Lekovi su kao bombonjera

Puno vremena provodim u kolima, a pošto nemam živaca da slušam vesti a i sva četiri CD-a sa mp3 muzikom su mi dosadila, počeo sam da skidam podcastove sa Econtalka i da slušam razne goste. Jutros sam slušao Robina Hansona kako govori o zdravstvu.

Njegova teza je da je zdravstvo vrlo specifična oblast. Osnovni dokaz za ovu tvrdnju je studija koju je krajem 70-ih godina uradila RAND korporacija i koja je pokazala da ljudi koji su imali besplatne zdravstvene tretmane i koji su trošili 40% više para na medicinu (i dobijali 40% više lekova i medicinskih tretmana) nisu bili ništa zdraviji od onih koji su morali da sami plaćaju lečenje. Hanson postavlja pitanje - ako je tačno da medicina ne utiče dominantno na zdravlje ljudi (već su to bolji sanitarni uslovi, bolja ishrana, čistiji vazdih), zašto pacijenti već stotinama godina veruju u to i troše puno para na medicinu? Zašto su ljudi stotinama godina išli kod vračara, šamana, pijavičara (koji su verovatno više štete nanosili bolesnicima nego što su ih lečili) i zašto se danas troše ogromne pare na medicinu?

Jedno objašnjenje koje Hanson nudi je da je plaćanje lečenja signal (u ekonomskom smislu) kojim mi pokazujemo da nam taj neko, čije račune plaćamo, mnogo znači. Naime, Hanson tvrdi da su postojali dobri evolutivni razlozi da ljudi nauče da signaliziraju svoju lojalnost drugim osobama, a posebno je lojalnost u trenutku kada je druga osoba ranjiva, dobar i uverljiv "signal". U tom smislu, nama uopšte nije ni bitno da li je neki medicinski tretman delotvoran, već samo da li je skup, jer plaćanjem za lečenje, a ne samim izlečenjem, signaliziramo svoju lojalnost. Plaćanjem najskuplje cene, u slučaju da se desi najgore, kupujemo i svoj duševni mir jer smo "uradili sve što smo mogli".

Dobra analogija je sa kupovinom bombonjere. Kada kupujete bombonjeru, ako želite da ostavite dobar utisak kupićete onu koja je skupa, a ne onu koja se vama lično sviđa, čak ne ni onu za koju mislite da će se svideti osobi kojoj kupujete. Jer, poenta i nije da se njoj svidi, već da vidi da ste vi bili spremni da za nju platite puno novca.

Ovakvo objašnjenje medicine, ako je ispravno, može da ima duboke implikacije po način na koji se medicina finansira i pruža. Ono što mene posebno plaši je to što sam potpuno ubeđen da niko u našem Ministarstvu zdravlja nije ni čuo za studiju RAND korporacije i njene nalaze.

Great Faces, Great Places

Vašington DC ima najgore uslove za razvoj malog preduzetništva u Americi, prema novom istraživanju. SBE meri nivo poreza, regulacija i transportne infrastrukture i najbolji uslovi su u Južnoj Dakoti. Slede Nevada i Vajoming dok su Njujork i Kalifornija pri dnu liste.

U prvih 25 najbolje rankiranih država je brzina otvaranja novih radnih mesta 70% veća nego u poslednjih 26. Ja ipak ne bih menjao Njujork za Južnu Dakotu.

Lovačke priče

Blic danas piše o lovačkoj mafiji. Grupa lovaca se žali na korupciju u Lovačkom savezu Srbije. Kažu da funkcioneri saveza od 2,5 miliona evra koliko primaju od članarina ne potroše sve na kupovinu fazana već i na kupovinu stanova koji se, iz nekog razloga, ne nalaze na listi za odstrel.

Ovu inicijativu je pokrenulo dvadesetak udruženja od ukupno 227 koliko ih ima u Lovačkom savezu Srbije. U statutu piše da LSS organizuje skupštine na kome bi nezadovoljni lovci mogli da smene nepošteno rukovodstvo. I tu bi mogao da bude kraj priče, ali nije.

Korupcija u lovstvu je posledica sistema. Sva lovišta su državna ali ih država daje na korišćenje udruženjima ili savezu. Kako imovina praktično nije ničija naravno da se javlja problem korupcije. Privatno vlasništvo je efikasno rešenje. Državna lovišta bi mogla biti privatizovana ili ako ne zemlja onda bar životinje. Vlasnik bi naplaćivao usluge lova i vodio računa o svom proizvodu. Kako bi vlasnik vodio računa o životinjama koje žive slobodno u šumi je njegov problem. Kada bi sva lovišta i životinje bili privatni, savez ukoliko bi još postojao, bi isključivo bio servis vlasnicima. Čisto sumnjam da bi u tom sistemu bilo korupcije a i da je bude korupcija bi bila isključivo problem vlasnika, a ne i problem 100,000 lovaca. Oni bi u tom slučaju mogli isključivo da se fokusiraju na ono što najviše vole da rade, a to je ubijajanje životinja.

Inače, jedan od većih problema i u srpskom lovstvu su lovokradice. Privatno vlasništvo je dokazano najbolje rešenje. U Zimbabveu je tek privatno vlasništvo nad slonovima sprečilo istrebljenje ove vrste. I konačno, žito nije jedini proizvod za koji je zabranjen izvoz. Zakon o lovstvu u članu 51 navodi listu trofeja koje je zabranjeno izneti iz Srbije.

