšte zabranjivala korišćenje evra? Ne samo da od toga nema nikakve štete, nego kada strana zemlja koristi evro to je čist dobitak za EU. Emisioni prihod od novca koji se koristi u Crnoj Gori ili u deviznim rezervama Kine ostaje u Frankfurtu, odnosno ide u budžet EU. U slučaju Crne Gore to je mala suma, ali princip je isti.

Zato pretpostavljam da će se EU braniti ćutanjem. Nema nikakvog stvarnog razloga da reaguje. Kad CG uđe u evro zonu, onda će imati čast da pošalje svog predstavnika ili dva u Frankfurt, a do tada je status quo najbolji za sve.

Ideje

"I have a million ideas. The country can't afford them all".
Hillary Clinton

Crowding out

U poslednje vreme najviše puta pomenuti autor na TR-u, Steven Landsburg, pričajući o ekonomskim zabludama kaže da možda crowding out efekat (mislim da se prevodi kao efekat izvlačenja ali nisam siguran) ne postoji. Jedan od najubedljivijih argumenata protiv budžetskog deficita je da isti destimuliše privatne investicije. Država pozajmi pare od građana za finansiranje nekog projekta čime smanjuje količinu novca koji bi privatni investitori takođe mogli da ulože. Kako su privatne investicije bolje od državnih, manje privatnih a više državnih investicija je loša stvar.

Sada, Landsburg kaže da to ne mora da bude slučaj. On tvrdi da se ekonomisti fokusiraju samo na prvi deo priče, a to je da država pozajmljuje novac, a zaboravljaju da država taj novac obavezno troši. Drugim rečima, Marko kupi obveznice države Srbije u iznosu od 1,000 dinara, država taj novac potroši na kupovinu mašine za kafu za kliniku za vantelesnu oplodnju, pa Jovan prodavac mašine za kafu sada ima 1,000 dinara koje može da investira. Drugim rečima, nije došlo do promene količine novca koje privatni investitori mogu da ulože. Jedini efekat je da postoji jedna mašina za kafu manje na tržištu.

Ne znam koliko je ovo tačno, ali ne deluje previše pogrešno. Moguće je da bi Jovan uštedeo nešto od tih 1,000 dinara pa bi bilo manje novca za investicije ali to je već pitanje za bolje ekonomiste od mene.

Nobel za ekonomiju 2007

Dobitnici se zovu Leonid Hurwicz, Eric Maskin i Roger Myerson. Nisam čuo ni za jednog. Poslednja dvojica su doktorirala primenjenu matematiku, a bave se "dizajnom mehanizma", tj. matematičkim modeliranjem podsticaja. Recimo kod aukcija, različiti metodi aukcije donose različite rezultate. Ako to izrazite u matematičkoj formi, možete dobiti Nobelovu nagradu.

Otpusti muškarca, zaposli ženu

Norveška je čudna zemlja (videti ovde). Zato me ne iznenađuje vest da će firme koje do 1. januara 2008. godine nemaju makar 40% žena u upravnim odborima biti zatvorene.

Zamislite situaciju u kojoj osnivate firmu, radite 20 godina 10 sati dnevno, polako birate najbolje ljude koje možete da priuštite da vam sede u Upravnom odboru, a onda dođe država i kaže "moraš da imaš makar 40% žena". Vi probate da objasnite da se vaša firma, kao i još par hiljada drugih, bavi ribarstvom i da jednostavno nema dovoljno žena koje se razumeju u ribarstvo da popune mesta u tolikim upravnim odborima. A država kaže "pa niko nije rekao da je nužno da se razumeju u ribarstvo, bitno je da su žene". Vi onda kažete da ćete morati da otpustite muškarce koji vam sada sede u UO, a država kaže "pa naravno, to je cela poenta".

I ništa, stavite svoju ženu u UO, kažete joj da ne očekujete od nje da dolazi na sednice, ali da zauzvrat neće dobiti ni platu, ona kaže "ma ok" i eto, zadovoljili ste još jednu formalnost.

Vraćanje imovine

Pisali smo i ranije o denacionalizaciji (ovde, ovde i ovde). Izlgeda da polako i to pitanje ozbiljno dolazi na dnevni red. Postignut je konsenzus da će se naslednicima vraćati imovina svuda gde je to moguće, a da će se izdati državne obveznice za sve ostalo.

Jedini problem, i to veoma veliki, je vezan za gradsko zemljište. Za neupućene, svo gradsko zemljište u Srbiji je u vlasništvu države. Pitanje je da li i kako vratiti prethodnom vlasniku zemljište koje se nalazi ispod mog stana, koji sam legalno stekao?

Još u rimskom pravu je utvrđeno pravilo superficies solos cedit, što otprilike znači da jedno lice treba da bude vlasnik i zgrade i zemljišta, osim u slučajevima ako se ugovorom o zakupu zemljišta to pitanje drugačije reši. Zahtev naslednika građevinskog zemljišta (koji je uključen u prethodni nacrt zakona) je da se njima vrati zemljište koje se nalazi ispod moje (i vaše) zgrade, a da visinu zakupa odredi sud za deset godina. Do tada bi, umesto da opštini plaćamo naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta, isti iznos plaćali vlasniku. Alternativno rešenje je da se zemljište ustupi, ili proda, onome ko ga sada koristi. Cena zemljišta bi morala biti administrativno utvrđena, pošto se kupac unapred zna - sadašnji korisnik. Stari vlasnik bi bio "namiren" iz budžeta.

Ukoliko se prihvati predlog da se zemljište vrati prethodnom vlasniku, bojim se da će tržište nekretnina potpuno da stane, jer bi situacija bila veoma nejasna, čak nejasnija nego sada. Zašto? Pre svega zato što bi sve nekretnine u prometu bile pod teretom zakupa, a da niko ne zna koliki će taj zakup biti za deset godina. U takvoj situaciji, svaka kupovina nekretnine je mačka u džaku. A tržište mačaka u džaku ne funkcioniše baš najbolje.

Doris Lessing o političkoj korektnosti

Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost je britanski pisac južnoafričkog porekla Doris Lessing. Ona je poznata po svom angažmanu za prava žena, ali ne i kao feministikinja, najmanje kao "gender" feministkinja.

Da žena normalno razmišlja, i da predstavlja pre častan izuzetak nego pravilo kad je reč o političkoj orijentaciji dobitnika ove nagrade svedoči i njen sjajan esej iz 1992, objavljen u NY Timesu, u kome se tvrdi da je politička korektnost na Zapadu proizvod idejnog uticaja komunizma!

Interesantno je da Lessingova posebno ističe kategorije "posvećenosti" i "podizanja svesti" kao bisere komunističkog žargona koji su usvojeni na Zapadu. Po njenom mišljenju slogan o "podizanju svesti" retko kad je stvarno značio išta osim propagande stavova koje autor koji nekog hvali za "podizanje svesti" zastupa. Evo primera: njen ovogodišnji kolega-nobelovac za mir, Al Gore je nagradu dobio za "podizanje svesti" o značaju borbe protiv globalnog zagrevanja, tj uspešnu propagandu stavova koji su bliski onima koji dodeljuju nagradu.

Eto, ponekad se omakne i Komitetu kome jedan Borhes ili Paund nikad nisu bili dovoljno dobri, ali zato Sartr, Dario Fo i Jose Saramago (ili Andrić) jesu!

Jedan libertarijanski pogled na abortus

Walter Block i Roy Whitehead u svom tekstu objavljenom u jednom američkom časopisu iz pravne teorije objašnjavaju ono što oni vide kao libertarijansku teoriju abortusa, zasnovanu na privatnim vlasničkim pravima.

Osnovna ideja je da se napravi kompromis između pro-life i pro-choice pozicije na sledeći način: fetus jeste neko ko svojim prisustvom krši vlasnička prava majke na sopstveno telo . Majka ima sva prava da ga se reši ukoliko ga ne želi, ali nema pravo da ga ubije. Ona bi mogla da ga legiitmno ukloni samo ako tehnologija može da obezbedi da abortus bude izveden tako da se fetus sačuva, tj da bude prenet u telo neke druge žene ili u neki inkubator. To je takozvana teorija "evikcije" ili izbacivanja bez nanošenja fizičkih povreda samom fetusu. U postojećim okolnostima gde takve tehnologije nema, abortus je, po autorima, zločin koji mora biti kažnjiv kao i svaki drugi.

