Radna grupa

Vlada Srbije je prošlog novembra oformila radnu grupu za sagledavanje načina formiranja i visine cena životnih namirnica, nakon inicijative vicepremijera Đelića da se osnuje telo koje će utvrditi da li su poskupljenja bila opravdana.

Naravno za sada su zaključili da su prehrambeni proizvodi poskupeli 16 procenata što je među najvećim (poskupljenjima) u Evropi. Nisu ponudili podatke o poskupljenjima u Evropi ali valjda treba da im verujemo na reč. Đelić je takođe najavio mere koje će hranu učiniti pristupačnijom. Pretpostavljam da se ne radi o smanjenju poreza ili carina jer bi to moglo da ugrozi makroekonomsku stabilnost. Kakva rešenja onda radna grupa može da predloži?

Ostaju im još subvencije proizvođačima hrane ali i ograničavanje cena prehrambenih proizvoda ako radna grupa utvrdi da trgovci ili proizvođači ostvaruju "ekstraprofit." Verovatno bi jedna od popularnijih i besmislenijih mera bilo ograničavanje marže posrednicima. Svi se sećamo kako ograničavanje cena deluje na ponudu. Ako ste mlađi pa se ne sećate pogledajte posledice tih mera u Zimbabveu.

Nadam se da grešim, ali mislim da ograničavanje cena nije nemoguć scenario. Teško je biti optimista kada u radnoj grupi sede Đelić i Milosavljević.

Bolid u ministarstvu

Naš proslavljeni trkački as Miloš Pavlović, o kome smo već pisali ovde i ovde, je dobio novu finansijsku inekciju iz budžeta. Ministarstvo omladine i sporta mu je dalo 125 hiljada evra čime su obezbedili da se logo ministarstva (a možda i slika ministarke) nađe na bolidu našeg vozača. U pitanju je investicija u imidž. Kako se Miloš trka u GP2 takmičenju u Aziji, ne treba da se dovodi u pitanje siguran rast ugleda Ministarstva sporta a i svetosavlja u prijateljskoj nam Maleziji.

Ako bude bilo pravde Miloš će uskoro voziti i u Formuli 1. Tada će se zaista videti vrednost ove investicije. Međutim ako naš as nikada ne stigne do najbžeg cirkusa, pomerite se sa mesta, ni tada ministarstvo neće ostati bez aduta. Kandidata za sportsku penziju nikad dosta.

Maratonci trče drugi krug

Upravo sam gledao zanimljivo izdanje Poligrafa B 92, gde je gost bio Nenad Čanak. On je jedan od onih koji su podržali Tadića još u prvom krugu (jer se izgleda posvađao sa Čedom oko plena). Dakle, Čanak nam je držao 20 minuta vakelu o opasnostima radikalske pobede, o tome da se stoga mora glasati za Tadića, nije propustio da provuče kroz toplog zeca ni Koštunicu itd. A onda je krenuo u napad na sporazum Vlade sa Gaspromom. I sve vreme je napadao Koštunicu i DSS zbog toga. Interesantno da inače vrlo vispreni novinar B 92 Ćosić nije uočio ovu neloogičnost: rečeni sporazum podržava i DS, a Čanak podržava DS-ovog kandidata na izborima. (no valjda je politika da se ne kvare Tadićeve šanse)

Ovaj Čankov nastup dobro sumira šizofrenu poziciju u kojoj se danas nalazi veliki deo "demokratske javnosti" koji misli da je glasanje za Tadića stvar spasavanja zemlje od radikalske pošasti: preti nam se nečim što je već naša stvarnost, u čijem kreiranju ili barem aminovanju aktivno učestvuje i Boris Tadić, koji nam se onda podmeće kao spasilac od te stvarnosti. Tadić je zajedno sa Koštunicom i radikalima izglasao Ustav sa sve preambulom, pa prvu Rezoluciju, pa Rezoluciju podrške Kastru, ovu novu znamenitu Rezoluciju u Skupštini kojom se kaže da Srbija ne može nastaviti u EU ako Kosovo bude nezavisno. Pa je pokrivao Velju oko koncesija. Pa je sad odobrio i posao sa Gaspromom. Aminovao je svaku Koštuničinu odluku, ma koliko bila luda i blesava, samo da bi opstao na vlasti, a njegovi ljudi na direktorskim položajima i upravnim odborima, u strahu da Koštunica ne uđe u savez sa radikalima, a najuri njih. Ali, izgleda da sve to nije bilo dovoljno. Upravo smo saznali da Koštunica želi da još podvrgne Tadića nekim dodatnim testovima patriotizma i "kooperativnosti", pre nego što ga podrži u drugom krugu. U današnjem saopštenju DSS i NS se kaže:" DSS-NS i DS su saglasne da Vlada Srbije na prvoj narednoj sednici donese zaključak da bi odluka EU o slanju Misije predstavljala najgrublje kršenje Povelje UN, Rezolucije 1244, Ustava Srbije i parafiranog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Time bi za Republiku Srbiju prestao da važi ovaj Sporazum i Vlada Srbije bi ga proglasila nevažećim, a Skupština Srbije ne bi mogla da ga ratifikuje sve dok EU u potpunosti ne ukloni razloge zbog čega je Sporazum poništen i dok EU ponovo ne prizna suverenitet i teritorijalni integritet Srbije u njenim sadašnjim međunarodno priznatim granicama." Dakle, stvar je jasna - ukoliko Boris Tadić želi da ga DSS i NS podrže moraće da se obaveže na prekid EU integracija ukoliko oni pošalju misiju na Kosovo ili priznaju nezavisnost pokrajine. I što je posebno važno, da će poništiti Sporazum o asocijaciji ukoliko se slanje misije desi posle njegovog potpisivanja.

Dakle, argument koji slušamo je - glasajte za Tadića, zato što on u koaliciji sa Koštunicom vodi ipak zemlju ka EU, za razliku od Nikolića. Ali sad (zapravo odavno) je jasno da Koštunica gura kud i Nikolić i da je mnogo bliži njemu po stavovima nego Tadiću. Ako je Kosovo nezavisno, kaže Koštunica, MI NEĆEMO U EU I TAČKA. Dok se ne pokaju i ne zamole me za oproštaj. Dakle, vidimo da će Tadić moći da računa na podršku Koštunice samo ukoliko se svečano zakune da će oterati dođavola Evropu, ukoliko oni urade ono što je jasno da će uraditi - priznaju Kosovo i pošalju svoju misiju tamo. Ali, onda postaje krajnje misteriozno zašto bi iko ko želi "evropsku perspektivu" za Srbiju verovao da glas za Tadića doprinosi išta tom cilju.To znači da Koštunica ultimativno zahteva od Tadića da se obaveže na radikalsku politiku (znamo koliko je Tadić mekog srca kad je reč o Koštuničinim molbama), a Čanak, kao i mnogi od vas ovde, od glasača da glasaju za Tadića kao alternativu radikalima.

Šta Tadić može da učini i kakve su posledice toga što učini? Bolja i po meni manje izgledna varijanta - može da kaže Koštunici - nosi se, i da proba, obećanjem LDP da će izaći iz koalicije s Koštunicom i raspisati nove parlamentarne izbore, da pobedi bez Koštuničine podrške. Ili, što je izglednija i lošija opcija, može da pristane na ovu najnoviju ucenu, i da izbriše i poslednju formalnu razliku između sebe i Tome i time izgubi glas ne samo LDP-ovaca, nego mislim i svakog razumnog u ovoj zemlji, pa verujem i vas koji ste do danas mislili da on predstavlja bolje rešenje od Nikolića.

Uticaj veš mašine na ljubav, brak i sve ostalo

Na Cato Unboundu tema za ovaj mesec je "Can marriage survive".

Prvo mali uvod. Ekonomisti su tradicionalno posmatrali porodicu kao preduzeće, što znači da su imali razumevanja za činjenicu da se supružnici specijaliziju. Uglavnom, jedan bi se specijalizovao za proizvodnju unutar kuće (za "kućne poslove"), a drugi za proizvodnju na tržištu. Takva situacija je dovodila do toga da se "suprotnosti privlače" - ako ste muškarac koji očekuje da će u životu dovoljno dobro da zarađuje, tražili ste ženu koja će biti dobra domaćica i obrnuto. Ekonomskim žargonom, tražili ste osobu sa komplementarnim veštinama.

Međutim, budući da je dobar deo proizvodnje unutar domaćinstva u razvijenim zemljama u poslednjih 30-ak godina, ili outsourceovan (restorani, gotova jela, hemijsko čišćenje, šišanje trave, opravke po kući, vrtići) ili skoro potpuno automatizovan (pranje veša i sudova, čišćenje kuće, čak i kuvanje), domaćinstva više nisu preduzeća, jer je udeo kućnih poslova značajno opao. Jednostavno, takva vrsta specijalizacije više nema smisla.

Ili, tako barem tvrde Betsey Stevenson i Justin Wolfers, a ja sam sklon da se složim sa njima. Oni tvrde da se moderno domaćinstvo može pre posmatrati kao mehanizam zajedničke potrošnje dvoje supružnika, nego kao mehanizam zajedničke proizvodnje. Supruga vam više ne treba da kuva i pegla, već da sa vama gleda film ili ide zajedno na skijanje. Suprug vam više ne treba da bi donosio platu svakog prvog u mesecu, već da vas sasluša, popriča sa vama, a ponekad možda da ode sa vama i na balet. Ali, kada želite da nešto sa nekim zajedno trošite, ili u nečemu zajedno da uživate, ne tražite nekoga ko je različit od vas, već upravo suprotno - nekog ko vam je sličan po interesovanjima, obrazovanju i svemu ostalom.

Ovo dvoje autora smatra da njihova teorija objašnjava pojavu u Americi da se brakovi sve više sklapaju između osoba sličnog profila. Takođe, smatraju da njihova teorija objašnjava i veliki skok u stopi razvoda brakova tokom 70-ih godina prošlog veka. Jednostavno, tvrde da su to bili brakovi koji su sklopljeni u jednom sistemu (kada se tražila komplementarnost veština), a da su vremenom, kako je, usled tehnološkog napretka, značaj komplementarnosti veština opadao, ti ljudi shvatili da se nalaze u potpuno pogrešnim, besmislenim brakovima.

Da rezimiram citatom iz linkovanog teksta: "In case the language of economics lacks romance, let’s be clearer: modern marriage is about love and companionship."

