Ubrzanje evolucije

Nekoliko blogova je prenelo vest da neki biolozi imaju dokaze da se evolucija ubrzava. Ne razumem baš žargon, ali koliko kapiram, suština je u tome da što ima više ljudi na zemlji, veća je verovatnoća da dođe do mutacije. Takođe, prelaskom na poljoprivredni način života, selekcioni pritisak se promenio, što je doprinelo ubrzanju evolucije. Kao primer, navode urođenu toleranciju na laktozu kod odraslih ljudi što je relativno nova pojava. Dobar netehnički prikaz nalaza se može naći ovde.

Naučnici nisu izvestili koliko smo daleko od pojava kojima se bave Sci-fi serijali poput X-Mena i Heroesa.

Danas kada postajem pionir....

Na ovom sajtu se nalazi "Leksikon Yu mitologije" koji predstavlja vodič kroz terminologiju poznog komunizma u pokojnoj SFRJ. Tu ćete saznati (vi mlađi) ili ćete se podsetiti (vi stariji) šta je bio Nedeljni zabavnik (i zašto mi je Vajta i dalje simpatičan), šta su borosane, šta je "Dozvolite da se obratimo" i zašto su ga deca gledala, zašto je bilo loše kada drugovi iz komiteta po drugi put uzmu reč, ko je Alija Sirotanović, a ko Lazo Goluža...

Sve u svemu, vrlo zanimljivo. Recimo, unos za pojam "Zdrave snage":

Grupa članova Partije na bilo kom nivou njene hijerarhijske strukture bez koje se Partija nije dala zamisliti. Reč je o onim članovima koji su tokom unutarpartijskih sukoba, bezrezervno i krajnje odlučno, stajali na stranu pobedničke struje. Druga važna osobina zdravih snaga je njihova militantnost. Oni koji su imali prilike da učestvuju u partijskim borbama tvrde da nije bilo tog besnog psa koji se mogao porediti sa zdravim snagama. Osnovno geslo zdravih snaga je da ne postoji nijedna druga istina osim partijske istine. U vreme raspada Partije nestale su i zdrave snage jer su se priklonile pobedničkoj liniji. Tako su nastale "patriote".

Overa ugovora

Da bi se ugovor smatrao važećim, odnosno da bi se potvrdilo da su potpisnici zaista potpisnici, ugovor mora da se overi u sudu. Naravno, za overu se plaća i taksa, koja je utvrđena Zakonom o sudskim taksama. Iznos te takse je utvrđen potpuno proizvoljno (jer i ne može drugačije), ali nije uopšte vezan za troškove overe, što je veoma loše.

Naime, cena za overu kupoprodajnog ugovora zavisi isključivo od vrednosti predmeta kupoprodaje (član 13. stav 5 navedenog zakona), iako je trošak overe (u smislu vremena službenika) potpuno isti za svaki ugovor bez obzira na njegovu vrednost. Tako kupac stana, na primer, mora da najčešće plati maksimalnih 26.000 dinara. Toliko je "zakonodavac" procenio da košta 5 minuta vremena šalterskog službenika. Naravno, kada se dođe do isplate plate tom istom službeniku, onda mu se mesečno isplati nešto više od pola vrednosti koje on naplati za 5 minuta.

Prvo pitanje je - kome ide razlika i zašto? Drugo pitanje je - koliko bi koštala overa kod privatnog notara kada to ne bi bila previše regulisana profesija? Odgovor na prvo pitanje ne znam, a odgovor na drugo pitanje je "sasvim sigurno ne više od 2-3 hiljade dinara, bez obzira na vrednost ugovora".

Restriktivna monetanra politika?

Referentna kamatna stopa je 9.5% na godišnjem nivou. Inflacija je najmanje 9%. To znači da je realna referentna kamatna stopa, nominalna stopa umanjena za inflaciju, blizu 0%. Zašto onda NBS uporno tvrdi da je monetarna politika restriktivna?

Kamata od 9.5% zvuči mnogo kada se uporedi sa baznim kamatama Evropske centralne banke ili Feda koje su obično 3-5%. Ali tamo inflacije nema, a ove stope su nominalne. Treba upoređivati realne kamatne stope, a one su u Srbiji blizu nuli. To nije restriktivna monetarna politika.

Videli smo ranije da novčana masa ima veliki rast, u 2006. 45%, a do septembra 2007. 16,7%. To je još jedan pokazatelj da je monetarna politika ekspanzivna.

Zloupotreba monopolskog položaja Komisije za zaštitu konkurencije?

Komisija za zaštitu konkurencije naplaćuje 0,03% godišnjeg prihoda svih učesnika u koncentraciji, ali ne više od 2 miliona dinara, za izdavanje akta o odobrenju za sprovođenje koncentracije u skraćenom postupku. Takođe, naplaćuje o,07% godišnjeg prihoda, ali ne više od 4 miliona dinara, za izdavanje istog tog akta u redovnom postupku. Čovek bi pomislio da akt of 50 hiljada evra mora da bude nešto stvarno posebno. Međutim, koliko sam čuo, uglavnom se radi o zaista najobičnijem dokumentu od ne više od 10 strana.

Kako su došli do baš ovih cena? Pa lepo, seo Savet komisije i odlučio. Izveštaj o radu Komisije u 2006. godini pokazuje da su od 60 miliona dinara koje su naplatili, potrošili samo 17 miliona (a pola od toga na svima omiljene Usluge po ugovoru), a da je ostatak od 43 miliona prenet budžetu kao profit. Da je neka privatna firma ostvarila zaradu veću od dve trećine svojih ukupnih prihoda, Komisija bi je sigurno optužila za zloupotrebu monopolskog ili dominantnog položaja.

Moja teorija preduzetništva

Je neoklasična. U neoklasičnom ekonomskom modelu ustvari i nema preduzetništva. Za one koji su imali kurs iz mikroekonomije ili teorije cena, to je model savršene konkurencije. Ekonomija je stalno u ravnoteži, jer su sve mogućnosti za promenu iscrpljene. Ništa ne može biti potcenjeno ili precenjeno, jer tržišne sile odmah reaguju da to isprave.

Postoji anegdota da je Stigler, neoklasičar iz Čikaga, jednom video 20$ na trotoaru, ali nije hteo da se sagne da ih uzme. Razmislio je, ovo je prometna ulica, i da je ovo stvarno 20$ neko bi ih do sada već uzeo. Ne mogu se pare tek tako vući po ulici a da ih niko ne uzme. Ko zna šta je to što liči na novčanicu.

Lako se vidi da je ova teorija pogrešna. Ali bar ja je uvek instinktivno kupim, jer kad čujem za neku biznis inicijativu, ne mogu da verujem da može da radi. Tipičan odgovor je: hm, ako je to toliko pametno, kako to da ga niko do sada nije uradio? To ne može da radi, jer kad bi radilo, već bi postojalo. U oba slučaja nemaš tu šta da tražiš.

Verovatno vas ima još koji ovako razmišljate, i to je najbolji način da nikada ne uđete ni u kakav biznis.

Ali ja bar u teoriji znam koja je teorija ispravna: austrijska. Izrael Kirzner, austrijanac (ne i Austrijanac), vidi tržište kao proces gde neravnoteže stalno postoje. Preduzetnik je neko ko sve pažljivo posmatra i otkriva te neravnoteže. Ako vidi neku razliku u ceni, on reaguje da tu razliku ispravi (ne da bi je ispravio nego da bi zaradio). Tržište prema tome nije "savršeno". I ne može biti savršeno ili nesavršeno, jer je tržište samo proces, proces otkrivanja prilika za razmenu. Da bi ovaj proces nesmetano radio najbolje je ne ometati ga. Nije nam potrebna teorija o "savršenosti" tržišta, jer ona nije ni tačna, ni korisna. Tržište treba shvatiti kao proces otkrivanja neravnoteža i njihovog ispravljanja.

Hleba i igara

Economist je proglasio kraj epohe jeftine hrane. Odnosno, kažu da u narednih 10 ili više godina hrana će verovatno biti samo skuplja. Pošto se u svetu danas proizvodi više hrane nego ranije za skok cena je isklučivo kriva veća potražnja. Economist nudi interesantno objašnjenje.

Prvo, i očigledno, zbog veće potražnje za hranom u Aziji. Potražnja za žitaricama se ne povećava sa povećanjem prihoda u zemljama Azije, ali potražnja za mesom je usko korelisana sa prihodima stanovništva. Prosečan čovek ne kupuje više hleba ako ima više novca ali kupuje više mesa. Više žitarica je potrebno za prehranu stoke da bi se zadovoljila veća potražnja za mesom. Svaki dan naučim nešto novo.

Drugo, i manje očigledno (bar meni), potražnja za žitaricama je veća zbog popularnosti goriva etanola koji se dobija preradom kukuruza. Ako se ne varam koriste kukuruz.

Kao odgovor na ovaj problem mnoge vlade, uključujući i našu, rade na ograničavanju tržišta. Neke zabranjuju izvoz, druge uvode izvozne takse, dok neke poput Rusije i Venecuele uvode kontrole cena. Economist zaključuje da ako je već cilj omogućiti siromašnima da kupuju jeftiniju hranu onda bi verovatno bilo bolje najsiromašnijima davati novac da pokriju razliku u ceni umesto da subvencionišu i ljude koji bi mogli da plate skuplje proizvode. Manja šteta.

