Napredak u Iraku

Na primeru gađanja Buša cipelom vidi se da je Irak po nekim pitanjima napredovao. Zamislite da je isti novinar umesto Buša gađao Sadama. Da li bi i onda televizijske stanice danima zahtevale njegovo puštanje, ljudi protestvovali i svi ispitanici na ulici slobodno davali svoje mišljenje o temi za televizijske kamere. Da li bi i onda iračka vlada razmišljala samo o mogućnosti da pokrene krivični postupak protiv izgrednika?

Blistavi um

Mislio sam da se John Nash nikada nije oporavio od šizofrenije, ali ne samo da jeste nego je u međuvremenu postao veliki zagovornik zlatnog standarda i kritičar standardne kejnzijanske makroekonomije. Nash je ekonomistima poznat iz Nashove ravnoteže, osnovnog koncepta u teoriji igara, a široj javnosti iz filma Blistavi um sa Russelom Croweom. Kao matematičar je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju zbog doprinosa teoriji igara, ali je istovremeno dugi niz godina patio od teškog oblika šizofrenije. Sada me iznenadilo kad sam video da se u poslednjih nekoliko godina oporavio i evo pre neki dan održao govor u kojem kritikuje kejnzijanizam i govori o prednostima zlatnog standarda.

"Roba mora da ima kupce"

Ima samo dva načina alokacije resursa u ekonomiji -- jedan je dobrovoljnim ili tržšnim putem, drugi je političkim putem. Kada država "pomaže" privredi, ona ustvari samo oduzima od tržišne alokacije i preusmerava ih u političku alokaciju. Videli smo pre nekoliko dana da je ministar Dinkić smislio da država treba iz šupljeg da presipe 50 milijardi dinara u prazno, što će se onda zvati "državna pomoć privredi". Kao da država ima neka svoja sopstvena sredstva, van onog što uzima od privrede. Pošto će se novac raposređivati u vidu garancija za bankarske kredite, mora postojati neki kriterijum za alokaciju. Kome će država udeliti kredit? Kome neće?

"Roba mora da ima kupce" je kriterijum za alkoaciju kredita koji je smislio guverner Jelašić. Krediti će se davati onima čija roba, po proceni državnih činovnika, ima kupce. Sposobnost banaka i preduzeća zamenjena je sposobnošću državnih činovnika, oni su ti koji će sada, na čelu sa guvernerom i ministrima, procenjivati koja roba ima ili nema kupce.

To je centralni plan u malom, praksa koja već postoji u raznim fondovima i agencijama za razvoj, izvoz ili mala i srednja preduzeća. Ali sada je u planu i ovaj mnogo veći projekat političke alokacije sredstava.

Državni stanovi

Press:
Od 754, samo osam stanova je slobodno?! Pa ko živi u njima? Od ukupnog broja, 603 stana su u fazi dodele. To su stanovi koji su kupljeni 2003. i 2004. i koji su dati ministarstvima, a oni ih dodeljuju službenicima.

Ne znam za vas ali mene je prilično iznenadilo da je Vlada trošila novac poreskih obveznika na kupovinu stanova pre samo pet godina. Izgleda da dok plate u ministarstvima nisu sjajne i pod lupom su javnosti, neki državni službenici dobijaju stanove na korišćenje kao svojevrsni bonus. Na prvi pogled i nije tako strašno jer prema ministarki za NIP (mada ne znam koliko im je verovati) ovi stanovi ne mogu biti otkupljeni, pa taj bonus verovatno ne iznosi više od par stotina evra mesečno po službeniku. Ali ako već moraju da daju stanove na korišćenje "najboljim" kadrovima logičnije bi bilo da ih iznajmljuju ili da isplaćuju dodatak za iznajmljivanje. Ne samo što bi uštedeli novac već ne bi imali problema sa tužnim pričama koje idu u paketu sa stanovima. ...Imamo i stanove koji su neopravdano zauzeti, imamo stanove koje su nasledila deca ili bračni drugovi. Veliki je broj životnih priča koje su vezane za stanove.

Sigurno je da državni službenici dobijaju još sličnih benefita. Na novinarima istraživačima je da ih pronađu, a Agencija za osiguranje stambenih kredita (povoljni krediti za otkup) je verovatno prvo mesto gde bi mogli da pogledaju.

Kreditni krah?

Cilj finansijskog bailouta koji su odobrile prvo SAD pa onda evropske zemlje je bilo spasavanje kreditnog tržišta. Ne nekoliko institucija, nego kreditnog tržišta, čije je funkcionisanje navodno bilo dovedeno u pitanje. Tako se od Paulsona, Bernankea i drugih političkih lidera moglo čuti da je tržište kredita "zamrznuto" ili da je nastupio "kreditni krah" (credit crunch) koji će, ako se hitno ne reaguje, onesposobiti čitavu ekonomiju. Te dve fraze su postale obavezni deo finansijskog žargona.

Ali od samog početka krize s vremena na vreme se mogao čuti po neki izolovani glas sa pitanjem -- šta to ukazuje na kreditni krah? Gde su podaci? Broj ekonomista koji su se usudili da postave ovo pitanje je vrlo mali, dosta manji od broja tržišno orijentisanih ekonomista koji su se protivili bailoutu -- koliko ja znam od poznatijih javnih ekonomista to su bili samo Alex Tabbarok sa Marginal Revolution i u poslednjih nedelju dana već nekoliko puta ovde pominjani Robert Higgs. (Pošto su obojica blogeri, treba reći da su ekonomski blogeri tokom ove krize dosta dobili na značaju, jer se ispostavilo da je to najbolji način brzog reagovanja na konkretna i tekuća pitanja, brži od novinskih članaka i neuporedivo brži i relevantniji od naučnih radova. Arnold Kling je samo na osnovu blogovanja dobio poziv da o uzrocima krize svedoči pred Kongresom.)

Tabbarok, Higgs i možda samo po još neko su sve vreme ukazivali da podaci samog Feda ne pokazuju nikakvo smanjenje kreditne aktivnoti. Propast nekoliko velikih banaka je naravno potresla tržište, ali stotine manjih banaka je sve vreme nastavilo nesmetano da radi. Jedinstveno merilo kreditne aktivnosti ne postoji, ali po raznim pokazateljima kredita razne ročnosti, izgledi su da kraha nikada nije ni bilo. Na to upućuje i kretanje realne ekonomije. U Americi recesiju je proglasio NBER silovanjem podataka, a u EU realna ekonomija svejedno nastavlja sa svojih pola procenta godišnjeg rasta.

Tako je priča utihnula, dok sada Rojters nije objavio nalaze nove obimne studije jedne konsultanse kuće koja zaključuje isto: kreditna aktivnost je nesmanjena kako u Americi tako i u Evropi. Bailouti od 700 milijardi u SAD i skoro duplo od toga u Evropi, čemu god da služe, ne služe odmrzavanju kreditnog tržišta jer zamrzavanja na prvom mestu nije ni bilo. Pošto se sada više ne radi o izolovanim mišljenjima dvojice ekonomskih blogera, nego o obimnijoj studiji koju je objavila vodeća agencija, čekamo reakcije. Fed i vlade će i to sigurno ignorisati, ali možda će sada i neki drugi ekonomisti staviti prst na čelo.

Frederik Bastiat je definisao razliku između dobrog i lošeg ekonomiste kao to što loš vidi ono što je očigledno, a dobar vidi i ono što je površinski nevidljivo. Svi vide da Lehman Brothers ili Citibanka propadaju i brzo poveruju da je kreditni krah nastao. Ono što ne vide je da kreditno tržište ne čine samo pet najvećih banaka, već da ono funkcioniše na mnogo raznih načina, sa mnogo različitih manjih institucija. Nepostojanje "kreditnog kraha" ne znači da ne postoji kriza -- ali podsetimo se da je to bio primarni razlog za bailoute. Oružje za masovno uništenje nije pronađeno. Kako ćemo sada opravdati bailout?

Detroit u košu

Zahvaljujući hrabrom istupanju republikanskih senatora predlog za bail-out detroitske velike trojke (Ford, GM i Chryisler) je propao. Rekao bih da je nekolicina senatora osvetlala obraz Americi. Konačno jedna ohrabrujuća vest odande. Ipak, odlazeći predsednik se pobrinuo da tu vest odmah pomrači, pošto njegova administracija najavljuje da će razmotriti izdvajanje dela onih 700 milijardi predviđenih za finansijske ustanove za spašavanje automobilista.

Međutim, osim ovih vesti, moju pažnju je privukao komentar Joe Stiglitza u Financial Timesu. Za divno čudo, i on je protiv bail-outa. Ali, ne bi on džaba bio "nobelovac Stiglitz" kad ne bi imao neko pop-trash objašnjenje za idiote, koje elementarno logički ne drži vodu, ali koje pomenuti, naime idioti, svejedno gutaju ko alvu, jer im se uklapa u "svetonazor" okrivljavanja tržišta za greške države. Ne treba vam mnogo da pogodite - finansijsko tržište je "omanulo" jer je navelo menadžere da preuzimaju suviše veliki rizik i ono je krivac za probleme Detroita. Umesto baioluta treba uvesti detroitske firme u bankrot, zapravo tržišno restrukturiranje u skladu sa glavom 11 zakona o bankrotu. Međutim, setićemo se da Japanci i Korejanci i mnogi drugi posluju odlično u Americi. Strana autoindustrija radi u Americi i ne traži nikakav bailout od federalne vlade. Sam Stiglitz se poziva na nju kada objašnjava da detroitske firme mogu da se restrukturiraju i da ponovo rade, tj da američki radnici i menadžeri koji rade u Hondi, Tojoti i drugde dokazuju da Amerika ima odličan potencijal za automobilsku industriju.

Ali, zašto onda Tojota i Honda ne traže bailout? Kako to da isti ti sposobni američki radnici i menadžeri uspevaju da naprave dobra i jeftina kola u Tojoti ali ne mogu u GM? Tojota i GM rade u istoj zemlji, na istom finansijskom tržištu, zar ne, i jednako ih "kači" užas neregulisanog finansijskog tržišta što nagoni na suvišan rizik? Kako to tržišna greška zahvata na neki neverovatan način samo Detroit, a ne i ostale, koju uspevaju da joj izbegnu? Ali, "nobelovac Stiglitz" ionako i nije poznat kao neko kome će se logika isprečiti na putu.