Čeda vs. Toma

Zamislite da su u drugi krug prošli Čeda i Toma. Koga bi podržali neopredeljeni liberali? Da li bi svoju podršku Čedi uslovljavali ukidanjem ne tako liberalne LDP-ove Povelje slobode ili insistiranjem na poštovanju principa slobode govora? Verovatno ne. Tog 3. februara bi neopredeljeni liberali, a verovatno i svi Tadićevi glasači, bez rezerve podržali Čedu.

Zašto bi u Tadićevom slučaju razmišljali drugačije?

Gađenje i tržište

Tržište je u mnogim oblastima zabranjeno zbog osećaja gađenja (repugnance) u velikom delu javnosti. Na primer, nije dozvoljeno tržište krvi ili ljudskih organa. U nekim državama nije dozvoljeno klađenje ili prostitucija, a u nekim nije dozvoljena trgovina kulturnim dobrima. U nekim muslimanskim zemljama je zabranjeno naplaćivati kamatu. Kao posebnu bizarnost navodim Zakon o zabrani bacanja patuljaka, koji je usvojen u Ontariju 2003. godine.

Al Roth (profesor ekonomije sa Harvarda) smatra da se jednostavno radi o tome da su neke aktivnosti ljudima odvratne, odnosno da osećaju gađenje prema njima. Kao dobar primer navodi zakon koji je nedavno izglasan u Kaliforniji kojim se zabranjuje upotreba konjskog mesa u ishrani. Znači, ne radi se o tome da se želi zaštititi zdravlje ljudi ili konja (jer nije zabranjeno ubijanje konja), već se prosto radi o tome da je više od 4 miliona ljudi, koji su glasali, smatralo da je korišćenje konjskog mesa u ishrani gadno i da ga treba zabraniti.

Jedna od bitnih stvari na koju Roth skreće pažnju je činjenica da se moral stalno menja, odnosno da ono što je bilo odvratno u jednom trenutku, neće biti odvratno i u drugom. Recimo, pornografija je nekada bila potpuno ilegalna, a sada je samo regulisana.

Go west

Kako je glasala srpska dijaspora? Svakako nije poslušala Srđu Trifkovića koji

srpskim biračima preporučuje da glasaju za Tomislava Nikolića, koji je po njegovom mišljenju staložen, predvidiv i dosledan čovek: „Njegov bi izbor u ovom trenutku predstavljao jasan znak Zapadu da je Srbija ozbiljna, da joj je dosta ucenjivanja i da je sita igre u kojoj s jedne strane Evropa neprekidno diktira gomile uslova za dalje pridruživanje, a sa druge tera Srbiju da mirno guta knedle poput otvorenog pripremanja ilegalne, Povelji i rezolucijama UN protivne misije EU na Kosovu.

Matica je razmišljala slično, pa je tako i glasala. Dijaspora nije. Kao i pre četiri godine, Tadić je dobio izbore u rasejanom srpskom biračkom telu. Ubedljivo gotovo svuda. Ima tu i nekih kurioziteta: Zanimljivo, što je zemlja u kojoj rasejano srpsko telo dalje, to je razlika veća u korist Tadića. Najmanja u Francuskoj (oko 1 posto). Sa druge strane, u Moskvi je Tadić dobio 113 a Nikolić 64. U Kini, Tadić 31 a Nikolić 6...

Naravno, ova teza o proruskoj "francuskoj dijaspori" i prozapadnoj "kineskoj dijaspori" spada u domen frikonomije ili frikologije, a uostalom, Tadić je pokupio u proseku nekoliko puta više glasova od Nikolića u svim gradovima gde je dijaspora glasala.

Dijaspora ne misli da je Tadić loše branio "nacionalne interese". Na nivou dosadašnjeg skora, ja takođe ne vidim gde se Tadić pokazao kao "ambivalentan ili čak dvoličan po pitanju bitnih nacionalnih interesa". U stvari, Tadić treba više da viče "Kosovo!" narednih dana, a manje "EU!". Demagoški ali pragmatično. Možda ima "spavača" koji će reagovati. Oni koji glasaju za Tadića zbog EU, svakako će to opet učiniti i neće im smetati "kosovizacija" kampanje. A "čuvarima vatre" deliti Alka-Seltzer na glasačkim mestima. I sve će biti cushty...

Kad bi morao da pobedi Demokrata

Onda bi moj kandidat svakako bio Obama. Ovaj kratki članak efektno oslikava karakter borbe između njega i Hillary -- normalan čovek protiv političke mašinerije Clintonovih notorne po lažima i trikovima. Preporučujem.

Ideologije su im manje više iste, ali su Obamina rešenja malo tržišnija. Ipak je godinama predavao pravo na Univerzitetu u Čikagu i njegov ekonomski savetnik je otuda. U poslednje vreme među socijaldemokratama na tom univerzitetu (Richard Thaler, Cass Sunstein) je moderan liberalni paternalizam -- koji bi se mogao opisati kao običan državni paternalizam, ali sa individualnom mogućnošću izbora da se iz njega izađe. Tako Obamin plan za zdravstvo kaže da je osiguranje univerzalno, ali punoletni građani koji ga ne žele ipak mogu da izađu iz sistema. Nije sjajno, ali šta reći kad ga Hillary kritikuje što postoji i ta mogućnost izlaska.

Ovde je Obamin čuveni govor iz 2002: "I'm not opposed to all wars. I'm opposed to dumb wars." Veoma jasno, ali ga Bill Clinton sada optužuje da nije bio protiv rata. Hillary je naravno glasala za rat, ali je sada prva u opoziciji i još napada Obamu da nema iskustvo u spoljnoj politici.

Prljava kampanja

Najavljuje se prljava kampanja u drugom krugu predsedničkih izbora. Pitanje je šta to tačno znači, ali verovatno pod time podrazumevaju da kandidati neće ukazivati na svoje prednosti, nego pre svega na mane protiv-kandidata.

Što me je podsetilo na knjigu koju sam pročitao pre izvesnog vremena, a koja se zove "In defense of negativity: attack adds in presidential campaings", a napisao ju je John G. Geer, profesor na Vanderbiltu. On u knjizi analizira sve TV spotove u američkim predsedničkim izborima u periodu od 1960. do 2004. godine i dolazi do zaključka da su negativni spotovi mnogo informativniji i tačniji, pa samim tim i korisniji, nego pozitivni. Po njemu, pozitivna kampanja je prepuna opštih mesta, sumnjivih obećanja i izbegavanja suočavanja sa pravim problemima. Sa druge strane, međusobna napadanja omogućavaju biračima da zaista procene ko se zašta zalaže i šta želi. Meni to deluje tačno i potpuno logično.

Što se Srbije tiče, najveća Tadićeva prednost u ovim izborima je Nikolićeva prošlost. Ukazivanje na nju se možda može smatrati "prljavom kampanjom", ali bih ja to prosto smatrao podsećanjem.

Za koga su glasali liberali?

Gledajući rezultate izbora, dva su moguća zaključka:
1) Srbija nema liberale
2) LDP sa Čedom na čelu zbog nečega ne uspeva da prikupi glasove liberala

Istraživanje javnog mnjenja Stratedžik marketinga, kaže da oko 27% ljudi u Srbiji smatra da je nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama poželjna ili podnošljiva. Druga istraživanja kažu da 30% građana misli da je nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama ili uz podelu na srpski i albanski deo najpravednije rešenje. Oko 23% Srba je za ulazak u NATO. Razna istraživanja o poželjnosti EU integracija po pravilu govore da 70-85% ljudi misli da je to smer u kojem treba ići, a izručenje ratnih zločinaca u poslednje vreme podržava oko 50% građana.

Samo jedna stranka se zalaže sa sve ove stvari. Ako ta stranka i njen kandidat i uz određenu medijsku podršku i skupu kampanju prikupe jedva 5-6% glasova, to znači da je problem u njima. Ne u narodu i u idejama, nego u kandidatu i stranci. Najverovatnije je da jedan deo građana koji se načelno slaže sa ideolgijom LDP-a nerado glasa za Tadića, a drugi deo ne izlazi na izbore.

Kako izgleda na sajtu, LDP je proglasio pobedu. To je radio i SPO posle svake Vukove kandidature. Ako LDP namerava da postane stranka, onda posle ovog rezultata mora da sedne i razmisli zašto propušta da prikupi svoje prirodne glasače. Možda neko od njih misli da je Srbija u mraku, da bi svi da kriju Mladića, ratuju za Kosovo, ulaze u savez sa Rusijom -- ali brojke govore da to nije slučaj. Šta će Glavni odbor uraditi sada?

Rezultati predsedničkih izbora

Iako su rezultati manje-više očekivani, moram priznati da nisam veliki optimista po pitanju drugog kruga. Prosto mi je teško da vidim dodatnih 15% biračkog tela, koliko Tadiću treba za pobedu, ako ne počne da još više podilazi Veljinim biračima.

Osnovni Tadićev problem je što mora dodatne birače da traži i levo i desno. Teško je, ako ne i nemoguće, napraviti kampanju koja će biti privlačna i Čedinim i Veljinim biračima. Nikolić, sa druge strane, treba samo da ponavlja ovo što je i do sada pričao i da pokupi najveći broj Mrkonjićevih i dovoljan broj Veljinih birača.

Matematika je tu prilično jasna. Od Čedinih i Pastorovih 8% jedan deo će apstinirati, tako da Tadić možda može da računa na 6-7%, ako bude pričao njihovu priču. Ako bude prilagodio priču Veljinim biračima (što će verovatno morati), onda sumnjam da može od Čede i Pastora da dobije više od 4-5%. A time se tek izjednačio sa Nikolićem.

Što se Mrkonjića tiče, većina će glasati za Nikolića, tu nema dileme, što mu daje nekih 5-6% prednosti u odnosu na Tadića. Tadiću znači treba da Veljini glasaju 3:1 u njegovu korist (što CeSID smatra realnim), plus da pokupi glasove ostalih malih kandidata (2% ukupno), ili da oni makar ne odu Nikoliću. Meni se čini da je to vrlo, vrlo teško.