Presuda

Peter Boettke, nesporni lider savremene Austrijske škole, odlučio je da je George W. Bush najgori predsednik u njegovom životu. To je od Kennedyja naovamo.

Koštunica i logika

Mislim da su svi u ovoj zemlji već oguglali na odsustvo bilo kakve logike i rezona u kosovskoj politici ove vlasti. Šta se tačno želi postići i koji je tačan cilj Srbije u pregovorima o Kosovu nikad nije bilo ni rečeno, niti se moglo naslutiti (osim ako ste pametniji od mene pa razumete šta znače fraze tipa "više od autonomije manje od nezavisnosti" ili ste zaljubljeniji u pravnu misao Smilje Avramov od mene, pa verujete da "Srbija ima misiju da brani međunarodno pravo") . Pred kraj ove poslednje sesije u Austriji ispalo je da nema problema da Kosovo bude faktički nezavisno, da Srbija nema nikakve ingerencije nad njim, samo da nova država nema sedište u UN.

Koštuničina današnja najnovija tirada protiv Amerike i NATO-a, nastavljajući se na staru matricu, izgleda jednako beznadežno, i jednako lišeno nekog vidljivog ne-metafizičkog ovozemaljskog smisla. Evo šta, između ostalog, mniva premijer Srbije:

Osnovni cilj je stvaranje marionetske NATO države u kojoj bi kako je određeno u Aneksu 11 Ahtisarijevog plana konačan i vrhovni organ vlasti bio NATO pakt', ocenio je Koštunica.

U dosadašnjoj istoriji pravo ime za nadzirane države je bilo marionetska tvorevina i sada vidimo kako SAD i NATO pokušavaju da tako nešto sprovedu u delo. Još je samo nedostajalo da Srbija prihvati Ahtisarijev plan i da time ozakoni bombardovanje i dolazak NATO trupa na Kosmet i pravljenje marionetske NATO države', naveo je Koštunica.

Dakle, ako Amerikanci (zanimljivo je stalno i zagonetno izostavljanje Evropljana, koji su u poslednje vreme čak mnogo uporniji od Amerikanaca u ponavljanju da će priznati nezavisnost Kosova) priznaju Kosovo po Ahtisarijevom planu, onda će to biti instaliranje marionetske NATO države. Dobro, a šta je Kosovo danas, bez aneksa 11 i Ahtisarijevog plana? Ko je vrhovni organ vlasti na Kosovu danas? Da nije NATO? Kako to da danas Kosovo nije marionetska država, kad strani posrednik ima ingerencije da poništi sve odluke njihove vlade i skupštine? Štaviše, po predlogu same Koštuničine vlade, stanje na Kosovu treba da ostane kakvo jeste narednih x godina, gde NATO održava mir i suvereno odlučuje o svemu, a poreski obveznici njegovih zemalja-članica finansiraju vojnu i civilnu misiju, i istovremeno čuvaju srpski formalni suverenitet. Niko u Beogradu ne predlaže niti ima nameru da integriše Kosovo u Srbiju. Da im sutra ponude da se srpka vojska i vlast dole vrate, oni bi molili NATO da ostane.

Poenta je da bi Koštunica izgleda voleo da Amerikanci i Evropljani nastave da finansiraju Kosovo, i de fakto ga drže kao svoj protektorat, a da za konačni politički status pokrajine dođu da pitaju njega. Vi plaćate a ja odlučujem šta ćete ovde da radite i kako ćete da upakujete svoju misiju.

Uopšte me ne čudi što ovu zemlju niko u normalnom svetu ne shvata baš ozbiljno.

Kako smo loši, kad smo tako dobri?

PISA istraživanje je pokazalo da su srpski učenici rangirani na 41. mestu od 57 zemalja. Mene ovaj nalaz nije nešto posebno iznenadio, niti me je, moram priznati, uzbudio. Jednostavno, praktično se ni u jednom drugom rangiranju Srbija ne nalazi u prvoj polovini, pa ne vidim kako bi i zašto mogli da budemo među boljima u obrazovanju.

Međutim, zanimljiva mi je bila najčešća reakcija ljudi na ovu vest - a kako su onda naši ljudi koji odu u inostranstvo tako dobri i uspešni? Na ovo pitanje mogu da ponudim dva odgovora.

Prvo, naši ljudi nisu ni u inostranstvu među najuspešnijima. Naravno, nađe se ponegde neki izuzetak, ali veoma malo ima naših ljudi koji na Zapadu rade na najprestižnijim institutima i univerzitetima. Znači, ima puno naših ljudi koji su relativno, ili čak veoma uspešni u akademskom smislu, ali ih malo ima među onim najnajuspešnijima.

Drugo, to što se praktično svi naši studenti i učenici koji odu u inostranstvo pokažu kao veoma dobri (barem je to moje iskustvo) je posledica toga da odavde uglavno odlaze oni najbolji. U suštini, porede se naši najbolji sa njihovim prosečnim, pa se onda kaže da su naši bolji. I zaista, dobar srpski student koji ode na američki univerzitet ima utisak da je okružen neznalicama. Ali to nije pravedno poređenje - treba porediti najbolje naše sa najboljim njihovim, ili prosečne naše sa prosečnim njihovim. I to je upravo ono što je PISA i uradila.

Tačno je da prosečan američki student ne bi našao Srbiju na mapi. Ali, smem da se opkladim i da prosečan srpski student ne bi znao na mapi da nađe Angolu, ili Surinam.

Gigant, po uzoru na nekadašnje kombinate, po garantovanim cenama države

Vlada Srbije je smislila kako da uništi Kosovo:
On (Dragan Đilas) je rekao da već ima dogovor o gradnji jednog poljoprivrednog giganta, po uzoru na nekadašnje kombinate, gde bi udruženi poljoprivrednici mogli da se registruju i lakše dobiju sve povlastice za rad - od mehanizacije do repromaterijala, a potom da garantovanim cenama države robu plasiraju po Srbiji.

Vilt Čemberlen i jednakost

Ljubitelji košarke će se setiti da je Vilt Čemberlen bio jedna od velikih zvezda NBA pre nekoliko decenija, neka vrsta Majkl Džordana 1960-ih.

U knjizi Roberta Nozika, "Anarhija, država i utopija" razvijen je na primeru Vilta Čemberlena jedan od najboljih argumenata protiv ekonomske jednakosti. Za početak, Nozik prihvata da je "pravedno" da svi članovi društva nekom inicijalnom raspodelom dobara dobiju jednaku "deonicu" bogatstva D1 (mada je u svetlu prethodog posta nejasno šta bi uopšte značila "jednaka deonica" ili jednak udeo u bogatstvu). Pretpostavimo da je Vilt Čemberlen član tog društva i da on takođe dobija tu jednaku deonicu D1. Ali, onda se stvar komplikuje: Vilt Čemberlen je velika košarkaška zvezda. Mnogi ljudi dolaze u dvoranu praktično da bi gledali samo njega. Ako on ne bi igrao poseta bi opala duplo ili više. Vlasnik kluba (bila to država ili privatnik) shvata ovo, kao što i Čemberlen shvata. On traži nadoknadu za svoju popularnost u novcu. Vlasnik postavlja na ulaz u salu kutiju na kojoj piše "Vilt Čemberlen", u koju posetioci ubacuju svoje donacije za Vilta. Posetioci naravno plaćaju delovima svojih "pravednih" deonica D1, jer mimo toga ne poseduju ništa.

Posle godinu dana, očigledno, Čemberlen će završiti sa znatno više para od D1, on će imati na raspolaganju neku novu, veću sumu, recimo D2. Nozik se pita, da li je to pravedno? Očigledno, novi, viši udeo Vilta Čemberlena je nastao kombinacijom "pravedne" egalitarističke početne raspodele D1, i potpuno dobrovoljnih plaćanja hiljada odraslih ljudi da bi gledali njegovu igru. Teško je videti šta ima nepravedno u tome. Da bi se trajno održala početna raspodela D1 vlada mora da zabrani odraslim pojedincima da plaćaju Viltu Čemberlenu da bi ga gledali. Drugim rečima, ona mora da neprekidno ograničava slobodu ljudi i meša se u njihove izbore kako će da potroše svoj novac. Dobar primer ovakvih "šablonskih" teorija pravde, koje se brinu samo za strukturu posedovanja a ne i za načine njenog generisanja, po Noziku je Roslova teorija pravde kao nepristrasnosti u kojoj se kao pravedna raspodela uzima ona koja maksimizuje blagostanje najlošije stojeće grupe, takozvani "princip razlike". (Nozikova kritika Rolsa ovde, ovde i ovde)

Međutim prava poenta ove priče nije samo da je egalitarizam nespojiv sa slobodom, već da je bilo koja koncepcija pravde koja polazi od neke zadate strukture raspodele (bila ona egalitarna ili ne!) nespojiva sa slobodom. Sloboda narušava svaki unapred zadati šablon. Egalitarizam stoga nije nepravedan zato što je nepravedno ili samo po sebi nepoželjno da ljudi budu ekonomski jednaki, već zato što je jedini način da se održi BILO KOJA, pa i egalitarna struktura raspodele, taj da se neprekidno vrši nasilje nad slobodom ljudi od strane države. Ništa se ne bi promenilo i kad bismo namesto šablona, "svima jednako" ili "u korist najlošije stojeće grupe", stavili "što više u korist poslovnih ljudi" ili "sve pripadnicima Arijevske rase". Pretpostavka očuvanja bilo koje takve strukture raspodele je ukidanje, ili drakonsko ograničenje, slobode.