Vama ostalima, koji umesto Stiglitzovih socijalističkih pop-trash slikovnica za idiote više volite logiku i činjenice, preporučujem sledeće jednostavno objašnjenje zagonetke zašto Japanci i Korejanci uspevaju, unlike ljudi iz Detroita, uprkos greškama tržišta, da naprave i prodaju dobra kola: možda činjenica jakih sindikata u Detroitu, enormnih nadokanada za zdravstveno i penziono osiguranje i ukupno skoro duplo većih troškova po zaposlenom u Detroitu imaju neke veze sa njegovom propašću, a ne greška finansijskog tržišta? Možda, ali, ne očekujete valjda da "nobelovac Stiglitz" bude toliki tržišni fundamentalista da uvaži elementarne činjenice i čak elementarnu aristotelovsku logiku.

A tek smo ga se rešili

Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulirati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obvezujući ih pritom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrživosti. I na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati biti nacionalizirane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam...
(Karl Marx, Das Kapital).

Hvala Sandri i Saši na citatu.

Kviz

Rod Blagojevich ili Tony Soprano, pogodite koja je čija rečenica. Igrajte ovde.

Izviđač u budućnost MIlan Nikolić

U Vremenu:

"OZBILJNA OGRANIČENJA KAPITALIZMA I PARLAMENTARNE DEMOKRATIJE, KAO I POSTOJEĆEG SVETSKOG PORETKA danas se obznanjuju preko ekonomske krize i globalnih klimatskih promena a već sutra mogu dovesti do velikih pomeranja ljudskih masa u potrazi za hranom i pijaćom vodom, a onda i do velikih i strašnih konflikata sa upotrebom sveg pa i nuklearnog oružja. Srbija, kao mala i nejaka država, mora potražiti svoju bezbednost pod kišobranom EU i (za sada) NATO-a, ali se i sama može pripremati za ono što dolazi tako što će politička i ekonomska elita više poštovati (i bolje finansirati) intelektualnu elitu kao svojevrsnog izviđača u budućnost i razviti pravu brigu za opšte dobro preko dugoročnog planiranja kao pripreme na ono što donosi budućnost. Takođe, moraju se smanjiti i staviti pod kontrolu korupcija i organizovani kriminal, kao što se mora zahtevati određena doza ekonomskog patriotizma od preduzetničke elite. Kao korektiv i kontrateža, treba pomoći razvoj trećeg sektora a posebno ekološkog, sindikalističkog, feminističkog, antiglobalističkog i sličnih pokreta, i raznih formi neposredne demokratije i, iznad svega, održati nezavisnost i kritičnost medija. Kako sada izgleda dominantna ideologija do polovine ovog veka, zbog datih globalnih okolnosti, biće neka mešavina socijaldemokratije i ekologizma koja će ići na korigovanje i dopunjavanje kapitalizma i parlamentarne demokratije a ne na njihovu zamenu. Naš doprinos bi mogao biti jedan set ideja baziranih na našem iskustvu sa decentralizacijom i samoupravljanjem očišćenim od ideologije i svedenim na realne prednosti i nedostatke."

Ima li neka glupost koja se da zamisliti a da u ovom odeljku nije predložena? Ja lično mislim da je Nikolićevo kardeljevsko samoupravljanje kao srpski doprinos civilizovanju kapitalizma ipak nedostižni šampion u kategoriji "idiotizam godine". Takođe, zapazite "finansiranje intelektualnih elita" da bi bile vladin "izviđač u budućnost"!? Treba im, drugim rečima, dati para da budu ovako pametni kao Milan Nikolić. A tek "ekonomski patriotizam"? A državno finansiranje antiglobalizma? A "pomeranje ljudskih masa u potrazi za hranom i vodom"? Bože, čovek stvarno treba da bude posebno talentovan da bi toliko idiotizama sabio u petnaestak redaka.

Ubistvo iz nacionalnog interesa

U svojoj kolumni Slobodan Antonić se opet koristi relativnim moralom prilkom iskazivanja podrške rukovodstvu Srbije koje je u Skupštini UN glasalo protiv osude kršenja ljudskih prava u Iranu. U principu kaže pošto su Evropljani glasali protiv nas oko Kosova mi možemo da glasamo protiv njih. Slaviša je već objasnio zašto su takvi argumenti neprimereni.

Antonić još kaže: Nameće se nekoliko razmišljanja u vezi sa ovim briselskim, ali i „drugosrbijanskim” kritikama ovakvog poteza naše diplomatije. Prvo, nisu li nas neprestano učili da u međunarodnoj politici nema prijatelja već da svako ide za svojim interesima?

Ja stvarno ne razumem kako ubijanje maloletnika u Iranu može biti u interesu Srbije, odnosno u interesu bilo kog pojedinca iz Srbije.

Transparentnost

Već par godina se ovde žalimo na netransparentnost srpskog budžeta (ovde, ovde i ovde).

Međutim, pojedina ministarstva su ove godine zaista napravila pomak i mislim da je red da ih pohvalimo. Ovde se nalazi arhiva sa fajlovima koji čine budžet. Kada je otvorite, pored celog budžeta, tu se nalaze i finansijski planovi nekih ministarstava, koja polako prelaze na programski budžet, a to su ministarstva zdravlja, vera, trgovine i usluga, državne uprave i prosvete.

Naravno, lako je naći mane ovim finansijskim planovima, ali, sve jedno, mislim da bi bilo veoma dobro kada bi i sva ostala ministarstva morala da navedu sve programe koje sprovode, da za njih daju obrazloženje (ma koliko nesuvislo), kao i detaljnu strukturu troškova.

Pre par godina sam razgovarao sa čovekom u Ministarstvu trgovine koji je tada radio na nečemu što se zvalo "godišnje operativno planiranje" (a na osnovu čega treba da se napravi programski budžet). Rekao mi je "tek kad sam morao da izlistam sve šta radimo, koliko to košta i kakvi su efekti, shvatio sam da svake godine bacamo gomilu para".

Liberalizacija stiže u EU

Zašto su evropske banane uvek lepo zakrivljene? Zato što su proizvod najsjajnijih pravnih umova Evrope. To je bio slučaj do sada, ali EU je prošlog meseca promenila većinu tih pravila. Regulacija kojom se zabranjuje prodaja voća i povrća koje ne zadovoljava estetske standarde evropskih činovnika je konačno ukinuta i tržište voća i povrća je, što se tiče estetike, liberalizovano.

Ali EU ne bi bila EU kad bi sve prepustila nekontrolisanoj stihiji tržišta. Standardi lepote su ukinuti za 26 vrsta, uključujući šargarepe, lubenice i krastavce, ali ipak ostaju na snazi za desetak drugih vrsta, među kojima su jabuke, paradajz i jagode. Siguran sam da iza toga stoji dobar rezon nadležnih regulatora. O bananama ova vest ništa ne kaže, tako da oko njihove zakrivljenosti za sada vlada pravna neizvesnost.

Gde ima volje ima i načina

B92:
Prosvetni radnici zahtevaju da im se u narednih nedelju dana isplati pomoć od pet do osam hiljada dinara, jer tvrde da za to ima novca u ovogodišnjem budžetu Ministarstva prosvete.

Čak se ni ne trude da objasne razloge na osnovu kojih bi trebalo da su stekli pravo na dodatne beneficije. Činjenica da je nekoliko zaposlenih ostalo bez posla u Lehman Brothersu ne znači da je kriza došla na vrata i učitelja iz OŠ "Skadarlija." Mada i to bi bio bolje da su koristili kao razlog nego nijedan. Prosvetni sindikalci kao da ne znaju da ima novca i u Topčideru, samo nedostaje volje.

Nabudživanje budžeta

Predlog srpskog budžeta za 2009 godinu. Izdaci 748 milijardi dinara, tekući izdaci oko 687 milijardi. Projektovani prihodi nešto manji od 700 milijardi. Deficit oko 49 milijardi.

Samo pregledom Dinkićevog Minstarstva ekonomije i regionalnog razvoja ja sam našao prostora za sledeće uštede.

3 100 000 000 RSD za start-up kredite.
3 240 000 000RSD za subvencije u turizmu, od čega 320 000 000 za poboljšanje turističke ponude a 80 000 000 bogami za osnivanje privatnih preduzeća!
1 700 000 000 za "greenfield investicije" (što je orvelovski izraz za subvencije osnivanju privatnih firmi koje vlada smisli da bi mogle da budu efikasne) !!!
2 950 000 000 RSD za "podršku jačanju privrede preko Fonda za razvoj". Možeš misliti...
2 500 000 000 RSD za "razvoj preduzeća i preduzetništva u nerazvijenim krajevima". Uh...
3 000 000 000 RSD za dotacije socijalnoj službi za "aktivne mere zapošljavanja".

Ovo je oko 16,5 milijardi RSD. Dodajte Ministarstvo za NIP sa 12 milijardi i Ministarstvo zas KiM za 4 milijarde, i eto za tri minnuta budžetske uštede od preko 32,5 milijarde. Oduzmite od NIP 2, 5 milijardi za infrastrukturne radove i prebacite ih Ministarstvu za infrastrukturu (gde ti izdaci zapravo spadaju) i eto otprilike 30 milijardi uštede bez mnogo muke. Deficit 19 umesto 49 milijardi. Nije loše.

A tek treba poukidati agencije, komisije, zavode (rodna ravnopravnost, razvoj, duvan, slobodne zone, RRA itd). Pa onda druga Ministarstva (Omladine i sporta, Telekomunikacija, Rudarstva i energetike, Dijaspore...).

Ali, jutros smo dobili odgovor zašto ništa od ovog nije moguće. Mi smo, naime, pre nekog vremena pohvalili domaće političare i eksperte što se nisu setili genijalnog argumenta fiskalnog stimulisanja privrede u recesiji, već da zdravorazumski zagovaraju štednju. Ali prerano smo se poradovali. Ministarka finansija ne naseda na zdrav razum, već je potpuno svesna "naloga ekonomske struke", doduše u ublaženom i defanzivnom obliku: ona ne govori da moramo da povećamo državne izdatke da bi privreda izašla iz recesije (kako kažu "nobelovci Krugman i Stigltz" i njihov učitelj Kejnz), već da "ne smemo previše da ih smanjujemo". No, i to je neki napredak...

Kraj feudalizma!

Očigledno da je postojao sve do ove godine u sred Evrope, na malom ostrvu Sark od 600 ljudi, u Lamanš kanalu. Ostrvo je pod britanskim suverenitetom, a lokalni vladar, "senjor" je vazal britanske kraljice kojoj plaća zakup za ostrvo a od svojih stanovnika ubire porez. BBC piše da to sada prestaje i Sark postaje demokratija.

Evo sajta Sarka, evo i Wikipedije koja daje posebno zanimljiv detalj -- 1990 je nezaposleni francuski nuklearni fizičar pokušao da sam osvoji ostrvo, automatskim oružjem, ali su velmoža i kmetovi nekako uspeli da ga uhapse.

Raspad OPEC-a kraj sveta?

Već je bilo reči o nesposobnosti novinara da vide da i državni kartel može biti opasan, još i više od privatnog.