Monopol

Kada su igrali Monopol na Trgu republike, mladi LDP su hteli da metaforično prikažu kako funkcioniše jedna monopolizovana ekonomija. Igra Monopol je međutim loš primer. Ona nije ni nalik tržišnoj igri u stvarnosti. Monopol je nastao u doba američkog progresivizma, kada intelektualci zaslepljeni bogatstvom kapitalista kao što su Rockefeller, Vanderbilt ili Carnegie nisu videli boljitak koji oni svojim biznisom donose celoj zemlji. U isto vreme kada i prva antimonopolska praksa (1890 - 1914). Nastao u atmosferi neprijateljstva prema krupnom kapitalu, Monopol kao igra sadrži neke zablude tipične za nerazumevanje tržišnog procesa.

Monopol je igra sa nultim zbirom. Cela igra je u trasnferima, jedan igrač zarađuje novac samo ako ga drugi gubi. U stvarnosti je suprotno. Tržište je igra sa pozitivnim zbirom, jer do razmene dolazi samo ako donosi dobit svim učesnicima. Tržišna razmena kreira dodatnu vredost za sve učesnike, čak iako je jedan od njih potpuni monopolista.

Na stvarnom tržištu transkakcije su dobrovoljne, dok se u Monopolu svaka transakcija zasniva na prinudi - kada igrač stane na neko polje, on vlasniku polja mora da plati određenu sumu. Tako Monopol ustvari više podeća na oporezivanje od strane države, nego na transakciju između dva igrača na tržištu.

U stvarnom svetu odluku o tome šta i koliko će se proizvoditi ne donose proizvođači ili trgovci, nego potrošači. Biznis samo reaguje na zahteve potrošača. Monopol je sa druge strane igra proizvođača. Vlasnik polja gradi kuće i hotele samoinicijativno i onda naplaćuje prolaz. U stvarnosti, uspeh na tržištu se ne postiže reketiranjem, nego borbom za potrošače nižim cenama.

Igra je možda dobra, ali je metafora se ekonomijom loša. Kada se ima u vidu da Monopol igra stotine miliona ljudi širom sveta, ova igra je nanela veću štetu shvatanju tržišne ekonomije nego Joe Stiglitz i Naomi Klein zajedno.

Misterija

Žene žive duže. Greg Mankiw kaže da taj višak vremena provode duže čekajući u redu za kafu. Studija koju su odradili neki ekonomisti pokazuje da žene čekaju 20 sekundi duže na kafu nego muškarci. Za sada, ova misterija nema objašnjenje.

Poreska harmonizacija

Daniel Mitchell ima još jedan interesantan post. Evropska komisija optužuje Švajcarsku da niskim porezima vrši distorziju konkurencije. Evropska komisija tvrdi da su niski porezi u Švajcarskoj isto što i subvencije preduzećima koje su inače zabranjene u EU. Nema veze što Švajcarska nije u EU, već samo imaju ugovor o slobdnoj trgovini, i nema veze što subvencije i snižavanje poreza nisu isto (subvencije se daju jednoj ili grupi kompanija a porezi se odnose na sve), Evropska komisija ne odustaje od zahteva. Ali ne odustaju ni Švajcarci.

Ovo je samo još jedan dokaz da birokrate u Briselu smatraju da je harmonizacija poreskih stopa u EU neophodna i da je samo logičan nastavak Evropske monetarne unije koju najglasniji među njima nazivaju i Ekonomskom i monetarnom unijom. Pod izgovorom da sloboda kretanja ljudi i kapitala preti da drastično snizi poreske stope u svim zemljama EU planeri u Briselu žele da ukinu poresku konkurenciju i povećaju sopstveni uticaj. Kritičari tvrde da bi poreska harmonizacija uticala na značajno povećanje poreza, što ne bi odgovaralo nikome.

Ne znam da li nas trenutno treba da brine ovaj slučaj sa Švajcarskom jer mi ionako imamo visoke poreze. Verovatno je da bi ovo mogao biti loš precedent za nas pod uslovom da ikada izaberemo vladu koja bi vodila malo liberalniju ekonomsku politiku.

Koliko lošije živimo?

OECD je objavio rezultate istraživanja u kojem su uporedili životni standard za 55 zemalja u 2005. godini. Upoređivali su tu oni još nešto ali je životni standard meni bio najzanimljiviji. Ostavljam drugim entuzijastama da dalje analiziraju i objašnjavaju ove rezultate.

Životni standard u ovom slučaju znači stvarna pojedinačna potrošnja, i osim što uzimaju u obzir različiti nivo cena proizvoda i usluga u posmatranim zemljama takođe vode računa i o uslugama koje finansira vlada kao što su obrazovanje i zdravstvo a koji mogu bitno da se razlikuju od zemlje do zemlje.

Najinteresantnije je što je OECD objavio i rezultate za zemlje zapadnog balkana, po kojim je životni standard u Srbiji 2005. bio 68% lošiji nego u prosečnoj zemlji OECD. Ispred nas u regionu je samo Hrvatska gde je standard lošiji samo 57%. U Albaniji, koja je najgore rankirana u našem okruženju, je standard 80% lošiji nego u OECD proseku dok su Bosna, Makedonija i Crna Gora negde između nas i Albanije. OECD inače okuplja 30 najbogatijih zemalja na svetu.