Jednakost čega

Jedan od najboljih argumenata protiv državne preraspodele dohotka je to što ne postoji nikakv razlog zbog kojeg bi se preraspodela ograničila samo na materijalno bogatstvo. Jeste li za jednakost? Zašto vam je onda samo novac bitan? Zašto se ne zalažete da se deci koja su muzički nadarena ne zabrane časovi muzike, a deci koja nisu da se obezbede besplatni časovi? Da bi ih izjednačili. Nije sve u materijalnom bogatstvu. Ako hoćete jednakost, zašto se ne zalažete za jednakost i u inteligenciji, obrazovanju, lepoti...

Evo primera. Ovaj Argentinac je pokrenuo kampanju ružnih i traži da im država nadoknadi za nedostatak fizičke lepote. I tu nije kraj, jer se fizički izgled odražava i na druge stvari, kao što su mogućnost zaposlenja, pronalaženje partnera, popularnost u društvu, itd. Egalitarijanci kojima je ova vest smešna, sada imaju težak posao da objasne zašto čovek nije u pravu.

Bizarno

Pre nekog vremena je Ivan imao post u kojem je preneo bizarni nalaz da je vožnja bicikla u stvari loša jer produžava život ljudi, a duži život ljudi vodi većem trošenju prirodnih resursa.
Ali, ovaj tekst na B92 je, čini mi se, još bizarniji. Nalaz je da je razvod braka takođe loš po životnu sredinu!

Russ Roberts ima sjajan komentar na ovu vest.
"Yes, that's the reason to marry carefully. To make sure you don't use too much water or electricity. Not because it's tough on the kids or yourself to get a divorce. Here's a secret. Don't tell anybody. Living uses electricity and water and it's worth it, most of the time. Here's another secret. Civilization uses electricity and water. I guess we need more people living naked in caves."

49. mesto

Od pre jedno dva meseca se Tržišno rešenje rangira na jednom (jedinom?) globalnom direktorijumu pretežno ekonomski orijentisanih blogova.

Ovog meseca smo rangirani na 49. mestu (prošlog meseca smo bili na 64.) po broju prosečno dnevno posećenih stranica. Lično mislim da je to uspeh, budući da je blog na srpskom jeziku, što je na internetu, očigledno, velika mana. Jedini neengleski blog iznad nas je turski Ekonomi Turk, što može da znači nekoliko stvari. Prvo - Španci, Nemci, Italijani, Francuzi, Japanci, Arapi, se ne zanimaju previše za ekonomske teme. Drugo - praktično svi znaju engleski pa čitaju i pišu na engleskom. Ili, treće - Gongol ih jednostavno još nije "popisao".

Osnivanje preduzeća?

U Srbiji je teško osnovati preduzeće.
Kaže Mijat Lakićević. Da li je moguće da je još uvek tako? Navodno su procedure bile značajno pojednostavljene, a i Svetska banka je nekoliko puta hvalila reforme u tome. Ima li neko primer iz prakse?

Šta da se radi?

Ili strategije za liberalnu revoluciju.

Jedna strategija je revolucija odozdo. To je edukovanje građana-glasača, novinski članci, forumi, blogovi. Kada glasači prihvate ideju, stranke će se brzo prilagoditi ili će se pojaviti nove. Najsporija, ali zato najstabilnija varijanta, jer promena koja tako nastane je stalna. Teško je reći gde je radila i u kojoj meri, možda najviše u Americi. Reganova revoluvija zasnovana na „ekonomiji ponude“ započela je članicma u Wall Street Journalu. Grupa ekonomista i novinara je promovisala ideje dok ih javnost nije prihvatila. Međutim, pitanje je koliko je važno što su ideje otišle u javno mnjenje, a koliko što su inače bile bliske Reganu. Promena kod ove strategije je spora i postepena, zato je uvek teško reći kakvi su efekti.

Druga je revolucioja odozgo. Revolucija koju manja grupa izvede posle dolaska na vlast. To su uradili Lenjin i Trocki, od parlamentarne manjine koje je obećavala zemlju seljacima, postali su većina koja je sve nacionalizovala i vladala 70 godina. U liberalnom pravcu to su uradili Vaclav Klaus u Češkoj i Mart Laar u Estoniji. Kakve ekonomske ideje imaju saznalo se tek kad su već došli na vlast, a onda je za protivnike bilo kasno. U manjoj ili većoj meri to su opet Regan, Tačer, novozeladnski premijer iz 90-ih Roger Douglass. Mohaman Sing, premijer Indije pokušava, ali takvoj zemlji, tradicionalno socijalističkoj i sa toliko različitih legislatura, nije lako. To je spektakularno uradio Sir Coppertwrite u Hong-Kongu, ali on je kao imenovani guverner već bio u drugačijoj situaciji.

Treća strategija je opkoljavanje. Primenjena je na Pinoču. On kao general o ekonomiji nije znao ništa, ali se oko njega našla grupa ekonomista školovana kod Miltona Friedmana u Čikagu. Primenjena je i na Luju XV, koga su neko vreme opkoljavali fiziokrati, prvi liberalni ekonomisti od kojih je i Adam Smith dosta naučio. Andrej Ilarionov je imao tu ulogu u prvom Putinovom mandatu kao ekonomski savetnik, i donekle uspeo u namerama, smanjio neke poreze, ali je na kraju videvši s kim ima posla odustao. U principu je ova strategija dosta primenjiva, čak i u Srbiji, gde je recimo Boris Begović kao savetnik pomogao liberalizaciju trgovine, ali za veću promenu potrebno je imati kritičnu masu. Oko Pinočea je bilo dvadesetak ekonomista, mnogi na ključnim ministarskim mestima.

Rothbard ima članak o ovome gde navodi strategiju povlačenja kao mogućnost, mada je ja ne bih računao. To je radio Lao Ce, tvorac Taoizma i prvi libertarijanac. Povući se iz borbe i tražiti ličnu slobodu koliko se može. Savremeni primer toga je Harry Browne, čija se knjiga „Kako sam pronašao slobodu u neslobodnom svetu“ može naći i na srpskom, u izdanju Global Booka, ako je još ima po knjižarama.

Američki demokrati i libertarijanci

Izbori za američki Kongres prošle godine bili su obeleženi rastućim skepticizmom libertarijanskih glasača prema kandidatima republikanske stranke, zbog loših rezultata Bušove administracije i republikanskog Kongresa po pitanju državne potrošnje i regulacije. Po osećanju mnogih među libertarijancima, republikanci su postali partija velike države, jednako kao i demokrati.

Ipak, neki, poput Brink Lindseya su predlagali alijansu sa demokratima, tvrdeći da libertarijanci treba da se odreknu svoje tradicionalne glasačke veronosti konzervativcima, i da nađu ne samo real-politički, več i ideološki kompromis sa "liberalima", oslanjajući se na zajedničku odanost "ideji građanskih sloboda", i pokušavajući da naprave "filozofsku sintezu Hajeka i Rolsa".

Iako verujem da Lindizijevo prevođenje libertarijanizma na levicu nije mnogo impresioniralo većinu libertarijanaca (ili možda jeste, ali negativno, kao što sam recimo ja bio šokiran) obećanje fiskalne odgovornosti koje su davali neki demokrataski kandidati možda im je olakšalo glasački izbor, tako da je značajan broj njih glasao za demokratske kandidate. Međutim, vrlo brzo, cela stvar se pokazala kao potpuni promašaj. Demokratski Kongres je samo nastavio onde gde je prethodni republikanski stao u širenju državnih izdataka i pork-barel investicija, i još možda dodao gas, a vodeći demokratski političari pokazuju da su sve nade u levo-libertarijansku alijansu u Americi bile potpuno iluzorne. Ti kandidati se bez razlike zalažu za etatizaciju zdravstvenog osiguranja, povećanje poreza i protive se slobodnoj trgovini.

Kampanja koju vode protiv NAFTA-e je posebno interesantna. Glavni promoter NAFTA- je bio upravo demokratski predsednik Bil Klinton. Međutim, kako primećuje Reason magazine, ovaj ugovor o spoljnotrgovinskoj liberalizaciji sada napadaju svi vodeći demokratski predsednički kandidati, uključujući i najizglednijeg, suprugu predsednika Klintona, Hilari. I to, što je posebno važno, sa "argumentom" da slobodna trgovina šteti američkoj ekonomiji jer vodi gubitku radnih mesta. Dakle, sa protekcionističkih i pozicija, a ne sa pozicija da je NAFTA polovična i nedovoljna liberalizacija (što je tačno).

Hilari Clinton: "NAFTA was a mistake to the extent that it did not deliver on what we had hoped it would."
Obama: "I would not have supported the North American Free Trade Agreement as it was drafted."
Edvards: "NAFTA is complete and total disaster."
Kučinić: "all copies of NAFTA should be humanely shredded and used as compost on shade-grown fair trade coffee, or something like that."

1990-ih godina su ameerički konzervativci smatrali Klintona levičarem. Njut Gingrič je predvodio pobedu u Kongresu 1994. godine sa parolom sprečavanja da Klinton instalira državu blagostanja. A Klinton je bio žestok zagovornik slobodne trgovine i globalizacije. Sećam se jednog predavanja u Moskvi na kome su ga neki ruski nacionalisti pitali zašto Rusija mora da usvaja slobodnu trgovinu, kad ona može sasvim fino napredovati i bez nje, na šta im je Klinton rekao: "pa vi možete skočiti sa 20 sprata, ali nemojte da se žalite kad se razbijete o beton". Ja sam u jednom ranijem svom tekstu u Helsinškoj Povelji koristio istu ovu Klintonovu parabolu protiv domaćih protekcionista.