Ali, ovaj tekst, pod naslovom "Da li prisustvujemo kraju OPEC-a?" je zaista prevazišao sve mere nekompetencije i gluposti, čak i za novinare. Članak, naime, posle kraćeg faktografskog uvoda, utvrđuje da će "na dugi rok raspad OPEC-a voditi globalnom energetskom haosu". Dakle, raspad kartela država koje kontrolišu veliki deo proizvodnje nafte, neće, kako nas elementarna ekonomska teorija uči, voditi nižim cenama i boljoj snabdevenosti potrošača, nego "energetskom haosu".

Zamislite da neko izjavi da bi raspad nekog privatnog kartela vodio haosu na tržištu...

Doprinos genetike američkoj politici

Guverner Ilinoisa srpskog porekla, Rod Blagojevich, je uhapšen danas zbog korupcije. Pokušao je da naplati imenovanje senatora pošto je Obamino mesto ostalo upražnjeno. Postoji i snimak gde kaže "Želim da zaradim novac." Inače, interesantna situacija sa imenovanjem senatora se dešava i u Delaveru gde se Bidenovo mesto izgleda daje na privremeno čuvanje dok mu se sin ne vrati iz Iraka.

Bio sam u Ilionisu pre predsedničkih izbora i iznenadio se što se republikanski kandidati za kongresmene više bave guvernerom nego svojim protivkandidatima. Čovek je bio toliko nepopularan da negativnom kampanjom kojom su povezivali guvernera sa ostalim demokratama nisu mogli da pogreše.

Nagrada Tržišno rešenje 2008.

Bliži se kraj godine i vreme je da ponovo dodelimo nagrade za tržišno i netržišno rešenje godine. Da podsetimo prošlogodišnji pobednici su Danica Popović i Slobodan Milosavljević. Za razliku od prošle godine promenićemo pravila izbora. Naime dok su prošle godine komentatori birali pobednika glasanjem, ove godine će nagrada biti dodeljena komisijski. Kao i prošle godine i sada komentatori mogu da ostave predloge za kandidate u komentarima na ovaj post. Nagrade se još razmatraju a pobednici će biti proglašeni do kraja godine.

Istraživačko novinarstvo

Glas:
Da li je ikada javno saopšten izveštaj Dinkićevih eksperata o tome koliko je država zaradila prodajom imovine Beobanke u stečaju? Da li je ikada saopšten bilans banke u stečaju? Mislimo da nije. Ko kaže da nije tako - neka demantuje novinare i javnost!

Pomoć privredi

Dinkić u Novostima:
Budžetom za 2009. godinu prvi put se predviđa konkretna pomoć privredi, što je posebno važno u uslovima globalne krize. Prema Dinkićevim rečima, država je za narednu godinu planirala izdvajanje od 50 milijardi dinara, odnosno više od 1,5 odsto BDP-a kao garanciju poslovnim bankama za povoljne kredite privredi.

Metafizički, kako to država može novčano da pomogne privredi? To nisu pare Svetske banke, Dinkić govori o novcu iz budžeta. Kako to funkcioniše -- država uzme od privrede, stavi u budžet, onda vadi iz budžeta i pomaže privredi? Ako ne mislimo da je država mađioničar, što inače nije retka pretpostavka, kako onda razumeti ovo obećanje frontalne državne pomoći privredi?

Evo više detalja:
Po dobijanju konkretnih zahteva firmi, poslovne banke ocenjuju bonitet klijenata i obraćaju se Vladi Srbije za garanciju. Ideja je da država ove kredite garantuje u iznosu od 70 do 80 odsto - objašnjava potpredsednik Dinkić.

U praksi to znači da država sistematski podstiče loše investicije. Uloga bankarskog sektora je da na jednoj strani prikuplja, a na drugoj alocira novčana sredstva shodno sopstvenoj proceni kredibiliteta klijenata i profitabilnosti i rizičnosti njihovih projekata. Srbija ima vrlo dobar, konkurentni bankarski sektor i možemo pretpostaviti da on to dosta dobro radi. Država, međutim, ovim pokazuje da misli da banke to ne rade dobro, pa će sledeće godine oduzeti tih 50 milijardi dinara od privrede i uložiti ih u razvodnjavanje rizika. Uradiće isto ono što je američka država godinama radila sa hipotekarnim kreditima: sistematski podsticala rizičnije, manje naplative, loše kredite.

Da bi država imala osnov da to radi moralo bi da pretpostavlja da bankarski sektor zbog nečega precenjuje rizik i zato ne daje dovoljno kredita, pa da to treba intervencijom srediti. Ona ispravlja navodnu grešku ovih tridesetak konkurentnih privatnih stranih banaka i podstiče ih da povećaju kreditni rizik, ili tačnije parama iz budžeta sama preuzima taj dodatni rizik. Drugim rečima, država se sada posredno i sama bavi bankarstvom, i to njegovim najrizičnijim delom. Država iz budžeta ulaže u projekte za koje banke misle da su previše rizični!

To je suština ove mere. Banke ne alociraju dovoljno sredstava jer su suviše konzervativne, zato ćemo mi političari dodatan rizik preuzeti parama iz budžeta. Što se mene tiče, mogli su i pare u kofer pa u Monte Karlo.

Belorusija uvodi flat tax

Belorusija uvodi flat tax od prvog januara. Umesto progresivnog oporezivanja dohodka od maksimalnih 30 procenata uvodi se jedna stopa od 15 procenata. Alvin Rabushka je svojevremeno takođe rekao da je Srbija uvela flat tax 2003. godine. I Wikipedia danas zbog toga navodi Srbiju kao jednu od zemalja gde se primenjuje flat tax. To nije tačno jer u Srbiji trenutno postoje dve poreske stope za porez na dohodak. Ne mogu da se setim da li je to bio slučaj i 2003. ali mislim da nije.

Flat tax sam po sebi ne mora da bude sjajna vest. Daleko je važnija visina poreskih stopa. Ukoliko imate flat tax od skoro 36% kao Island onda srpski progresivni sistem sa stopama od 10 i 15 procenata izgleda primamljivije. Sa druge strane Hong Kong ima izuzetno progresivan sistem oporezivanja od 2 do 16 procenata sa mogućnošću korišćenja alternativnog minimalne poreske stope od 15%. Neki autori Hong Kong posledično svrstavaju u red zemalja sa flat tax sistemom a neki ne. To građanima Hong Konga nije ni bitno jer plaćaju najniže poreze na svetu. Osim ovog poreza i poreza na profit i imovinu tamo ne postoje drugi nameti. Nema PDVa, oporezivanja kapitala i poreza na plate, specifičnih za Srbiju.

Porez na plate bi među prvima trebalo ukinuti iz dva razloga. Prvo, direktan porez je poželjniji od indirektnog. Pošto se porez odbija od plate poreski obveznici nisu svesni koliko ih košta državni aparat. Drugo, svi prihodi pa i plate su oporezovani porezom na dohodak pa nema potrebe da se oporezuju dva puta. Naravno, ukoliko bi država želela da zadrži iste prihode morala bi da smanji neoporezivi iznos poreza na dohodak.

Konačno, pošto budžet najviše prihoduje od PDVa iako je u pitanju indirektan porez, i dalje ostajem pri predlogu da bi ukoliko se krene u radikalno smanjivanje poreza i potrošnje bilo najpraktičnije ukinuti sve ostale poreze.

Ekonomska geografija

PowerPoint koji će Paul Krugman predstaviti prilikom prijema Nobelove nagrade. Evo i dva naša posta o njemu posle nagrade.

Željka Buturović

NSPM ima nekoliko zanimljivih ženskih osoba među saradnicima (i to su sve normalne osobe tamo:)). Jedna od njih je Željka Buturović, koja nam je ovde postala poznata po tome što je prevela tekst "Otvoreno pismo levičarskim prijateljima" Stiva Horvica, i još jedan odličan tekst Bila Isterlija.

Sada ima svoj autorski prilog koji svima preporučujem, a bavi se "rodnom ravnopravnošću" u Srbiji. Navešću jedan kratak pasus: "Свака нормална особа је за то да мушкарци и жене имају једнака права. Али једнака права значе једнака правила игре за све грађане без обзира на пол, а не право сваке жене или мушкарца на успех и добро мишљење. С муком стечена права, попут права гласа, сад се изврћу у своју супротност тиме што се и мушкарцима и женама та права крње зарад наметања бирократских фантазија о пожељном демографском профилу странака и скупштине."

Svi smo mi kejnzijanci

Rečenicu iz naslova izgovorio je pre mnogo godina Milton Friedman. Skorašnja iskustva sa američkim ekonomistima potpuno potvrđuju tu staru izreku. Bizarno, ali rasprava između većine mainstream zagovornika slobodnog tržišta i etatista vodi se samo o tome da li je rešenje za krizu inflacija ili deficitarno finansiranje javne potrošnje. Kejnzijanci u svom poznatom maniru tvrde da je rešenje fiskalni stimulus jer sada postoji "zamka likvidnosti" koja čini monetarnu politiku neefikasnom. "Tržišnjaci" odgovaraju da iskustvo New Deala pokazuje da se tada oporavak desio isključivo zbog monetarne politike. FED je za vreme Ruzvelta uspeo da se izbori sa deflacijom, tj da infladira dovoljno brzo i time podstakne oporavak. Priča o "zamci likvidnosti" je mit. Štamparska presa, tj dalje kreditno popuštanje je ključ oporavka, tvrde oni. Kejnzijanci hoće deficit, "tržišnjaci" inflaciju. Ali, i jedni i drugi misle da država mora da nas izvuće iz recesije.

Može izgledati tužno način na koji predstavaljam tekuću debatu, ali ako pročitate bilo koji post o tome na Marginal revolution ili kod Mankiwa (ili štaviše pogledate ovaj njegov intervju) videćete da je zagovaranje inflacije jedino što su oni u stanju da smisle kao odgovor na krizu.

Opet, možda vam to izgledati čudno, ali glavni krivac za ovo žalosno stanje je Milton Friedman glavom i bradom. Njegova interpretacija Velike Depresije je postala organon za desne kejnzijance, interpretacija koja kaže da je uzrok depresije bila deflacija za vreme Hoovera 1929-1932, a ne velika kreditna inflacija 1921-1929. Onda je došao Ruzvelt i FED je krenuo sa razumnim inflacionim merama i stvar je legla. Po istom modelu, friedmanovci se danas plaše deflacije i misle da FED treba dodatno da spusti kamatne stope da bi podstakao privredni oporavak.