Block i Whitehead idu čak toliko daleko da kažu da bi ograničeno nasilje nad doktorima koji vrše abortuse pod postojećim okolnostima, pa čak i spaljivanje njihovih ordinacija, bilo opravdani akt odbrane bespomoćnih ljudskih bića - fetusa. "Thus, it would be entirely appropriate, according to our understanding of the libertarian legal code, to lull those in the act of murdering fetuses
and/or to destroy the means they use to this end, e.g., abortion clinics."

Naravno, ovo gledište nije politički korektno, ali ni mnoga druga libertarijanska gledišta nisu politički korektna. Osnovna stvar od koje zavisi odluka da li ćemo stati na stranu Blocka i Whiteheada ili ne, jeste da li je fetus ljudsko biće, i, ako da, od kog trenutka postaje ljudsko biće? Od začeća, ili od trenutka kad lekar na ultrazvuku može da čuje otkucaje srca (valjda u četvrtoj nedelji trudnoće ili tako nešto) ili kad se formira nervni sistem, ili... Block i Whitehead usvajaju gledište da je fetus ljudsko biće od trenutka začeća, i tu za njih nema dileme. U svakom slučaju, reč je o metazifičkom, a ne ideološkom pitanju. Ako na ontološkom planu rešimo da je fetus čovek, libertarijanski odgovor je jasan - nema abortusa. Ako nije čovek - ima abortusa. Ja nemam konačni odgovor, ali sam bliži gledištu da jeste čovek. No, libertarijanizam kao takav nam ne može pomoći da rešimo ovu ontološku dilemu. On samo može povući političke i pravne konsekvence iz odluke koju smo već doneli na osnovu drugih kriterijuma.

Kako god da se opredelimo, mislim da je najteže pitanje za Blocka i Whiteheada da li odobravaju abortuse u slučaju dokazanih teških deformacija fetusa, poput fizičkih bolesti, ili pak Daunovog sindroma? Oni mogu ostati dosledni i reći - samo "evikcija", ali intuitivno bi bilo surovo dozvoliti da se rodi neko ko neće doživeti 10-u godinu i ostati na nivou dvogodišnjeg deteta ceo život. Najbolja opcija za B&W je po mom mišljenju da priznaju da u slučaju Daunovog sindroma i sličnih poremećaja ima opravdanja abortusu, jer je potpuno jasno da fetus nikada neće biti u stanju da racionalno donese odluku da li želi da živi ili ne. On neće postati ljudski subjekt, a postojanje ljudske svesti je, još od Tome Akvinskog pa nadalje, specifična odlika koja čoveka ontološki uzdiže nad životinjskim svetom i čini "bogolikim" (odatle recimo dozvoljenost ubijanja životinja, ali ne i ljudi). Tako da se ubistvom fetusa s Daunovim sindromom ne krši njegova sloboda izbora, jer pouzdano znamo da on nikada neće moći da napravi nikakav izbor. Drukčije stoji stvar recimo sa detetom za koje se pretpostavlja da će biti mentalno zdravo, ali sa nekim lakšim ili težim fizičkim defektom. Tu iz B&W pozicije nema mesta abortusu, jer će dete postati racionalan subjekt koji će biti u stanju da, ako je nezadovoljan činjenicom da je rođen sa takvim i takvim deformitetom, izvrši samoubistvo. Donositi odluku u ime takvog potencijalnog subjekta o njegovom životu i smrti je zločin. To bio bio moj amandman na B&W gledišta. Mada verujem da bi ga oni verovatno odbacili kao preterano "liberalan" i rastegljiv.

Being Genetičar Stojković

Genetičar Stojković (o kome smo već pisali) je dobio iz NIP-a 22 miliona evra za svoj privatni biznis. Kaže, kada je čuo dobru vest odlučio je da organizuje malu proslavu u Sevilji gde živi i radi. Ima čovek i razlog za slavlje, 22 miliona evra plus nekretnina za džabe, je odličan početni kapital.

Komentatori u Blicu su se obradovali jer je genetičar Stojković uzimanjem novca valjda dokazao koliko voli svoju zemlju. Jedan komentator se još pita gde bi nam bio kraj da smo svi kao Stojković. Zaista, gde bi nam bio kraj da svako dobije po 22 miliona evra?

Ako nam je GDP 22 milijarde evra (možda je više) Srbija može da priušti samo 1,000 Stojkovića. Nije loše biti genetičar Stojković danas.

Ekonomija hvatanja

Steven Landsburg kaže: "Ekonomija se može rezimirati u četiri reči - ljudi reaguju na podsticaje."

Izgleda da je to shvatila i Vlada Srbije i za hvatanje Mladića je prihvatila modifikovano tržišno rešenje - ko pomogne u hvatanju, dobije milion evra. Očigledno su shvatili da apelovanje na patriotizam ne pomaže. Živo me zanima sa koje će budžetske linije to da isplate.

Problem sa ovim pristupom je što je cena administrativno utvrđena, pa zato ovo rešenje nije potpuno tržišno. Moguće je da je preniska, a moguće je i da je previsoka. Bolje bi bilo da su krenuli sa nižom cenom (recimo, sto hiljada evra) i da su uveli pravilo da će je jednom nedeljno (ili mesečno) podizati za sto hiljada. Tako bi primenili holandsku aukciju a ishod bi bio i ekonomski efikasan, jer bi nagradu uzeo upravo onaj insajder koji najmanje korisnosti uživa od Mladićeve slobode. Šteta što u Savetu za nacionalnu bezbednost ne sedi nijedan ekonomista. :)

Al Gor i IPCC nobelovci!

Upravo je objavljeno da su Nobelovu nagradu za mir ove godine podelili IPCC i bivši američki potpredsednik Al Gore.

Ova činjenica predstavlja veliki udarac za kredibilitet nagrade. Najpre, delatnost dobitnika nema nikakve veze sa mirom i ratom, kao ni u slučaju prošlogodišnjeg dobitnika (vlasnik Grameen banke iz Bangladeša). Ali, mnogo važnije od toga, kredibilitet samih ovogodišnjih dobitnika je pod velikim znakom pitanja.

IPCC je od samog početka predstavljao prevashodno političku a ne naučnu asocijaciju - on je bio telo zaduženo za promociju političke agende birokrata UN o klimatskim promenama. U osnivačkom dokumentu IPCC se kaže da je njegova uloga da podržava Okvirnu konvenciju o klimi UN", u kojoj se izražava zalaganje za ograničenje emisija CO2 i drugih stakleničkih gasova da bi se izbegao "opasan uticaj čoveka na klimu". Dakle, po osnovnom dokumentu IPCC sebe definiše kao političko a ne naučno telo. Nekoliko šefova IPCC to uopšte nisu krili. Tako je recimo prvi predsedavajući IPCC John Watson izjavio u vreme donošenja TAR 2001: "ovaj izveštaj daje podsticaj vladama u svetu da ispune svoje obaveze u pogledu smanjenja emisija gasova staklene bašte". Njegov naslednik na istom mestu, Rajendra Pachauri izjavljuje uoči donošenja AR4 februara ove godine: " Mislim da nauka mora da obezbedi ubedljive razloge i logiku za akcije smanjenja emisija CO2, i ja se nadam da će IPCC biti u stanju da ubuduće obavi tu funkciju".