Lako se može ispostaviti da je Klintova era, u odnosu na ono što nas možda čeka pod njegovom ženom ili Barakom Obamom, bila zlatno doba liberalnog kapitalizma u Americi i u svetu.

Piraterija i razvoj

Piraterija negativno utiče na privredni razvoj Srbije, ocenili su učesnici Regionalne konferenciji o zaštiti intelektualne svojine.

Zamislite da se u poslednjih deset godina plaćala puna cena za MS Office. Kako bi tačno to učinilo Srbiju naprednijom?

Ovde je moj stari post o intelektualnoj svojini. Dobrog moralnog argumenta nema ni za ni protiv intelektualne svojine. Većina se slaže da utilitarni argument sudi u korit poštovanja intelektualnih svojinskih prava, ali svaki utilitarni argument je promenjiv, on uvek zavisi od mesta i vremena. Za sada, čini mi se da je ignorisanje intelektualne svojine dobro služilo Srbiju. Zašto da tako ne ostane?

Peščanik u Aranđelovcu

Pre nekoliko sati, nasilno je prekinuta tribina koju je u Aranđelovcu organizovala ekipa radijske emisije Peščanik (pošto je iz istih razloga već jednom otkazana pre 10-ak dana).

Ova emisija je već dugo trn u oku Koštunici i ljudima oko njega, a jednako tako i radikalima. Po jednoj insajsderskoj priči mog prijatelja koji je urednik u nekom od RTS-ovih programa Tijanić je na jednom sastanku izjavio da je "Peščanik naš najveći neprijatelj". Ne znam na koga je mislio, na RTS, ili na stranku svog šefa. U oba slučaja, zvuči zastrašujuće paranoidno, i pre svega zastrašujuće.

Dakle, promociju Peščanika u Aranđelovcu je prekinula grupa od oko 200 aktivista Nove Srbije, SRS i ngo-a "Naši" (sestrinska organizacija istoimenoj ruskoj), od kojih su mnogi organizovano dovezeni autobusima iz Topole i drugih okolnih mesta. Ekipa i gosti Peščanika su za dlaku izbegli linč, jer ih je policija izvela iz sale u kojoj su razulareni "Naši" i radikali preteli mikrofone i počeli da maltretiraju posetioce, a na kraju je izbila i manja tuča u kojoj je nekoliko posetilaca pristalica Peščanika prošlo sa manjim batinama.

Pri svemu tome je zanimljivo da je policija tolerisala sve to. Moja sestra živi u Aranđelovcu i još u rano popodne mi je javila da je grad prebukiran policijom, da zaustavljaju na svakom ćošku kao da će Džordž Buš da dođe u posetu, i da su čak dva autobusa specijalaca, pod punom ratnom opremom, dovezena iz Beograda da obezbeđuju skup. A nisu uspeli da spreče ulazak u salu stotinak "patriota". To mi izgleda malo čudno.

Do sada se od svih stranaka samo LDP oglasio ovim povodom.

Iako je povod u osnovi nevažan, promocija neke radijske emisije, mislim da je stvar značajna utoliko što demonstrira šta nas može čekati narednih meseci kad se stvar sa Kosovom konačno rasplete. Treba očekivati mnogo više ovakvih situacija, a možda i mnogo gorih. Ako su spremni da primene nasilje protiv neke marginalne grupe koja drži promociju malom broju svojih sličnomišljenika u nekoj sali Doma kulture u Aranđelovcu, ne znam šta se može desiti nekome ko bude rekao nešto sporno na televiziji recimo o Kosovu, ili genijalnoj politici premijera Koštunice. "Patriotska" pro-ruska koalicija radikala i DSS koju svakako treba očekivati, mogla bi da se pokaže najpre kroz pokušaje imitiranja Putinovih metoda obračuna sa političkim protivnicima. Treba očekivati udar na NGO-e i izdajnike u novinama i političkim strankama. Ne znam koliko bi to daleko moglo da ide, i da li ćemo, ne daj bože i mi dobiti svoju Politkovskaju i svog Litvinenka, ali mislim da je ovo u Aranđelovcu jasna generalna proba i poruka svima šta sledi posle političkog zaokreta negde u januaru. Mislim da niko ne treba da ima iluzija o tome.

Tržišno rešenje i NSPM, runda II

Pre nekog vremena imali smo ovde post o jednom tekstu u NSPM, u kome se autor, po imenu Stefan Sušić, zalaže za zabranu svih privatnih fakulteta u Srbiji, kao i za zabranu svima koji su na njima do sada diplomirali da rade u državnim službama.

Isti autor je objavio novi tekst na NSPM, u kome se bavi "nekim reakcijama" na njegov narečeni raniji tekst. Iz same njegove rekacije ne saznajemo uopšte na koga misli. No, iz nekih referenci iz samog teksta možemo da zaključimo da je reč upravo o nama, da je NSPM tekstopisac čitao ne samo post već vrlo pažljivo i komentare ispod teksta (recimo pominje kako kritičari neopravdano ukazuju na primere Harvarda, Stanforda i Yalea, upravo kao u našem postu, i čak kako nema ništa loše u njegovom uzimanju Sovjetskog Saveza kao primera, što mu je ovde takođe prigovoreno, ali ne u samom postu, već u jednom od komentara čitalaca!). Evo reprezentativnog odlomka u kome je, između ostalog, pisac podle anti-sušićevske crtice na Tržišnom rešenju, tj, ja proglašen studentom privatnog fakulteta koji je kupio diplomu:

Da uopšte ne poznaje stvari pokazao je jedan čitalac moga članka, davši implicitnu usporedbu naših privatnih fakulteta ništa manje nego sa Harvardom, Stanfordom ili Jejlom, povodeći se, dakle, za američkim primjerima privatnih fakulteta. Razumljivo je da sam mu ja zasmetao kao autor takvog članka, jer se očigledno svojski potrudio da mi imputira tzv. „policijske misli“, a sve zato što se eksplicitno zalažem za zabranu kriminala! Vjerovatno je moj „kritičar“ diplomirao (kupio diplomu) na nekom od privatnih fakulteta, ili ima neki drugi, jak interes da brani ono što se argumentima braniti ne može, što ga diskvalifikuje da bude ozbiljan partner za razgovor o ovom ozbiljnom pitanju.

Naravno, i u ovom novom pisaniju ponavlja svoje stare, slične teze, bez mnogo inovativnosti, tako da nema svrhe detaljnije komentarisati. Ipak, cela stvar je zanimljiva, i pomalo bizarna: iz samog teksta se vidi da čovek misli na nas, a nigde ne daje naznaku na koga misli, i ko su ti fantomski "moji kritičari" o kojima stalno priča. Tako smo suočeni sa uvrnutom situacijom: vrlo uticajni mejnstrim internet portal, sa uplivom na najviše političare, ima vremena i prostora za dugačke tekstove u kojima kritikuje dve kratke crtice na jednom opskurnom libertarijanskom blogu, ali bez navođenja da je reč o tom blogu. Valjda da mu ne pravi reklamu...

Ekonomisti i popularnost

Brad DeLong:
My guess is that average literate Americans know of three 20th-century economists: John Maynard Keynes, Milton Friedman, and Alan Greenspan. Perhaps they also know of Paul Samuelson (but as textbook author, not economic theorist), of Friedrich Hayek (but think that he is the father of an actress), and of John Kenneth Galbraith (as William F. Buckley Jr.'s friend who appeared on TV).

Teme za raspravu:
1) Koje naše ekonomiste zna prosečan građanin Srbije?
2) U kakvom su odnosu popularnost i kvalitet kod ekonomista i javnih intelektualaca uopšte?

Kontrola obrazovanja

Kaže Andrew Norton, vezano za obrazovni sistem u Australiji:

"Kada bi neko rekao da mediji treba da budu u vlasništvu države, da novinarima država treba da kaže o čemu da izveštavaju, a da onda treba ispitivati gledaoce da se ustanovi da li su prihvatili zvaničnu liniju, javnost bi se sasvim sigurno pobunila. Međutim, državno obrazovanje znači upravo to za australijsku omladinu. Vlada je vlasnik većine škola, zapošljava većinu nastavnika, govori im šta da predaju kroz državno usvojen plan rada i testira studente da vidi da li su naučili to što je trebalo da nauče."

Mislim da je osnovno pitanje zašto država kontroliše obrazovni sistem. Odgovor - "da bi se i siromašnima pružila šansa" nije dobar. To bi bio odgovor na pitanje zašto država finansira obrazovni sistem.

Jedini razlog zašto država kontroliše obrazovni sistem je da bi kontrolisala sadržaj onoga što deca uče. I to nije toliki problem kod prirodnih nauka jer tu "istina" često postoji. Pretpostavljam da ako stavite 20 matematičara ili fizičara i pitate ih šta deca u 8. razredu treba da uče, da bi bilo relativno lako postići konsenzus.

