Pages

10 August 2008

Šta je to optimalna količina novca?

Jedan od osnovnih razloga zašto nikad nisam ekonomiju kao nauku shvatao previše ozbiljno jeste njena nemoć da da ikakvu smislenu teoriju o novcu. Da budem precizan, da objasni potpuni nesklad između takozvane mikroekonomske teorije koja objašnjava da kao posledica porasta ponude i smanjenja troškova, cene individulanih proizvoda teže padu, i makroekonomske teorije koja kaže da cene treba da budu na nivou privrede kao celine ili stabilne ili blago rastuće, zavisno do toga da li slušate monetariste ili kejnzijance. Svi mi svakodnevno svedočimo situaciji da veliki broj proizvoda pojeftinjuje. Lazar je imao odličan post o tome koji pokazuje da čak i u ovo hrnoično inflatorno vreme cene mnogih proizvoda drastično padaju. Ako verujemo ne samo mikroekonomskoj teoriji već i svojim očima, onda se nameće zaključak da je prirodno stanje napredne tržišne privrede deflacija, tj pad opšteg nivoa cena. Ali, makroekonomisti, od Fishera i Keynsa do Friedmana i Luckasa kažu nam da je to loše, da vlada mora da "stabilizuje cene", ili čak da pravi apsolutnu inflaciju stalnim povećanjem količine novca, drugim rečima da deflacija nikako ne valja. Čemu i kome mi treba da verujemo? Kakvom se to neviđenom alhemijom tendencije svih proizvoda u tržišnoj privredi da pojeftinjuju, pretvaraju u tendenciju opšteg nivoa cena da bude stabilan?

Najpre - postavlja se pitanje šta je to optimalna količina novca? U režimu zlatnog standarda stvar je jasna i nekontroverzna - onoliko zlata koliko se iskopa sa datim troškovima proizvodnje je optimalna količina novca kojoj se ponuda dobara prilagođava. To će najčešće značiti deflaciju, jer je ekonomski rast obično brži od porasta ponude zlata (i što je privreda naprednija, to je tendencija ka deflaciji izraženija) ali može značiti i inflaciju ukoliko se pronađu nove velike rezerve zlata ili ako privreda stagnira, ili i jedno i drugo. Ali, kao što je već Adam Smit pokazao, veća količina iskopanog zlata može samo da obogati vlasnike zlatnih predmeta, ogrlica, kašika, posuđa itd, nikako čitavo društvo, tj vlasnike zlata kao novca. Puko povećanje ponude zlata ne utiče na relativne cene, a ako one ostaju iste svejedno je da li neki proizvod košta 200 ili 300 monetarnih jedinica, čitava finansijska struktura ostaje stabilna, i vrednost dobara i usluga nepromenjena, samo se numerički izraz tog odnosa menja. Jedna četvrtina ostaje jedna četvrtina i kad je izrazimo kao dve osmine. O tome govori ona Hjumova genijalna priča o dobroj vili koja preko noći svakome doda u sef po sto ili koliko već dukata, ali sutradan opet niko nije bogatiji nego što je bio, jer je sve u međuvremenu poskupelo za toliko. Na to je i Dejvid Rikardo mislio kad je rekao da je "svaka količina novca optimalna".

E, sad, postavlja se pitanje, kako stoji stvar u režimu dirigovanog novca, i zašto moderni ekonomisti misle da su pametniji od Smita, Hjuma i Rikarda, te veruju da nije svaka količina novca optimalna, već samo ona koja omogućava stabilne cene? Porast količine zlata u sistemu zlatnog standarda nije posledica neke načelne potrebe za porastom novčane mase, već činjenice da je zlato roba koja se može prodati, i shodno tome postoje ekonomski podsticaji za proizvodnju tog dobra, kao i svakog drugog. Međutim, u sistemu dirigovanog novca takvog podsticaja nema - država ima monopol na novac i troškovi štampanja su minimalni. Zašto bi vlada uprkos tome povećavala količinu novca iz godine u godinu, bez obzira da li joj je krajnji cilj da postigne stabilne ili blago rastuće cene? Zašto ne bi postojala konstantna ponuda novca? Zašto svaka vlada mora da svake godine štampa neke dodatne pare?