Kada bi se gledale cifre nominalnog GDP-ja u Srbiji bi se (u 2005.) živelo lošije samo 60% nego u proseku u zemljama OECD-a. Ipak zbog relativno viših cena životni standard je 68% lošiji. Slična je situacija sa svim zemljama u okruženju.

Daniel Mitchell sa Cato instituta koristi ovo istraživanje kao dokaz da smanjenje poreza i države uopšte utiče na povećanje životnog standarda. Koristi primer Islanda gde je u 2005. standard bio 28% viši nego u proseku OECD-a dok je 2002. bio viši samo 13%. Kaže da je Island u međuvremenu smanjivao poreze. Sa druge strane većina zemalja Zapadne Evrope, poznatoj po velikoj državnoj potrošnji, beleži relativni pad standarda.

Koliko nas košta Marija Šerifović

Iako su informacije u budžetu tradicioinalno škrte, ovaj je još škritiji nego prošli, sada kao ne znamo da se novac troši i na finansiranje Paintball saveza jer nije pomenuto kao u junu. Ipak ima par interesantnih detalja koji zaslužuju pažnju.

1. Železnica će dobiti 135 miliona evra subvencija i 410 miliona evra garancija za kredite. Koliko 545 miliona evra može da uspori vozove ostaje da se vidi.
   

2. Premijerov kabinet troši 770 hiljada evra ili oko 20% više nego u budžetu za 2007. Kabinet potpredsednika vlade sa druge strane planira da potroši više od premijera i to 1,15 miliona evra ili preko 150% više nego što je bilo planirano za 2007. Interesantno je da potpredsednički kabinet ima više zaposlenih i šet puta više troškova putovanja nego premijerski. Restriktivno, nema šta.
   

3. Izdaci za Fond za mlade talente su povećani na 5.4 miliona evra dok su za 2007. planirali samo 2 miliona, mada je Dinkić najavio povećanje u toku godine. Taj fond daje stipendije studentima koji imaju prosečnu ocenu od preko 8.5, i daje stipendije od 15 hiljada evra najboljim studentima za usavršavanje u inostranstvu.
   

4. Planirano je 15 miliona evra za kreditiranje izvoza i 320 hiljada evra za subvencije domaćim firmama za nastupe u inostranstvu. Tu ne računam 2,5 miliona evra za Agenciju za promociju izvoza. Neka svota je planirana i za osiguranje izvoza ali nije navedeno tačno koliko. To znači da Vlada planira da smanji trgovinski deficit i po cenu da poveća verovatnoću da izvoz neće biti plaćen. Neki srećnici će onda moći da prodaju svoju robu kupcima u inostranstvu bez obzira da li su ovi u stanju da je plate ili ne. Troškove osiguranja trebaju da snose firme, a ne država.
   
   
5. Pobeda Marije Šerifović košta poreske obveznike 6,5 miliona evra koliko će budžet dati RTS-u za organizaciju Evrovizije. Uživajte u programu, svaki građanin će platiti u proseku jedan evro za taj spektakl. RTS dobija još 6 miliona evra za renoviranje avalskog tornja a država im pored toga otpisuje dug od oko 30 miliona evra (doduše tu je uključen i otpis javnom servisu u Vojvodini). Očigledno pretplata nije dovoljna.
   
   
6. Konačno, brendiranje Srbije košta 225 hiljada evra. Tu treba dodati i 6 miliona evra za potrebe informisanja koji se troše odlukom vlade. Biće reklama.
   

Živo me interesuje koliko dobija Paintball savez?

Nagrade Tržišnog rešenja

Komentatori su imali oko nedelju dana da predlože kandidate za Tržišno rešenje i Netržišno rešenje 2007. Od pristiglih predloga prihvatili smo sledeće za kandidate:

Tržišno rešenje 2007.

1. Miša Brkić – Novinar – zbog izveštavanja u kome naglašava važnost poštovanja prava privatne svojine, posebno u slučaju Jugoremedija i analize povodom konačnog gašenja zastavinog socijalnog programa u Kragujevcu.
   
   
2. Vladimir Gligorov – Viši ekonomista Bečkog instituta za međunarodnu ekonomiju – zbog širenja liberalnih ideja u medijima. Vladimir Gligorov je u proteklih godinu dana objavio dosta tekstova o liberalizmu i ekonomskim reformama.
   
   
3. Danica Popović – Profesor ekonomskog fakulteta i član CLDS - zbog širenja liberalnih ideja u medijima. Danica Popović se u proteklih godinu dana dosta pojavljivala u štampanim medijima gde je pričala o privatizaciji, slobodnoj trgovini, nacionalnom investicionom planu i sl. Danica Popović pripada maloj grupi ekonomista koji dosledno šire liberalne ideje.
   
   
4. Miroslav Prokopijević – Predsednik Centra za slobodno tržište – zbog širenja liberalnih ideja u medijima. Miroslav Prokopijević redovno komentariše ekonomske vesti i dosledno predlaže liberalna rešenja.

Netržišno rešenje 2007.