Međutim, Tadić ima jednu ogromnu prednost u odnosu na Nikolića - njegova stranka je na vlasti, pa samim tim može da obećava sve i svašta. Šta tačno može da uradi i/ili obeća kako bi pobedio na izborima? Prvo, mislim da će morati da pristane na dil sa Rusima (DSS-om), ne toliko zbog podrške Velje i Koštunice, koliko zbog toga što time možda dobija priliku da se slika sa Putinom. Druga stvar koju može da uradi je da obeća penzionerima (PUPS-u) šta god da traže. Koliko mi se čini, oni bi bili zadovoljni obećanjem da će prosečna penzija iznositi 70% prosečne plate, a možda bi insistirali i na promeni formule za usklađivanje penzije, ne znam. Vrh SPS-a može da kupi upravnim odborima (Ivica Dačić bi rekao - "da se prema SPS-u ophodi sa poštovanjem"), ali je pitanje koliko će to uticati na birače SPS-a. Treća stvar koja bi mu sigurno pomogla, ali na koju ne može direktno da utiče, je da se potpiše SAA sa Evropskom unijom, što bi mu pomoglo sa Čedinim, ali verovatno po malo i sa Veljinim biračima.

U suprotnom, stvarno ne bih voleo da se nađem u svojoj koži za dve nedelje. Sve ću nekako da preživim, osim Vučićevog likovanja.

Hemfri, ukidam ministarstvo prosvete

Ne tako davno je Globalisation Institute (GI) inače sklon „tržišnim rešenjima“, predložio ukidanje 12 direktorata (administrativnih uprava) od ukupno 41 koji funkcionišu u okviru Evropske komisije. Razlozi: ovi organi mnogo koštaju a slabo su efektivni, budući da većinu njihovih aktivnosti pokrivaju nacionalne vlade. Predlog A. Singltona iz GI jeste da bi bilo bolje da se Evropska komisija fokusira na oblasti koje imaju smisla jer mogu imati uticaj na EU-nivou: trgovina, konkurencija, zaštita potrošača, ekologija.

Na listi beskorisnih organa našli su "direktorati" za poljoprivredu, ekonomska i finansijska pitanja, obrazovanje i kulturu, privredu, ribarstvo, informatičko društvo i medije, regionalnu politiku, istraživanje, komunikacije, razvoj i humanitarni rad. Takođe se predlaže privatizaciju usluga koje prižaju tri sektora koji pokrivaju „opšte poslove“ komisije: JRC (Joint Research Center), informatički i prevodilački. Na sajtu ovog poslednjeg ponosno se navodi da je prevodilački DG jedna od najvećih prevodilačkih "firmi" na svetu sa više od 2000 zaposlenih/angažovanih.

Ovaj predlog o ukidanju suvišnih birokratskih organa, podsetio me na letošnje istraživanje Libertarijanske stranke u SAD sprovedeno među članovima i pristalicama. Pitali su ih koje federalne organe treba ukinuti.

Naravno, zbog razlike u vrsti i lokusu „federalizma“ SAD i EU, razlikuju se i očekivanja oko toga šta ima smisla da postoji a šta ne. Jedna stvar je zajednička: ukidanje obrazovne uprave. Ostaviću po strani američku priču, zoom na EU: stvarno, posle skoro 20 godina građenja evropske obrazovne politike, raznih programa i novca uloženog u te svrhe, obrazovanje i dalje nema „evropsku dimenziju“, niti postoji „evropski obrazovni prostor“, niti će postojati do 2010. kako je naloženo na Lisabonskom saboru 2000. Jedina strana obrazovanja koja realno postoji na inter-državnom nivou EU, jeste politička strana obrazovanja. A ona nikada nije dugotrajna i duboka. Tu su programi indukovane mobilnosti studenata i nastavnika (posebno na visokoškolskom nivou), programi omladinske politike, čak i programi koji pripadaju sferi čuvenog "doživotnog učenja"(lifelong learning) nisu mnogo odmakli od socijalne kohezije, podizanja svesti i sličnih manifestnih oblika eu-sssr-izacije...

GI kaže da Uprava za obrazovanje i kulturu nema opravdanje za opstanak, pošto ovaj direktorat nema nikakve obrazovne ustanove pod kontrolom, tako da should be scrapped.

Kad malo razmislim, srpsko Ministarstvo prosvete (MP) takođe možemo ukinuti, koliko sutra. Zašto?

1. Univerziteti imaju autonomiju i ministarstvo funkcioniše na nivou overavačkih i blagajničkih poslova.

2. Prosvetni sindikati odlučuju koliko i kako će nastavnici raditi u svim obrazovnim podsistemima. Zašto ne bi ministarstvo finansija direktno distribuiralo plate preko sindikata?

3. Jedan od najtvrdokornijih državnih monopola - izdavanje izdavanje udžbenika – zvanično, izmenama zakona od 2006. godine više ne bi smeo da postoji. No ni legislativni okvir nije baš pod kontrolom MP-a budući da Zavod za udžbenike svoju poziciju zadržava dajući rabat školama od 25 posto (iako pravilnik nalaže da to bude maksimum 15%). Zanimljivo je da direktor javnog preduzeća za izdavanje udžbenika & pisac udžbenika, R. Ljušić, kaže kako to predstavlja "borbu na tržištu". Treba ga predložiti za "tršišno rešenje" 2008.

4. Ministar prosvete predstavlja model renesansnog birokrate. On rado daje izjave o mnogim pitanjima: SAA, Kosovo, Savet bezbednosti... Ministar lepo završi bavljenje obrazovanjem do kraja prve kabinetske kafe, pa posle ima dovoljno vremena za vođenje drugih sektora.

Kada se sve sabere, ministarstvo prosvete nam baš i ne treba. Ergo, delendam esse.

Privatno versus državno visoko školstvo

Vidim da je pokrenuta debata o kvalitetu diplome (jedinog!) mr Predsedničkog Kandidata...Jeste Kandidatova magistratura državna, ali je kragujevačka. Kako oceniti njenu vrednost?

Za bilo kakvo poređenje na temu privatni-državni u srpskom visokom školstvu, treba imati u vidu četiri stvari:

1. Fakulteti u okviru državnih univerziteta toliko se razlikuju među sobom da je besmisleno razmatrati kategoriju "državni univerzitet". Posebno nakon započetih promena od novog zakona. Paradoksalno, Bolonja sada fakulteti nisu više feudi već prave male države u različitim fazama razvoja koje povezuje samo jedna stvar: fiscus.

2. Nedavno završena policy studija Instituta društvenih nauka o državnim i privatnim fakultetima (nažalost, još uvek nemam link) pokazala je ono što smo svi nazirali: profesorski kadar je velikim delom isti na privatnim i na državnim fakultetima. Posebno za deficitarne oblasti (npr. komunikologija, politički marketing itd.) Profesori sa državnih fakulteta drže tezge na privatnim (drže cele kurseve, ne kao gostujući predavači). Dakle, kriterijum ljudskog resursa nije sasvim dovoljan za poređenje. Naravno, mislim na "pertinentne kategorije", tj. poređenje novinarstva na državnom i novinarstva na privatnom, prava na državnom i prava na privatnom i sl. Po tom kriterijumu, nema prevelike razlike izmedju privatnih i državnih fakulteta, pošto u proseku studenti dobijaju istu uslugu u oba slučaja.

3. Tehnička opremljenost - obično se podrazumeva da privatni fakulteti imaju mnogo bolje uslove (dobar marketing!) Ok, jeste da Megatrend ima "pametnu zgradu" i jedan kompjuter po studentu... No nije baš sve tako. U celini uzev, broj knjiga po studentu, opreme, broj profesora po studentu - na većini privatnih fakulteta totalno je poražavajući (postoje fakulteti sa ukupno jednim kompjuterom i dve učionice). Što znači da ni ovo nije mnogo jak kriterijum.

4. Jedina realna razlika između privatnih i državnih fakulteta postoji na nivou kupaca/korisnika usluge: studenata. Na državnim fakultetima generalno ima više "kvalitetnijih" studenata (recimo, bolji uspeh u srednjoj školi), što će se mozda polako menjati...

Dakle, nemojte da dirate mr Predsedničkog Kandidata, bar mu je titula pre-bolonjska..

Kakav paradoks

Koliko ja vidim, Velja Ilić je najobrazovaniji od svih predsedničkih kandidata!

Ja tebi čestitku, ti meni NIS

Pre nekoliko dana smo imali prilike da slušamo javna čitanja ljubavnog pisma Vladimira Putina Borisu Tadiću, u kome mu čestita rođendan, sa najboljim željama za pobedu na izborima itd (poslednji put je do stranih državnika Staljin čestitao Titu rođendan 1948). Trka i otimanje koga Putin više voli na srpskoj političkoj sceni su time dobili na dodatnom zamahu.

Naravno, pošto Vladimir Putin svakako nije platonski zaljubljen u Borisa Tadića (kao što mu ni ostanak "Kosmeta" u Srbiji nije baš prva stvar na listi prioriteta) logično je zapitati se - šta Valođa očekuje zauzvrat od Borisa Tadića za svoju podršku u najosetljivijem trenutku, pred izborni okršaj sa Tomom Nikolićem koji je zbog te podrške verovatno u predinfarktnom stanju, ili barem u epizodi histerične ljubomore (a koji, da podsetimo, žali što Srbija nije ruska gubernija, u čijem se propagandnom materijalu za izbore afirmativno citira parola "Bog na nebu, Rusija na Zemlji")?

Naravno, nismo dugo čekali da saznamo. Ministri iz DSS i NS su naime već legli na rudu oko NIS-a i gasovoda (što će reći prihvatili uzmi-ili-ostavi ponudu ruske strane), i čeka se samo da ministri iz DS legnu, što će se, kao po običaju, tokom ovog ili narednog dana vrlo verovatno desiti. Dakle, matematički precizna kalkulacija - ja tebi ljubavno pisamce pet dana pred izbore, ti meni NIS mimo tendera i uz moje maglovito obećanje izgradnje gasovoda u budućnosti (barem po onome što do sada znamo). Dobar posao za Valođu, nema sumnje.

Boris? Mislite (i) o tome ako kojom nesrećom izlazite 20 januara ili 3 februara igde van kuće, bazena ili kafenisanja s prijateljima.

Obećana zemlja

Tekst u Blicu o efektima privatizacije fudbalskih klubova u Rumuniji.

Ja naravno ne znam ništa o rumunskom fudbalu, ali mi analiza deluje logično. Svako rešenje je bolje od ovoga koje mi imamo, u kojem se ni ne zna ko je vlasnik fudbalskog kluba.