Međutim, zamislite 20 makroekonomista, ili sociologa, ili istoričara koji treba da se oko tako nečega dogovore - praktično je nemoguće. U većini društvenih nauka postoji veliki broj nerazjašnjenih veoma suštinskih pitanja. Rešenje da neka državna komisija zaseda i odlučuje šta je po njima istina koja će se predavati deci sasvim sigurno nije u skladu sa osnovnim načelima liberalne demokratije, a predstavlja i hendikep za tu decu, jer "istina" (ili barem naučni konsenzus) u mnogim društvenim naukama jednostavno ne postoji. Lepo je to što se država brine za to da nastavnici ne uče decu pogrešne stvari. Ali, otkud državna komisija uopšte zna koje su ispravne stvari i šta ako se ispostavi da nije bila u pravu? Kao vrlo konkretan primer - ko će da nadoknadi vreme i trud milionima ljudi koji su morali da uče besmislice nad besmislicama u okviru predmeta koji se zvao Marksizam?

Zato su vaučeri tako dobro rešenje. Zadržava se sistem "solidarnosti" koji je velikoj većini ljudi primamljiv, ali se dozvoljava školama i posredno roditeljima da utiču na ono što njihova deca uče. Mene već sada hvata strah od toga šta će moju ćerku da uče iz Čuvara prirode ili Veronauke. I tu imam samo dve mogućnosti, da joj kažem "nauči to što treba, dobij peticu, pa zaboravi", ili "nemoj da gubiš vreme na te nebuloze, dosta ti je i dvojka". Da postoje vaučeri, postojala bi i treća opcija - da se žalim vlasniku škole koji bi morao ili da promeni kurikulum, ili da ostane bez jedne mušterije.

Državnik

"Rusija je danas održala slobodne demokratske izbore i upućujem posebne čestitke predsedniku Putinu i Jedinstvenoj Rusiji na izvanrednoj pobedi", izjavio je za Tanjug premijer Koštunica. "Voljom građana Rusije danas je potvrđena politika predsednika Putina i Srbija očekuje da će se nastaviti izvanredan razvoj odnosa između naših država", istakao je premijer Koštunica.

Savet Evrope i OEBS ne misle da su izbori bili slobodni i fer.
Ali Koštunica toliko voli Kosovo da je zaboravio da je i sam deset godina bio tamo gde je sada ruska opozicija. Voli Kosovo više i od Rusije, jer je ovom čestitkom, u zamenu za eventualnu Putinovu podršku, prodao pravo ruskog naroda na fer izbore i demokratiju. A izgleda da voli Kosovo više i od Srbije, jer se ovim Srbija na najotvoreniji način do sada svrstala uz KGB.

Venecuela

Zanimljivo je kako je Čavez upakovao ustavne promene za današnji referendum. Zajedno sa amandmanom za neograničeni broj predsedničkih mandata upakovano je glasanje za socijalne beneficije i ograničenje radnog dana na 6 sati.

Ali i pored toga, kažu da postoji šansa da Čavez ovog puta izgubi. Ili da bude primoran da pokrade izbore - ali i to bi bio dobar znak.

Zašto dinar pada

Monetarna politika NBS je već neko vreme ekspanzivna. Zbog toga cene rastu i zbog toga je dinar još ranije trebalo da pada. Zato pravo pitanje nije zašto je dinar pao, nego zašto je pao tek sada i zašto je pao naglo.

Do sada se jak dinar održavao velikim prilivom deviza iz inostranstva -- što od doznaka i dolaska turista/gastarbajtera, što od ulaganja. Tako je bilo moguće da se štampanje dinara odražava samo na cene, a ne i na kurs. Ali sada je novembar i ta vrsta priliva je manja nego ikada u godini. Investicije su takođe već neko vreme suzdržane. Beogradska berza uglavnom stoji zato što se čeka rešavanje pitanja Kosova.

Kad se sve to sabere, ponuda dinara je ista, ali je tražnja za dinarom (tj. ponuda deviza) manja. Dakle realni uslovi za pad dinara postoje. Ali zašto se toliki pad (8 dinara po evru ili 10%), desio za samo tri dana, a ne postepeno, u roku od recimo mesec dana, nije jasno. Jedino objašnjenje za to je možda političko -- zaoštravanje situacije oko Kosova, pobeda Hašima Tačija i propast poslednjih pregovora.

Šta određuje kurs?

Mirko Cvetković na pitanje zašto se kurs menja ovih dana pametno kaže samo: To je stvar ponude i tražnje. Pretpostavljam da je došlo do pojačane tražnje, i da je ona izazvala rast kursa. Ja bih eventualno dodao: ili pada ponude. I to je sve.

Drugi ekonomisti ulaze u analiziranje zašto se ponuda i tražnja menjaju. To nimalo nije lako proceniti jer previše faktora utiče i na jedno i na drugo. Goran Nikolić ipak kaže: ... Pad kursa... je isključivo posledica psiholoških faktora, odnosno straha od političke krize u zemlji... nije bilo realnih razloga za pad dinara. Politička kriza jeste realan razlog. Da to nije slučaj Srbija bi verovatno imala bolji kreditni rejting nego što ima. Investitori, na žalost ljudi koji investiraju na berzi, vode računa i o političkom riziku.

Smrtna kazna

Još jedna od tema oko koje libertarijanci nemaju jedinstveno mišljenje, a pošto je danas svetski dan borbe protiv smrtne kazne, bio bi red da to pomenemo. Neki libertarijanci (zovimo ih desni ili konzervativni) veruju da je smrtna kazna odlična za sprečavanje izvršavanja krivičnih dela protiv imovine, života i slobode drugih pojedinaca. Sa druge strane (levi) libertarijanci veruju da je smrtna kazna sjajna za manipulaciju od strane autokratskih režima i da je kao produžena ruka države nepoželjna. Zbog ove podele libertarijanska stranka u Americi nema zvanično mišljenje o smrtnoj kazni dok je demokrate i republikanci podržavaju.

Koliko je meni poznato, a nisam ekspert, urađeno je mnogo istraživanja na temu da li smrtna kazna sprečava izvršavanje krivičnih dela. Steven Landsburg citirajući neko istraživanje iz četrdesetih godina prošlog veka kaže da smrtna kazna utiče na smanjenje izvršenih krivičnih dela, ali da veći broj osuda utiče još više. Kao i kockari, i kriminalci su skloni riziku. Pre nego što počine krivično delo ili se klade razmišljaju o dve stvari, kolika je verovatnoća da će biti uhapšeni (izgubiti) i koju bi kaznu dobili ako budu uhvaćeni (dobitak). Kada pomnože ta dva rizika odlučuju da li će da počine krivično delo (da se klade) ili ne. Uglavnom, Landsburg citira istraživanje koje kaže da povećanje verovatnoće hapšenja za 1% smanjuje broj počinjenih krivičnih dela za isti iznos. Sa druge strane povećanje kazne za 1% smanjuje broj krivičnih dela za pola procenta. Znači, po njemu, smrtna kazna ima efekat, ali manji nego više hapšenja.

Ono što meni smeta kod smrtne kazne je mogućnost greške. Ako ubijete nevinu osobu tu grešku je nemoguće ispraviti. Mislim, teško je ispraviti i 20 godina na robiji ali tu neka velika kompenzacija može malo da ublaži nepravdu. Sa druge strane, neko bi mogao da kaže da je bolje da jedna nevina osoba bude osuđena na smrt nego da 99 ubica nikad ne bude osuđeno. I pored toga ja sam trenutno protiv smrtne kazne. Nisam siguran da ne bih promenio mišljenje ukoliko bi se još bavio ovom temom.

Zašto štrajk naučnika nema smisla?

Štrajk naučnika u državnim institutima nema smisla ne zbog toga što dosta njih ionako ne dolazi na posao pa niko i ne primećuje da ih nema, već zato što nisu dobro organizovani i jednostavno nemaju čime da ucene vladu za razliku od prosvetnih radnika. Doduše to i oni razumeju: Mi smo svesni činjenice da to što ćemo mi danas štrajkovati neće pogoditi zemlju Srbiju.

Ipak prete dugoročnim posledicama: To što ćemo mi štrajkovati... šteti kompletno nauci, ne u Srbiji samo u ovom momentu. Te će se posledice videti kasnije. Mene nisu ubedili, a sumnjam da će ubediti i ministra finansija. Najbolja strategija za njih je da lobiraju svoje bivše kolege koje trenutno vode Vladu Srbije. Bojim se da štrajk ide samo na njihovu štetu.

Naravno, poreski obveznici ne bi trebalo da finansiraju rad državnih naučnih instituta uopšte. Možda bi dobro prelazno rešenje za njih bilo da se samo delimično finansiraju iz budžeta a da ostatak zarađuju izradom studija i slično. Verujem da i sada žive od tezgarenja pa bi bilo fer da im se ti prihodi registruju i za toliko umanje plate koje im plaćaju poreski obveznici. Dosta ljudi i sedi po institutima samo zbog zdravstvenog i penzionog osiguranja, pa bi možda samo taj iznos trebalo da im se uplaćuje u nekom prelaznom periodu, dok se potpuno ne privatizuju.

Ne brinem se mnogo za naučnike, to su pametni ljudi koji bi lako našli posao negde drugde. Možda ne baš sa radnim vremenom koje sada imaju ali ipak posao.

Pitanje

Pitanje je sledeće - zašto kad dinar apresira novine izveštavaju o nezadovoljnim izvoznicima, a kada depresira izveštavaju o nezadovoljnim dužnicima? Zašto nisu izveštavali prethodnih nedelja o zadovoljnim dužnicima, a sada o zadovoljnim izvoznicima?

Kako izgleda kada su žene na vlasti?

Piše Slate.