Istorija ove organizacije je prepuna naučnih skandala. Prvi izveštaj IPCC iz 1990 godine bio je u znaku falsifikata koje su političari i šef IPCC naknadno uneli u tekst izveštaja, a da nisu pitali naučnike. Teza o antropogenom uzroku zagrevanja se prvi put pojavila u tom izveštaju, ali tek pošto je njen šef Frederick Santer uneo tu rečenicu naknadno, iako je u samom izveštaju naučnika eksplicitno stajalo: None of the studies cited above has shown clear evidence that we can attribute the observed [climate] changes to the specific cause of increases in greenhouse gases." Čitav niz naknadnih ilegalnih brisanja i korigovanja naučnih stavova da bi se poruka uskladila sa potrebama alarmističkog lobija je vršen sa svim kasnijim izveštajima. Skandal sa Hockey Stickom iz 2001 godine je jedan od najgorih. Tu je kao jedini dokaz nezabeležnog zagrevanja promovisana studija koja se kasnije pokazala kao falsifikat. U kontekstu nekoliko izveštaja, mnogi od najpoznatijih naučnika su istupili iz IPCC, optužujući ih za politizaciju. Recimo prof Paul Reiter, vodeći stručnjak za tropske bolesti u svetu, istupio je kad je IPCC napisao ui svom izveštaju da je malarija tropska bolest koja će se raširiti sa globalnim zagrevanjem. Međutim, oni su zadržali njegovo ime ne listi ekperata koji navodno podržavaju konsenzus, i tek kad je zapretio da će da ih tuži uklonili su ga. Ove godine je profesor Chris Lindsea, vodeći svetski ekspert za uragane i tropske oluje istupio takođe sa optužbom za politizaciju unutar IPCC. Prof Lindzen, jedan od vodećih eksperata za atmosfersku fiziku je takođe otišao, svedočeći o pritiscima koji su vršeni na naučnike koji se ne slažu sa alarmizmom. Kada je reč o izveštaju iz ove godine, najpre je objavljen Summary for policy makers u januaru, što je tehnički dokument koji ukratko sažima rezultate izveštaja i koji služi laicima i političarima koji ne razumeju nauku o klimi. Ali, sam izveštaj nije objavljen. Zašto? Šef IPCC Rajendra Pachauri je objasnio da je "potrebno neko vreme da se detalji izveštaja usklade sa Sažetkom za političare". Dakle, da se naknadno falsifikuju ili friziraju naučni nalazi da bi se uklopili u sopstveni, ispolitizovani sažetak koji su birokrati unapred objavili? Jedino što se, na osnovu svega ovoga može reći za odluku Nobelovog komiteta je - sramota.

Šta tek reći za Al Gora? Ovde imate samo nekolicinu objašnjenja elementarnih grešaka i namernih alarmističkih preterivanja koja je napravio Al Gore u svom filmu. Britanski sud je nedavno doneo odluku po kojoj se dozvoljava prikazivanje Gorovog filma u školama, ali samo ukoliko nastavnici naglase deci da nije reč o nauci nego o propagandnom filmu, i razjasne da u filmu ima najmanje 9 grubih naučnih grešaka.

Jedna od mojih omiljenih je kada Al Gore pokazuje paralelne grafike promena CO2 i temperature poslednjih 650 000 godina koji su vrlo slični, tvrdeći da to dokazuje da porast CO2 uzrokuje porast temperature. Ali, zaboravlja da napomene da je porast CO2 uvek kasnio po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature, te nije mogao biti njegov uzrok. Ili kada tvrdi da će nivo mora porasti do 30 m, ili da se sneg na Kilimandžaru topi zbog globalnog zagrevanja (u stvari zbog promena padavinskog režima, pošto se temperatura tamo uopšte ne menja), ili da će Golfska struja stati a to izazvati ledeno doba u Evropi, itd itd.

Dodatno Al Gore je veliki zagovornik smanjenja emisija Co2, dok on sam leti privatnim avionima po svetu i promoviše svoj film, a u Tenesiju ima kuću od više hiljada kvadrata koja troši 20 puta više struje od prosečnog američkog domaćinstva. Osim što je njegov film naučno bezvredan i propagandni, sam čovek je, dakle, potpuni licemer. Dodeljivanje njemu Nobelove nagrade za mir je čista sramota i blamaža te nagrade.

Američki univerziteti

Od dvadeset najboljih američkih univerziteta, bukvalno svi su privatni. Ako ne grešim, najbolji državni je UC Berkeley, na 21. mestu. Veliko je pitanje zašto Amerika ima najbolje univerzitete na svetu (ako je nekome ovo sporno, evo par podataka - 50% Nobelovih nagrada za hemiju, 61% za fiziku i 60% za hemiju u periodu 1950-2006 su dobili Amerikanci; međutim, taj broj je znatno veći je su mnogi nobelovci neamerikanci takođe radili na američkim univerzitetima).

Ja mislim da je jaka konkurencija jedan od najvažnijih faktora, ali svakako ne jedini. Tamo postoji i nešto što se zove "alumni relations", odnosno ceo sektor univerziteta koji radi na održavanju veza sa bivšim studentima. Meni, recimo, dva do tri puta godišnje u Srbiju šalju publikacije u kojima me mole da razmotrim mogućnost da im pošaljem nešto para. Mnogi uspešni bivši studenti šalju pare.

To je dovelo do toga da su najbolji američki univerziteti ekstremno bogati. Kada sam ja stigao u Filadelfiju 2002. godine i kada sam čuo da je godišnji budžet mog univerziteta (koji ima oko 20 hiljada studenata, skoro tri puta manje od beogradskog) 3,5 milijardi dolara (budžet Srbije je u 2002. godini iznosio oko 7 milijardi), mislio sam da taj čovek nema pojma o čemu govori. Onda sam pogledao spisak govornika i ukapirao da je on prorektor za budžet, pa sam mu poverovao.

Budžet se samo manjim delom (oko 30%) finansira iz školarine, delom iz istraživačkih projekata, a delom iz prinosa na univerzitetski fond (endowment), koji je stvoren donacijama bivših studenata i pametnim inveticijama (kažu da najboljeg investitora ima Yale, obezbedio je prinos od, pazite sada, 28% u prethodnih godinu dana, a prosečnih 17% u prethodnih 10 godina). Koliki su ti fondovi? Recimo, Yaleov fond je 22 milijarde dolara, Harvardov oko 35 milijardi, a Pennsylvanijin oko 7.

Ovakvi fondovi omogućavaju univerzitetima veliku fleksibilnost i samostalnost u radu. Zato najbolji američki univerzitet nisu okrenuti samo ka profitabilnim studijama (biznis ili pravo), već i često neprofitabilnim studijama (teorijska fizika, genetika, biologija, istorija, političke nauke, sociologija, filozofija).

Agencija za lekove

Jednoj firmi koja uvozi neki preparat protiv glavobolje je traženo da povuče proizvod iz prodaje jer nisu dobili dozvolu već samo mišljenje Agencije za lekove. U svakoj državi postoji neka institucija koja se bavi sertifikacijom lekova i uglavnom je jako teško ubediti ljude da država ne treba time da se bavi. Čim nešto slično pomenem sagovornici pošteno iskritikuju moje neiskustvo i neznanje jer da nema ovakvih agencija ljudi bi umirali od otrovnih aspirina kao što su u srednjem veku umirali od kuge.

Ja ne verujem da su ljudi glupi da bi namerno kupovali loše lekove. Da država ne reguliše ovu oblast sigurno je da bi se pojavile privatne firme ili organizacije koje bi svojim kredibilitetom (i profitom) garantovale kvalitet lekova. Iako bi u tom slučaju možda bilo loših lekova na tržištu siguran sam da bi ljudi instinktivno tražili neki sertifikat, kao što danas pogledaju rok trajanja na jogurtu. Povrh toga verujem i da bi farmaceutske kompanije bile obazrive jer ne bi mogle da prebacuju odgovornost na državne agencije a da ne pominjemo da bi trovanje ljudi bilo loše za posao.

Ako vam ovaj argument nije dovoljno ubedljiv, a obično nije, možda sledeći pomogne. U Americi je poznato da je potrebno jako mnogo vremena pre nego što FDA odobri neki lek, a pretpostavljam da je situacija manje više ista u svim zemljama. FDA organizuje i potrebne i nepotrebne testove jer im je jedini cilj da sepreče pojavljivanje štetnih lekova na tržištu. To je problem. Loša motivacija. FDA interesuju samo životi pacijenata koji su spašeni sprečavanjem prodaje lošeg leka. Njih ne zanima koliko ljudi umire od bolesti za koje postoje lekovi a koji još nisu odobreni. Kada bi se njihov rad vrednovao i na osnovu života koji su izgubljeni jer je lek bio u procesu dobijanja dozvole, verovatno je da bi njihov doprinos bio nagrađen nižom ocenom.

Ništa ne razumeju

Politici i Danilu Šukoviću nije jasno zašto Velja hoće Puteve Srbije i Železnice Srbije, kad su to "neprofitabilne firme". Međutim, Velji, a ni ostalim političarima, uopšte nije bitno da firme budu profitabilne. Bitna je veličina - ukupni rashodi i broj zaposlenih. U stvari, ne baš ukupni rashodi, nego ukupni diskrecioni rashodi.