Izbori, bezakonje i EU

Najpre je Republička izborna komisija odbila da akredituje američku i britansku ambasadu kao posmatrače izbora (glasovima programske koalicije DSS, SRS i SPS). Onda je Vrhovni sud poništio tu odluku kao protivzakonitu . A onda je RIK juče doneo novu odluku, kojom je potvrdio da Amerikanci i Englezi neće majci posmatrati srpske izbore. A Vrhovni sud neka šeta.

Druga vest je da Holanđani po svoj prilici neće dozvoliti potpisivanje sporazuma o asocijacijaciji i stabilizaciji 28. januara, jer traže da se prethodno uhapsi Mladić.

Da li vi vidite neku logičku vezu između ove dve vesti? Ja vidim. Da sam recimo ja na mestu Holanđana ili bilo koga drugog iz Evrope, ja svakako ne bih primio u svoje društvo zemlju u kojoj vlada toliko bezakonje da jedno obično administrativno telo može svojevoljno da poništava odluke Vrhovnog suda i Vlade (ne zaboravimo da je Vlada svojom prethodnom odlukom takođe naložila da se dozvoli pomenutim ambasadama da posmatraju izbore). Nije potrebna uopšte priča o Mladiću i Hagu da biste diskreditovali Srbiju kao elementarno uređenu zemlju sa pravnim sistemom. Dovljno je što imate RIK koji je moćniji od Vrhovnog suda.

Primer Irske i zaključci

Dani Rodrik, najbolji loš ekonomista, ili jedini intervencionistički ekonomista kojeg liberali iz nekog razloga trpe (za razliku od recimo Joea Stiglitza i Paula Krugmana), zna zašto je Irska uspešna -- zbog industrijske politike koju državna agencija sprovodi. Mlađan Dinkić je prošle godine imao sličnu ideju o Irskoj, a sociolog Milan Nikolić je pisao da je Irska uspešna zato što je ulagala u obrazovanje i generalno izbegla neoliberalni model.

Mi liberali takođe znamo zašto je Irska uspešna -- zato što je prihvatila (neo)liberalni model. Ako mene pitate, činjenice su na našoj strani -- ovde je moj stari post, a ovde Ivanov tekst o tome. Na rejtingu ekonomskih sloboda u svetu koji smo linkovali pre par dana, Irska je treća.

Ono što je zanimljivo je kako oba kampa stalno uzimaju iste primere da dokažu potpuno suprotne tvrdnje. I oba su u pravu, jer zaista je nemoguće dokazati da Irska nije uspešna upravo zbog tog državnog mešanja. Kod nas je posebno popularan primer Slovenije -- eto, Slovenci nisu prodavali firme, ne daju strane investicije, država se meša, a dobro im ide. Ali pitajte slovenačke liberale i reći će vam da je to skandalozno i da nije bilo takvog mešanja Slovenija bi danas stajala duplo bolje. Da je postigla to što je postigla uprkos državnom mešanju.

Zato ne verujem mnogo u primere. Više verujem u zdrav razum i logičko zaključivanje. To je i suština austrijske škole ekonomije -- shvatiti šta je čovek, šta hoće, šta je političar, šta hoće, a onda koliko političar čak iako je dobronameran ume da uradi to što hoće. Ali ne zamišljajte idealnog političara, nego pogledjte realnost oko sebe. I zaključak je lak.

Ideološki profil

Jeste izborna tišina, ali se to valjda na nas ne odnosi, tako da ću je ignorisati.

CESID je pre nekoliko dana izašao sa vrlo zanimljivim istraživanjem (doc file, oko 1MB). Izveštaj ima tridesetak strana, a meni je lično najzanimljivija ova tabela, u kojoj rezimiraju nalaze.


U ovoj tabeli su navedena ona pitanja u kojima postoji najviše neslaganja između Tadićevih i Nikolićevih birača. Ima tu zanimljivih stvari, ali je meni najzanimljivija ta da je Slobodan Milošević i dalje tu. I ko su tih 5% Tadićevih birača koji podržavaju politiku Slobodana Miloševića?

Dosledno

Međunarodni tender za privatizaciju "Jat ervejza" biće ubrzo raspisan i sa tog tendera ne možemo isključitu ruski "Aeroflot", bez obzira na preporuke EU... Njima se ne sviđa što bi kupovinom "Jata" Rusija ušla u evropski sistem aviosaobraćaja, jer je Srbija potpisala ugovor o slobodnom nebu nad Evropom. Kaže ministar Ilić. Sa druge strane mu ne smeta da na preporuku Rusije uopšte ne organizuje tender za NIS. Eh, ti viši interesi.

Paljenje zastave

Pre neki dan su uhapšeni bugarski državljani koji su pocepali zastavu Srbije. Njima se sudi za uvredu ugleda Republike Srbije. Mislim da nije sporno što su uhapšeni ali mislim da je bolje tužiti ih za uništavanje imovine. Da su kupili srpsku zastavu i onda je pocepali mislim da ih ne bi trebalo ni tužiti.

U Americi Vrhovni sud smatra da je uništavanje zastave praktikovanje slobode govora. Već neko vreme se vodi kampanja o novom amandmanu u američkom ustavu koji bi vladi dao pravo da sankcioniše uništavanje zastave. Za sada bezuspešno. Sloboda govora je važnija od povređenog nacionalnog ponosa.

U komentarima na ovu vest u Blicu je ostavljena i interesantna priča. Neko tvrdi da je uhapšen i pretučen u policiji jer je zakačio srpsku zastavu na svoje vozilo. Objašnjenje policije je da samo predsednik ima pravo da ima istaknutu srpsku zastavu na kolima. Ako je to tačno i to predstavlja ograničavanje slobode govora.

Srednji glasač

Čuo sam ovih dana mnogo puta da se Tadić previše približio Tomi, a da se Toma previše približio Tadiću, pa sam hteo nešto da o tome kažem. Prvo, to je tačno. Drugo, to je toliko očekivano, da me čudi zašto toliko ljudi misli da je to čudno i da je loše.

Situacija je vrlo jasna. Pobedniku treba 50% glasova od onih koji izađu na izbore. Tadiću su potrebni svi oni koji su levo od srednjeg birača, a Nikoliću svi oni koji su desno. Ako Tadić ode levo, počne priče o odgovornosti i pomirenju, i o tome kako treba da se izvinjavamo svima u regionu za ono što smo "mi" uradili, svi će da ga tapšu po ramenu, da mu kažu kako je odgovoran, pametan i pošten, "pravi državnik", ali će da izgubi izbore. Ako Toma ode previše udesno, pa počne da gusla o Karlobagu, Virovitici i Ogulinu, njegovi će da budu oduševljeni, ali će po stoti put da izgubi izbore. Sasvim je očekivano da pričaju istu priču - onu koju srednji birač želi da čuje. Da li su oni dobro procenili šta on želi da čuje, to je drugo pitanje, ali verujem da oni to bolje znaju nego ja.

Drugo zapažanje je to da su predsednički kandidati međusobno mnogo sličniji nego njihove partije. Iako u onome što Tadić i Nikolić pričaju nema velike razlike, između onoga što pričaju Šutanovac ili Đelić sa jedne i Vučić i Todorović sa druge strane, postoji ogromna razlika. To je zato što partije učestvuju na parlamentarnim izborima, na kojima važi proporcionalni izborni sistem, pa njima ne treba taj srednji birač. Njega redovno uzima Koštunica i zato je uvek on king maker. I zato ima nekog smisla u Čedinoj paroli o "svim Koštuničinim kandidatima". To jeste tako. Ali, to nije tako zato što Tadić ili Nikolić žele da to bude tako, nego zato što to tako mora da bude, ako žele da pobede..

Kome onda taj srednji birač ne treba? Samo onome ko zna da nema nikakve šanse da pobedi. U suštini, Čeda, Velja, Mrka, Milanka i ostali treba ove izbore da iskoriste kako bi pokušali da privuku birače za naredne parlamentarne izbore; da pokušaju da profilišu svoje stranke nekako, nekom vrlo specifičnom pričom, a ne da podilaze srednjem biraču. Velja i Mrka to uglavnom nisu shvatili. I oni pričaju manje-više istu priču kao i Tadić i Nikolić, mada je Mrkino pominjanje branjenja Kosova svim sredstvima verovatno u funkciji distanciranja od Radikalske "meke" retorike i osvajanja nebranjenog "desnog krila".

Čeda je, sa druge strane, dobro shvatio ove izbore. On će, nesumnjivo, privući dosta glasova onih koji su razočarani Tadićevim podilaženjem srednjem biraču. Naravno, nema šanse da pobedi, ali je na vreme shvatio da to nije ni poenta, bar za sada.

Lepota progresa

Alexander Tabarrok, jedan od blogera sa Marginal Revolutiona, je za Forbes.com napisao zašto je optimista u pogledu budućnosti sveta.

Suština njegovog teksta je da ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja, poput Indije i Kine, predstavlja veliki podstrek naučno-tehnološkom razvoju i na strani ponude i na strani tražnje. Na strani ponude, kako veći broj ljudi izlazi iz siromaštva, sve veći broj ljudi može da se bavi naukom. Sa druge strane, veći broj relativno bogatih ljudi podstiče i tražnju za proizvodima visoke tehnologije. Povećanje i ponude i tražnje će, po Alexu, rezultirati ubrzanim naučno-tehnološkim progresom i rešavanjem nekih od najozbiljnijih problema savremenog sveta, poput nalaženja leka za rak i slično.

Meni ova analiza ima smisla, mada imam određenih sumnji. U suštini, strah me je od toga da brzi ekonomski razvoj nedovoljno stabilnih država može da uruši sadašnji relativni mir u svetu. Čini mi se da ima previše problematičnih područja u svetu i nisam uopšte siguran da ne treba da nas plaši ekonomski razvoj nekih država. Na primer, za 20 godina Kina može da odluči da neće više da toleriše Tajvan; Indija može da odluči da neće da toleriše Pakistan; Rusija može da odluči da je raspad SSSR-a bio nelegitiman i nelegalan i da želi da se vrati na "istorijske granice" Turska - Iran - Afganistan; Iran može da odluči da više neće da toleriše Izrael.

Što se ekonomije i nauke tiče, tu sam optimista. Ali, što se politike tiče, baš i nisam. Jednopolaran i bipolaran svet mogu da budu veoma stabilni. Multipolaran svet je, čini mi se, inherentno nestabilan. A ekonomski razvoj vodi ka tome.

Da mi je neko 1995. rekao...

Kristijan ima vebsajt.