Osnovni problem kada se porede države poput Švedske (gde je muško ženski paritet u vlasti skoro uspostavljen) i Saudijske Arabije (u kojoj nema žena u vlasti) jeste smer uzročnosti - da li Švedska izdvaja puno para za brigu o detetu zato što ima dosta žena u politici, ili u politici ima dosta žena zato što država pomaže kod brige o detetu? I ovo je uzrok toga da su skoro sve analize "vlasti žena" pristrasne, u statističkom smislu.

Ali, Indija je 1991. godine odlučila da u jednoj trećini sela (koja su izabrana potpuno slučajno), šefovi sela moraju da budu žene. Savršen eksperiment, a efekte su analizirale Duflo i Topalova. Koji su nalazi? Čini se da su sela u kojima su izabrane žene u malo boljem stanju od ostalih. Naime, u tim selima ima 30% više javnih česmi, a korupcija je za 25% niža.

Međutim, posebno je zanimljivo to da su birači u tim selima u proseku NEzadovoljniji kvalitetom vlasti, iako su objektivni pokazatelji bolji. Pitanje je zašto, a autorke nude nekoliko mogućih odgovora, kojima ni same nisu zadovoljne, tako da to ostaje otvoreno pitanje.

Depresijacija i izvoz

Nikola Fabris i Slobodan Aćimović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu pišu:

Preduzećima koja imaju neku izvoznu konkurentsku prednost devizni kurs treba da bude dugoročno stabilan i predvidiv, dok neuspešnim firmama ni jedna politika deviznog kursa (pa ni npr. 1 EUR = 500 RSD) ne bi pomogla da naprave neku konkurentsku prednost i povećaju svoje izvozne performanse.

Ovo mi izgleda kao da su ukinuli zakon ponude i tražnje. Njihov cilj je da ponude argument da izvoz treba podsticati poboljšanjem poslovnog okruženja, a ne manipulacijom deviznog kursa. Slažem se sa preporukom, ali ne i sa argumentom iza nje. Kao da su rekli da smanjenje cene automobila ne bi doveo do povećanja prodaje. To je apsurdno. Za dati kvalitet (konkurentnost), kakav takav je, svako smanjenje cene bi dovelo do povećanja tražnje za tim proizvodom.

Jednostavo, mora se priznati da bi niži kurs dinara, u odsustvu domaće inflacije, podstakao izvoz. Dobar argument bi bio: da, depresijacija dinara bi povećala izvoz, ali bi imala i druge negativne efekte kao što je porast uvoznih cena i obezvređenje dinarskih prihoda stanovništva. Povećanje izvoza nije cilj vredan veštačke depresijacije.

Okreni 99 za streljački vod

Stadioni u Severnoj Koreji se izgleda ne koriste samo za boćanje. Direktor jedne fabrike je streljan na stadionu pred 150,000 posmatrača (kolika li je njihova Marakana?) zbog međunarodnih poziva. Zvati inostranstvo iz Severne Koreje je očigledno zabranjeno.

Sada mi je tek jasno zašto su kod nas u firmama direktori stavljali male katance na devetke.

Privatizacija braka

New York Times je objavio interesantan članak o privatizaciji braka. Pitanje koje se postavlja je zašto bi uopšte država morala da overava ugovor između pojedinaca, bili oni heteroseksualni ili ne, svejedno. Brakove bi mogle da sklapaju crkve, privatne firme ili rođak Mita ukoliko Vas to čini srećnim. U suštini ovog problema je izbor. Ljudima treba ostaviti izbor da li će tražiti pravnu zaštitu ili ne.

David Boaz objašnjava da bi ugovori, sklopljeni među pojedincima, mogli da budu overavani u sudovima koji bi bili nadležni za njihovo sprovođenje. Ugovorom bi se regulisali i uslovi razvoda upravo onako kako se par dogovori pre potpisivanja.

Državni brak nije antička kategorija. Do 16. veka je u Evropi bilo dovoljno samo obavestiti crkvu da ste sklopili brak koja bi tu vašu izjavu prihvatila. Tek od 16. veka se počelo insistirati na zakonski overenom braku. Osnovni razlog je bio sprečavanje brakova mladih parova bez odobrenja roditelja. U Americi je država tek sredinom 19. veka počela da preuzima više kontrole nad privatnim životima ljudi.

Skoro mi je prijatelj pričao kako se njegov deda, inače član komunističke partije, oženio u crkvi 1946. godine. Kaže da sve do 1951. u Srbiji nije moglo da se venča u opštini već je jedini izbor bila crkva. Ne znam da li je tačno, ali ako jeste, onda državni brak ni u Srbiji nije tako star. Ipak, nisam siguran da li u ovom primeru ima istine.

"Neoliberalni" prozak

Nebojša Katić ima novi biser. Probudio se i tvrdi da su "neoliberali" izmislili psihijatrijska oboljenja da bi prodavali prozak socijalistima. Dobro, malo preterujem, ali otprilike tvrdi kako postoji teorija zavere kojom "neoliberali" i farmaceutske kompanije imaju zajednički cilj da prodaju više lekova i ubede socijaliste kako je život lep, dok Katić zna da nije.

Koliko je meni poznato mnogi libertarijanci imaju problem sa psihijatrijom. Thomas Szasz, prestižni američki psihijatar mađarskog porekla, je napisao knjigu The Myth of Mental Illness čiji naslov valjda sve objašnjava. Prvo, Szasz tvrdi da psihijatrijska oboljenja uopšte ne postoje. Drugo, metode psihijatrijske profesije predstavljaju produženu ruku države kojom se ograničavaju slobode pojedinaca. Da pojasnim. U Americi, a valjda i kod nas, je moguće provesti ceo život zatvoren u psihijatrijskim bolnicama ukoliko vas član porodice preporuči a psihijatar zadrži. Bez ikakvog suđenja. Sazs smatra da kao i seks veza između psihijatra i klijenta mora da se zasniva na obostranom pristanku. Upravo zbog ove druge stavke je Szasz blizak libertarijancima kojima prirodno smeta ograničavanje sloboda.

Szasz takođe veruje da mentalna oboljenja nisu bolesti u medicinskom smislu reči već da su pre u pitanju životni problemi. Siromašanima, po njemu, trebaju novac i posao ne psihoanaliza. Neobrazovanima trebaju znanje i veštine ne i psihoanaliza. Szasz je poznat i zbog svog zalaganja za ukidanje korišćenja mentalnih oboljenja kao pravne odbrane. Marko je dao slikovito objašnjenje jednom prilikom na blogu. Ako ubijete nekog pištoljem i posle kažete da ste ludi zašto bi vam verovali. Lud čovek bi možda potegao bananu.

Imao sam prilike da slušam predavanje profesora Szasza pre pet godina i moram da priznam da mi je sve to bilo jako čudno tada. Pošto sam hipohondar svoje vrste posle predavanja sam ga pitao šta misli o prozaku i drugim lekovima kojima se leči depresija. On mi je odgovorio da nisu svi ljudi rođeni da budu srećni (happiness), i da je sreća društveno nametnuta norma. Mislim da je u pravu, ali i dalje ne vidim ništa loše u korišćenju medicine za privremeno ili permanentno menjanje svesti. I on se sigurno slaže da je to stvar ličnog izbora (kao što misli i da eutanazija treba da bude), mada sigurno veruje da je korišćenje takvih lekova u najmanju ruku glupo.

Stevanović o monopolu

Realno najbolje bi bilo da ova naša država radi što je moguće manje toga u privredi i to bi bio najbolji put da pustite slobodu ulaska na srpsko tržište, da pustite slobodu konkurencije, da se mogu proizvodi slobodno uvoziti i izvoziti iz Srbije, da nema kvota, ograničenja, tajnih sporazuma, prodaje fabrika uz koju u paketu ide i prodaja tržišta, kao što je bilo tokom cele naše privatizacije, da ne mešate babe i žabe prilikom privatizacionih procesa.

To je Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište u Poligrafu. Ako ste propustili, pogledajte transkript. Njegova pozicija je: da, privatnih monopola ima, ali oni ne bi mogli da koriste dominantnu poziciju da ih država ne štiti od ulaska drugih firmi na tržište. Ulazak Merkatora ili Metroa sa jednim ili dva objekta je prašina, jer kada je trebalo da dođe do ozbiljnog ulaska kao što je kupovina C-Marketa od strane Merkatora, takav ulazak je sprečen.

Međutim, ako imate situaciju kao u Srbiji, gde kada smo imali pokušaj ulaska jednog velikog trgovinskog lanca pre dve godine tada se potegnulo maltene sve osim puke fizičke sile da se taj ulazak spreči. ... Mislim da jedan hipermarket ne može da promeni situaciju, ali da je kupio C Market on bi bio ozbiljan takmac. Kad neko kaže - znate, imate konkurenciju, imate Metro, imate sad ovu novu francusku firmu koja se pojavila, Interex i gde je otvorila jedan ili dva objekta. To nije konkurencija ako sad Delta koju prozivate ima na stotine i stotine objekata na najboljim mestima. To je kao da pokušavate da kažete i da su i trafike i kiosci vrlo ozbiljna konkurencija, mislim, to nisu stvari koje se daju porediti.

DDOR ipak prodat

B92 javlja da je tenderska komisija prihvatila ponudu Fondiarie za kupovinu DDOR-a. Mislim da je to dobra odluka.