U tom smislu je, recimo, Fond PIO nezanimljiv, jer i pored ogromnog budžeta direktor na njega ne može mnogo da utiče. Sa druge strane, direktor Galenike, Geneksa ili Puteva Srbije ima skoro ceo budžet firme na raspolaganju. On donosi odluke o tome šta će da se radi, od koga će da se kupuju sirovine i po kojim cenama, kada će kome da se plati, kod koga će firma da se reklamira, koga će da sponzoriše, kada će, šta, kome i pod kojim uslovima da nešto prodaje, u kojoj banci će da ima račun. I to je ono što je bitno. Ko te pita za profit.

Čak, ne bi me iznenadilo da su neuspešne firme u stvari primamljivije. Tamo možeš da radiš šta god hoćeš i niko neće znati koliko ništa ne znaš i koliko kradeš, jer svi znaju da je ta firma loša, pa su i očekivanja niska, a nadzor nikakav.

Siromaštvo - apsolutno ili relativno

Srpska Strategija za smanjenje siromaštva sasvim sigurno nije idealna, ali ipak verujem da je u tom trenutku izvučen maksimum. Prvo, Strategija je prihvatila stav da je osnovni način za borbu protiv siromaštva ekonomski rast, a ne redistribucija. Drugo, ustanovljena je apsolutna, a ne relativna stopa siromaštva. Ovo je veoma bitno.

Ako se siromaštvo definiše relativno (u odnosu na prosečnu, ili medijalnu potrošnju ili dohodak) problem siromaštva se ne može nikada rešiti. Osnovni argument da se siromaštvo definiše u odnosu na prosek je da je većini ljudi relativni položaj u odnosu na druge ljude mnogo bitniji nego apsolutni nivo blagostanja. Recimo, neko može biti nezadovoljan svojim Mercedesom, zato što svi ostali u ulici voze Porsche.

Ako zanemarimo činjenicu da relativno merenje siromaštva suštinski forsira teoriju da državnu politiku treba formulisati na osnovu kriterijuma zavisti i ljubomore, opet ostaje sledeće pitanje - zašto nikada niko iz Srbije nije otišao u Afriku da radi za manju platu nego što zarađuje u Srbiji, a gde bi bio relativno bogat, nego ide u Nemačku za veću platu nego u Srbiji, a tamo je relativno siromašan? Očigledno je ljudima bitan apsolutni nivo dohotka. Ne kažem da je relativni položaj potpuno nebitan, nego da nam postupci velikog broja ljudi govore da je apsolutni položaj mnogo bitniji. Takođe, ljudi dolaze iz "provincije" u Beograd, a ne obrnuto.

Mada, ne verujem da će to ikoga ubediti. "Evropski standard" je 60% medijalnog nacionalnog dohotka, pa sam siguran da i nas to čeka.

Ko se boji banke još

Slobodan Antonić plače nad sudbinom ekonomskih reformi jer mu je jasno da je Srbija odavno izgubila ekonomski suverenitet u korist Svetske Banke i njoj sličnih. Otprilike kaže, sve i da političari u Srbiji i hoće da vode socijalno odgovorniju politiku odnosno da ograničavaju pomahnitalo tržište i dele više novca ljudima kojima je on najpotrebniji ekonomski okupatori to ne bi dozvolili.

Čemu panika? Neki predstavnik Svetske Banke je posetio Srbiju pre par dana i između ostalog je pomenula da bi Srbija trebala da reformiše sistem obrazovanja jer zapošljava previše ljudi. Antonić je tu činjenicu našao pogotovu uvredljivom jer smatra da je visoko državno obrazovanje u Srbiji približnog kvaliteta kao i obrazovanje koje nude najskuplji svetski univerziteti a daleko bolje od svega što nude privatni fakulteti kod nas. Nisam ekspert da sudim o kvalitetu ali ti argumenti valjda opravdavaju trošenje 860 miliona evra godišnje na obrazovanje.

Antonić verovatno misli da svaki službenik Svetske Banke ima vlažne snove u kojima sanja primenu potpuno privatnog obrazovanja u zemljama u kojima ova institucija radi. Koliko sam ja shvatio iz njegovog teksta, mislim da će, nažalost, Svetska Banka pre da se bavi smanjivanjem obrazovnog budžeta nego njegovim potpunim ukidanjem. Iako je potpuno ukidanje obrazovnog budžeta idealno po mom mišljenju ono nažalost trenutno nije realna opcija.

Ipak, trenutni sistem u kome poreski obveznici finansiraju samo državno obrazovanje nije fer. Bilo bi bolje kada bi se novac iz budžeta vezivao za studente a ne za fakultete, pa bi u praksi svi fakulteti bili plaćani iz budžeta po svakom studentu koji se odluči da studira kod njih. To bi povećalo konkurenciju što bi posledično rezultiralo boljim kvalitetom obrazovanja.

Na stranu što Svetska Banka trenutno isključivo daje savete i ne uslovljava ekonomsku politiku u Srbiji, Antoniću takođe smeta što preporučuju smanjivanje javne potrošnje i poreza, privatizaciju javnih preduzeća, ukidanje carina, i sl. Naivno se plaši se da bi ovakve reforme dovele do konačne propasti srpskog čovečanstva jer bi sve što valja u Srbiji bilo u vlasništvu stranaca. Valjda bi se dokazalo da su oni konkurentniji od nas, što bi bio kraj našem nacionalnom identitetu. Možda je u pravu. Ostavljam kolektivistima da drve motku i donesu zaključak po tom pitanju.

Podela plena

Konačno su se dogovorili. Pregovori su trajali duže nego pregovori o formiranju Vlade. Primenjen je inovativni 3-2-1 sistem, a biranje je išlo po principu DS, DSS, G17, DS, DSS, DS, pa opet iz početka (zgodna okolnost je da je to bilo deljenje bez ostatka jer se delilo 30 preduzeća u 5 krugova). Vezano za ovo, nije mi jasno kako G17 nije uzeo ni NIS, ni EPS, ni Telekom, a mogao je. Možda zato što su dobili NBS?

Komentatori su uglavnom ogorčeni na ovako besramnu podelu plena. Ja nisam. Jednostavno, ne vidim kako bi drugačije sve to moglo da funkcioniše. Neko mora da postavi direktora u državnom preduzeću. Ko? Pa valjda onaj kome su građani dali mandat da vodi državu. Ako narod ima poverenja da Koštunici, Tadiću i Dinkiću poveri izbor načelnika generalštaba, predsednika Ustavnog suda, ili guvernera Narodne banke, zašto je problem 30 direktorskih i dvestotinak mesta u Upravnim odborima (i još, po obrazloženju Budžeta za 2007. godinu, 4.201 izabrano lice u školama, bolnicama, domovima zdravlja, filijalama Poreske uprave, Uprave za javna plaćanja, Veterinarskim stanicama...)?

Omiljeni argumenti protiv ovakve podele preduzeća su:

1. "Preduzećima treba da upravljaju stručnjaci." Dobro, ali zar isti argument ne treba primeniti i na ministarstva? Moja primedba je - ako već dozvoljavamo da vojskom, policijom, prosvetom, socijalom, pravosuđem upravljaju političari koji o tome ništa ne znaju, zašto je onda problem da direktor NIS-a ili Telekoma isto bude neka neznalica, neko ko je na vreme uspeo da se ušlihta predsedniku stranke? Šteta od toga je, čini mi se, manja nego u slučaju ministarstva. Moja suštinska primedba je - ako ne treba da ih postavlja Vlada, ko onda? Odgovor može da bude - pa Vlada, ali ne ovako. Moje pitanje je - a kako? Niko do sada nije napravio test za izbor direktora NIS-a, tako da je pitanje izbora subjektivna stvar, svodi se na nečiju procenu.

2. "Sada se vidi da su se u stvari sve vreme samo oko toga borili, a da im je interes naroda u drugom planu." Na to samo mogu da kažem - dobro jutro i dobro došli na planetu Zemlju.