Kažite šta hoćete, ali čovek ima personality, to je pokazao još od "Vidimo se u čitulji". Pogledajte samo prvu stranu sajta i kažite da ne delite simpatije. Tako su John Dillinger i Willie Sutton uspeli da od kriminalaca postanu heroji, jer ljudi valjda kada vide krupni državno sponzorisani kriminal imaju simpatija prema kriminalcima koji za mnogo manje pare rizikuju mnogo više. Tako da kada vidite Andriju Draškovića u VIP odeljku beogradskog aerodroma, normalno je da budete blagonakloniji prema Kristijanu. Posebno ako su iskreni kao on u svojoj ispovesti sa sajta, ili ako su inteligentni kao Sutton -- to je onaj koji, kada ga je novinar posle hapšenja pitao zašto pljačka banke, odgovorio: "Because that's where the money is!"

A i moram priznati da posebnih simpatija imam prema kriminalcima koji vole kamere više od para, i to toliko da sami sebi uskaču u stomak. Tako da gotovo izgleda da Kristijan i ne radi to zbog para, nego da ga vide novine. Prema legendi, Arkan bi u ranim radovima po Evropi posle pljačke banke skinuo kapuljaču da se nasmeje u kameru. Govorim o njegovim ranim radovima, ne o 1990-im u Srbiji. Sada je najzanimljiviji Zoran Rašković Serdar, koji je opljačkao Delta banku, a onda spektakularno pobegao iz CZ-a, ali nije izdržao da posle toga medijima ne pošalje pismo o svom bekstvu. I zato su ga ponovo uhapsili.

Eto, posle ove eulogije kriminalcima ni Morava me neće oprati.

Balkan Free Market Network

Od juče je sa radom počeo blog Balkan Free Market Network. Ideja je da na jednom mestu, na engleskom jeziku, bloguju ljudi iz regiona na razne teme, iz klasično liberalne perspektive.

Pored blogera iz Srbije, Bugarske i Slovenije, pokušaćemo da u narednim mesecima obezbedimo učešće blogera iz svih balkanskih zemalja.

Za početak, postavljeni su tekstovi Slaviše Tasića o proporcionalnom porezu na dohodak, Roka Spruka o regulisanju tržišta rada u Sloveniji, kao i tekst Denisa Bidera o "Fair Tax" inicijativi u SAD. Čini mi se da početak obećava.

Upoznajte...

Iz jednog intervjua:

Ne polazem ni najmanju nadu u boljitak koji bi mogla da nam donese neka od politickih stranaka. Sve stranke u svojim programima obecavaju trzisnu ekonomiju: SPS, JUL, SPO, SRS, DS, DSS itd. Ali se iz daljeg teksta jasno vidi da je to samo moderna fraza i da njima ne pada na pamet da sami sebi izbijaju pare iz dzepa - jer gde ima trzista tu politicari nemaju sta da se puno pitaju. Trziste je njihov najveci neprijatelj - isto kao sto je i najbolji prijatelj svima koji zive od sopstvenog rada.
...
Na prste mozete izbrojati ekonomiste u ovoj zemlji koji razumeju kako slobodno trziste funkcionise. To i nije cudno s obzirom da se na fakultetima i danas predaje planska ekonomija. Donedavno na srpskom jeziku niste mogli procitati Hajeka, Fridmana, Ajn Rend, Bastija... Tvrdim da mehanizme trzista danas u ovoj zemlji najbolje shvataju seljaci: nisu morali da diplomiraju ekonomiju i “nauce" nebuloze o drustveno korisnoj ulozi Narodne banke i ulicnim dilerima koji izazivaju inflaciju, a imaju zivotno iskustvo privatnog preduzetnika. Naravno, shvatanje trzista im nimalo ne pomaze da svoje proizvode prodaju po trzisnim cenama, ali bar znaju ko ih sprecava.

Ko bi to mogao biti?

Intervju je iz 1997., a sagovornik je Dušan Miljević, čovek verovatno najzaslužniji što danas u Srbiji imamo i ovoliko liberalizma koliko imamo. Ako vam nije poznato ime, sigurno vam je poznata njegova izdavačka kuća Global Book, koja je sa etiketom "Opasne knjige" tokom 1990-ih objavila na srpskom Friedmana, Hayeka, Misesa, Rothbarda, Bastiata, Adama Smitha, Ayn Rand i još po nekog. U poslednje vreme se bavi drugim stvarima, ali ako se jednog dana bude pisala istorija liberalizma u Srbiji, posebno poglavlje mora biti posvećeno Miljeviću i Global Booku.

Pogledajte ceo intervju, a pročitajte i Global Book poziva.

Zašto policajci ne žele legalizaciju prostitucije

Najpoznatiji mlađi ekonomista Steven Levitt i jedan od najzanimljivijih mlađih sociologa Sudhir Venkatesh su pripremili rad pod nazivom "Empirijska analiza ulične prostitucije".

Vrlo, vrlo zanimljivo. Nekoliko nalaza koji se odnose na Čikago:
- prosečna prostitutka zarađuje između 25 i 30 dolara na sat, što je četiri puta više nego što bi zarađivala da se bavi nekim drugim poslom
- makroi su, izgleda, vrlo korisni, jer prostitutke sa makroom zarađuju više i zaštićenije su nego kada rade solo
- veća je verovatnoća da prostitutka "plati" kaznu policajcu u naturi, nego da bude uhapšena

Ekonomske slobode 2008.

Indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije za 2008. kaže 1. Hong Kong, 2. Singapur, 3. Irska, 4. Australija, 5. SAD, itd.

Srbija i dalje nije rangirana, ovaj put kažu da je zbog nedostatka podataka.

Predsednički izbori u Srbiji 2008

Nažalost, nema mnogo toga ohrabrujućeg da se kaže u odnosu na ono što smo već više puta ponavljali. U Srbiji nema kandidata koji bi zavređivao specifičnu podršku na osnovu liberalnih elemenata svog programa. Nacionalizam, etatizam, socijalističke ekonomske politike, demagogija - to su osnovni elementi svih, ili skoro svih programskih platformi kandidata.

Pogledajmo dva glavna favorita. Boris Tadić pokušava da igra onu ulogu koju je godinama unazad igrao Koštunica: "nacionalnu i demokratsku u isti mah", ili "i Kosovo i Evropa", kako se to danas kaže. Pošto je Koštunica u međuvremenu postao veći radikal od radikala, Tadić se trudi da preuzme njegovu ulogu, kombinacijom patriotskog bildovanja ("za jaku Srbiju" itd) i evro-propagande.

Što se tiče njegovog programa, on ima svoj plan u pet tačaka: a tačke su mu osim političke stabilnosti sve sama zalaganja za još veći etatizam i državnu potrošnju - "ulaganja" u, što će reći državna potrošnja za, infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje. Kaže Tadić: "Квалитетно лечење мора да буде неотуђиво право сваког, а не привилегија." Ili "Образовање мора да буде доступно свима, под једнаким условима".

Osim ovoga, Tadić je ponovo krenuo sa pričom o 500 000 radnih mesta, koju je takođe prodavao u prethodnoj kampanji. No, opet je ostalo nejasno da li tih 500 000 mesta misli da obezbedi u Narodnoj kancelariji predsednika, ili negde drugde. Ako misli da će ih stvoriti kreiranjem ekonomskih uslova za povećano zapošljavanje, onda je ostalo nejasno kakve promene u ekonomskoj politici on predlaže u odnosu na sadašnju.

Tomislav Nikolić je još zanimljivija priča. Pošto mu je jedna američka (o užasa) marketinška agencija savetovala da se okane Karlobaga i Virovitice, skine bedževe sa Šešeljevim likom i izbegne bilo kakvo spominjanje istog u kampanji, te da se predstavi, sasvim u duhu američkih kampanja, kao miran porodični čovek, Toma je izgleda rešio da ode i korak dalje u svom upodobljivanju standardima zapadnjačke političke korektnosti. Naporedo sa pričom o Srbiji kao ponosnoj zemlji (ništa specijalno i čak bledunjavo u odnosu na Tadića) Toma kao svoj drugi prioritet navodi "pravedno društvo", gde je takođe sasvim na tragu Borisa Tadića. Pazite sad: "Мој други председнички приоритет је стварање друштва једнаких шанси. Будућност младе генерације зависи од постојања једнаких могућности за образовање сваког младог човека. Сигурност старије генерације огледа се у потпуно доступном и квалитетном здравственом систему и пензијама усклађеним са нето зарадама на нивоу од најмање 70%. Солидарност међу генерацијама мора да постоји, она чини могућим право сваког грађанина на образовање и здравље. Зато је мој други приоритет бољи и праведнији живот свих грађана." To je vodeći kandidat "desnice" na ovim izborima. Da nije tragično bilo bi čak smešno. Kao da čitate proglas nekog beogradskog "soroševskog" NGO-a.

Dakle, kao što vidimo između Borisa Tadića i Tome Nikolića kao kandidata nema APSOLUTNO NIKAKVE RAZLIKE. Obojica su radikalno levičarski kandidati, sa blagim primesama nacionalizma.

Jedini koji još ostaje je Čedomir Jovanović, iako on nema nikakve šanse da uđe u drugi krug. Ranije smo videli da njegova stranka ima ekonomski program koji je daleko bolji od svih ostalih, ime liberalna u nazivu, i neku načelnu sklonost zalaganju za brze promene i tranziciju.

Nažalost, ova kampanja je pokazala da on nije uspeo da ode ni korak dalje od (sasvim dobrodošlog i važnog) prokazivanja Karadžića, Mladića i udbo-mafije, kao i pridika o evropskim vrednostima i suočavanju s prošlošću. Iako su sve to vrlo važne teme, od predsednika se očekuje da pođe i malo dalje od toga, i da nam nešto kaže o sadržaju promena koje on misli da preduzme. Da kaže nešto o privatizaciji (mimo galame na Miškovićeve monopole), porezima, državnoj potrošnji, individualizmu, okretanju pojedinca samom sebi itd. Ničeg od toga nema nažalost u Jovanovićevoj kampanji. Nema čak ni ekonomske demagogije a la Tadić ili Nikolić o penzijama, platama, besplatnom lečenju i obrazovanju.Sve se utopilo u nekoj neodređenoj priči o "promenama", pri čemu niko ne zna baš tačno u čemu bi se one sastojale, osim nastavka pridruživanja EU bez obzira na Kosovo (što mislim da će svako razuman podržati).