Doduše, ne znam ništa o domaćem tržištu osiguranja, ali ako je tender bio otvoren za sve (a izgleda da jeste) i ako je Fondiaria dala najveću ponudu, ne vidim ništa sporno. Vrlo bi neozbiljno bilo poništiti tender na kojem je sve bilo u redu, samo zato što Dinkić ili neko drugi nije zadovoljan cenom. Naravno, većina komentatora na B92 se slaže sa ocenom da je "DDOR prodat za male pare", mada mi uopšte nije jasno na osnovu čega to tvrde.

Av, av!

Ministarstvo saobraćaja predlaže da dugovi Puteva Srbije budu prevedeni u javni dug. Iako mislim da država ne bi trebalo to da finansira, mogu da razumem da se putevi grade od novca poreskih obveznika. Ipak, ne mogu da razumem da svi građani treba da plaćaju i održavanje puteva.

Izgleda da Putevima Srbije nisu dovoljne samo akcize na naftu i drumarina (da ne pominjem garantovane kredite i NIP pošto se ta sredstva uglavnom koriste za izgradnju novih puteva) već je neophodno uzimati novac od svih građana. Poštenije bi bilo da postave naplatne rampe na svim putevima ili da povećaju godišnju taksu za puteve kako bi uslugu održavanja plaćali građani koji ih najviše i koriste.

Naravno, činjenica da nisu u stanju ni da održavaju puteve iz sopstvenih izvora je najbolji argument za privatizaciju istih. Da koncesionar koji radi put Horgoš Požega sutra kaže kako bi bilo neophodno da se iz budžeta plate troškovi održavanja siguran sam da bi većina ljudi, uključujući i mene, počela da laje da to spreči. Zašto bi Putevi Srbije bili tretirani drugačije?

Božić Bata

Vlada Srbije daje izborni dodatak radnicima u prosveti u iznosu od 5,000 dinara po osobi a obećali su i da će pričati o daljem povećanju plata. Vlada je takođe ponudila neku vrstu pomoći za stanove zaposlenima u prosveti. Moguće je da se radi o osiguravanju kredita. Prosvetni radnici ipak nisu zadovoljni i verovatno će nastaviti štrajk.

Ne tvrdim da prosvetnim radnicima nije teško, sigurno da jeste, ali nije teško samo njima. U Srbiji postoje i ljudi kojima primaju manje novca od prosvetnih radnika a kod kojih, kao kod bezobrazne dece, Božić Bata ne svraća. Tako da izgovor da se njima daju dodaci jer imaju male plate ne stoji, inače bi ih dobili svi koji imaju mala primanja, počevši od socijalnih slučajeva. Činjenica je da su prosvetni radnici dobro organizovani i da su izbori iza ćoška objašnjava zašto su zaslužili poklone.

Kao što je Slaviša juče primetio država samo vrši preraspodelu novca. Nadam se da ga ne štampaju, mada je i to samo forma preraspodele. Znamo da će prosvetari dobiti više novca ali ne znamo ko će zbog toga imati manje. Ko još nije pročitao neka pogleda Bastiatov tekst What is seen and what is not seen koji slikovito analizira ovaj problem.

Demokratska Rusija i revizija istorije

Demokratska vlast Rusije svakako neće dozvoliti da bilo ko ugrozi izbor Putina za premijera. Zato su pohapsili nekoliko lidera opozicije, između ostalih i Garija Kasparova, verovatno najboljeg šahistu svih vremena i verovatno jedinog ko bi mogao da, kako-tako, ozbiljno izazove Putina.

Međutim, meni Kasparov nije posebno zanimljiv ni zbog toga što je vođa opozicije, ni zbog toga što je veliki šahista, već zbog jedne treće stvari. Naime, Kasparov je jedan od glavnih zagovornika ideje "revizije istorije".

Revizija istorije se zasniva na istraživanju ruskog matematičara i akademika Anatolija Fomenka, koji je, statistički analizirajući dužinu vladanja vladara u nekoliko evropskih dinastija, zaključio da se tu radi o jednoj jedinoj dinastiji. To bi praktično značilo da se ono što poznajemo kao Srednji vek (od 5. do 15. veka) nije nikada ni desilo, odnosno da su Stari i Srednji vek jedna ista stvar! Još neke implikacije te teorije bi bile da mi ne živimo 2000 godina posle Hristovog rođenja, već samo oko 1000 godina, koliko je ukupno stara ljudska civilizacija (umesto standardnih 5000 godina). Takođe, po njima, biblijski Jerusalim nije današnji Jerusalim, već Istambul, a Isus je u stvari tamo razapet. Još neke od "zanimljivih" teza su da su Trojanski rat i Krstaški ratovi jedna ista stvar, a da je Džingis Kan u stvari bio Rus.

Naravno, reći za ovu teoriju da je kontroverzna bi bio značajan understatement. Teorija podrazumeva zaveru kosmičkih razmera (od strane pre svega nacionalista), a kratak film o celoj ovoj "teoriji" možete videti ovde. Meni, naravno, ne smeta da se iko bavi ovom teorijom, da je istražuje, dopunjuje i tako dalje. Ali, da vođa Rusije bude neko ko u to veruje? E, to bi me uplašilo čak i više od Putina.

Iranski Tanjug

Iranska državna novinska agencija objavljuje tekstove na ukupno devet jezika. Jedan od tih devet je srpski. Da li neko ima ideju zašto?

Aktivne mere za zapošljavanje

U 2008. godini u planu je otvaranje 17.000 novih radnih mesta, od kojih 5.000 preko samozapošljavnja, a 12.000 preko subvencija koje koriste poslodavci.

Ovakve ideje ne mogu da polože osnovne testove logike. Jedan je reductio ad absurdum. Ako subvencije za radna mesta zaista doprinose otvaranju novih radnih mesta, bez većih negativnih efekata na ostatak privrede, zašto ih ograničavamo na 17.000 radnih mesta? Zašto lepo ne povećamo subvencije i zaposlimo sve? Smanjimo nezaposlenost na nulu.

Naravno, ako bi se to uradilo, videlo bi se da ovakve politike donose više štete nego koristi. Da bi se neko zaposlio uz pomoć subvencije, potrebno je da neko drugi tu subvenciju plati -- da neko drugi ne uloži, da ne zaposli nekog drugog radnika ili da ne stavi novac u banku odakle bi neko treći uzeo kredit i zaposlio sebe i druge. Svako radno mesto stvoreno subvencijama je jedno ili više radnih mesta oduzetih subvencijama.

Kada bi politika bila sveobuhvatna, da zaposlimo sve uz pomoć subvencija, brzo bi se videlo koliko je apsurdna. Ovako, ove ideje prolaze samo zato što su malog obima. Slično je na primer sa izvoznim subvencijama. Ako su izvozne subvencije toliko dobre, zašto ih ne povećamo? Povećamo ih toliko da naše izvozne cene padnu na nulu. To bi učinilo naš izvoz ubedljivo najkonkurentnijim na svetu. Naravno, to bi bilo glupo. Ali kako to da velike subvencije zvuče apsurdno, a za male mislimo da imaju smisla?

Cenzura i EBRD Transition Report

B92 kaže da je EBRD potvrdila da u Srbiji ima monopola.

Ja napišem komentar na tu vest otprilike sledeće sadržine "Pretpostavljam da su mislili na NIS, EPS i Telekom, a ne na Deltu". Taj komentar nije objavljen, ali je objavljen sledeći "Znaci i Evropska Banka za obnovu i razvoj tvrdi da u Srbiji ima monopola! Jos jedna potvrda da je gospodin Cedomir Jovanovic u pravu! Da li ce i dalje Djelic i Dinkic onako grcevito da brane Deltu, a samim tim i sebe?"

Jasno mi je da B92 cenzuriše polne organe i bludne radnje, ali ovo što sam ja napisao nema veze ni sa jednim ni sa drugim. A nije ni govor mržnje. Pretpostavljam da se radi o tome da cenzor ZNA da Delta ima monopol, pa je svako dovodjenje tog stava u sumnju blasfemija koja se ne sme dozvoliti. Uostalom, procenite sami.

Inače, Transition Report nije besplatan, tako da dok ne dođem do štampane verzije neću znati šta su tačno napisali. Što se ocena tiče, isti smo kao i prethodne godine, s tim što su nam povećali ocenu za "politiku konkurencije" sa 1.67 na 2.

Pogledajte i prezentaciju ovde. Obratite posebnu pažnju na stranu 13. Naime, samo u Albaniji većina ljudi kaže da im je bolje danas nego 1989. godine, što mislim da je apsurdno. Još je zanimljiviji nalaz koji je predstavljen na strani 15 - jedino u Rusiji i Kazahstanu ljudi misle da je planska ekonomija bolja od slobodnog tržišta. U Srbiji je taj odnos 45:20 za tržište (pretpostavljam da su ostali rekli "ne znam"), što mislim da je super.

Razumni prodavac?

Zamislite situaciju u kojoj prodavac automobila traži pet hiljada evra za auto, a kupac ga pita - "a jel može da ti platim dve hiljade evra, a da se obavežem da ću, pošto kupim auto, da u njega uložim još tri hiljade evra?" Svaki razumni prodavac bi rekao - "daj ti meni pare, a šta ćeš da radiš pošto ga kupiš i koliko ćeš u njega da uložiš me uopšte ne interesuje".

Zašto se država ne ponaša kao razumni prodavac, već koristi investicioni program kao jedan od parametara pri izboru kupca, meni stvarno nije jasno.

Drago mi je da su izgleda shvatili besmislenost toga, pa je kod prodaje RTB Bor-a cena isključivi parametar.