Zanimljivo mi je to što ljudi ne vide vrlo jednostavnu stvar. Sve dok su javna preduzeća, školstvo, zdravstvo, ili kultura u državnim rukama to će tako da funkcioniše - upravu će da postavlja vlasnik (država), odnosno stranke koje čine Vladu. Ne postoji drugi mehanizam. Alternative su da upravu postavljaju radnici (još gore) ili "stručna javnost", ali to otvara pitanje ko bira predstavnike te stručne javnosti? Uostalom, više poverenja imam u DS, DSS i G17, nego u Privrednu komoru, Advokatsku komoru ili Naučno društvo ekonomista.

Tek kad se firme privatizuju, to će funkcionisati drugačije. Ko su direktori Telenora ili Lukoila u Srbiji i kako su izabrani? Nemam pojma i ne zanima me.

Ko se u Francuskoj ne boji liberalizma?

Da li је đavo liberal? Zašto intelektualci ne vole liberalizam? Francuzi, ne bojte se liberalizma!

Šta se krije iza ove salate od rečenica?

To su naslovi tri knjige: Le diable est-il libéral (Christian Julienne) iz 2001, Pourquoi les intellectuels n’aiment pas le libéralisme (Raymond Boudon ) iz 2004. godine i treća, Français, n'ayez pas peur du libéralisme (Pascal Salin). Ova poslednja, Paskala Salena, izašla je pre nekoliko meseci.

Imam neke asocijacije...

Prvo, francuska akademija nije tako ne-liberalna kako bi se moglo pomisliti na osnovu političke scene. Zaista, politička ponuda Francuske pruža fantastičan diversitet levih stranaka i zvezda političke estrade (polovina od dvanaest predsedničkih kandidata 2007. godine!). Tamo postoji samo jedna jedina prava liberalna stranka (Alternative Libérale ). No čak ni ona nije uspela da sakupi dovoljno potpisa za svog predsedničkog kandidata. O hudoj sudbini skretanja u narodnjaštvo svake iole liberalne opcije da ne govorimo...

Zašto tvrdim da postoji ozbiljno liberalno jezgro u francuskoj akademiji?

Samo ova tri pomenuta autora predstavljaju akademski vrh, i to ne samo u Francuskoj. Budon je verovatno najveći živi (a pride liberalni) SOCIOLOG današnjice. O ozbiljnim naučnim razlozima za ovo (da je najveći sociolog) neću smarati ovde. O Paskalu Salenu ne moram ja da hvalospevno govorim, ostavljam ekonomistima. Kristijan Žilijen se najviše bavi urbanizmom, tržištem nekretnina i sl.

Budon i Salen su deo univerzitetske zajednice. Budon je emeritus na Sorboni itd. Salen predaje i dalje. Neko će reći da su oni izuzeci. Ako se pri tome misli da nema nekog GMU-ja u Francuskoj, ja ću reći da nije baš ni sav GMU „naš“. Tamo je lepo Paul Smith napravio cultural studies, pa sve pršti od Marksa, Frankfurtske škole, postkolonijalista i sličnih stvari!

Ima još...Budon je okupio oko sebe ljude koji umeju da prave naučne sociološke radove u kojima se ne pominju „pošasti neoliberalizma“ (o, zar se i to može!).

Drugo, većina francuskih intelektualnih (ne-liberalnih) zvezda, slavu je stekla u akademijama UK-USA (Derida i Bodrijar). Čak ni Burdije nije uspeo da postane dominantan u Francuskoj koliko je obeležio sociološku i ostalu teoriju Britanije.

Treće, ove tri odabrane knjige koje pomenuh, govore o LIBERALIZMU! Izgleda da francuski akademici (bar ova trojica) nemaju dilemu oko termina i značenja. To je ono što mi deluje osvežavajuće, za razliku od američkih intelektualnih papazjanija oko toga šta je to liberalno, šta je libertarijanizam, šta je liber-alterijanizam, šta je...

I za kraj, još jedna simpatična stvar koja povezuje tri naslova – francuski Ratio je, paradoksalno, uvek nekako istovremeno Emotio, čak i kod liberalno orijentisane akademije (sve je nekako vezano za ljubav, mržnju, strast i slične trice).

A da li je đavo stvarno liberal?

Globalna kulturna politika?

S vremena na vreme pogledam sajt Vlade Srbije, da vidim šta je novo usvojeno. Sednica od 4. oktobra je bila posebno zanimljiva jer je tada usvojen Predlog zakona o potvrđivanju neke "Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza". Pošto mi je naslov bio apsolutno nejasan, pogledao sam je malo detaljnije.

Konvenciju je još 2005. godine usvojila Generalna skupština UN, a protiv su bili Amerikanci i Izrael. Evo šta piše u obrazloženju Zakona o potvrđivanju čemu služi ova Konvencija: "Suštinski efekat potvrđivanja ove Konvencije sadržan je u mogućnosti stvaranja jakog bloka zemalja koji u duhu partnerstva i solidarnosti podstiču razvoj, zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza u cilju stvaranja kulturne produkcije zaštićene od negativnih uticaja ekonomske globalizacije".

Koliko ja vidim, osnovni cilj je da se države bore protiv američke dominacije na polju kulture. Pored toga, nije mi baš jasno čemu služi, ni zašto se mi tu guramo, ali mi je jasno da će da nas košta.

Monopoli, Komisija i Delta

Čujem da se pripremaju izmene i dopune Zakona o zaštiti konkurencije. Tekst još uvek nije javno dostupan, ali izgleda da će izmene biti relativno značajne. Recimo, članove Komisije neće više predlagati grupe građana (Udruženje pravnika, Naučno društvo ekonomista, Privredna komora, Advokatska komora), već isključivo Vlada, što valjda podrazumeva i izbor novih članova. Nadam se i da će izbaciti nebulozu da kazne izriče sudija za prekršaje (gde se sada sudi onima koji su se potukli u kafani, pijanim vozačima i onima koji prekrše antimonopolski zakon).

Ako zanemarimo ozbiljne prigovore na sam koncept antimonopolskog zakonodavstva (recimo, ovde i ovde), moje mišljenje je da ako tako nešto već mora da postoji (a izgleda da mora, što zbog "evropskih standarda", što zbog pritiska medija), onda hajde da to barem bude što manje problematično i da se jasno znaju pravila. Važeći zakon je veoma loš, iz mnogo razloga, ali ne bih da sada u to ulazim. Koliko sam čuo, izmene će ga popraviti u određenim segmentima, ali se izgleda uvode i neke dodatne nelogičnosti. Na primer, prag za prijavu koncentracija se definiše kao "30 miliona evra zajedničkog prometa ili sticanje 40% učešća na relevantnom tržištu". Ovaj drugi deo je posebno problematičan jer mnoge firme (za razliku od firmi iz udžbenika) nemaju ni blagu predstavu o tome koliko je njihovo tržišno učešće, niti znaju koje tržište uopšte treba da smatraju "relevantnim".

Dobar primer toga je Delta. Koje je njihovo "relevantno tržište proizvoda"? Maloprodaja, naravno, ali ko su im sve konkurenti? Osim očiglednih (Merkator, Rodić, Super Vero, Idea), u konkurente bi mogli da se ubroje i Lilly, sve male piljarnice, zelene pijace, čak i pekare i prodavnice bele tehnike. Ako se sve to smatra tržištem, onda Delta nema ni 10% učešća. Koje im je "relevantno geografsko tržište"? Ako pitate njih - Balkan, ako pitate Komisiju - Beograd (zato što i oni znaju da u Srbiji Delta nema ni 20% učešća, a u Beogradu sigurno ima više). Zanimljivo je da resorni ministar Bubalo kaže da je Komisija "došla do zaključka da Delta kontroliše veći procenat nego što je to zakonom predviđeno ", iako zakon, naravno, nikome ne zabranjuje da ima veliko učešće na tržištu. Slučaj je sada, koliko ja znam, pred Vrhovnim sudom.

Definicija dominantnog položaja je u teoriji relativno jasna - to je ona firma koja može u velikoj meri na tržištu da deluje nezavisno od ostalih učesnika, ne obazirući se na njihove postupke. Ako biste pitali direktora Maksija da li on može da ne zna šta rade Merkator ili Todorić (ne Vlada, nego Ivica), mislim da bi vas samo bledo pogledao i pitao "jel si ti normalan?". U tako nešto može da poveruje samo neko ko nikada nije radio u privatnom biznisu.