Vrhunac konfuzije je po meni njihova Povelja slobode, koja je koliko sam razumeo glavni programski dokument i pretenduje čak da podražava jezik anglosaksonskih povelja slobode. Ali, avaj - evo samo nekih aforizama iz nje: "Slobodni smo u sticanju ličnog bogatstva, obavezni da to omogućimo drugima." Da li ovo znači država ne treba da postavlja barijere siromašnima u sticanju kapitala (recimo kroz atak na vlasnička prava ili kroz visoke poreze na profit i dohodak, kojima se obeshrabruje akumulacija kapitala), ili pak da redistribuira dohodak siromašnima da bi im "omogućila" da imaju bogatstvo? To ostaje nejasno.

Ili: "Slobodni smo pred državom, obavezni pred društvom.". Šta znači da smo obavezni pred društvom, i šta je to "društvo"? Ili pogledajte ove "liberalne" proklamacije: "Slobodni smo za svaku istinu, odgovorni pred njom i obavezni da je čuvamo od neistine." ili "Slobodni smo da se suprotstavimo svakoj mani i svakom nedostatku, obavezni da štitimo i afirmišemo vrlinu.".

Ovo zaista liči na nekakvo jakobinsko-boljševičko uterivanje vrline, istine i dobra. Naravno, nije reč ni o kakvom jakobinizmu, nego o političkoj nepismenosti i rđavom obrazovanju. Nadasve, o odsustvu bilo kakvog poznavanja liberalizma.

Dakle, kao što vidimo ako ste liberal, 20. januara i 3. februara ostajete u kući. Naravno, moguće je i da spustite lestvicu, i da glasate na osnovu nekih drugih kriterijuma osim programa (recimo elementarne razumnosti), ali to je onda druga tema.

Podrška

Protestu neregistrovanih taksista. Dobro je da ih barem u vestima više ne zovu "divlji" taksisti. Sada su "neregistrovani" što je mnogo bolje, mada bi pravi naziv trebalo da bude taksisti kojima je zabranjen rad.

Ovde je istorija naše duge borbe za slobodu taksija.

U zdravom telu

Grad Beograd, odnosno Sekretarijat za sport i omladinu je platio organizovanje snowboard takmičenja u Beogradu. Poreski obveznici su pokrili troškove dovlačenja dovoljno snega za pravljenje staze u Kapetan Mišinoj ulici. Kada bi organizovali takmičenje za najbizarnije potrošen novac poreskih obveznika ovo bi po mojoj proceni bilo u samom vrhu. Voleo bih da vidim nekoga iz gradske vlade da pokuša da objasni građanima da im je porez na dohodak delimično veći zbog kupovine snega.

Koliko vredi NIS?

Dinkić kaže da minimalna cena za 51% NIS-a treba da bude 2mlrd. evra. To znači da ceo NIS vredi 4 mlrd. Koliko stvarno vredi NIS može reći samo aukcija ili barem tender, ali evo jedne brzopotezne analize.

Vrednost firmi se procenjuje ne u odnosu na mašine i zgrade, nego u odnosu na profit koji donose. (Koliko vredi fabrika peska u Sahari?) Profit NIS-a u prošloj godini je bio 100 miliona evra. U principu ulaganja treba da imaju istu isplativost za isti rizik. Ako je vrednost NIS-a 4 mlrd., to znači da bi ulaganje od 4 mlrd. evra u neki slučajan izbor akcija na Beogradskoj berzi ili recimo u neki investicioni fond u Srbiji, trebalo takođe da donese profit od 100 miliona. (Pretpostavka je da ulaganje u NIS ima rizik sličan drugim ulaganjima u Srbiji.) Drugim rečima, NIS vredi 4 mlrd. evra samo ako očekujete da indeks Beogradske berze raste po stopi od 2.5% godišnje. Ali ako očekujete da indeks raste po stopi od 5%, onda za ceo NIS ima smisla platiti samo 2 mlrd. evra. U suprotnom, bolje je uložiti u neki investicioni fond.

Rekao bih da su dugoročna očekivanja od Beogradske berze veća nego ovih 5% rasta, što znači da je Dinkić daleko premašio. Mislim da bi prodaja celog NIS-a za 2 mlrd. evra bila uspeh.

Lobiranje za tender?

Jedna od najapsurdnijih stvari koje sam pročitao u posledenje vreme je da Dinkić, time što traži tender za NIS, u stvari radi za Austrijance. I tu je meni zanimljivo pitanje šta je uopšte lobiranje. Da li se lobiranjem može smatrati kada predstavnik neke firme dođe kod političara i kaže "molim vas da sve bude transparentno", a političar kaže "važi" i onda uradi sve što može da ispuni obećanje?

I ja se naravno često ne slažem sa Dinkićem, ali mi nije teško da sada kažem - čovek je sto posto u pravu i treba ga podržati. Zaista očekujem od DS-a da ne dozvoli prodaju NIS-a bez tendera. Ne toliko zbog NIS-a, koliko zbog toga što bi se stvorio opasan presedan. Sutra će tako prodavati i Telekom, EPS i sve ostalo.

Oštra olovka i izbegavanje istine

Božidar Đelić kaže da je naoštrio olovku da potpiše SAA. U razgovoru sa poljoprivrednicima iz Lebana je rekao i da pridruživanje Evropskoj uniji "otvara tržište" za naše proizvode. To se često čuje, ali prosto nije tačno. Tržište EU je otvoreno za proizvode iz Srbije još od 2000. godine, kada nam je EU odobrila autonomne trgovinske povlastice.

Mene zaista čudi da Radikali nisu ukazali na to da bi potpisivanje SAA značilo otvaranje srpskog tržišta i "uništavanje domaće proizvodnje". Ne znam kako to da tumačim - da li nemaju pojma o čemu se radi, ili znaju o čemu se radi, ali ne misle da bi na tome mogli da profitiraju.

Pretpostavljam da se radi o ovom prvom. Samo se nadam da neki Radikal ne čita ovaj blog.

Zaslužni pekar

Do sada su Ministarstvo sporta i Ministarstvo kulture odlučili da pomognu sindikalcima zaslužnim za nemerljiv doprinos u razvoju svojih esnafskih delatnosti. Tako su, između ostalih, Vlade Divac i Slađana Milošević obezbedili penzije. Sada je na redu Ministarstvo nauke. Ministarka Ana Pešikan je donela Pravilnik o zaslužnom naučniku. Svake godine ovo ministarstvo (odnosno Nacionalni savet za tehnološki razvoj i nauku) će davati 10 super penzija prijateljima koji su to posebno zaslužili. Pored toga ovim genijalcima će biti dozvoljeno da rade do 120. godine života na državnoj plati, ukoliko pokažu interesovanje. Odnosno, oni neće biti u obavezi da se penzionišu kada i drugi zaposleni u državnoj službi.

Očigledno je u pitanju trend. Ko je sledeći? Zaslužni doktori, nastavnici, sudije? Možda ministar poljoprivrede nagradi zemljoradnike koji su zasadili najviše kukuruza, ministar telekomunikacija časti učenike koji su poslali najviše SMS poruka za vreme jednog časa ili gradski saobraćajni sekretar nagradi taksiste koji imaju najčistija vozila? Nije ni bitno. U pitanju je novac poreskih obveznika a ministri ionako odgovaraju strukovnim sindikatima a ne građanima koji njihove usluge koriste i, nažalost, plaćaju.

Sigurnost zaposlenja

Novine ovih dana pišu o tome da je Medium Gallup radio istraživanje na temu sigurnosti zaposlenja i da je došao do podatka da se svaki drugi zaposleni u Srbiji plaši za svoj posao. Meni je zaista teško da poverujem u taj nalaz, ali hajde da pretpostavimo da je to upravo tako, odnosno da je na pitanje "Da li se plašite da ćete izgubiti posao?" više od 50% ljudi odgovorilo sa "Da".

Moje prvo pitanje vezano za taj nalaz je - a koliki bi procenat bio optimalan, odnosno u odnosu na šta novinari kažu da je 50% previše? Da li bi i 20% bilo previše? A 5%? Da li želimo sistem u kojem je taj broj nula, odnosno sistem u kojem je svako siguran za svoj posao? To bi barem bilo lako postići, donese se Zakon o radu u kojem se kaže "Otpuštanje je zabranjeno". Koliko ja znam, niko nikada nije predložio takav sistem, jer je svima jasno da ljudi treba da se u izvesnoj meri plaše za svoj posao, pa je jasno da nula nije optimalan broj. Budući da ne postoji čak ni teorijski utvrđena "optimalna stopa straha za posao", po meni je cela ova priča prilično besmislena, odnosno ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga ćemo da tvrdimo da je stopa previsoka ili preniska. Ako ne znamo šta ćemo sa tim brojem, onda šta će nam broj?

Drugo, mislim da je jasno da se bukvalno svako u izvesnoj meri plaši za svoj posao i to tako treba i da ostane. Svako zna da će, ako se na poslu ne pojavi deset dana, a onda na posao dođe pijan, najverovatnije biti otpušten. Zato mislim da je ovako postavljeno pitanje u anketi jednostavno loše. Pitanje treba da bude "Koliko se plašite da ćete izgubiti posao?" ili "Kako procenjujete verovatnoću da ćete za godinu dana i dalje raditi u istoj firmi?". Jednostavno, strah nije diskretna (da/ne, 0/1), već kontinuelna varijabla i ponuđeni odgovor na pitanje treba da to ima u vidu. Suštinski, na pitanje "Da li se plašiš za svoj posao?" i ja bih rekao "Da". Iako procenjujem da je rizik da izgubim posao veoma nizak, on svakako nije nula i svakako nisam prema tome ravnodušan.

Sa druge strane, iako shvatam da je pitanje percepcije bitno iz političkih razloga, mislim da je loše raditi analize subjektivnih stavova u situacijama kada postoje objektivni pokazatelji. Zavod za statistiku ima podatke o tome koji je procenat zaposlenih izgubio posao u prošloj godini. Zašto pitati ljude o tome kako percipiraju rizik, kada postoji objektivno merilo rizika? Zašto pitati ljude "Šta vi mislite, kolika je inflacija?", kada postoji tačan pokazatelj? To se prosto ne radi, zato što je objektivno stanje samo jedna od komponenti formiranja percepcije.