Ja sam pre nekoliko meeseci i sebi i drugima postavio pitanje zašto nivo cena mora da bude stabilan, tj zašto je "deflacija" generalno loša? Isto pitanje postavlja i Robert Higgs (koji je ovde već spominjan), i daje na njega odgovor da nije loša, a da je tvrdnja da jeste loša "besmislica". Isto kaže i George Selgin. A prvi su rekli Mises i Hayek. Deflacija u smislu u kome se sada pojavljuje je samo simptom likvidacije loših investicija koje je izazvala kreditna ekspanzija. Besmisleno je boriti se protiv deflacije jer bi to značilo boriti se protiv nužnog prilagođavanja privredne strukture profitablinim mogućnostima poslovanja u okruženju kada se kreditna inflacija zaustavi. "Antirecesiona politika" (bila ona levo-kejnzijanska, "fiskalistička" ili desno-kejnzijanska, "monetaristička" tj fridmanovska) ima smisla samo ako verujete da je recesija problem, a ne simptom problema. A da biste verovali u to morate da verujete da poslovni ciklus ne izaziva centralna banka kreditnom ekspanzijom, nego da je to neka misteriozna pojava, neki usud koji nam se sruči na glavu i za koji nema pravog objašnjenja, pa se onda borimo protiv simptoma - ima "malo" novca, mi štampamo više.

Da je Bernanke čitao Rothbarda ili Lionela Robbinsa umesto Freidmana...svakako ne bi verovao u te besmislice o stabilnom nivou cena i borbi protiv "deflacije" kao antirecesionom leku. Ali, ne bi bio ni šef FED-a nego verovatno profesor na nekom drugorazrednom koledžu. To je ta teškoća...

Etničke penzije

Dokaz da nacionalne sportske (i ostale) penzije nemaju smisla je i odbijanje ministarstva sporta da ih isplati bokserima sa Kosova. Na stranu što je Kosovo još uvek u sastavu Srbije (ili grešim?) ovim bokserima se penzije možda neće isplaćivati ako ne potpišu izjavu o lojalnosti Srbiji. Koliko sam ja razumeo sportska penzija bi trebalo da se daje za doprinos u sportu a ne za pismeni zadatak sa temom "Koliko volim Srbiju." Rešenje je ukidanje ovih penzija ili bar prestanak dodeljivanja novih.

Plivač ili sponzoruša

Najnovijom izjavom je premašio sebe:

"Od države bi trebalo da dobijem 200.000 evra, za tri zlatne medalje sa EP i olimpijskog srebra. Pa, (Novak) Djoković toliko zaradi za jedan vikend, ali ja zavisim od ove države i to je sve po zakonu", rekao je Čavić.

Ne samo što nastavlja da traži pare od države, nego misli da ih zaslužuje na isti način kao što ih zaslužije i Novak Đoković. Razlika je naravno što Đoković svaki dinar zaradi na otvorenom tržištu, a Čavić je čist minus, trošak, budžetski rashod, na subvencijama kao Zastava. Poreski obveznici danas treba da su zahvalni Majklu Felpsu za onu stotinku, ko zna koliko bi nas koštao Čavić da je osvojio zlato.

Komentatori na B92 su već očekivano masovno uz Čavića, mada ne znam zašto mu ne daju dobrovoljne priloge nego traže da mu svi ostali daju prisilne. Ali jedan odudara i evo kopiram ga jer ne verujem da bi i Nozick to rekao bolje:

smaras...pogresan si sport izabrao...posto mnogo volis pare trebalo je da budes fudbaler,teniser...koga u srbiji zanima plivanje?! posteno...ispao si najivan slikao si se tamo sa nekim politicarima koji su uzeli koji glas na tome i cao... sve izjave posle olimpijade su ti bile nemam gde da zivim nemam pare...dajte mi stan i pare...vise licis na sponzorusu nego na plivaca...

Kad smo već kod češljanja

U Letoniji je pre neki dan policija uhapsila i dva dana u istražnom zatvoru držala jednog ekonomistu -- zato što je javno svojim komentarima širio pesimizam i tako izazivao paniku u bankarskom sistemu. Eto ima više osnova za hapšenje blogera.

A Slaviša se češlja

Prema Komitetu za zaštitu novinara trenutno u zatvorima u svetu sedi 125 novinara. Interesantno je da 45 procenata čine blogeri.

Particular

Na većini kamionia i pick-up vozila u Angoli je na strani vidljivo napisano "privatno" (particular). Danas sam saznao da sva vozila koja nisu u vlasništvu države ili preduzeća (mahom državnih) a mogu se koristiti za transport robe moraju biti vidno označena. Verovatno je ideja bila lakše prepoznavanje kapitalista. Danas jedinu korist od toga imaju saobraćajci koji, iz pristojnosti, ne naplaćuju reket državnim službenicima.

Wendy i Lucy

Na nagovor svoje žene išao sam na ovogodišnji festival autorskog filma u Beogradu da gledam jedno nasumično izabrano ostvarenje tih njenih "kreativnih autora". I, evo samoproglašeni filmski kritičar Tržišnog rešenja, izveštava šta je tamo video.

Dakle, ostvarenje se zove Wendy i Lucy, rediteljke Kelly Reichard, i spada bez ikakvog preterivanja u najgluplje filmove koje sam ikad video - dovoljno da ga grupa idiota koji sebe nazivaju filmskim kritičarima počasti epitetima tipa "osećajno", "angažovano" "potragom za boljom i lepšom ne-korporativnom Amerikom" itd. Radnja je ukratko sledeća: gospođica Wendy sa svojim psom ženskog pola Lucy putuje svojom polovnom Hondom Akord iz države Indijana gde nema posla za nju (zašto, kako?), na Aljasku, sa jedva 500 dolara u džepu. Zaustavlja se u jednom mestašcetu u državi Oregon, gde joj se kvari auto, pas nestaje posle njenog incidenta sa krađom u prodavnici (ispred koje ga je ostavila), i posle nekoliko peripetija ona odustaje od svog plana i doživljava poraz, morajući da ostavi psa vlasniku koji ga je u međuvremenu pokupio, i da ode. Film predstavlja pokušaj takozvane "društvene kritike" prikazivanjem nesrećne sudbine otuđenih, siromašnih i neprilagođenih osoba u surovoj Americi.

Međutim, najiritantnije u ovom filmu nije ta njegova izanđala ideologija, nego njegova neviđena glupost. Wendy sa 500-600 dolara u džepu pokušava da uštedi tako što krade u samoposluzi jabuke i kruške, pa je uhvate i pošalju u policiju gde mora da plati globu. Zaista, da putujete na Aljasku kolima, teško da biste mnogo uštedeli kradući jabuke u prodavnici (možda pola dolara) i teško da bi vam takva "ušteda" uopšte mnogo trebala. Ali, kako bismo onda imali tužnu priču o propaloj siromašnoj devojci koju surovi sistem uništava? Prosto - žena ima kola, makar i polovna, ali nema para za jabuke i kruške (i hranu za kuče). Što da ne...Ako drukčije ne može da se saopšti "prava istina" o divljem kapitalizmu...No, dobro, kako god bilo, policija je odvodi na saslušanje, njen pas koji je vezan ispred prodavnice u međuvremenu nestaje, i kad je posle pola dana maltretiranja puste na slobodu uz globu, ona se daje potragu za Lucy. U međuvremenu dovozi pokvarena kola kod lokalnog majstora i ovaj joj traži 270 od njenih 500 i nešto dolara. Na kraju nalazi psa, ali i otkriva da su kola sasvim propala i da bi popravka koštala 2 000 dolara, više od cene samih kola. I ona onda počinje da plače, jadna devojka, nema para ni za hranu za sebe ni za svog psa, nema kola kojima može da nastavi put, majstor traži da skloni svoju šklopociju sa njegovog kanala jer mu zauzima prostor...Šta će, kud će, ostavlja nevoljno Lucy kod novog gazde koji ima lepo dvorište, obećava da će se vratiti po nju kad zaradi malo para i uskače u teretni voz koji ide nekuda (Aljasku, Indijanu...vrag bi ga znao?) i odjahava u sumrak...

Ali, čekajte, šta je sa kolima? Svaki pravi srpski korisnik polovnih auta bi odmah znao da i za najveći krš možeš da uzmeš nešto para, makar za rezervne delove. Ako njen auto vredi 2000$, garantujem da bi svaki majstor dao bar 400-500& za njega, zbog rezervnih delova i limarije koje može da proda na nekom otpadu. Što nije prodala auto onom svom majstoru (koji je predstavljen kao vrlo kompetntan i dobronameran, taj bi joj sigurno dao fer cenu), keširala 500$ i kupila ako treba avionsku, a ne autobusku kartu za Aljasku, i povela kuče sa sobom, ako joj je baš stalo? Što mora da uskače u teretni voz i jezdi u sumrak u nepoznatom pravcu? Pa, naravno, da se rediteljka držala logike, i setila ove kapitalne cake sa prodajom kola u staro gvožđe, možda bi naša Wendy i bolje prošla, ali onda ne bi bilo tužne priče o ljudskoj sudbini i kritike sistema i kapitalizma koji uništavaju nežne i osetljive dušice koje vole životinje. A bez toga nema ni "autorskog filma" ni "umetničke dubine", a bez njih ni hvalospeva kritičara.

Film je sinteza filmskih citata popularnih marksističkih predstava o Americi i kapitalizmu koji su toliko glupi da vam se često čini da je reč o parodiji tih stavova i podsmevanju istima, i nelogičnosti koje treba da tu celu marksističku rasklimatanu šklopociju održe sa glavom iznad vode (kao Wendina krađa ili propust da proda svoj krš). Recimo, jedan od dva pozitivna lika u flimu je klošar koji beži sa Aljaske i koji našoj Wendy daje savete gde tamo može najbolje da se zaposli (naravno, kao što kaže lucidna autorka, to je bilo pre Sare Pejlin. Sad verovatno ne može. Verovatno bi sada post-izborna Wendi morala da vesla čamcem do Obećane zemlje Havaja). Taj pozitivac je inače bio vozač nekog skupog bagera. Napio se sa društvom, uključio mašinu i krenuo njome kroz gradilište rušeći sve pred sobom, i tako su se sjajno zabavljali, onako pijani i drogirani, on ih je sve vozio, a onda metar-dva pred neki jendek iskočili iz bagera i pustili ga da se surva u rupu. I tako je uništio stotine hiljada dolara korporativne imovine, ali rediteljka istovremeno nije smela da dozvoli da neko nastrada kao posledica neodgvornosti te drogirane budale, pošto ona mora da bude pozitivac. Svi su zgodno "iskočili" u poslednjem trenutku, a uništenje korporativne imovine do koje je došlo - pa to ne da nije zločin nego je skoro dužnost (istu stvar vidimo kod Wendy, ona je tako slatka, a da bi je učinila još slađom i dopadljivijom, rediteljka je prikazuje kao sitnog lopova. To je naime "progresivna etika"). Drugi pozitivac je Stari Indijanac koji radi na privatnom parkingu u mestu gde našu Wendy zateknu nevolje. On je presrećan što može da radi od 8 ujutro do 8 uveče svaki dan (!) kao čuvar parkinga, pošto je njegov prethodni posao podrazumevao da radi svaku noć (!!!). Indijanac objašnjava Wendy kako je tu postojala neka pilana, ali poslednjih godina je ona zatvorena i sve je otišlo dođavola i niko nema posla. Prosečnom ljubitelju "umetničkog" saopštavanja "istine o Americi", kakvih sam poznavao podosta u sali, verovatno nije preostalo ništa drugo nego da zaključi da je Amerika gora od svakog Gulaga. Jadna Wendy, jadna Lucy, jadni matori Indijanac, jadni klošar-bagerista. Sve žrtve sistema. A budžovani jedu kavijar i izležavaju se. Da budem iskren, nekoliko njih (ženinih drugara, filmskih kritičara/čarki) mi je to u poverenju i priznalo. Film je nekima od njih "otvorio oči", a nekima, "obaveštenijima", bogami samo potvrdio ono što su već znali.