Lekovi su kao bombonjera

Puno vremena provodim u kolima, a pošto nemam živaca da slušam vesti a i sva četiri CD-a sa mp3 muzikom su mi dosadila, počeo sam da skidam podcastove sa Econtalka i da slušam razne goste. Jutros sam slušao Robina Hansona kako govori o zdravstvu.

Njegova teza je da je zdravstvo vrlo specifična oblast. Osnovni dokaz za ovu tvrdnju je studija koju je krajem 70-ih godina uradila RAND korporacija i koja je pokazala da ljudi koji su imali besplatne zdravstvene tretmane i koji su trošili 40% više para na medicinu (i dobijali 40% više lekova i medicinskih tretmana) nisu bili ništa zdraviji od onih koji su morali da sami plaćaju lečenje. Hanson postavlja pitanje - ako je tačno da medicina ne utiče dominantno na zdravlje ljudi (već su to bolji sanitarni uslovi, bolja ishrana, čistiji vazdih), zašto pacijenti već stotinama godina veruju u to i troše puno para na medicinu? Zašto su ljudi stotinama godina išli kod vračara, šamana, pijavičara (koji su verovatno više štete nanosili bolesnicima nego što su ih lečili) i zašto se danas troše ogromne pare na medicinu?

Jedno objašnjenje koje Hanson nudi je da je plaćanje lečenja signal (u ekonomskom smislu) kojim mi pokazujemo da nam taj neko, čije račune plaćamo, mnogo znači. Naime, Hanson tvrdi da su postojali dobri evolutivni razlozi da ljudi nauče da signaliziraju svoju lojalnost drugim osobama, a posebno je lojalnost u trenutku kada je druga osoba ranjiva, dobar i uverljiv "signal". U tom smislu, nama uopšte nije ni bitno da li je neki medicinski tretman delotvoran, već samo da li je skup, jer plaćanjem za lečenje, a ne samim izlečenjem, signaliziramo svoju lojalnost. Plaćanjem najskuplje cene, u slučaju da se desi najgore, kupujemo i svoj duševni mir jer smo "uradili sve što smo mogli".

Dobra analogija je sa kupovinom bombonjere. Kada kupujete bombonjeru, ako želite da ostavite dobar utisak kupićete onu koja je skupa, a ne onu koja se vama lično sviđa, čak ne ni onu za koju mislite da će se svideti osobi kojoj kupujete. Jer, poenta i nije da se njoj svidi, već da vidi da ste vi bili spremni da za nju platite puno novca.

Ovakvo objašnjenje medicine, ako je ispravno, može da ima duboke implikacije po način na koji se medicina finansira i pruža. Ono što mene posebno plaši je to što sam potpuno ubeđen da niko u našem Ministarstvu zdravlja nije ni čuo za studiju RAND korporacije i njene nalaze.

Great Faces, Great Places

Vašington DC ima najgore uslove za razvoj malog preduzetništva u Americi, prema novom istraživanju. SBE meri nivo poreza, regulacija i transportne infrastrukture i najbolji uslovi su u Južnoj Dakoti. Slede Nevada i Vajoming dok su Njujork i Kalifornija pri dnu liste.

U prvih 25 najbolje rankiranih država je brzina otvaranja novih radnih mesta 70% veća nego u poslednjih 26. Ja ipak ne bih menjao Njujork za Južnu Dakotu.

Lovačke priče

Blic danas piše o lovačkoj mafiji. Grupa lovaca se žali na korupciju u Lovačkom savezu Srbije. Kažu da funkcioneri saveza od 2,5 miliona evra koliko primaju od članarina ne potroše sve na kupovinu fazana već i na kupovinu stanova koji se, iz nekog razloga, ne nalaze na listi za odstrel.

Ovu inicijativu je pokrenulo dvadesetak udruženja od ukupno 227 koliko ih ima u Lovačkom savezu Srbije. U statutu piše da LSS organizuje skupštine na kome bi nezadovoljni lovci mogli da smene nepošteno rukovodstvo. I tu bi mogao da bude kraj priče, ali nije.

Korupcija u lovstvu je posledica sistema. Sva lovišta su državna ali ih država daje na korišćenje udruženjima ili savezu. Kako imovina praktično nije ničija naravno da se javlja problem korupcije. Privatno vlasništvo je efikasno rešenje. Državna lovišta bi mogla biti privatizovana ili ako ne zemlja onda bar životinje. Vlasnik bi naplaćivao usluge lova i vodio računa o svom proizvodu. Kako bi vlasnik vodio računa o životinjama koje žive slobodno u šumi je njegov problem. Kada bi sva lovišta i životinje bili privatni, savez ukoliko bi još postojao, bi isključivo bio servis vlasnicima. Čisto sumnjam da bi u tom sistemu bilo korupcije a i da je bude korupcija bi bila isključivo problem vlasnika, a ne i problem 100,000 lovaca. Oni bi u tom slučaju mogli isključivo da se fokusiraju na ono što najviše vole da rade, a to je ubijajanje životinja.

Inače, jedan od većih problema i u srpskom lovstvu su lovokradice. Privatno vlasništvo je dokazano najbolje rešenje. U Zimbabveu je tek privatno vlasništvo nad slonovima sprečilo istrebljenje ove vrste. I konačno, žito nije jedini proizvod za koji je zabranjen izvoz. Zakon o lovstvu u članu 51 navodi listu trofeja koje je zabranjeno izneti iz Srbije.

Monopol

Kada su igrali Monopol na Trgu republike, mladi LDP su hteli da metaforično prikažu kako funkcioniše jedna monopolizovana ekonomija. Igra Monopol je međutim loš primer. Ona nije ni nalik tržišnoj igri u stvarnosti. Monopol je nastao u doba američkog progresivizma, kada intelektualci zaslepljeni bogatstvom kapitalista kao što su Rockefeller, Vanderbilt ili Carnegie nisu videli boljitak koji oni svojim biznisom donose celoj zemlji. U isto vreme kada i prva antimonopolska praksa (1890 - 1914). Nastao u atmosferi neprijateljstva prema krupnom kapitalu, Monopol kao igra sadrži neke zablude tipične za nerazumevanje tržišnog procesa.

Monopol je igra sa nultim zbirom. Cela igra je u trasnferima, jedan igrač zarađuje novac samo ako ga drugi gubi. U stvarnosti je suprotno. Tržište je igra sa pozitivnim zbirom, jer do razmene dolazi samo ako donosi dobit svim učesnicima. Tržišna razmena kreira dodatnu vredost za sve učesnike, čak iako je jedan od njih potpuni monopolista.

Na stvarnom tržištu transkakcije su dobrovoljne, dok se u Monopolu svaka transakcija zasniva na prinudi - kada igrač stane na neko polje, on vlasniku polja mora da plati određenu sumu. Tako Monopol ustvari više podeća na oporezivanje od strane države, nego na transakciju između dva igrača na tržištu.

U stvarnom svetu odluku o tome šta i koliko će se proizvoditi ne donose proizvođači ili trgovci, nego potrošači. Biznis samo reaguje na zahteve potrošača. Monopol je sa druge strane igra proizvođača. Vlasnik polja gradi kuće i hotele samoinicijativno i onda naplaćuje prolaz. U stvarnosti, uspeh na tržištu se ne postiže reketiranjem, nego borbom za potrošače nižim cenama.

Igra je možda dobra, ali je metafora se ekonomijom loša. Kada se ima u vidu da Monopol igra stotine miliona ljudi širom sveta, ova igra je nanela veću štetu shvatanju tržišne ekonomije nego Joe Stiglitz i Naomi Klein zajedno.

Misterija

Žene žive duže. Greg Mankiw kaže da taj višak vremena provode duže čekajući u redu za kafu. Studija koju su odradili neki ekonomisti pokazuje da žene čekaju 20 sekundi duže na kafu nego muškarci. Za sada, ova misterija nema objašnjenje.

Poreska harmonizacija

Daniel Mitchell ima još jedan interesantan post. Evropska komisija optužuje Švajcarsku da niskim porezima vrši distorziju konkurencije. Evropska komisija tvrdi da su niski porezi u Švajcarskoj isto što i subvencije preduzećima koje su inače zabranjene u EU. Nema veze što Švajcarska nije u EU, već samo imaju ugovor o slobdnoj trgovini, i nema veze što subvencije i snižavanje poreza nisu isto (subvencije se daju jednoj ili grupi kompanija a porezi se odnose na sve), Evropska komisija ne odustaje od zahteva. Ali ne odustaju ni Švajcarci.

Ovo je samo još jedan dokaz da birokrate u Briselu smatraju da je harmonizacija poreskih stopa u EU neophodna i da je samo logičan nastavak Evropske monetarne unije koju najglasniji među njima nazivaju i Ekonomskom i monetarnom unijom. Pod izgovorom da sloboda kretanja ljudi i kapitala preti da drastično snizi poreske stope u svim zemljama EU planeri u Briselu žele da ukinu poresku konkurenciju i povećaju sopstveni uticaj. Kritičari tvrde da bi poreska harmonizacija uticala na značajno povećanje poreza, što ne bi odgovaralo nikome.

Ne znam da li nas trenutno treba da brine ovaj slučaj sa Švajcarskom jer mi ionako imamo visoke poreze. Verovatno je da bi ovo mogao biti loš precedent za nas pod uslovom da ikada izaberemo vladu koja bi vodila malo liberalniju ekonomsku politiku.