1. Božidar Đelić – Potpredsednik Vlade – zbog odlaganja privatizacije javnih preduzeća. Potpredsednik je u junu garantovao da nijedno veliko javno preduzeće neće proći većinsku privatizaciju a da neka neće ni ući u privatizaciju jer nisu spremna za to. Za sada je održao reč.
   
   
2. Dragan Đuričin – Predsednik saveza ekonomista Srbije – zbog zagovaranja dodatnog državnog ulaganja u elektroprivredu i poljoprivredu i pre svega zbog zalaganja za očuvanje takozvanog strateškog javnog sektora u državnom vlasništvu.
   
   
3. Slobodan Milosavljević – Ministar poljoprivrede – direktno odgovoran za uvođenje zabrane izvoza žitarica a zatim i proizvoda od žitarica. Pošto je zabranio izvoz, predlagao je strategije za povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda.

Od danas možete glasati za nagrade na sledećem linku. Dozvoljen je samo jedan glas po računaru. Glasanje bi trebalo da traje do 28. decembra. Zbog organizovanja dodele nagrada moguće je da ćemo završiti glasanje par dana ranije. Zato požurite.

Boža kaže pravu stvar

Boža je konačno, vezano za cenu zejtina, rekao pravu stvar (audio fajl, negde oko 26:30 minuta):

"Nažalost, konstatujem, da zaštita koja je data toj industriji, od 30% carine, plus prelevmani, se u potpunosti iskorišćava, da kada bilo šta poskupi, se prenese na potrošače.... da dobro pogledamo da li jedna takva industrija zavređuje takvu zaštitu, te najavljujem da ćemo imati preispitivanje ovog stepena zaštite..."

Razlika između fašizma i liberalizma

Juče je na utakmici Srbija - Poljska u Beogradu bilo samo 500 srpskih navijača i nešto više poljskih.

Zvezdan Terzić, predsednik Fudbalskog saveza Srbije:
Razočaran sam malim odazivom publike, ali sve ovo ide nama kao narodu na čast. Ovo nije samo stvar i problem FSS, ovo je slika odnosa kakav narod ima prema državi, što se mora rešavati na mnogo višem nivou.

Havijer Klemente, selektor:
Nemam komentar, za mene je publika svetinja. Ako dođe - dođe, ako ne dođe - njihov izbor.

Za Zvezdana, država je cilj, pojedinac je sredstvo. Za Havijera je obratno.

Volonteri

Sindikati organizuju štrajk upozorenja zbog najave besplatne podele akcija javnih preduzeća svim građanima. Razlog je nepravda naravno. To znači da i onaj ko je radio 40 godina i onaj ko ima 18 godina i nikad nije radio, dobija istu vrednost akcije kaže sindikalac Ivica. Stvarno ne zvuči fer na prvi pogled. Ipak, ono što je Ivica zaboravio da pomene jeste da zaposleni po tim firmama nisu volontirali 40 godina nego su radili za platu.

Ja verujem da zaposleni u javnim preduzećima ne bi trebalo da primaju nikakve bonuse samo zbog toga što su umesto u osnovnoj školi ili bolnici radili u NIS-u. Doduše, pošto su zaposleni u društvenim preduzećima već dobijali akcije svojih preduzeća, onda je u najmanju ruku fer da i zaposleni u javnim preduzećima i ustanovama ali i ostali građani dobiju nešto. Dinkić je već obećao isplate od oko 5,000 evra po zaposlenom u javnim preduzećima. Ustvari, ono što mi nije jasno, zašto štrajkuju sada kada je ovo pitanje bilo uređeno Zakonom o privatizaciji još 2001. godine, ako se ne varam.

Pelene u EU

Rasprava o PDV-u na pelene očigledno nije naš izum. Danas sam saznao da je i u EU prošle godine bila velika rasprava na tu temu.

Naime, pojedine zemlje (Češka, Malta, Portugal, Poljska i Mađarska) su na pelene naplaćivale nižu stopu od "evropskog propisanog minimuma" od 15%. Nižu stopu je naplaćivala i Britanija, ali je njoj to bilo dozvoljeno. Koliko ja shvatam njihov sistem, stopa od najmanje 15% mora da se plaća za sve proizvode osim proizvoda na posebnoj listi, za koje je minimalna stopa 5%. Na toj listi nema pelena (strana 69 ovog dokumenta), ali ima recimo hrane, lekova, ulaznica za sportske događaje i cirkuse i sličnih neophodnih stvari.

Komesar za oporezivanje, Laslo Kovacs je hteo da pokrene spor, ali je komesar za socijalna pitanja, Spidla, rekao "Apsurdno je uvoditi teret porodicama" i time potvrdio svoje anarhističke ambicije, ali nije objasnio zašto bi se to odnosilo na pelene, a ne i na cigarete. Kao da porez i akcize na cigarete ne plaćaju "porodice".