Ipak, jedan od njih, najmanje prosvetljen ovim petparačkim filmskim marksizmom, a više inteligencijom i zdravim razumom, po nevolji i predsednik jednog od žirija festivala, rekao mi je ono što sam i sam sebi priznao pet minuta kasnije, dok sam izlazio napolje: "čoveče, baš si baksuz, došao si da vidiš jedan film na celom festivalu, i naišao na ovo".

Ima recesije, nema recesije...

Ja sam do sada naivno verovao da manipulacije statistikom od strane zvaničnih tela važe samo za istraživanja klimatskih promena. Međutim, najnovija rašomonijada o tome kad je počela recesija u SAD me razuverava u tom pogledu.

National Bureau for Economic Research (NBER), privatna akademska institucija koja tradicionalno proglašava recesije i bavi se analizom kvartalnih kretanja u ekonomiji, upravo je objavila da je recesija u SAD počela, verovali ili ne, 1 decembra 2007. Obrazloženje za ovakav stav je vrlo nejasno, a metodologija kojom su došli do ovakvog zaključka još nejasnija. Oni odbacuju podatke o GDP kao merodavne, i naglašavaju da se ne sme gledati samo proizvodnja nego i dohodak, ostavljajući potpuno misterioznim kako su izračunali da je recesija počela baš u decembru 2007.

Tradicionalno se recesijom smatra period od najmanje dva uzastopna tromosečja sa negativnom stopom rasta GDP, ili ređe negativnom međugodišnjom stopom rasta GDP. Od 11 recesija koje su se dogodile u SAD od 1945 naovamo 8 su ispunjavale uslov dva negativna kvartala, jedna (1960-61) nije ali je imala vrlo negativan jedan kvartal (-5,1%), i negativnu međugodišnju stopu rasta. Dve recesije ne zadovoljavaju ni jedan od ova dva kriterijuma - "recesija" koju NBER sada locira na period mart-novembar 2001, i ova najnovija, koja je počela navodno u decembru 2007. Dakle, George W. Bush je po ovim podacima predsedavao tokom dve recesije, koje po uobičajenim kriterijumima zapravo nisu ni postojale.

Da stvar bude zagonetnija, NBER krajem 2006 prvu Bušovu "recesiju" re-locirao drugačije; ona je do tada počinjala u poslednjem kvartalu druge Klintonove administracije, i završavala se u martu 2001 (zato što je prvi kvartal negativnog rasta zabeležen pred kraj Klintonovog mandata). To je bila mešovita Klinton-Bušova recesija. Od 2006 naovamo sve je iz nepoznatih razloga pomereno 6 meseci unapred, na period od marta do novembra 2001! Klintonov mandat je ispao period "nezabeležneog ekonomskog progresa" bez recesije, a Buš predsednik sa 2 recesije koje to nisu, barem u tradicionalnom smislu reči!

Kad je reč o drugoj Bušovoj "recesiji" ona je kako smo čuli počela u decembru 2007. Ali, podaci o GDP kažu da je on zaista opao u 4 kvartalu 2007 za 0,2%, ali je onda u prvom i drugom kvartalu 2008 porastao po stopama od 0.9 i 2.8%, da bi tek u trećem kvartalu ponovo opao za 0,5%. Međugodišnji rast GDP je pozitivan 0,7%. "Recesija" čiji drugi i treći kvartal imaju stope rasta od skoro 1% i skoro 3%?! I to je moguće!

Objašnjenje NBER da oni polaze ne samo(!) od podataka o realnom GDP rastu, nego i od drugih kriterijuma poput kretanja realnog dohotka stanovništva i zaposlenosti takođe ne drži vodu. Nezaposlenost je u decembru 2007 bila 5%, dakle niža nego u velikom delu Klintonove vladavine kad nije bilo recesije. NBER kaže da je većina ekonomskih indikatora potrošnje i proizvodnje doživela pik imeđu decembra 2007 i juna 2008. Nezaposlenost je bila 5% u decembru, zatim jo opadala dva meseca (u sred "recesije") da bi u aprilu još uvek bila 5%. Dakle, zaposlenost je dosegla pik negde u martu 2008. Kod prve Bušove "recesije" zaposlenost je dosegla pik u junu 2000, dakle dobrih pola godine unutar drugog Klinotonovog mandata. Ali, "recesija" je po NBER počela 9 meseci kasnije! Sada počinje 3 meseca ranije! Sam Bog zna zašto.

Ili, možda i mi možemo da malo naslutimo. Bil Klinton nije imao ni jednu recesiju, a G.W. Buš jeste dve, dok će Obama verovatno izaći iz svoje prve recesije mnogo pre nego što bi se standardnim kriterijumima mereno očekivalo. Vrlo zgodno, ako ne volite G.W. Buša. Zaista, naučnici su uložili enorman trud, uključujući i potpuno kaširanje tradicionalnih kriterija, i veliku nekonzistentnost, da bi dokazali da su obe recesije lagodno smeštene u sred Bušove vladavine. To je već po sebi vrlo sumnjivo. Dalji nagoveštaj nam možda pruža odgovor na pitanje - ko tačno stoji iza ovog nalaza NBER? Evo šta se kaže u izveštaju:

"Committee members are: Robert Hall, Stanford University (chair); Martin Feldstein, Harvard University and NBER President Emeritus; Jeffrey Frankel, Harvard University; Robert Gordon, Northwestern University; James Poterba, MIT and NBER President; David Romer, University of California, Berkeley; and Victor Zarnowitz, the Conference Board. Christina Romer of the University of California, Berkeley, resigned from the committee on November 25, 2008, and did not participate in its deliberations of November 28."

Glavna savetnica novog predsednika i njen muž su tu, ali takođe i još nekoliko ne baš free market tipova. Fino. Naravno, ne možemo sa sigurnošću znati, ali čim neko uloži toliko puno truda da dokaže nešto, a pri tome kompromituje uobičajene standarde procene, i još pri tome pokaže veliku unutrašnju nekonzistentnost, možemo biti sigurni da je politika glavni razlog. Ja sam video mnogo ovakvih slučajeva naknadnog, orvelovskog štimovanja prošlosti, da bi se podaci upodobili nekom unapred donetom političkom zaključku u oblasti istraživanja klimatskih promena (vidi ovde rezime), pri čemu je metodologija, bila nepouzdana, nejasna i bez objektivnih standarda, tj takva da nezavisni posmatrač nije bio u stanju da replicira rezultate. Čim nešto slično vidim drugde, odmah posumnjam da je u pitanju politika. Ovde ne treba biti previše pametan da vidite i koja politika.

UPDATE: Recimo, pogledajte ovaj Reutersov članak. "At 12 months, the current recession is already the longest since a severe 16-month slump in 1981-82. Many economists say this downturn will ultimately set a new record for the post-World War II period. During Bush's eight years in office, the United States has fallen into two recessions. The first one started in March 2001 and ended in November of that year." Veselo, zar ne? Kad Irak više nije zgodna tema, dobro dođu i "rekordne recesije".

Odgovor na krizu

Političari vole krize. Kriza bilo kakve vrste je odličan izgovor za intervenciju države, a kada jednom interveniše, država najčešće ne izlazi iz ekonomije nego ostane tu gde jeste. Kao što kaže Milton Friedman, ništa nije tako stalno kao privremena državna mera. To je ono što Robert Higgs, jedan od najrelevantnijih američkih ekonomista, zove račet efekat -- kada se stepen jednom promeni naviše, on tu i ostaje. ("Najrelevantnijih" ekonomsta kažem jer ima mnogo ekonomista koji se u akademskom svetu odlično kotiraju i čekaju u redu za Nobela, ali su zbog opskurnosti teorija ustvari potpuno irelevantni -- na primer Robert Lucas ili Thomas Sargent; sa druge strane, Higgs ili Steve Hanke su u akademiji zanemareni ali u praksi i na policymaking nivou imaju mnogo toga zanimjivog i važnog da kažu; ima i onih čiji je rad i akademski dobro kotiran i relevantan u stvarnosti, kao Friedman, Becker ili u novije vreme Andrei Shleifer; i naravno, i onih koji su i akademski i praktično irelevantni, kao Lazar.)

Elem, Prvi svetski rat, Velika depresija, Drugi svetski rat, svi su predstavljali skok državne intervencije na novi nivo, koji je onda manje više ostajao tu gde jeste. I to je Higgsova teorija rasta države, najbolje objašnjena u samom naslovu knjige koja je iznosi: Kriza i Levijatan. Poslednji primer imamo u dešavanjima u EU i SAD, a očiglednu potvrdu teorije je dao Obamin novopostavljeni šef kabineta, Rham Emanuel koji je posle izbora bukvalno rekao: "Ne smemo da proćerdamo ovu krizu; to je prilika da se urade stvari koje inače ne bi mogli da uradimo". QED.

Ali dobre vesti su da u Srbiji za sada izgleda da Higgsova teorija ne važi. Kao odgovor na krizu ne pominje se obimna intervencija, nego suprotno, mere štednje. Takođe, najavljuje se giljotina propisa, za koju ne treba objašnjavati zašto je dobrodošla. Štednja u smislu rasipanja budžetskog novca je takođe uvek dobra stvar, ali klasična makroekonomska politika u vreme recesija nije smanjenje, nego kejnzijansko povećanje državne potrošnje. U Srbiji se pak govori o njenom smanjenju i to je po mom mišljenju dobro, jer smanjenje državne potrošnje ne znači ništa drugo nego povećanje privatne potrošnje, a državna potrošnja nema magični multiplikator zbog čega je navodno posebno potrebna u vreme krize. Izgleda da će Srbija ovog puta ignorisati kejnzijanski recept.