Autorska prava i reklamiranje

Imali smo ranije par postova o autorskim pravima. Osnovni problem sa autorskim pravima je što se uglavnom odnose na proizvode koji imaju sve karakteristike javnog dobra. Pošto autorima to ne odgovara, oni su se izborili da država štiti njihova autorska prava. Ali, ti proizvodi i dalje imaju karakter javnog dobra (suštinski, možeš da ih koristiš, a oni ne mogu da to naplate).

Kako se tehnologija unapređuje (brz Internet, Torrenti, P2P software, YouTube), postaje sasvim moguće da se sa Interneta skidaju ne samo slike ili pojedine pesme, nego i filmovi i kompletni muzički albumi, pa i čitave sezone serija, kompletne muzičke diskografije, ili igrice na DVDju. To naravno, pravi probleme producentima, ali i domaćim televizijskim stanicama (dok oni otkupe prvu sezonu Losta, Prison Breaka, Heroesa, ili Battlestar Galactice, ja ću već da gledam petu sezonu). U dogledno vreme će sve to početi da nanosi ozbiljne troškove producentima i TV stanicama i moraće nešto da urade. Imaju nekoliko rešenja za ovaj problem.

Prvo rešenje je strožija kontrola kompletnog internet saobraćaja. Drugo rešenje su državne subvencije producentima, koje već postoje u velikom broju zemalja. Ova oba rešenja su loša.

Treće rešenje je tržišno, a zove se reklame. Reklame su, naime, omogućile veoma živahno TV tržište i pored toga što je TV signal javno dobro u ekonomskom smislu. Reklame su omogućile i potpuno besplatne dnevne novine. Ali, to ne bi mogle da budu reklame u sadašnjem smislu, jer se one mogu lako iseći, već bi to moralo da bude direktno reklamiranje proizvoda u filmu/igrici. Naravno, to se i sada radi, ali u manjoj meri. Recimo, u sporskoj simulaciji je moguće staviti reklame kako na stadion, tako i na sportistu. Ono što je zanimljivo, a tehnologija za to već postoji, je što bi te reklame mogle da budu prilagođene državi u kojoj igrač igra, tako da bi se u Americi reklamirao Chase Manhatten, a u Srbiji Meridian banka. U simulacijama vožnje bi mogli da se pored puta nalaze bilbordi, isto kao i u FPS igricama. Sve se to odnosi i na filmove. Firme bi mogle da plaćaju da glavni lik vozi baš određeni auto i nosi tačno određenu majcu.

Ovo rešenje ne bi moglo da funkcioniše kod muzike i knjiga. Međutim, mnogi muzičari i pisci već sada omogućavaju besplatno skidanje njihovih dela, u nadi da će taj gubitak da pokriju bilo kroz koncerte (predavanja), bilo da će na neki drugi način da unovče svoju popularnost. Od nedavno to radi i Radiohead.

Tri put ura za Mises institut u Alabami!

Dame i gospodo, Mises institut u Auburnu, Alabama, omogućio nam je da besplatno čitamo Hayekove knjige Prices and Production i Monetary Theory and the Trade Cycle.

Ekonomistima ne treba da objašnjavam kakav je značaj i vrednost ovih knjiga.

Za ostale: Fridrich Hayek je autrijski ekonomista liberalne orijentacije koji je1974 godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Pomenute knjige razvijaju "austrijsku" teoriju poslovnog ciklusa koja predstavlja jedan od najvažnijih doprinosa Austrijske škole ekonomskoj teoriji. Nobelov komitet je posebno naveo knjigu Prices and Production, u svom obrazloženju dodeljivanja nagrade Hajeku.

Knjiga je inače vrlo retka i do sada se mogla nabaviti po cenama od 300 do preko 1000 američkih dolara! Sada vas od nje dele dva klika mišem!

1000-i post na Tržišnom Rešenju

Juče je, sa Markovim postom Smešno ili Tužno blog Tržišno rešenje probio granicu od 1000 postova. Možda je to vreme za prve male rekapitulacije.

Na molbu kolega, zapalo mi je da napišem nešto o ovom "jubileju", kao jedan od osnivača (uh, već sebi zvučim kao neki matori zaslužni građanin ili "naučni radnik" koji se seća kako je sve to počelo u mladosti, ali, šta ćete, takva je priroda žanra). Dakle sve je počelo prošlog proleća. Slaviša Tasić je bio u Torinu, ja u Beogradu. Pošto sam instalirao na kompjuter čudo tehnike koje se zove skype, stao sam da tražim adrese raznih prijatelja i poznanika, ali nisam imao mnogo uspeha. Većina njih nisu bili prikačeni na ovaj kanal komunikacije. Osim jednog - pronašao sam, naime, podatke o izvesnom Slaviši Tasiću, mesto Torino. Pošto sam znao čoveka pod tim imenom koji studira u Torinu, šanse su bile jedan prema milion da postoji još jedan takav. Javio sam mu se i posle nekoliko dana u kojima smo se dopisivali putem skypea, on je predložio da otvorimo svoj blog (eto, takva vam je uloga slučajnosti u kreiranju istorije). Meni se to učinilo kao dobra ideja i počeli smo odmah da tražimo ime. Ja sam, moram priznati bio za neka radikalna i bombastična imena tipa Tačer kafe, ili Mizes seminar i tako dalje, ali je on to sve tvrdoglavo odbijao. Na kraju je predložio Tržišno rešenje, i ja kao pomirljiv i razuman čovek pristao sam na tu neprijncipijelnu ucenu. Šalim se, ime je bilo odlično, mnogo bolje od Tačer kafe, i krenuli smo odmah u akciju.

Moram priznati da ja tada nisam znao mnogo o zanimanju bloger, i o uticaju koji ta aktivnost može imati na širok krug ljudi. Međutim, kada smo već posle nekoliko nedelja počeli da dobijamo prve reakcije na naša pisanija, postalo je jasno da to ima odjeka mnogo više nego što bi se očekivalo da dva anonimna libertarijanska marginalca mogu da imaju u Srbiji. Danas znamo da su naši čitaoci veliki broj poznatih ljudi koji imaju uticaja u politici. Sam sam prepoznao barem neke od njih, neki su se eksplicitno potpisivali u svojim komentarima, što je sve začuđujuća i za mene barem neočekivano pozitivna strana ovog poduhvata. Naše gledište se barem čuje, ako se već ne uvažava u političkoj i intelektualnoj eliti Srbije.

Posle nekog vremena pridružila nam se miss Tokvil, a još kasnije i Marko i Lazar. Njihova pozicija i doprinos su takvi da se pre po stilu ili temi može prepoznati ko piše nego po tezama. Hoću reći, svi oni su se savršeno uklopili u originalnu ideološku konstrukciju "utemeljivača". Ja imam jednu ideju o daljem proširenju bloga, ali pošto o tome za sada nema konsenzusa, to pitanje će ostati za drugi put.

Mislim da je značaj ovog bloga prevashodno u tome što je jedno od retkih mesta u blogosferi kao i uopšte u javnom prostoru Srbije koje artikuliše liberalnu ideju na jedan neposredno pitak način. Ako ne znate strane jezike, malo ima drugih mesta na internetu, još manje van njega, gde možete naučiti ili pročitati nešto o liberalizmu i liberalnom viđenju društva, da ne govorimo o tumačenju događaja u Srbiji iz liberalne perspektive. Mislim da ne preterujem kad kažem da Tržišno rešenje ima i tu, obrazovnu funkciju, zajedno sa nekoliko drugih malobrojnih organizacija i časopisa sličnog usmerenja.

Na kraju još jedno zapažanje. Naime, jedina dodirna tačka autora Tržišnog Rešenja je ono što se zove "tržišni fundamentalizam". Mimo toga, jedva da ima nešto oko čega bismo se svi ovde složili; od spoljnje do unutrašnje politike, od rata u Iraku, feredža u francuskim školama, o Putinovoj Rusiji, Izraelu, Palestini, da ne govorimo o DSS- i LDp-, o tome zašto je ubijen Đinđić, ili drugim sličnim pitanjima o kojima se uglavnom ljudi svađaju u kafani. Ništa nije bolje ni kod nas. Već ste mogli da vidite da polovina rasprava koje se vode na blogu su između nas samih. Kako o doktrinarnim pitanjima, tako i o ovim koja spadaju u oblast "adiafora" kako bi rekli sholastičari, tj u pitanja koja prema kojima libertarijanizam nema nikakav stav, ali ih mi svejedno komentarišemo kao privatna lica. Što se mene tiče, da ovog polemičkog i pluralističkog karaktera Tržišnog rešenja nema, odavno bih batalio učešće ovde, jer bi mi bilo dosadno.