Razlika u percepciji sigurnosti zaposlenja može jednostavno da bude rezultat dobre ili loše državne propagandne kampanje. Ako imate dve države sa istim objektivnim rizikom gubljenja posla, ali u jednoj imate sve medije u državnim rukama, koji iz dana u dan pričaju bajke, a u drugoj imate medije koji svakog dana pričaju horor priče, normalno je da će percepcija rizika biti veća u drugoj zemlji.

Vic

Ovo sam danas dobio e-mailom:

Mali Perica je strašno želeo 100 eura. Svaki je dan molio Boga da mu ih pošalje, ali nikako da dođu. Odluči on da pošalje pismo.

Na pošti nisu znali šta bi sa pismom upućenim Bogu, pa su ga poslali u Vladu. Koštunicu je dirnulo pismo i odluči da pošalje 5 eura, jer šta će malom Perici toliki novac.

I dobio Perica 5 eura, oduševio se odgovorom i odluči da pošalje pismo zahvalnosti:
Dragi Bože puno ti hvala što si poslao lovu, samo nemoj vise slati preko Vlade, jer su lopine maznule 95 eura.

Uspesi državnog obrazovanja u Evropi

"Economic growth imposes a hectic form of life, producing overwork, stress, nervous depression, cardiovascular disease and, according to some, even the development of cancer,”.

Ako mislite da je ovo odlomak iz neke levičarske brošure, ili citat nekog antiglobalističkog piskarala poput Naomi Klajn ili Arundati Roj jako grešite. Ovo je odlomak iz trotomne studije "Istorija XX veka" koja se u Francuskoj koristi kao zvanični udžbenik iz koga tamošnji đaci, između ostalog, pripremaju već generacijama i prijemne ispite za fakultet. Udžbenik naziva kapitalizam "brutalnim", "divljačkim", "neoliberalnim" ili "američkim". Da bi se dalje obrazovali, đacima se savetuje da konsultuju sajt poluterorističke grupe ATTAC, čiji se doprinos razumevanju savremenog društva sastoji u vandalskom uništavanju genetički modifikovanih useva i demoliranju MC Donalds restorana. Revelova dijagnoza je, čini mi se, još jednom potvrđena.

Po nalazima sledećeg teksta u Nemačkoj je situacija slična, samo što je tamo naglasak na pohvalama nemačkom korporativističkom i "samoupravljačkom" sistemu. Đaci su izloženi pravoj orgiji antikapitalističke indoktrinacije; po pravilu, država je dobri čika koji rešava sve probleme, a preduzetnik je predstavljen kao pohlepni matorac sa cigarom i čašom viskija (nedostupnih radničkoj klasi) koji otima od radnika, a uz sve to uključen u pedofiliju preko interneta, korišćenje dečjeg rada i slične užase. Posebno je zanimljivo kako nemački udžbenici vide rešenje problema nezaposlenosti: "instead of describing how companies might create jobs, the section explains how those without jobs can organize into self-help groups and join weekly anti-reform protests “in the tradition of the East German Monday demonstrations” (which in 1989 helped topple the communist dictatorship)." Dakle, rešenje problema nezaposlenosti su političke demonstracije.

Ja mislim da boljeg argumenta protiv državnog obrazovanja od ovoga nema.

Pošteni nalazač

Pogledajte priču iz Blica. Radnik aerodroma našao je torbicu sa 4400 evra i pasošima i vratio ih vlasniku. Vlasnik Milun Ilić kaže:

Imao sam neverovatnu sreću što je torbicu pronašao baš Ivan... Sutra smo se videli, zahvalio sam mu se i dao 100 evra. Znam da je pravilo da se pronalazaču da 10 odsto, ali trenutno nisam imao više - ističe Ilić i dodaje da će se Ivanu naknadno odužiti.

Dođem ti. Što još uvek nije strašno, nećemo komentarisati škrtost samu po sebi. Ali evo šta još kaže Milun -- on se zalaže da se Ivan ipak nekako nagradi:

Ivana treba nagraditi
Miluna i Sanju posebno je dirnula skromnost i poštenje mladića, koji ništa nije tražio za uzvrat niti se pohvalio nadređenima. Ilići kažu da su pokušali da kontaktiraju upravu aerodroma kako bi im skrenuli pažnju na Ivanove kvalitete i tešku situaciju u kojoj se on i njegova majka nalaze. Nažalost, niko od nadležnih nije bio zainteresovan da ih sasluša.

Ja neću, ali da ga nagrade nadležni, država, društvo! I još se ljuti što ga nisu saslušali!

Ovo me je podsetilo na jednu staru kolumnu Mirjane Bobić Mojsilović koju sada ne mogu da pronađem, u kojoj ispravno pita gde su srpski donatori. Warren Buffet je prošle godine objavio da daje 85% svog bogatstva u dobrotvorne svrhe, čime je od Billa Gatesa preuzeo titulu najvećeg donatora na svetu. Jedna od posledica kraja socijalizma je i da država polako gubi socijalnu funkciju. Ali srpski milijarderi, koliko ja znam, nisu se proslavili. Izgleda da svi, poput Miluna, i dalje očekuju to ekskluzivno od države.

Suverenitet i teritorijalni integritet

Slaviša je već dao pre neki dan link na sajt Strange Maps, na kome se nalaze više nego zanimljive mape. Pogledajte recimo ovu, koja pokazuje teritoriju koju Tajvan smatra svojom.

Pored toga što zvanično smatra celu Narodnu Republiku Kinu i celu Mongoliju svojom, vlast na Tajvanu zvanično smatra da joj pripadaju i delovi još osam država (Rusije, Indije, Japana, Mjanmara, Butana, Afganistana, Pakistana i Tadžikistana), a za sve ove teritorije smatra da su "pod privremenom upravom" nekog drugog.

Najzanimljivije u celoj priči je da izgleda da, kada bi se Tajvan zvanično odrekao svih ovih teritorijalnih pretenzija, Kina bi to protumačila činom otcepljenja i objavila im rat!

I posle kažu da je problem Kosova složen.

Profitabilna vojska

Ministar odbrane Šutanovac najavljuje da će se aerodrom u Batajnici preorijentisati na civilni kargo i putnički saobraćaj. Šta reći na takvu vest? S jedne strane, dobro bi bilo da Beogradski aerodrom ima makar neku konkurenciju, pa makar i od strane druge državne firme. Sa druge strane, šta će nam još jedan državni aerodrom, kad i ovaj što imamo radi daleko ispod punog kapaciteta?

Ipak mi je najzanimljivije sledeće: "Sa druge strane, vojska bi imala prihode, koji nisu mali. Uz kvalitetan menadžment, mislim da bismo mi konkurisali aerodromu Nikola Tesla sa ozbiljnim kapacitetima."

Prvo, vojska ne treba da ima prihode. Njena uloga nije da pravi pare, nego da brani državu i troši pare iz budžeta. I to je ok. Drugo, otkud vojsci kvalitetan menadžment? Treće, da li on zaista misli da Vlada dozvolila konkurenciju između dve državne firme?

Ono što je meni bitno u celoj ovoj priči je da je ministar Šutanovac priznao da vojsci ne treba Batajnica. Pa ako im ne treba, onda neka je lepo prodaju nekome ko zna kako da upravlja aerodromom. Znači - privatizacija.

Moj omiljeni liberalni spot

Cloudbusting, Kate Bush.

Evo i reči.

I hid my yo-yo
In the garden.
I can't hide you
From the government.

I bi svetlo

Ovo je snimak Korejskog poluostrva noću. Mala svetla tačka u Severnoj Koreji je Pjonjang, i to je sve. U kapitalizmu svetlo, u komunizmu mrak. A isti ljudi, geni, kultura, istorija. Ustvari ni ljudi nisu više isti -- danas su južnokorejski muškarci viši za 7 cm a žene za 4 cm u proseku od svojih severnih rođaka.

Ova i druge zanimljive mape na ovom sajtu.

Svi smo mi pomalo za "tržišno rešenje"

Postoji jedna teza tzv. profesionalnih politikologa: osnovna tendencija savremene demokratije jeste širenje političkog centra. To znači da centarske ideologije sve više zahvataju ideološki levicu i desnicu u sebe, tako da se opcije „posličnjavaju“, a na marginama ostaju ekstremisti. Naravno, pri tome se pozivaju na levo-desne koalicije u političkom životu, na umnožavanje ekstremista na političkom tržištu i na njihovu udaljenost od bazičnih ideologija, čak i na Tokvila, citirajući onu rečenicu da će revolucije u budućnosti biti retke...

Ja to shvatam ovako nekako: sa jedne strane, odvija se pomenuto ameboliko širenje Centra. Stranke se bore za biračko telo i sve više se približavaju u pozicijama. Levica krade glasače od desnice i obratno. Neko će potegnuti tezu o smrti ideologije ili već nešto slično. Ali to nije cela priča. Sa druge strane, danas se vode veoma žestoke bitke unutar levicā, unutar desnicā, unutar libertarijanaca, unutar liberala, a spisak konzervativnih varijeteta duži je EDGE-ove lista ugroženih vrsta. Sredstva borbe su nešto nežnija nego između žirondinaca i jakobinaca, ali pitanje određenja „ispravnih pozicija“, ukazivanja na „leva i desna skretanja“, još uvek su teme...

Moglo bi se reći da društvena astrofizika dozvoljava neobične zakonitosti: svemir se istovremeno beskonačno širi i skuplja!

Kako to izgleda u realnosti? Primeri sa pogledom na LEVO:

Prvo, nedavno je francuska socijalistička partija zvanično „priznala“ da je tržišna ekonomija najefikasniji način za „stvaranje bogatstva“ i da se socijalisti zalažu za „socijalnu i ekološku tržišnu privredu“. Ovo je „treći put“ na francuski način. U prilog tome ide i propali predizborni pokušaj S.Roajal da napravi koaliciju sa Bajruom kao osvedočenim „centrumašem“. Sve ovo potvrđuje pomenuto hibridizovanje (u ovom slučaju) levice.

Drugo, dok se socijalisti okreću "tržišnom rešenju", komunisti se radikalizuju. Napravili su antiliberalni savez, a gospođa Bife iz PCF-a (Parti Communiste Française) kaže kako komunizam nije na kolenima, već da predstavlja budućnost. Pri tome ova bivša Žospenova ministarka za omladinu osvaja stabilnih 2% na predsedničkim izborima. Svi levi-levi kandidati (Besancenot, Bove, Laguiller) ne računajući eko-levičare, osvajaju između 7 i 8 posto glasova. Ovakvo stabilno opredeljenje dela biračkog tela za komunizam, veći je izazov za razumevanje nego uspeh lepenovaca o čemu se gotovo isključivo priča.