Ono na čemu ja međutim ne bih insistirao je smanjenje budžetskog deficita u ovom trenutku. Umesto toga bih iskoristio krizu za smanjenje poreza na dohodak i doprinosa i ostavio deficit u budžetu. To je posebno potrebno zbog talasa otpuštanja. Poslodavci i sami nekako moraju da odgovore na krizu, a kako je zaposlenost često bila veštački stimulisana tenderskim uslovima kod privatizacije, otpuštanje je njihov očigledan izbor. Smanjenjem poreza na dohodak i doprinosa taj trend bi se ublažio. Dodatno bi se ublažio deregulacijom tržišta radne snage po ugledu na Đinđićev zakon iz 2001. i mada koalicini partneri ne bi bili oduševljeni, možda je sada dobro vreme da se kriza iskoristi i za to.

Sve u svemu, u Srbiji odgovor na krizu za sada izgleda bolje nego u većini zapadnih zemalja. Još bolje bi bilo kada bi se pored mera državne štednje, u odgovor na krizu smestile i ove dve stvari, da ponovim: 1) smanjenje poreza i doprinosa makar i po cenu budžetskog deficita; 2) ako je ikako moguće, deregulacija tržišta radne snage vraćanjem na prethodni zakon.

Nisu se upisali

Kada u svih devet slučajeva u kojima su strane nastavile postupak (tužbom Vrhovnom sudu) Vrhovni sud poništi rešenje Komisije, onda tu zaista nešto nije u redu. 9:0! Da su dali bar počasni! Kaže Boris Begović analizirajući učinak Komisije za zaštitu konkurencije.

Hipoteza glupih ljudi

Jedna od najglupljih pretpostavki "nauke" o klimatskim promenama (koja ni u celini nije neki spomenik logike i smislenosti) jeste poznata "hipoteza glupih ljudi", na kojoj se eksplicitno zasnivaju svi oficijelni scenariji katastrofalnih efekata klimatskih promena koje promovišu IPCC i ostali alarmistički NGO-ovi. Rečena hipoteza tvrdi da ljudi neće biti u stanju da se prilagode na klimatske promene i da će ljudske i materijalne štete postajati sve veće sa protokm vremena, te je stoga jeftinije potrošiti hiljade i hiljade milijardi dolara godišnje na uništenje ekonomije (Kjoto dekarbonizaciju) nego hiljaditi deo toga na adaptaciju. Recimo, IPCC tvrdi da će sve više ljudi umirati od posledica vrućine, ili da će štete od poplava i uragana rasti kako oni postaju (misli se) sve drastičniji, iako će se po istim modelima globalno zagrevanje dešavati postepeno i barem teorijski ostavljati dovoljno vremena za adaptaciju. Sva modelska predviđanja IPCC u osnovi pretpostavljaju da će ljudi pasivno trpeti sve posledice klimatskog Armagedona, i da neće baš ništa preduzeti da se zaštite ili adaptiraju. Ekstremni toplotni talasi postaju sve jači, ali ljudi ne kupuju više klima uređaja i ne shvataju da treba opreznije da se kreću i da izbegavaju period od 11-17 časova za vreme ekstremnih vrućina. Uragani sve više jačaju ali ljudi tvrdoglavo grade sve više kuća koja ne obezbeđuju od vetra propisano i ne prate uputstva meteo-službi. Poplave sve češće, ali sve više ljudi se sliva u područja izložena poplavama. Ljudi - idioti, to je pretpostavka koja jezuitima klimatskih promena nasušno treba da bi opravdali svoje varvarske planove uništavanja svetske ekonomije u ime spašavanja planete od imaginarne pretnje globalnog zagrevanja.

Ali, ako je ikome potrebno, samo jedan najsvežiji primer gluposti hipoteze glupih ljudi. Sezona uragana u SAD 2008 je bila zvanično 1,5 puta slabija od 2005 ali su štete 5 puta manje, uključujući i ljudske žrtve. Ako se 2005 ponovi neke od narednih godina verovatno će štete biti još manje. Ljudi uče, posebno kad ih ne-učenje lično košta!

Gde uložiti pare?

Odgovore za Biznis daju neki srpski ekonomisti i "ekonomisti":

Goran Nikolić, PKS: "kad bi se znalo gde uložiti novac, bilo bi suviše prosto biti biznismen. On ipak ističe da bi on najradije novac oročio i štedeo, jer u suprotnom ne zna gde bi ga uložio."

Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju: "Ogromne marže u farmaceutskoj industriji govore da je tu konkurencija nedovoljna. Prema tome, tu treba ulagati. Takođe, isplativo je investirati i u energetski efikasne objekte. Gradnja kuća koje štede energiju biće unosan biznis."

Miloje Kanjevac, direktor Instituta za ekonomska istraživanja: "Svi bi trebalo novac da stave u „slamarice", da se primire sve dok ne prođe ova svetska ekonomska kriza. Novac ne treba čuvati ni u bankama, jer su devedesetih građani ostajali bez kompletnih ušteđevina."

Milan Prostran, sekretar udruženja za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije: "Smatram da je u vremenu finansijske krize najbolje ulagati u prehrambenu industriju, jer je hrana životna potreba, čime je taj sektor automatski najisplativiji. Zato treba ulagati u proizvodnju osnovnih životnih namirnica, kao što su hleb, mleko, brašno i ulje. "

Sve u svemu, Goran je, ako ne grešim, daleko najmlađi od svih, ali i daleko najmudriji jer je njegov savet dovoljno uopšten, ali ipak razuman. Kako je sa ostalima?

Pavlović pravi već zaista tužnu grešku da poistovećuje maržu i profit. Jeste, marže su u farmaciji ogromne, ali su troškovi istraživanja i razvoja novog leka takođe ogromni. A rezultati takvog ulaganja su često veoma neizvesni. Takođe, u koju to farmaceutsku kuću je u Srbiji uopšte moguće ulagati? A ove "energetski efikasne objekte" ne bih komentarisao.

Što se Kanjevca tiče, razmislite ovako - da li bi ste više voleli da vam pare propadnu u banci, ili da neko čuje da pare čuvate kod kuće, da vam provali u stan, uzme pare, a uz to možda i pretuče vas i vašu porodicu?

Prostranov predlog se zasniva na sledećoj pretpostavci - "hrana je životna potreba, čime je taj sektor automatski najisplativiji". Valjda su zato najbogatiji ljudi na svetu seljaci, mlinari, mlekari i pastiri, a ne sportisti, glumci, bankari i softveraši. Vrlo je jednostavno - sport, filmovi, krediti i softver prosto nisu životna potreba.

Orvel u NBS II: Likvidnost tržišta i obim prometa

Narodna banka Srbije prodala je danas na međubankarskom deviznom tržištu 10 miliona evra, da bi poboljšala likvidnost tržišta i doprinela povećanju obima prometa.

To je skoro ceo izveštaj NBS, koja očigledno nastavlja da spinuje. Prestali su da pad dinara zovu "oscilacija", ali sada imamo nove fraze čiji je cilj valjda da novinarima budu taman dovoljno opskurne da ne bi pozivale na nekakva pitanja.

Ali da ih dekonstruišemo: zašto bi poboljšanje likvidnosti i povećanje obima prometa bili razlog za intervenciju? Dobro je da obim deviznog prometa bude veliki jer je to znak da se kurs formira na osnovu velike ponude i velike tražnje. Ali u tom smislu obim prometa je samo pokazatelj nečeg drugog -- on nije nikakav cilj sam po sebi, da bi se zbog njega intervenisalo.

Zamislite sledeću vest: "Rukovodstvo zelene pijace je otkupilo 10 tona paradajza da bi povećalo obim prometa ovim artiklom." Prvo pitanje koje pada na pamet je: "a zašto bi pijaca povećavala obim prometa paradajza?" Drugo što vam padne na pamet je da to stvarno nema baš mnogo veze sa "obimom prometa", nego da pijaca verovatno dodatnim otkupom pokušava da utiče na tražnju i tako podigne cenu paradajza. Zašto bi podizala obim prometa, jedan običan numerički pokazatelj aktivnosti?

Isto važi i za drugi deo fraze, "likvidnost na deviznom tržištu". Pošto se radi o prodaji deviza od strane NBS, znači da se likvidnost odnosi na povećanje likvidnosti u devizama, odnosno povećanje količine evra i dolara u ekonomiji. Ali šta je onda to nego povećanje ponude evra i dolara, odnosno klasična intervencija usmerena na jačanje dinara? Cilj opet nije "likvidnost" u devizama, nego veća ponuda deviza, standardni instrument kursne intervencije.

NBS može sada izmišljati nova uvijena obrazloženja, ali predlažem im da priznaju realnost i lepo objave da NBS hoće da brani kurs dinara do nekog nivoa. Ako smatraju da je to dobra politika, ne razumem zašto izbegavaju da je nazovu pravim imenom.

Pokajanje

Ogromna sredstva data su za pripreme Milorada Čavića i za mnoge druge sportiste. Čaviću je pripalo oko 200.000 evra za nagrade i pripreme. Mislim da to nije malo. ... Čavić, takođe, dobija mesečno 52.000 dinara stipendije, za razliku od nekih studenata medicine, hemije i drugih fakulteta. ... Pripreme u Italiji su ranije najavljene, a te pripreme plaća država Srbija. ... Želim da se zna da su građani Srbije investirali u svoje sportiste, ali mislim da je greška što smo investirali u pojedince. Oni budu nezadovoljni i javnost misli da se država prema njima nije korektno odnosila. Mi ćemo to promeniti i investiraćemo u objekte – rekla je Snežana Samardžić-Marković agenciji Beta.

Svega ovoga ne bi bilo da je ministarka na vreme čitala blogove. Sada se nadamo da će vlada stvarno tako uraditi i prestati da finansira Čavića i sve ostale koji su izabrali da žive od hobija a onda traže od poreskih obveznika da im to zadovoljstvo plaćaju.

Još jedan tržišni fundamentalista

"Kad govorimo o svetskoj krizi moramo razumeti suštinu koja tu krizu opisuje kao cenu koju plaćamo za privid u kome smo živeli godinama. Štiglicovo objašnjenje koje se praktično svodi na alavost je neodrživo zbog toga što je u prirodi svakoga ko se bavi biznisom da kupi jeftino, a proda što skuplje, uz ostvarenje maksimalnog profita...Greška je u činjenici da se ne može fingirati jedan sistem, a u taj proces se ušlo onog momenta kad su se oni koji fingiraju taj sistem opredelili za politiku srednjeg puta. Ako je akvizicija u Americi uslovljena davanjem subprime kredita, čuvenih Nindža, onda vas pitam gde je sloboda. Ako samo tri kompanije mogu da se bave poslovima revizije, onda ne možemo govoriti o slobodnom tržištu, pogotovo ako su one istovremeno i savetnici i kontrolori. Nema liberalizma ni u ideji da su profiti privatni, a šteta zajednička."

kaže Čedomir Jovanović u intervjuu NIN-u.