Zašto je Brodvej bolji?

Cele nedelje se u Glasu vodila interesantna rasprava između profesora glume sa BK i FDU. Linkovi su ovde, ovde, ovde, i ovde. U suštini profesori sa BK se bune jer pozorišta i reditelji favorizuju državni fakultet i ne nude uloge glumcima sa BK. Njihove kolege sa FDU pak tvrde da su glumci sa BK manje talentovani i da zato ne dobijaju uloge. Kažu da iako BK ima sjajne profesore činjenica da se na BK budući glumci ne uče mačevanju, borbi i sličnim pratećim stvarima ih čini lošijim glumcima od onih koji diplomiraju na državnom fakultetu. Važi.

Alisa Stojanović, profesor na FDU, čini diskusiju još interesantnijom pa otprilike kaže da ne mogu profesori koji su se rukovali sa Mirjanom Marković (misleći na Mirjanu Karanović) da budu kvalitetni predavači, pošto je opštepoznato da zli političari kradu talenat dodirom šake.

Profesori sa BK nude naivno rešenje, obavezne audicije za sve predstave koje bi obezbedile uloge najboljim glumcima bili oni sa BK ili FDU. Branislav Lečić dodaje kako je on Zakon koji reguliše audicije u pozorištima (i to postoji) već spremio i da samo treba da bude usvojen u skupštini. Kako je jasno da ovaj zakon sve i da bude usvojen neće rešiti problem ja se jako radujem daljem sukobu ove dve škole. Kao što je sukob između svetovne i crkvene vlasti doneo više sloboda građanima u srednjem veku tako će i ovaj sukob sigurno doprineti stvaranju kvalitetnijeg pozorišta kod nas. Nadam se da će konačni rezultat ovog sukoba biti privatizacija pozorišta, ali ako se to ne dogodi onda bi osnivanje novih privatnih pozorišta koji će protežirati samo BK glumce opet bila čista dobit za publiku.

Siromašni ste jer ste lenji i imate mnogo dece

Knjiga A Farewell to Alms (doviđenja milostinji) Gregory Clarka se bavi starom temom, zašto su neke države postale bogate a druge nisu, i nudi novo objašnjenje. Već smo imali jedan post na temu bogatstva naroda.

Clark tvrdi da kultura ima veću ulogu prilikom ekonomskog razvoja nego institucije. Na primer, kaže da se Evropa prva razvila (pre industrijske revolucije) ne zbog svojih institucija već zbog loše higijene, pogotovu u gradovima. Kao posledica higijene Evropa je imala veću smrntost a veća smrtnost znači podelu bogatstva na manje ljudi, odnosno veće bogatstvo u proseku. Ovo je prvi primetio Thomas Malthus (Malthusian trap). Clark primećuje da je ovaj problem trenutno aktuelan u podsaharskoj africi, koja zbog rasta populacije ne uspeva da se ekonomski razvije, čak naprotiv. To mu je i osnova kritike međunarodnih organizacija koje rade na razvoju Afrike, za koje kaže da leče simptome a ne i uzroke (čak i da radom na smanjenju smrtnosti upravo sprečavaju ekonomski razvoj).

Clark tvrdi da je kvalitet radne snage osnovni preduslov ekonomskog razvoja. Opet nudi primer Afrike u kojoj velike firme ne rade outsourcing. Čak pominje kako neke kineske firme koje su otvorile proizvodnju u Africi zbog jeftine radne snage sada uvoze kineske radnike. Tvrdi i da se Indija nije razvila početkom 19. veka iako je Engleska uvela institucije a engleske firme počele da otvaraju fabrike, koje su bile neuspešne upravo zbog slabe produktivnosti. Po njemu je outsourcing privremeni fenomen i da će bogatstvu razvijenih zemalja najveća konkurencija biti druge razvijene zemlje, ne i zemlje gde je radna snaga jeftina.

Koliko sam ja shvatio činjenica da Clark umanjuje značaj institucija (prevashodno vladavine prava i slobodne trgovine) prilično ljuti libertarijance. Ja se ne slažem sa Clarkom jer zaista mislim da su institucije neophodne za razvoj. Ipak, u manjoj meri, jasno mi je da i kulturološki faktori imaju neku ulogu. Recimo nije mi teško da predpostavim da su neki ljudi manje lenji od drugih koliko god to bilo politički nekorektno. Sa druge strane možda grešim, u svakom slučaju sa zadovljstvom ću da pratim dalju raspravu.

Knjiga nudi zaista sjajne grafikone i analize bogatstva u poslednjih hiljadu godina, što i predstavlja osnovu svih njegovih zaključaka. Ja je još nisam pročitao ali je na internetu dostupno dosta pregleda ovde, ovde i ovde. Knjiga može da se naruči ovde.

Smešno ili tužno?

O uslovima za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju:

1. "Potpisa neće biti sve dok se Mladić ne nađe u Hagu ili Srbija ne dokaže da se on ne nalazi na njenoj teritoriji"

2. "Crna Gora (će potpisati) već sredinom meseca, ukoliko se u međuvremenu obezbedi prevod sporazuma na bugarski i rumunski jezik"

Ron Paul, ponovo

Pisali smo već (ima i ovde) o jednom od kandidata za predsednika Amerike, libertarijancu Ronu Paulu.

Za sve je veliko iznenađenje da je samo u trećem kvartalu 2007. godine prikupio preko 5 miliona dolara za svoju kampanju, što je približno iznosima koji su sakupili Edwards, Biden, McCain ili Thompson. InTrade ga i dalje drži na oko 2.5% šanse da postane predsednik, što je relativno malo (Giuliani, prvi među Republikancima, ima oko 16% šansi).

Mislim da će taj procenat samo da raste. Velikom delu Amerike je muka i od Demokrata i od Republikanaca. Koliko sam ja video, ljudi tamo često glasaju isključivo iz revolta i mržnje prema drugoj strani. Treći kandidat, neko ko nudi radikalno drugačiju politiku i od jednih i od drugih može da računa na značajan broj glasova.

Ja, naravno, ne očekujem da on postane predsednik. Ali, ako će Hillary u svakom slučaju biti izabrana, onda mi ne smeta da Paul uzme Giulianiju, Thompsonu ili Romneyu glasove. Bar će naterati Republikance da stave prst na čelo.

Eh, kad bi se ovde znao neki red

Velja Ilić kaže da će sačekati da Srbija postane pravna država kako bi nastavio izgradnju čuvene klinike.

Međutim, Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija (član 8.) je zabranjeno funkcionerima (pa tako i ministrima u Vladi) da imaju upravljačka prava u privrednim društvima. Da je Srbija pravna država on ne bi mogao ni da osnuje preduzeće sa svojim prijateljima, a kamoli da započne gradnju i da javno priča da je pozajmio petsto hiljada evra od banke.

Nezavisna fiskalna politika

Slaviša piše doktorat na neku temu koja mi nije baš najjasnija ali otprilike se bavi Kaplanovom idejom da je previše demokratije loše za ekonomiju. To nije ništa novo, ali Slave ima odličan predlog. Kao što je praksa da se Centralne banke ostavljaju na miru da vode monetarnu politiku možda bi mogli da primenimo slično rešenje i za poresku i fiskalnu politiku. Kako je malo verovatno da bi se vlade odrekle potpune kontrole nad novcem možda bi sledeći primer mogao da funkcioniše. Recimo, neko nezavisno telo određuje koliko novca vlada u jednoj godini može da potroši i iznos poreskih stopa. Zatim skupština ili vlada odluči na koji način će da raspoređuje novac koji im se stavi na raspolaganje.

Nešto slično postoji na nivou EU, ona čuvena odredba da deficit ne može da bude veći od 3% godišnje. Ta odredba nije obavezujuća ali se plaćaju neki penali u slučaju da se troši više. Mada, koliko se sećam, zemlje članice je se i pored toga baš ne pridržavaju. U svakom slučaju meni se čini da je nezavisnost fiskalne i poreske politike podjednako važna kao i nezavisnost monetarne politke. Ako su već političari smogli snage da dignu ruke od štampanja para možda nije nemoguće da će odustati i od određivanja koliko mogu da troše tokom svog mandata.