Ja se bojim da ove imamo repliku situacije sa prirodnim monopolima. Vlada je najpre nacionalizovala prirodne monopole, odnosno prethodno potpuno konkurentske industrije, a iz političkih i lobističkih razloga, a onda su posle 10, 15 godina ekonomisti razvili vrlo sofistikovan ekonomski model koji objašnajva zašto je to bilo ekonomski nužno (subaditivnost funkcije troškova, bla bla). Isto tako ovde su vlade sveta odbacile zlatni standard i prihvatile inflatornu konfeti fiat valutu da bi finansirale rashode bez dodatnih poreza, a ekonomska teorija post-festum razvila tokom XX i XXI vrlo sofistikovane teorijske modele da objasni zašto je i to bilo ekonomski neophodno (recimo, znamenita Fisher-Friedmanova teorija o "monetarnoj stabilizaciji" kao predupređenju poslovnog ciklusa, tj realnih ekonomskih poremećaja).

Dakle, čekamo na odgovor kako iz opadajućih pojedinačnih cena proizvoda i usluga izvodimo ideal stabilnog opšteg nivoa cena. Ćiribu, ćiriba... abraka dabra...

12 comments:

alektrich said...

Ideal stabilnog opšteg nivoa cena je samo ideal, zato i ne pije vodu u praksi. Dakle, bilo bi idealno da je opšti nivo cena stabilan, ako ni zbog čega drugog onda da bi postojala sigurnost u poslovanju privrednih subjekata.
Što se tiče pada cena, ne znam na cene kojih proizvoda mislite. Ako se to odnosi na mobilne telefone, kompjutere, kućne aparate i sl., njihove cene padaju zbog dolaska kvalitetnijih supstituta, a ne zbog deflacione prirode tržišne privrede. Ti proizvodi se potiskuju sa tržišta i dolaze novi koji su i skuplji, tako da se opšti nivo cena vraća na stari nivo (posle "smrti" nekih proizvoda).
Naravno, u pravu ste kad kažete da ako plata poraste 60%, a toliko porastu i cene, onda je nivo cena nebitan. Ali, ja mislim da je stabilnost opšteg nivoa cena potrebna barem zbog stabilnog i izvesnog poslovanja svih subjekata, odnosno stabilne privrede samim tim.

Marko Paunović said...

alektrich:

Za isvesnost u poslovanju nije nuzna stabilnost cena. Sasvim je dovoljna i stabilna inflacija. Ako se ZNA da ce inflacija biti 3%, ili 50%, onda inflacija nema uticaja. Problem je u tome sto se tesko moze tacno ZNATI kolika ce inflacija biti, a i ta mogucnost "spoznaje" drasticno opada sa visinom inflacije.

Ivane,

Isto to pitanje je postavio Russ Roberts Tyleru Cowenu u jednom od podcastova.

Tyler je odgovorio da ljudi (zaposleni) iz potpuno psiholoskih razloga ne mogu da "podnesu" nominalno smanjenje plate, cak i ako bi to znacilo njeno realno povecanje.

Jednostavno, ljudi se ne snalaze bas najbolje u preracunavanju nominalnih i realnih velicina, pa Cowen tvrdi da je iz socijalno-politickih razloga odredjena inflacija nuzna, kako bi ljudi ziveli u ubedjenju da im plate rastu.

Ako ga ja dobro razumem, to nije zato sto drzava zeli da laze narod, nego zato sto sam narod zeli da ga lazu. Ako biraci vise vole rast plate od 5% i rast cena od 3%, nego pad plate od 3% i pad cena od 5% (realna plata porasla za 2% u oba slucaja) onda ce to i dobiti.

U svakom slucaju, kada budes imao vremena, odslusaj podcast.

Cowen na Econtalku

Ivan Jankovic said...

alektrich,

"deflaciona priroda trzisne privrede" i "dolazak kvalitetnijih supstituta" su jedno isto. To su dva nacina da kazete situ stvar - zbog poboljsanaj kvaliteta proiyvoda njihove cene padaju, to jest priroda uspesne i produktivne trzisne privrede je DEFLACIONA.

Marko, poslusacu Cowenov intervju, ali to meni lici na jos jedno sjajno post-festum opravdanje inflacije one vrste o kojoj sam govorio u postu.

Ivan Jankovic said...

Mislim da Cowenovo "objasnjenje" zapravo ilustruje osnovnu tvrdnju mog posta: ne postoji nikakva validna teorija iza ideje o stabilniim cenama, samo predrasude i dogme. I eventualno dosetke, kao u Cowenovom slucaju. Cowenov argument je posebno sramotan i cinican - ljudi su idioti, samo su on i ekonomisti u FED pametni. Stari, socijalisticki paternalisticki sindrom - mi cemo da zastitimo ljude od uzasa ovog sveta, konkretno od deflacione neuroze i udobno ih ususkamo u 'dobru" inflaciju, i bice mirni. I gle, cuda, kao i svi reformizmi, i ovaj podrazumeva da ono sto je "dobro" za gradjanina dobro je i za drzavnu moc nad gradjaninom. Prstabilirana harmonija.