OPEC "uravnotežuje tržište"

Ekonomisti novinare obično smatraju ekonomski nepismenim. Ali, mislim da nije reč samo, a možda ni prevashodno, o tome. Razlog zbog koga oni čine toliko štete nije nepismenost, nego nepismenost udružena sa ideološkom pristrasnošću. Kad je neko samo nepismen onda biste očekivali slučajnu distribuciju grešaka ili, tačnije, ideološki neutralnu distribuciju stavova, bili oni pogrešni ili ispravni. Imali biste slučajnu smešu liberalnih i socijalističkih ideja, pa bila analiza kompetentna ili glupa, svejedno. Ali, kao što znamo, predrasude koje dominiraju u 95% novinskih izveštaja su predrasude protiv tržišta, apsolutna posevećenost državniim intervencijama, apsolutno neshvatanje zablude razbijenog prozora itd.

Evo jednog eksperimenta. Zamislite da se kartel pet ili šest vodećih privatnih firmi u bilo kojoj oblasti sastane, i da zaključi da su cene na tržištu suviše niske, i da bi trebalo da se smanji proizvodnja da bi povećali cene. Šta mislite kako bi bio naslov članka o tom sastanku? Neki moji predlozi: "Korporativna zavera", "Neviđeni korporativni skandal".

Međutim, kada se kartel vodećih VLADA koje imaju kompanije za naftu u svom vlasništvu sastane i zaključi da su cene nafte suviše niske i počne raspravu o tome koliko smanjiti proizvodnju da bi se povećala cena, onda se stvar volšebno menja. Onda odjednom perspektiva zavere nestaje i novinari prestižne agencije Associated Press članak koji o tome izveštava naslovljavaju sa "OPEC pokušava da uravnoteži tržište nafte". Niske cene su tako unošenje neravnoteže u tržište! Kad privatne firme prave kartelsku kombinaciju onda je to "zavera" , a kad vlade prave istu kombinaciju onda se to naziva pokušajem da se "izbalansira tržište". Kartel OPEC mu dođe skoro kao neki korektivni mehanizam za tržišnu grešku preterano niskih cena nafte, koje ohrabruju potrošnju i pogoršavaju globalno zagrevanje. :)

Na jednom mestu, autori članka citiraju saudijskog kralja koji kaže da bi "pravedna cena" nafte trebalo da bude oko 75 $, i dodaju da "nije jasno kako on misli da postigne tu cenu". Ja mislim da bi za novinare AP-a bilo zanimljivije da upitaju saudijskog kralja ne kako misli da postigne tu cenu, nego zašto bi baš 75 $ bila "pravedna cena", i da li to znači da je letošnjih 147 $ za barel takođe bila "nepravedna" cena, kao i sadašnjih 54$? I zašto saudisjki kralj prošlog jula nije tražio da se ta očigedno "nepravedna" cena od 147$ smanji duplo na 75$?

Još jedno državno preduzeće

Prenosim ceo email koji sam upravo dobio:

Pao je prvi sneg, ali za zaposlene na Beogradskoj berzi nema zime. Prema godišnjem izveštaju Beogradske berze za 2007. godinu, 40 zaposlenih je na ime plata u 2007. godini primilo više od 124 miliona dinara, što je u proseku 152.000 dinara mesečno. (izvor: http://www.belex.co.yu/srp/oberzi/pregled/godisnji_izvestaj.pdf).
Interesantno je da su prosečne plate koje je primilo 27 zaposlenih u najvećoj brokerskoj kući u Srbiji, M&V Investments, iznosile 53.600 dinara.
(izvor:http://www.mvi.rs/new/sr/aboutus/fin_izvestaji_2007/konsolidovani/KBU2007.pdf)

Akcije „Beogradske berze“ se već dve godine ne mogu kupiti ili prodati na berzi. Iako su se akcije preduzeća „Beogradska berza“ a.d. Beograd mogle kupiti ili prodati na berzi sve do kraja 2006. godine, na skupštini akcionara Beogradske berze održanoj 07.12.2006. godine doneta je odluka da Beogradska berza posluje kao zatvoreno akcionarsko društvo sa ograničenjem u prenosu akcija. Rezultat te odluke je bio isključivanje akcija „Beogradske berze“ a.d. sa organizovanog tržišta, na kome su do tada mogli učestovati svi investitori (strana i domaća fizička i pravna lica).

Iako se predstavnici svih nadležnih ministarstava, kao i svi učesnici na finansijskom tržištu zalažu za povećanje broja preduzeća čijim se akcijama trguje na berzi, samo preduzeće „Beogradska berza“ je učinilo suprotno. Čak se i sama Gordana Dostanić, direktorka Beogradske berze, u više navrata zalagala za iznošenje akcija javnih preduzeća na berzu, međutim kada su u pitanju bile akcije „Beogradske berze“ to joj se nije svidelo.

Ko je doneo takvu odluku, ko su akcionari, tj. vlasnici „Beogradske berze“ a.d. Beograd? Država. Tačnije, Republika Srbija i Agencija za sanaciju banaka (preko banaka koje su u stečaju ili likvidaciji) su vlasnici blizu 50% od ukupnog broja akcija. (izvor: www.apr.gov.rs) Zašto je i ko ispred države podržao odluku da se akcije preduzeća „Beogradska berza“ a.d. skinu sa berze i da se spreči pravo građana i drugih investitora da kupuju njihove akcije?

Neko ko se plaši Zakona. Ako kupite akcije bilo kog preduzeća, imate mnoštvo zakonom propisanih prava, između ostalog i da učestvujete na skupštinama akcionara, odlučujete u skladu sa brojem akcija koje posedujete a i da postavljate različita pitanja. Kolike su plate tridesetak službenika u Komisiji za hartije od vrednosti Republike Srbije, ne može se pronaći na njihovom internet sajtu, šta mislite zašto?

Progledao?

Moja plata je bezobrazno visoka, s obzirom na ono što dobijaju drugi zaposleni u Srbiji... Ima sigurno razloga i prostora da se ta plata umanji i zaista jedva čekam da se donesu odgovarajuće odluke kako bi ona bila umanjena. Kaže direktor Eelektromreža Srbije.

Vaclav Klaus

New York Times je užasnut: Vaclav Klaus, populista, loših manira predsedava Evropskom Unijom.

Što bi se američki ružičasti plašili Vaclava Klausa? Mislim da je to zato što je reč o vrlo obrazovanom i elokventnom zagovorniku tržišnih ideja kvari idilično jedinstvo svetske politike oko dve krucijalne stvari: okrivljavanja divljeg kapitalizma za finansijsku krizu kao predtekstu za jačanje svetske vlade, i apokaliptičke litanije "klimatskih promena" kao predtekstu za uspostavu svetske vlade, ili bilo kojoj od te dve litanije kao predtekstu jačanja političke centralizacije u EU. Klaus je jedini učinkoviti i dosledni zagovornik liberalnih ideja među vodećim političarima u svetu. Kao takav, Klaus će potkopati novopronađeno jedinstvo u gluposti i oportunizmu, koje seže od Buša do Brauna, Sarkozija i Putina do Obame. Stoga su ružičasti posebno zabrinuti da će "populista" Klaus "koji ima obožavaoce širom EU" (evo dokaza:) ) "osramotiti najveći svetski trgovinski blok i zakomplikovati njegove napore da reši ekonomsku krizu i uveća svoju moć" !!!

Dakle, došli smo do tačke da je sama ideja da neka država ili trgovinski blok ne treba da uvećaju svoju moć najgora moguća jeres koja se da zamisliti. Klaus je za američku levicu opasan kao primer, ali ne zbog svog realnog političkog uticaja na događaje na dnevnoj bazi, nego zato što kao vrlo poštovan lider među američkim republikancima može biti jedan od katalizatora njihovog buđenja, i dugoročnijeg odustajanja od političkog samoubistva kroz privhatanje etatističkog konsenzusa u Americi. Klaus zaista može da osramoti neke političare u Americi, a posebno može da ohrabri njihove pristalice da ih priupitaju: a, je li, od koga ste vi to čuli da su bailouti banaka i kenzijanska potrošnja lek za recesiju? Ili, da su drakonska ograničenja potrošnje energije potrebna ikome osim zelenim lobijima i propagatorima svetske vlade (oba pitanja u ovom trenutku se jednako mogu postaviti GW Bušu i Džonu Mekejnu)?

U Srbiji, jedino čemu se možemo nadati jeste da će Klaus, osim pohvala što je bio protiv priznanja Kosova, ohrabriti neke od drvenih "desničarskih" mozgova da razumeju da se može biti "evroskeptik", i mimo mržnje prema Hagu, ljubavi prema Ratku Mladiću i uvređenosti zbog priznanja Kosova.

Terminologija

U tržišnom poslovanju, bonusi se dodeljuju na osnovu rezultata, a glavno merilo rezultata je profit. Kod državnih preduzeća takve kalkulacije nema, jer pravih mera rezultata nema. Posebno je to slučaj kod monopolskih državnih preduzeća. Pošto takav monopol može proizvoljno da podiže cene a da, pošto je zakonski monopol, izgubi vrlo malo tražnje, profit je ne samo irelevantno, nego čak i naopako merilo. "Profit" u tom slučaju samo pokazuje monopolsku dobit, odnosno meru u kojoj su potrošači oštećeni nedostatkom konkurencije. Računovodstveno, to se i kod državnih preduzeća zove "profit", ali je ekonomski on mnogo bliži porezu na potrošnju nego pravom profitu.

Ako profit u ekonomskom smislu kod državnih monopolskih preduzeća stvarno ne postoji, šta je onda bonus? Ni taj "bonus" nije bonus u tržišnom smislu, nagrada za ostvaren profit, nego se samo tako zove. "Bonus" menadžera državnih preduzeća je obično zahvatanje u budžetsku kasu i proizvoljno raspoređivanje.

Zato se ja ne slažem sa Lazarom da je Bojan Krišto moralna gromada. "Profit" Aerodroma nije profit nego porez, i "bonus" direktora Aerodroma nije bonus nego budžetski rashod. Nemojmo da nas termini zavaraju. Iako se isti koriste u oba slučaja, njihovo ekonomsko značenje kod privatnih preduzeća i kod državnih monopola nije isto.