U čemu je gvint? Tržište ideologija se zapravo profiliše, i sve više će se usložnjavati i razvijati. Kao i svako tržište. A to što vide politiko-analitičari i teoretičari samo je jedna strana Meseca. Važna stvar koju previđaju jeste da "društveno biće" ne određuje "društvenu svest" na onaj način kako je to zakucano u marksističkim spisima. Pogledajmo opet Francusku: tamošnje pristalice ekstremne levice su oni od kojih se to po definiciji „društvenog bića“ ne bi očekivalo.

Nedavno istraživanje IFOP-a pokazuje za koga su glasali Francuzi prošle godine. Sabrala sam rezultate za razne kandidate, procenti se čitaju horizontalno, izostavljeni su podaci za „desni“ spektar:



Zašto 17 posto stručnjaka glasa za ekstremnu levicu? Zašto 10 posto penzionera glasa za Bovea koji pali useve i Mekdonalds ili Mari-Žorž Bife koja hoće da podigne komunizam na noge? Imam neke ideje o tome...

Srpska politička misao i globalizacija

Za prosečnog posmatrača prilika na našoj političkoj i intelektualnoj sceni "Srpska politička misao" verovatno ne znači mnogo, osim što možda asocira na Novu srpsku političku misao. Da, asocijacija definitivno ima smisla, ali ne (samo) zbog imena, već pre svega stoga što je reč o časopisu Instituta za političke studije iz Beograda od koga su se ovi iz NSPM pre desetak godina "otcepili" i formirali sopstveni časopis. "Stara" srpska politička misao inače važi za sps-ovsko glasilo (u čemu se sada i ne razlikuju previše od "disidenata").

No, iz štampe je upravo izašao novi broj ovog časopisa koji predstavlja veliku promenu; možda zato što ga je uredio moj kolega za Katalaksije Aleksandar Novaković (inače zaposlen na rečenom Institutu za političke studije). Posvećen je globalizaciji, i ima bar 4-5 dobrih tekstova. Može se downloadovati ceo broj, tj tekstovi pojedinačno. Preporučujem osim Žan Fransoa Revela, Kimbala, Tajlera Koena i teksta o Kini Vilijema Overholta, i rad "Pax Americana kao Pax Kantiana" Ivana Jankovića i Borislava Ristića.

Telegrafska agencija nove Jugoslavije

Teško da postoji ijedna institucija u Srbiji sa zaostalijim i, izvinjavam se, glupljim nazivom od "Telegrafska agencija nove Jugoslavije". Praktično, samo reč "agencija" i dalje ima nekog smisla. Kao i naziv, ni samo postojanje državne informative agencije u današnje vreme (najmanje dve privatne domaće konkurentske firme, plus internet) nema apsolutno nikakvog smisla.

Upravo ta konkurencija (Beta i FoNet) je nedavno sasvim opravdano pokrenula pitanje državnog finansiranja Tanjuga. Na njegovu sramotu, direktor Tanjuga je na argumente odgovorio uvredama.

Pitanje Tanjuga je, po meni, isto kao pitanje RTS-a. Nema ni jednog jedinog dobrog razloga zašto bi i dalje bili u državnom vlasništvu i zašto bi ih svi mi, poreski obveznici, finansirali.

Čemu služi Građevinska direkcija Srbije?

Stvarno nemam pojma. Nekoliko puta sam pokušavao da saznam i najbliže što sam došao odgovoru je "Pa sada ničemu, ali oni su obnavljali zemlju posle bombardovanja". Jednom sam čuo i odgovor "Zidali su kuće u Jaši Tomiću."

Međutim, Politika nas obaveštava da će Građevinska direkcija Srbije sada zidati zgrade po Srbiji kako bi "pokazali da se bez preterano velikih ulaganja može postići ogromna ušteda energije koja je u svetu sve skuplja". Naravno, nijedno ulaganje nije "preterano veliko" kada se finansira iz budžeta.

Koliko ja vidim, oni su najobičnija građevinska firma i nema nikakve potrebe da budu državna Direkcija. Treba ih jednostavno privatizovati.

Liberalizam i konzervativizam

Ovde se često raspravljalo o tome šta je zapravo liberalizam ili libertarijanizam danas u svetu, ali i u Srbiji. Moj zaključak iz većine tih rasprava, i na ovom blogu ali i van njega, jeste da je svaki napor da se jasno iskristališe libertarijanizam kao dovršena ideologija koja bi se mogla u političkom prostoru jasno suprostaviti svim ostalim ideologijama, poput socijalizma, konzervativizma, nacionalizma itd, u osnovi beznadežan. Posebno je mislim pogrešan, pokušaj da se liberalizam oštro suprotstavi konzervativizmu i da se ideološki gradi na tom suprostavaljanju.

I neki doktrinarni liberali su doprineli ovoj grešci. Hajek je u svom eseju "Zašto nisam konzervativac" objašnjavao da politički prostor dele konzervativci, liberali i socijalisti. Konzervativac je samo blaža verzija socijaliste koji vuče ka etatizmu, kolektivizmu i ograničavanju idndividualnih prava, ali umerenije, dok liberal ima suprotan program od obojice – naglašava individualna prava i slobodu. Hajek se distancirao od konzervativizma, jer mu je smetalo što ga ponekad mešaju sa evropskim hrišćanskim konzervativcima koji su etatisti par exelence.

Međutim, ironično je da je taj isti Hajek razvio evoluciono objašnjenje ljudskog društva koje je u mnogim svojim elementima konzervativno: naglašavao je ustanove privatne svojine, tradicionalnog morala, kulture i religije za napredak društva, govorio o napretku kao posledici praktikovanja etabliranih običaja i praksi koje je vreme posvedočilo. Govorio je o privatnoj svojini i pravnom poretku kao o "kulturnim tabuima" koji se moraju bespogovorno poštovati ako društvo želi da napreduje. Bio je najveći kritičar konstruktivističkog racionalizma (videti Slavišin prethodni post), ideje da se društvene institucije moraju remodelovati po nekom racionalnom, "umskom" planu, u čemu je video zametak političkog totalitarizma. Sebe je karakterisao kao Starog Vigovca, sledbenika engleske vigovske partije, pre nego što je ona prihvatili utilitarizam i ideje francuske revolucije, a čiji je glavni ideolog bio Edmund Berk. Svako ko je čitao Berkova Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj zna koliko bi taj čovek jezikom modernog levog libertarijanizma svakako morao biti opisan kao žestoki i potpuni konzervativac. Američki Očevi utemeljivači bi takođe morali biti opisani kao potpuni konzervativci jer su se kategorički protivili svemu što moderni progresivni libertarijanci smatraju važnim (čak su opravdavali i ropstvo). Ideje ograničene vlade, niskih poreza i male regulacije, minimalnog uplitanja politike u život pojedinca, neraskidivo su istorijski isprepleteni sa konzervativnim, tradicionalističkim pogledima na društveni život – verom u porodicu, tradicionalni moral, a neretko i religiiju. Aleksis de Tokvil je sa ushićenjem pisao o tome koliko evropski "prosvetitelji" greše u optuživanju religije za neprijateljstvo prema slobodi; on je u Americi video najslobodnije društvo na svetu, koje je istovremeno i najreligioznije. Najjači simboli slobode i autonomije pojedinca sastavni su deo političkog iskustva, zajedno sa njegovim programima i političkim manifestima, koje se današnjim preovlađujućim merilima mora kvalifikovati kao nesumnjivo "konzervativno" – američki Ustav, britanske povelje, filozofije većine pisaca koje smatramo važnim za klasično liberalnu tradiciju, uključujući Hajeka, sve to mora biti odbačeno ukoliko nam je cilj da liberalizam razdvojimo od konzervativizma.

Posebno je opasno kada ovu operaciju razdvajanja želimo izvršiti koristeći jezik, simbole i kategorije anglosaksonskog političkog iskustva. Upravo je Hajek objašnjavao u svojoj knjizi "Poredak slobode" da je američki konzervativizam zapravo najviša forma liberalizma, jer je sloboda najjača američka nacionalna tradicija. Govor o jednakim pravima, vladavini zakona, slobodnom tržištu i trgovini je legat američkog Ustava i Deklaracije nezavisnosti, a ne neki neodređeni san o sutrašnjem boljem svetu. Kad nam današnji američki libertarijanci, sa pretenzijom da budu nastavljači klasičnog liberalizma, govore o njegovom razdvajanju od konzervativizma, oni, između ostalog, pokazuju i koliko elementarno ne razumeju američku istoriju.

Dakle, nemoguće je liberalizam, još manje "libertarijanizam" odvojiti i suprotstaviti konzervativizmu a prišljamčiti modernom "progresivizmu" bez velikih šteta po eksplanatornu i ubeđivačku moć liberalnih ideja. Zato je veliki liberalni reformator Vaclav Klaus, napisao esej-odgovor na Hajeka, pod naslovom "Zašto jesam konzervativac".

A šta se dobija kad liberalizam probate u ime njega samog da definišete doktrinarnom sintezom sa socijalizmom ili državom blagostanja, pogledajte ovde. Dobijete ono što levi liberali sa Cato instituta afirmativno (!) nazivaju "Rawlsekianism", tj sinteza Hajeka i Rawlsa, filozofa čiji je centralni filozofski princip državna preraspodela dohotka u korist siromašnih i koji privatnu svojinu ne smatra legitimnim ljudskim pravom, već samo "ličnu svojinu", poput četkice za zube, kreveta ili šporeta, što su dozvoljavali i komunisti.

Opklada sa sobom

Evo kako ekonomisti mršave. Richard McKenzie se dobrovoljno obavezao da će ako ne uspe da izgubi 5 kila za dva i po meseca, jednom prijatelju platiti 500$.

To je verovatno najbolji način da sebe naterate da nešto uradite. I izgleda da ova strategija postaje sve popularnija -- ovde je specijalizovani sajt koji još nije počeo da radi, ali na kojem ćete moći da sklapate razne ugovore sa samim sobom. Ako ih ne ispunite, plaćate.

Dva problema

Jedan plenemski poglavica iz Lesotoa:
"Mi ovde u Lesotou imamo dva problema -- pacove i državu."

Preuzeto odavde.