Ostaje samo da nam objasni kako je veci deo XIX veka u njegovoj Americi postojala deflacija kao redovno stanje (osim Gradjanskog rata).

Andrej Stanimirović said...

Na slobodnom tržištu, novac je roba kao i sve ostale. Drugim rečima, od svih roba koje cirkulišu na slobodnom tržištu, neke će biti korišćene kao novac zavisno od toga da li poseduju određene karakteristike.
Jedna od karakteristika je relativna retkost robe kandidata za novac. Zlato ima tu karakteristiku i zato se kroz istoriju najčešće koristilo kao novac za krupnije transakcije, srebro za sitnije. Ali i kada bi zlato odjednom iznenada postalo abundant zbog novootkrivenih ležišta u zemljinoj kori, ništa drastično ne bi se dogodilo - recimo zamenila bi ga platina za krupne transakcije a za sitne bi koristili zlato i to je sve.
Bezvredni fiat konfeti novac je metod državne kontrole i pljačke stanovništva. Pljačka postaje očiglednija kad je inflacija velika. Da bi kontrola i pljačka bila stabilna, stanovništvo treba umiriti niskom inflacijom. S druge strane, visoka inflacije znači efikasnija pljačka. Optimum je negde na sredini, gde narod trpi pljačku i škrguće zubima ali ne laća se kuke i motike. Optimalna količina novca odnosno optimalna inflacija je etatistička kategorija. Na slobodnom tržištu ne postoji iako se cene menjaju zavisno od uslova, recimo tehnološkog nivoa, dostupnosti sirovina itd.

alektrich said...

Nisam ni rekao da je za izvesnost u poslovanju nužna stabilnost cena, već da je bolja.
Što se tiče deflacije, zar ona ne izaziva smanjenje ponude, što u konačnom ima vraćanje nivoa cena u ravnotežu (odnosno, neki stabilni nivo cena)? Tačno je da tržišnu privredu karakteriše stalni rast produktivnosti, a time i pad cena. Ali zar pad cena ne smanjuje ponudu?
A kad se radi o dejstvu vlade na stabilnost cena, tu ni ja ne razumem čemu pravljenje apsolutne inflacije, sem tog psihološkog efekta, ali on je više posledica nego uzrok takvog ponašanja vlade (bar se meni čini).

Andrej Stanimirović said...

"ja ne razumem čemu pravljenje apsolutne inflacije" :))))))
Da, stvarno, čemu to!?

alektrich said...

Andrej:

Znam da hoćeš da kažeš da je to pljačka, samo mi nije jasno zašto je to podržano od strane navedenih famoznih makroekonomista.

Andrej Stanimirović said...

Pa valjda zato što su makroekonomisti, drugim rečima etatisti.
Treba ovde, jasnoće radi, reći i da postoji spektar etatizma, od komunista na maksimumu do minarhista na minimumu.

stojan nenadovic said...

Nekreditni novac (dM) je potrebna dodatna količina novca u opticaju, određena procentom (k) od postojeće količine novca u opticaju (M). dM=kM
k = (ponuda - tražnja)/tražnja ;
Ako se novac pušta u opticaj po toj stopi, inflacija nije moguća. Za iznos nekreditnog novca se ukidaju porezi, pa potrošači plaćaju manje a proizvođači dobijaju više nego dosad.
Nekreditni novac se poklanja za penzije i dečije dodatke.

stojan nenadovic said...

Optimalnu količinu novca činio bi nekreditni novac. Nekreditni novac je jedini pravi, realni novac, koji uvek ima istu vtrdnost, jer u društvu u kojem postoji nekreditni novac ne postoji inflacija. Nekreditni novac sam nazvao tako da podvučem razliku u odnosu na novac koji se stvara putem kredita. Kad se jednom bude stvarao kao nekreditni novac, on će se zvati prosto novac, ali će svi znati da se on stvara kao poklon, koji izlazi iz formule koju sam dao u prethodnom komentaru. Sad je na Vas došao red da to komentarišete.

Aljosa said...

Način na koji se stvara i izdaje novac, tko ga stvara i u kojem obliku određuje da li je financijski sustav pošten i učinkovit ili ne.
U sustavu alternativne valute Crom, mišljenja smo da je sloboda temeljena na monetarnoj suverenosti i financijskoj neovisnosti šire populacije osnovni uvjet za razvoj bilo koje vrste demokratskog civilnog društva:

Video: Nova TV - Sustav Alternativne Valute Crom