Lekcija iz morala

Bojan Krišto je podneo ostavku. Komentatori na B92 bi da ga šalju u zatvor. Bez namere da ulazim u opravdanost tog ne tako impresivnog bonusa (nešto više od jedne plate) jer je u pitanju državno preduzeće a za njih je rešenje jedino privatizacija, mislim da je Krišto upravo održao lekciju iz morala javnim funkcionerima. Ovakve ostavke su prava retkost. Bravo Bojane.

Pregled kolumni

I po najvažnija rečenica.

Prokopijević, o svetskoj krizi u Srbiji:
Sažeto rečeno, obilje kapitala u svetu pre izbijanja krize je činilo da neki njegov deo dođe i u Srbiju, a taj priliv posle izbijanja krize naglo presušuje.

Danica Popović o monopolu NIS-a:
...od 500 najvećih firmi jugoistočne Evrope, NIS je na dvadesetom mestu, a Miškovićeva imperija, Delta M, tek na sto šestom. Tek da osetimo kolike su to pare, i kolika je to moć.

Miša Đurković o jednoj stvari koja se lako zaboravlja:
Komunizam je, međutim, kvantitativno gledano, proizveo daleko više direktnih žrtava nego nacizam. Dok se rezultati nacističke vladavine procenjuju na oko dvadeset pet miliona žrtava, sveukupni bilans komunističkog terora, represije i progona procenjuje se od šezdeset do čak sto miliona mrtvih.

Šta znači trošenje deviznih rezervi

I od onih koji se slažu da NBS ne treba da brani kurs nego da ga prepusti tržištu, čujemo kako je tu najveći problem što NBS troši devizne rezerve na odbranu kursa i to uzaludno jer će dinar ionako na kraju pasti. Tako se ima utisak da NBS u procesu odbrane kursa troši, spiskava, baca u vodu stotine miliona evra.

To nije sasvim tačno. Kad NBS potroši te pare, to nije čist trošak nego prelivanje. NBS nije stvarno potrošila te pare, osim u svojim bilansima, nego ih je dala onima koji su prodali dinar za evro. Nikakvo bogatstvo tu nije stvoreno niti uništeno, nego je zbog poremećaja cena valuta jedno isto bogatstvo promenilo vlasnika. NBS prodajom deviza ne troši resurse, nego finansira dosta veliki sloj stanovništva, sve kojima jači dinar odgovara. Recimo uvoznike i kupce uvozne robe.

Analogno, ni dok su devizne rerezve rasle NBS nije bila produktivna i stvarala novu vrednost, nego je samo uzimala nevidljivi desetak od istih ljudi koje danas nevidljivo finansira.

Prema tome, iako ima dobrih razloga zašto treba biti protiv regulacije vrednosti dinara, rasipanje deviznih rezervi nije jedan od njih. Trošak ne može biti problem jer stvarnog neto troška i nema. Problem može biti preraposdela do koje u procesu dolazi, kao i to što se NBS proizvoljno igra cenom valute.

Hajek 1 - Tržište intelektualaca

Nameravam da u nekoliko nastavaka primenim hajekovske ideje na rešavanje nekih akutnih zagonetki ekonomije i političke filozofije kojima se inače bavimo na ovom blogu u poslednje vreme.

Danas komentarišem temu kojom smo se bavili pre neki dan (videti posebno komentare) a kojom smo se bavili i ranije - da li flagrantna pristrasnost američkih medija na stranu Obame predstavlja tržišnu grešku? Konvecnionalno gledano, morala bi. Ako tržište kaže da je Amerika zemlja desnog centra, sa polovinom glasača koji naginju republikancima, sebični profitni motiv bi terao privatne medije (a samo takvi postoje u Americi) da budu što je moguće više fer. Ipak, oni jako liče na neko orvelovsko Ministarstvo istine, pre nego na objektivne medije, a ne liče čak ni na medije željne senzacija na kojima bi takođe mogli da profitiraju (jer ih ignorišu u Obaminom slučaju). U raspravi na prethodnom postu nismo došli ni do kakvog pametnijeg zaključka. Ja sam bio u problemu da objasnim zašto bi se to tržišna greška ovih razmera javila samo u medijskoj industriji a ne i proizvodnji cipela ili komjutera. Ali, moji kritičari su takođe bili u problemu da objasne kako je moguće da mediji u tolikoj meri ignorišu šanse za profit i opasnosti od njegovog gubitka (kroz otuđivanje velikog dela konzervatnih glasača i oglašivača), i u kom se to smislu može nazvati racionalnim ekonomskim ponašanjem.

Evo kakav izlaz iz ovog ćorsokaka nudi Hajek u svom poznatom eseju Intelektualci i Socijalizam:

"Even where the direction of policy is in the hands of men of affairs of different views, the execution of policy will in general be in the hands of intellectuals, and it is frequently the decision on the detail which determines the net effect. We find this illustrated in almost all fields of contemporary society. Newspapers in "capitalist" ownership, universities presided over by "reactionary" governing bodies, broadcasting systems owned by conservative governments, have all been known to influence public opinion in the direction of socialism, because this was the conviction of the personnel. This has often happened not only in spite of, but perhaps even because of, the attempts of those at the top to control opinion and to impose principles of orthodoxy."

Izgleda da on misli da su ubeđenja većine novinara, kao i glumaca i pisaca i profesora, takva da čine efektivnu kontrolu sadržaja medijskih i edukativnih programa skoro nemogućom, čak i sa konzervativnim vlasnikom. Ovo svakako može da objasni generalno zastupanje socijalističkih predrasuda od strane medija. Isto tako može da objasni oduševljenje ljudima poput Obame kod većine novinara, ali i svih drugih "intelektualaca", jer je on bio percipiran kao oličenje njihovih ideoloških fantazija i nada. U odbranu tih nada, sva sredstva su dozvoljena, jer intelektualcima uvek na prvom mestu dolaze ideje. Hajekova teza je, modernom rečnikom izraženo, da će zbog okolnosti da medijski biznis u velikoj meri koristi usluge intelektualaca, uvek do izvesne mere postojati principal-agent problem između konzervativnog vlasnika i agenata, a zbog informacione asimetrije zbog koje intelektualac kao nezaobilazni šraf u širenju opštih ideja na široke mase uvek ima prednost u odnosu na praktičnog biznismena. Imamo u osnovi istu "tržišnu grešku" u medijskoj industriji, kao i u holivudskoj filmskoj produkciji, koja takođe teško da odslikava gledišta prosečnog američkog čoveka. Ključna specifičnost tržišta na kojima dominiraju intelektualci leži u tome da pretpostavka njihovog saobražavanja konvencionalnom ekonomskom opisu efikasnih tržišta leži u smanjenju barijera ulasku za ne-intelektualce u hajekovskom smislu. Tada bi neiskorišćene mogućnosti profita koje sada postoje zbog sistematske pristrasnosti intelektualaca bile u većoj meri iskorišćene. Što je barem u ovom trenutku vrlo teško zamisliti. Drugim rečima, za situaciju gde većina novinara, publicista, glumaca, režisera i pisaca ne bi bili socijalisti i komunisti.

DODATAK: Treba ovde dodati, kao što sam ja ranije činio, da možda ipak nije reč o dugoročnoj tržišnoj grešci, budući da je jasno da konvencionalni mediji polako ali sigurno gube uticaj, zbog ekspanzije interneta. Pretpostavka analize je da barem na srednji rok konvencioanlni mediji ostaju galvni izvor informisanja za većinu ljudi.

Orvel u NBS

Neznanje je istina, rat je mir, pad je oscilacija. NBS nastavlja da spinuje:

Da bi sprečila preveliku oscilaciju kursa dinara, NBS je na međubankarskom tržištu prodala 40 miliona evra.

Ne sprečava oscilaciju, nego pad. Oscilacija podrazumeva kretanje oko neke veličine, a pad je jednosmeran. Ne znam zašto NBS ima potrebu da nas laže, ako hoće da brani kurs neka brani, to nije ni zabranjeno niti posebno skandalozno.

Nije skandalozno, legitimna je politika, ali nije ni najbolje što NBS može da uradi. Postoje dve vrste tržišnog kursa, jedna je potpuno slobodno fluktuirajući kurs, drugi je potpuno fiksni kurs. Obe su tržišne, jer kad je kurs fluktuirajući njegova cena se određuje na tržištu, a kad je fiksni onda je vezan za neku drugu valutu, evro ili dolar, čija se cena opet utvrđuje na tržištu. Oba režima su bolja od sadašnjeg režima proizvoljne intervencije. U njima centralna banka nema potrebu da "brani" kurs, on je u oba slučaja prepušten automatskim mehanizmima.

I pored višegodišnjih deklaracija da se kurs dinara formira na tržištu, država očigledno to nije mislila ozbiljno, jer čim je došlo do većih pomeranja ona interveniše. Fleksibilni kurs ima svojih negativnih strana, kao što su upravo te oscijacije i direktna zavisnost od tokova kapitala, i ako se u njega ne veruje onda treba razmisliti o prelasku na fiksni režim, vezivanje za evro. Ono što sigurno ne treba raditi je pretvarati se da je kurs fleksibilan, a ustari ostavljati guverneru da potpuno arbitrarno interveniše. Guverner ne zna kolika treba da bude cena dinara. Niko ne zna kolika treba da bude cena dinara. Zato ili pustite da tržište odluči kolika će biti cena, ili definišite cenu kao fiksnu frakciju cene evra.

Luboš

Bivši profesor fizike na Harvardu Luboš Motl (Čeh iz Plzenja) piše jedan od meni najdražih blogova uopšte Reference Frame. Objavio je moj članak o Hockey Sticku ranije. :)

Uglavnom se bavi teorijom struna i drugim pitanjima teorijske fizike, ali dosta piše i o politici i klimatskim promenama. Poznat je kao klimatski "skeptik", konzervativac blizak Vaclavu Klausu, i sličan njemu po tome što nema mnogo dlake na jeziku, niti samocenzure. Napustio je Harvard 2006 zbog onog što opisuje kao vladavinu levičarske političke korektnosti i "naci-faminizma" na tom Univerzitetu i vratio se u Češku. Inače, osudio je kao i Klaus, priznanje nezavisnosti Kosova. :)

Ovde je Luboševa analiza Obamine energetske politike (da ne bude zabune, GW Busha on naziva "umerenim alarmistom").

Titovim stazama

Već je poznato da je Obama jedan od najvećih predsednika svih vremena -- Time magazin ga je na naslovnoj strani preobukao u Roosevelta, a Newsweek u Lincolna. Ali poslednja vest je korak napred. Pre nego što je i postao predsednik, jedna osnovna škola u New Yorku je promenila ime u -- Osnovna škola "Barack Obama"!

Pa dobro drugovi, hoće li neko u jednom trenutku reći dobro, ovo sada je previše? Ili će se ovako nastaviti? Chicago će se na inicijativu građana preimenovati u Obamagrad?