Boarov o monopolima

Dobar tekst Mite Boarova u novom Vremenu u kojem daje pregled istorije antimonopolske borbe u Srbiji. Ono što je meni jasno, posle ovog teksta, je da su i u Srbiji postojali isključivo državni monopoli, a da je borba protiv navodnih privatnih monoopola uvek bila politički motivisana. Boarov predlaže i dobro rešenje problema:

I danas se, u slučaju Delte, raspreda da li je ova kompanija zloupotrebila svoj dominantni položaj na maloprodajnom tržištu Beograda, tako što zahvata preveliku maržu, ili je uvećava kroz različite oblike pritiska ili na dobavljače ili na potrošače. Ta diskusija je u suštini besmislena, jer je najefikasniji lek za obezbeđivanje neke "ravnotežne marže" (ma šta to značilo) u konkurenciji među trgovcima. To bi teorijski trebalo da znači da bi vlada Srbije, ili vlada Beograda, ili nekog drugog grada, ako smatra da trgovac sa dominantnom pozicijom na njenom tržištu zloupotrebljava svoj položaj, pa obračunava prevelike marže – trebalo "nepatriotski" hitno da ukloni sve barijere za dolazak novih trgovaca na to tržište, a oni bi, opet teorijski, trebalo tu da se pojave upravo privučeni velikim maržama dotadašnjeg monopoliste.

Antonić i deca

U prethodnoj kolumni u "Politici", Slobodan Antonić kritikuje konzumerizam i globalizam (koji, kako svi znamo, dolaze iz Amerike) zato što, po njemu, proglašavaju decu "teškim teretom".

Jer, zaista, prva zapovest konzumerizma, te osnovne ideologije globalizacije, glasi: "Troši i ne misli na budućnost!".

Mislim da se moj post od juče dobro uklapa u ovu priču - decu su teškim teretom proglasili Kinezi, a ne Amerikanci, ali se to nekako ne bi uklopilo u njegovu tezu, pa pretpostavljam da zato nije ni pomenuo.

"Bebi-PDV" debunk II

Neverovatno je kako jedna besmislena ideja uspe da se zapati. Dovoljno je da neko vikne kako to šljaka i evo svih da zapevaju istu notu. Ideja o ukidanju PDV- a za dečju opremu i hranu kao instrumentu za podizanje nataliteta, toliko je smešna da joj nema ravne. Ne, ima ona još više super ideja iz strategije da decu treba učiti u školama od malih nogu koliko je važno planiranje (čitaj reprodukcija!) porodice i intergeneracijska solidarnost.

Svi znamo da ukidanje svih živih poreza i dodeljivanje svakom roditelju po tri bebisiterke i 8 godina porodiljskog odsustva, neće pomeriti stopu nataliteta. Zakucana tamo gde je, na gore-dole 10 već dvadeset godina, pa ni da mrdne. Zašto je strašno ako stanovništvo bude staro, ako dođe do depopulacije, ako broj samačkih domaćinstava (ne samo staračkih već i mladalačkih) poraste? Pa šta? Ako nismo srasli sa idejom države blagostanja i "međugeneracijske solidarnosti"(a nismo), "obnavljanja nacionalnog tkiva" (da li smo napaljeni na tu paradigmu "jedan-ispod-šljive, ali stvarno?)...ako, dakle, nismo tako ograničeni, da li je moguće da ne vidimo koje se sve mogućnosti otvaraju? Anyone?

Ima još nešto. Da stratezi ne bi pričali kako je praksa da se u svetu ne plaća PDV na opremu i džidže za bebe, evo tabele: nulte stope su samo u Irskoj i Britaniji. Ako se neko pozove na Mit broj 2, kako je Irska divan primer rešavanja reprodukcije i svakog drugog demografskog bauka, odmah da ga razuverim. Stopa fertiliteta je 2006. godine bila 1.86 u Irskoj. Neće da proizvedu ni cela dva deteta! (ne znam zašto, kad god se govori u ovim demografskim kategorijama, osećam neki miris farme i stočarstva). Dakle, i u Irskoj je "prirodno obnavljanje" daleko ispod "proste reprodukcije". U Srbiji je fertilitet oko 1.6-1.7. Zašto ukidati PDV?

Uz podršku patrijarha

Postoji već neko vreme inicijativa da se ukine PDV na opremu i hranu za bebe. Ok, legitiman zahtev, ali nisam siguran da je baš opravdan. Jednostavno, smatram da ako već žele da podstiču natalitet, ima mnogo boljih mehanizama.

Međutim, čitao sam pre neki dan u Pressu (pa nisam smatrao da treba da komentarišem), ali sada je i B92 preneo vest da su pelene u Srbiji TRI PUTA skuplje nego u Nemačkoj.

Prvo što mi pada na pamet je da je to prosto nemoguće. Drugo, pošto ne znam nemački, nađem na nekom englesko-nemačkom rečniku da se pelena kaže "die windel". Ukucam na Googleu "die windel" "pampers" i "kaufen" (što mislim da znači kupiti) i evo šta sam dobio - pakovanje od 62 pelene košta 20 evra. Kod nas pakovanje od 68 komada Pampersa košta oko 15 evra.

Što se hrane tiče, tu mogu da posvedočim da postoje domaće kašice koje koštaju 50-ak dinara (voćne) i 60-70 dinara (slane). Nema govora o dva evra koji se pominju u tekstu u Pressu.

Insistiranje da se ukine PDV je ok. Laganje nije.

Naročito mi je bilo smešno ovo -" a pored toga, pelene su kod nas mnogo lošijeg kvaliteta, što obeshrabruje mlade parove da postanu roditelji". Jeste, baš od kako sam video da se onaj flaster ne lepi najbolje, odlučio sam da odustanem od drugog deteta.