O cenzuri

Miodrag Kuzmanović piše za "Svet kompjutera" o cenzuri:

Cenzura... Da li iko može da navede istorijski primer cenzure koja je nekome donela išta dobro? Da li je neki narod postao bolji kada mu je vlast limitirala pristup informacijama ili ograničavala kreativni potencijal? Živeli smo 50 godina pod komunističkim staklenim zvonom, što nas nije sprečilo da se pohvatamo za vratove kao majmuni ispred monolita. Deca koja su odrastala u idiličnom okruženju socijalističkog raja, deca koja nisu znala za eksplicitno nasilne sadržaje u medijima, činila su nezamislive stvari deci sa drugačijim naglaskom.

Srpska braća

Ne treba žuriti sa privatizacijom.

Kaže Mirko Petrović, brat Draškov, direktor Dunav osiguranja.

Argument je, sada već opštepoznati, "čekajte da još malo uvećamo vrednost kompanije, pa onda prodajte, ali da država zadrži većinsko učešće". Šta će uopšte državi osiguravajuće društvo, nije rekao. Naravno, sve to nema nikakve veze sa time da bi novi vlasnik doveo i novi menadžment.

Sa njegovim stavom se slažu i Radikali i Socijalisti, jer žele da spreče "da posle bankarskog bude upropašćen i sektor osiguranja".

NIP i izborni sistem

Lazar pita - ko treba da plaća NIP? Pitanje ulazi u suštinu poreske politike, ali i izbornog sistema.

Većinski sistem kakav postoji u Americi dovodi do dve posledice. Prva je dvopartijski sistem, a druga je pork-barreling, odnosno, što bi se u Srbiji reklo, podmićivanje birača. Iako mnogi misle da je to srpski fenomen (poput NIPa, recimo), po meni se radi o karakteristici demokratije. U svakom demokratskom (a čini mi se i nedemokratskom) sistemu političari otvaraju nepotrebne mostove (sjajan primer pogledajte ovde), puteve, bolnice, škole, zato što to birači traže, a ništa ih ne košta. Lako je kritikovati političare zbog toga, ali političari koji to ne rade, nemaju previše uspeha u politici. Sve dok narod ne shvati da sve to košta, neće ni političari promeniti svoje ponašanje.

Proporcionalni izborni sistem, kakav postoji u Srbiji, je manje podložan takvoj politici jer birači ne znaju ko je tačno njihov poslanik. To, naravno, dovodi do pogubne posledice da se poslanici ponašaju neodgovorno. Takođe, proporcionalni sistem omogućava relativno ekstremnim grupama da uđu u parlament, što neki (ali ne i ja) vide kao lošu stvar.

Naravno, svi su svesni ovih problema, tako da su izmišljena (barem) dva mehanizma kako bi se suzbile loše strane oba izborna sistema. Neke države imaju dvodome parlamente gde su poslanici u jednom domu birani većinski (i samim tim su lokal-patriote), a poslanici u drugom domu proporcionalno (koji treba da misle na nacionalni interes). Neke države imaju u istom domu poslanike koje su birani većinski i poslanike koji su birani proporcionalno (recimo, pola je birano većinski, a pola proporcionalno).

Poenta je da optimalnog načina nema, ali je to Arrow matematički dokazao još 1950. godine.

Problem sa trećim Landsburgovim predlogom je kako finansirati "projekte od nacionalnog značaja", poput recimo vojske, sudova, policije, ili čak autoputa. Vrlo je moguće da građani Horgoša veoma malo koriste autoput. Tako da, kada je moguće ustanoviti ko ima koristi od određenog, što bi gazda Velja rekao, "projekta" (poput autoputa), onda je i rešenje jasno - privatizacija, ili, u najmanju ruku, naplata pune cene. Problem je sa onim stvarima kod kojih je teško identifikovati osobe koje imaju korist od "projekta". Recimo, kada vojska kupi novi PVO sistem i stavi ga na Kopaonik, da li samo građani Raške treba da ga plate?

Roosvelt, Mussolini i Hitler II

Andrej Stanimirović je u komentarima na prethodni post postavio sledeće pitanje:

Ako se složimo sa gosn Musolinijem da "princip da država više ne ostavlja privredu na miru podseća na fašizam", i istovremeno imamo u vidu da država više NIGDE ne ostavlja privredu na miru (laissez faire), možemo li da kažemo da su sve moderne države fašističke, neka više neka manje?

David Boaz, ekskluzivno Andreju, nudi sledeće objašnjenje:

All developed countries today have mixed economies, that is, economies that are largely based on property rights and markets but with a fairly large element of government taxation, regulation, and intervention. So it's true that no modern government "leaves the economy to its own devices." But that's a pretty minimal claim for fascism. To the extent that fascism is usually understood to include a heavy dose of central planning and corporatism, along with one-party rule, usually under the direction of a single authoritarian leader, then few modern countries could be called fascist.

Ko treba da plaća NIP

Steven Landsburg je izneo jedan zanimljiv predlog u svojoj knjizi More sex is safer sex (koju je Marko već preporučio). U Americi su kongresmeni i senatori poznati po tome što se trude da što više federalnih para potroše u svojim distriktima ili državama jer im to pomaže oko reizbora (čast izuzecima). Landsburg predlaže nekoliko rešenja za ovaj problem:

• Svako treba da ima pravo na dva glasa. Jedan u izbornoj jedinici u kojoj živi i još jedan u bilo kojoj drugoj izbornoj jedinici. Drugi glas bi praktično bio korišćen kao način za kažnjavanje kongresmena koji su potrošili previše para, pošto se ne može očekivati od glasača koji su imali koristi od veće potrošnje da kazne troškadžiju. Možda je problem kod ovog pristupa neinformisanost ili nezainteresovanost glasača. Sledeći primeri su bolji.
• Promeniti način izbora kongresmena. Problem je što kongresmeni predstavljaju glasače koje žive koncentrisani na istoj lokaciji što omogućava da svi imaju koristi od novca koji se troši kod njih u distriktu. Umesto da izborne jedinice prestavljaju geografsku kategoriju, Landsburg predlaže da to bude neka nasumična kategorija, na primer azbučni red. Tako bi prvog kongresmena birali građani koji se prezivaju na A, drugog građani koji se prezivaju na B itd. U ovom slučaju bi bilo mnogo teže kupovati glasove trošenjem federalnih para.
• Možda i najbolje rešenje je povećati poreze na dohodak ljudima koji žive u izbornim jedinicima gde se troši najviše federalnih para. Na taj način bi oni koji imaju najviše koristi imali i najveći trošak.

Kako u Srbiji imamo proporcionalni izborni sistem prva dva rešenja ne nude odgovor na naš problem. Poslednji predlog je interesantan i za nas. Uzmite NIP na primer, građani koji žive u gradovima ili opštinama koje dobijaju najviše novca iz NIP-a bi trebalo da plaćaju i veći porez. Tako bi za obilaznicu oko Beograda trebalo najviše da plate Beograđani.

Ko bi trebalo da plaća puteve je teže izračunati ali nije nemoguće. Recimo autoput Horgoš - Požega (da je u pitanju NIP a ne koncesija) bi plaćali ljudi koji žive u blizini puta ili ga najviše koriste npr. Subotica, Novi Sad, Beograd, Čačak, dok bi troška bili pošteđeni Vranjanci i Zaječarci. Dokle god ljudi budu imali samo korist bez razumevanja koliko ta korist košta vlade neće imati motiva da smanjuju potrošnju.

Roosevelt, Mussolini i Hitler

Dobar tekst Davida Boaza o tri lika iz naslova. Jedan zanimljiv citat:

Roosevelt himself called Mussolini “admirable” and professed that he was “deeply impressed by what he has accomplished.” The admiration was mutual. In a laudatory review of Roosevelt’s 1933 book Looking Forward, Mussolini wrote, “Reminiscent of Fascism is the principle that the state no longer leaves the economy to its own devices.…Without question, the mood accompanying this sea change resembles that of Fascism.”

Prethodne tekstove o New Dealu možete naći ovde.