Strategija za smanjenje siromaštva

Zanimljivo je videti kakvi se sve projekti finansiraju u okviru Strategije za smanjenje siromaštva (SSS). Na stranici koja nosi naslov Pregled raspoloživih finansijskih sredstava videćete za šta sve možete konkurisati ako ste se uputili u pohod protiv siromaštva. Recimo, prijavite se za "unapredjenje proizvodnje domaćih celovečernjih igranih filmova" ili za "podršku razvoju socijalne demokratije" ili za "inovativnu umetnost"...

Nažalost, ako ste samo naivni poreski obveznik a ne vrli krstaš, ne nadajte se da se u tom Pregledu nalaze neke cifre, dinari, projekcije budžeta, finansijski izveštaji i slična ekonomska ezoterija. Ako ste holandski, švajcarski, kanadski... poreski darodavac za srpsku bitku protiv jednog od čuvenih pet Beveridžovih zala - Nemaštine, vidite koga ćete pitati za svoju investiciju. Mene zanima koliko srpskog poreskog novca ide pod poglavlje Domaći izvori finansiranja. Ni to nećete saznati. Vidi se samo da neka ministarstva finansiraju nešto, povremeno se oslanjajući na državne ustanove (Fond za socijalne inovacije) namenjene distribuciji nekog novca, za neke projekte.

U izveštaju o implementaciji SSS na istom sajtu, videćete zanimljiv prikaz potrošenog novca, recimo za 2005. godinu. Na primer, za obrazovanje kao sredstvo u borbi protiv siromaštva izdvojeno je iz budžeta otprilike onoliko koliko iznosi ukupni budžet za obrazovanje. Kako se to može tumačiti? Ako je suditi po ponuđenim projektima koje smo gore pomenuli, stvar liči na tzv. gender mainstreaming. Dakle, kao što ovaj proces podrazumeva da morate uneti dimenziju polnosti/rodnosti u svaki zakon, strategiju, plan akcije itd, tako valjda ovakva budžetska konstrukcija znači da je poverty mainstreaming postao varijabla kroz koju sve mora da se meri. Eto, tako je moguće da sve ima veze sa siromaštvom: program za usavršavanje mlađeg univerzitetskog kadra; razmena mladih lidera između S(CG) i SAD; jačanje partnerstva između građana Kanade i Srbije; Nadrealizam u svom i našem vremenu - Beogradska i Pariska grupa (Društvo za kulturnu saradnju Srbija - Francuska)...

Siromaštvo - apsolutno ili relativno

Srpska Strategija za smanjenje siromaštva sasvim sigurno nije idealna, ali ipak verujem da je u tom trenutku izvučen maksimum. Prvo, Strategija je prihvatila stav da je osnovni način za borbu protiv siromaštva ekonomski rast, a ne redistribucija. Drugo, ustanovljena je apsolutna, a ne relativna stopa siromaštva. Ovo je veoma bitno.

Ako se siromaštvo definiše relativno (u odnosu na prosečnu, ili medijalnu potrošnju ili dohodak) problem siromaštva se ne može nikada rešiti. Osnovni argument da se siromaštvo definiše u odnosu na prosek je da je većini ljudi relativni položaj u odnosu na druge ljude mnogo bitniji nego apsolutni nivo blagostanja. Recimo, neko može biti nezadovoljan svojim Mercedesom, zato što svi ostali u ulici voze Porsche.

Ako zanemarimo činjenicu da relativno merenje siromaštva suštinski forsira teoriju da državnu politiku treba formulisati na osnovu kriterijuma zavisti i ljubomore, opet ostaje sledeće pitanje - zašto nikada niko iz Srbije nije otišao u Afriku da radi za manju platu nego što zarađuje u Srbiji, a gde bi bio relativno bogat, nego ide u Nemačku za veću platu nego u Srbiji, a tamo je relativno siromašan? Očigledno je ljudima bitan apsolutni nivo dohotka. Ne kažem da je relativni položaj potpuno nebitan, nego da nam postupci velikog broja ljudi govore da je apsolutni položaj mnogo bitniji. Takođe, ljudi dolaze iz "provincije" u Beograd, a ne obrnuto.

Mada, ne verujem da će to ikoga ubediti. "Evropski standard" je 60% medijalnog nacionalnog dohotka, pa sam siguran da i nas to čeka.

Strategija za smanjenje siromaštva II

Razni su vidovi državne borbe sa Siromaštvom. U Srbiji, kao što rekoh nedavno, protiv njega operišu nadrealisti, dadaisti, postmodernisti i hipermodernisti uz pomoć društava za bratimljenje građana Kanade i Srbije (ma, da nije to opaka kičinerska dijaspora izlobirala?)...

Elem, može i drugačije. Čarobna reč redistribucija obično prva padne na pamet. Tako Economic Policy Institute pokušava da nas šokira postojanjem drastične razlike između prihoda siromašnih i bogatih, i to naravno, u SAD i Redistributivnim Carstvima kao što je npr. Švedska. I stvarno, ne možete da se ne šokirate kada vidite da u SAD siromašni (10% populacije sa najnižim prihodom) imaju samo 39% prosečnog prihoda (merenog medijanom, za statističke cepidlake) dok 10% najbogatijih prima 210% od tog prosečnog nivoa. Dovoljno da se zaprepastite. Još ako se kaže da u Švedskoj taj odnos iznosi 38% prema 113%, odmah pomislite kako su razvejane sve vaše sumnje u koeficijent Gini i slične omiljene mere boraca za socijalnu pravdu.

Ako stvar, pak, pogledate na drugi način, kao što su to učinili Johan Norberg (u linkovanom tekstu) ili Tim Worstall ispada da, realno, siromašni u Švedskoj (ili Finskoj) imaju 1% manje od siromašnih u SAD (naravno, razlike u kupovnoj moći su uzete u obzir). Dakle, neke realne individue dobijaju manje u Hramu Pravedne Švedske...Socijalni inženjeri, gde je zapelo?