Obavezni abortus

U celoj raspravi koja se, pre svega u Americi ali i drugde, vodi na temu ženskog prava na abortus, često se zaboravlja da postoji država u kojoj živi petina svetskog stanovništva, a u kojoj je abortus obavezan. Mnoge, pre svega ženske organizacije, sa razlogom (barem po meni) kritikuju napore američkih konzervativaca da se ženama ograniči pravo na abortus. Ali, nikada nisam čuo iste te grupe da se sa istim žarom bore protiv kineske politike da se majkama (i očevima) uskraćuje pravo na decu, a žene primoravaju na abortus ili sterilizaciju.

Da, u Kini mnoge trudnoće bivaju nasilno okončane, po državnoj naredbi. Pored prisilnih abortusa, možda još gori efekat "politike jednog deteta" su stotine hiljada napuštene i ubijene dece (pre svega devojčica) svake godine. Neka od te dece imaju sreću da budu usvojena od strane roditelja sa Zapada, ali najveći broj njih (od ovih koje roditelji nisu ubili nakon rođenja) je osuđen na kineske domove za napuštenu decu, ili na ilegalno domaće usvajanje bez ikakvih dokumenata (hukou) i mogućnosti da idu u školu, na primer.

Ja mislim da je "politika jednog deteta" trenutno najrepresivnija državna politika na svetu i da se sa time ne može uopšte ni porediti išta što rade drugi tiranski režimi. U poređenju sa efektima te politike, čak mi ni politika Kim Jong Ila ne deluje toliko bolesno.

Radovan Jelašić, povremeni liberal

Čovek me ponekad potpuno iznenadi. Ovo je besprekorno:

Fascinira me činjenica kako je država hiperaktivna i želi u sve da se uključi. Želim da podsetim da ima sedam osiguravajućih društava koja nude osiguranje protiv suše, pa postavljam pitanje: zašto se sada očekuje da država nadoknađuje seljacima štetu od suše.
A niko od tih koji sada dobiju nadoknadu i budu oslobođeni plaćanja poreza neće, recimo, platiti dupli porez ako iduća godina bude berićetna. Ne razumem, zašto kada padne deo fasade, država prihvata da to iz budžeta popravlja, kao da u toj kući ne živi niko.
Država kao da želi da rešava sve probleme, a što je isto tako bitno i ljudi to očekuju od nje. Ako nemaš posao, ako nemaš stan, ako hoćeš start-ap kredite, obrati se državi. Ako ti daš 20 ona ti od para poreskih obveznika da preostalih 80 odsto potrebnih para.
Niko ne pita odakle će ta sredstva biti namaknuta. Pitam se, recimo, kako država može da daje poljoprivredne kredite, a da oni kojima se dodeljuju nemaju bar tri-četiri osiguranja.

Zašto treba ukinuti obavezno&besplatno školovanje

Prosvetari kažu da će lagano radikalizovati štrajk. Ne ove nedelje, već od sledeće. Njima se ne žuri. Super.

Mislim da bi bilo stvarno lepo da TR isprati ove tradicionalne sindikalne jesenje prosvetne poklade. Za tu priliku sam pripremila prigodan recital. Ide ovako. Na svaki viši stepen sindikalne radikalizacije, predložiću novu poemu iz opusa tržišne radikalizacije.

Na ovaj prvi sonet presudno je uticao čitalac koji je komentarisao Markov post o štrajku prosvetara. Hvala za ideju i zanimljive opservacije. Evo nekih mojih asocijacija.

Obavezno osnovno školovanje delendam esse. Fino, ukinuti stavku u zakonu. Zašto?

Obaveza (osnovnog) obrazovanja postoji za svu decu u Srbiji. Odnosno, ako se preraste regularno školovanje, mora se završiti vanredno. E sad, to što je danas obavezno, ne znači da tako mora da ostane. Nije urezano u kamenu.

Jasno, dok je nešto obavezno, mora da bude besplatno. Pitanje je da li to ima ikakvu svrhu danas kada su u osnovnoj školi stopa obuhvata (procenat dece iz generacije prvaka koja se upiše u prvi razred) i stope dospevanja, prelaska (procenat dece koja završava razred za razredom) danas vrlo blizu 100 posto. Kulturološki razlozi ispisivanja devojčica iz škole, zbog kojih se išlo u zatvor pre 50 godina (da, neki ljudi su stvarno verovali da ćerke ne treba da idu u školu, pa su robijali!) u Srbiji stvarno više nisu aktuelni. Osim za vrlo specifične kategorije (Romi, Vlasi). A za njih ništa ne znači da li je obrazovanje obavezno i da li je besplatno. Prosto, obrazovanje nema vrednost za njih kao kod ostalih. Nije stvar u siromaštvu i nije vezano isključivo za etniju ili kulturu, da mi neko ne pripiše rasizam. Objašnjenje zahteva složenu analizu, to nećemo sada.

Dakle, to što se neke kategorije ne školuju (čak ni na nivou obaveznog obrazovanja), to ne može da promeni zakon. Inače ne bi stopa upisa u prvi razred bila za trećinu manja kod Roma i stopa napuštanja osnovne škole duplo veća nego kod ostatka populacije. I to nije nikada promenjeno tokom ovih silnih decenija "blagostanja" i komunističkog obrazovnog fetišizma. Znači, devijacija ne može da bude izgovor za maltretiranje svih poreskih obveznika i primoravanje da dobijaju obrazovnu uslugu sa kvalitetom najgore socijalne usluge, samo zato što neko ne može ili neće da plati.

Neko će reći da ni prosečni srpski građani nemaju para, odnosno da ljudi iz sela ne mogu da finansiraju putovanje deci do škole u gradu. Prvo, infrastruktura seoskih škola je katastrofa, kadrovi koji tamo rade još gori. Drugo, ipak je taj deo sistema još uvek najskuplji - finansira se cela ŠKOLA i sve što uz nju ide, sa JEDNIM nastavnikom i JEDNIM učenikom. I šta s tim da radimo? Jednostavno, vrednost školovanja nekoga ko svaki dan putuje ili mu je potreban asistent ako ima invaliditet, dakle, sve te stvari ulaze u cenu i ulaze u vrednost vaučera. Samo bi bilo dobro da to već jednom izračunamo.

Vaučeri bi bili podsticaj da neka nova firma, neka nova škola (to mogu biti školice a ne mutanti za 2000 đaka) tu decu vozi, makar džipovima i helikopterima! Usput, taj argument "lošeg terena koji nužno zahteva da postoje male škole", uvek je korišćen da bi se sprečilo njihovo zatvaranje. A to što koštaju ko Svetog Petra kajgana i daju očajno obrazovanje, to stvarno nije bitno gospodinu Pavloviću iz sindikata.

Uostalom, treba malo razmišljati outside the box. Danas ima toliko mogućnosti za učenje na daljinu (u USA je bum te vrste obrazovanja, i to za osnovce), za fleksibilne i mentorske oblike nastave. Samo treba pustiti trzište da nađe modus. A roditeljima dati pare.

Reason TV

Časopis Reason je pre par meseci otvorio i sajt Reason TV, gde se mogu videti zanimljivi video snimci. Posebno preporučujem tri epizode (za sada) koje je specijalno za Reason TV snimio komičar Drew Carey.

Prva epizoda se bavi gužvama na autoputevima, druga je o medicinskoj upotrebi marihuane, a treća o urbanističkoj regulativi.Vrlo zanimljivo.

Da li su nastavnici malo plaćeni?

Miss T bi rekla da nisu. Oni bi, naravno, rekli da jesu.

Ja bih rekao da je pravi odgovor - ne znam. Ali, ne u smislu "ne znam jer se nisam time bavio", već u smislu "ne znam, a niko ne može ni da zna". Radi se o tome da ako nema slobodnog tržišta u prosveti, nema ni tržišnih cena. A ako nema tržišnih cena, onda se za svaku platu može u isto vreme tvrditi i da je suviše niska i da je suviše visoka i ne postoji nikakav način da se utvrdi istina.

Verovatno ste primetili (a ako niste, ja vam sada skrećem pažnju) da nije bilo mnogo štrajkova u privatnom sektoru od 2001. na ovamo. Ako mene pitate zašto, odgovor je - zato što funkcioniše tržište rada. Čistačice su u svim firmama relativno malo plaćene, a ljudi sa fakultetskom diplomom relativno mnogo. I to tako i treba da bude. Velike razlike su praktično ostale samo unutar državnog sektora, pa je tako moguće da ljudi sa istom školom i istim sposobnostima rade za veoma različite plate (meni recimo činjenica da su plate u NBS i dalje mnogo veće nego u Ministarstvu finansija govori da je Jelašić veoma dvoličan kada se zalaže za smanjenje plata u javnom sektoru). I to onda dovodi do štrajkova. Ako čovek sa srednjom školom i na jednostavnom poslu u Narodnoj banci zarađuje dva ili tri puta više nego isti takav čovek u pravosuđu ili prosveti, naravno da će biti štrajkova.

Ali, kako odrediti platu lekara ili nastavnika matematike? Kako uopšte znati da li su precenjeni ili potcenjeni? Odgovor je - nikako, dok se ne privatizuju i dok ne bude bilo konkurencije. Onda će biti jasno. Međtuim, činjenica da ni lekari ni prosvetari ne žele privatizaciju mi govori da oni sami misle da im se ne bi svidelo to što bi im tržište reklo. A mislim da greše. Naročito dobri lekari i dobri nastavnici - njima bi plate sigurno bile mnogo više nego danas.

Ju-ta-ta

Srpski reformatori obrazovanja (tzv. "gašisti") umeli su da kažu da reformu uvek u krajnjem ishodu izvode nastavnici. Oni na kraju zatvore vrata učionice i vi ne znate šta je tamo na delu...

Zato nije ni bilo reforme. Niti će je biti, ako nastavnički Monolog bude jedina beseda koju slušamo mi siroti kupci njihove robe. Da li možda ima nekoga ko još nije naučio refren: “Tražimo-veće-plate-jer-mi-radimo-najodgovorniji-posao, mi-obrazujemo-decu-a-deca-su-budućnost-ove, zemlje, la-la-la-la...” Onda sledi horsko pevanje sa čistačicama koje govore kako čiste 20 godina i da je sramota da njihov koeficijent bude mizerni X (ako je suditi po žutici u školama, one su se pošteno "belo" naštrajkovale!)

Ništa to nije čudno i niko zdravorazuman ne bi očekivao išta bolje od nastavničkih sindikata. Šta su sad uradili? Skratili časove, traže povećanje...Stop, neću o njihovom Monologu. Premotavam. Šta su uradili? Uradili su OPET onu stvar sa SKRAĆIVANJEM ČASOVA. Čudno je da taj metod niko ne dovodi u pitanje. Neverovatno. Zašto mislim da je to gore nego štrajk šalterana u sudu, odnosno zašto je isto ili opet gore od štrajka medicinara? Zbog Bekera. I još nekih teoretičara.

Prosto, sticanje obrazovanja je čudna aktivnost. Tu uslugu ne možete kupiti jednostavnom isporukom kao kad odete na pregled kod ORL ili kupite Šabačko mleko u radnji iza ćoška.

Da bi usluga bila isporučena kako treba, moraju da učestvuju i oni koji je primaju. Učenici. To je ugrađeno u sam proces isporuke. Ne mogu se jednostavno NADOKNADITI ČASOVI. Ljudski kapital (sve veštine koje iznosiš na tržište i neko hoće da ih kupi) neverovatno mnogo zavisi od TAJMINGA. Tačnije, od životne faze, životne godine, meseca. Sve utiče na stopu povraćaja onoga što je uloženo. A ono što je prethodno uloženo utiče na sledeće ulaganje. Ako nastavnik skarabudži lekciju o fašizmu, onda vi ne možete da skapirate posle šta je neofašizam. (Srećom, tu je Ivan Janković da vam objasni:)

Nastavnici ugrožavaju životne zalihe ljudskog kapitala svih nas osuđenih na usluge tih propalih firmi. I od njih neki očekuju da uhvate sebe za perčin i uvedu, blago nama, “kvalitetno obrazovanje za sve”.

U Juti, pak, malo manje veruju sindikalnim Baronima. Tamo je nedavno propao predlog uvođenja generalnih vaučera u obrazovanje. Ne vaučera za socijalu i posebne kategorije učenika (što postoji u nekoliko država SAD), već pravog modela koji bi počivao na “izboru za sve”. Šta je tu sad drugačije od Srbije kad su propali? Tri stvari.

Prvo, o obrazovanju tamo odlučuju KUPCI.

Drugo, obrazovni sindikat je samo jedna strana u toj priči. Naravno, ništa manje jaka ekipa nego naš sindikalni Trio. Oni su širili propagandu protiv vaučera, sve obaveštavajući ljude da će finansijski resursi biti iscrpljeni vaučerizacijom (što nije tačno, objasniću drugi put). Lepo, ali njihova pedagoška ekspertiza može biti okačena mačku o rep, sa porastom ljudi koji decu školuju kod kuće, sa porastom cyberškola. Mi ovde još negujemo ekspretizam (nastavnici moraju najviše da se pitaju za reformu) pa zato deca u petom razredu rade na strugu da bi nastavnik tehničkog imao posao...

Treće, najvažnije, mnogi veruju da je jedan bitan razlog delovao da 60% ljudi glasa protiv vaučera u Juti. Istina je, vaučeri su opasna igračka, mogu da dovedu do kontraefekta, odnosno lako se može prišunjati državna kontrola nad procesom i ishodima obrazovanja. Da li obavezno testiranje dece, standardi, inspekcije privatnih škola zaista znače “izbor”? To je trebalo da bude u paketu. Možda je i to odvratilo Jutance...Da li je bolje imati krnji izbor ili nikakav izbor? To je već pitanje za više razrede. Mi smo još u pačjoj školi slobode (i) izbora.

Konkretno tržišno rešenje

Strah me je već sada šta će se desiti kada počne rekonstrukcija Gazele. Budući da svakoga dana na posao dolazim autoputem sa juga i ne prelazim Gazelu, verovatno je moj strah malo prenaglašen, ali sve jedno, očekujem da će se kolone protezati makar do Konjarnika, a to će i meni da smeta.

Možemo kritikovati stare i nove političare za to što nisu mislili na vreme, ali je činjenica da će Gazela morati da se kad-tad rekonstruiše, kao i da će to kad-tad dovesti u najboljem slučaju do zatvaranja jedne strane autoputa. Šta se može uraditi?

Rešenje je prilično očigledno - naplaćivati prelazak preko mosta. Tako će most kolima da prelaze samo oni koji zaista moraju. Oni koji baš ne moraju će koristiti autobus ili će njih nekoliko da ide kolima na posao (jel postoji naša reč za carpooling?). Koliko naplaćivati prelaz? Recimo, 50 dinara. Mislim da je to dovoljno da odvrati sve one koji baš i ne moraju da prelaze most, ali dovoljno nisko da ga plate oni koji moraju.

E sad, treba napraviti takav sistem koji neće da napravi veći zastoj (zbog čekanja za plaćanje) nego što će biti ušteda vremena usled manje gužve. Da se ja pitam, uveo bih neku vrstu EasyPass-a, koji se može dopunjivati SMS-om. Ako se to pokaže kao dobro, nemam ništa protiv da zadrže naplatu mostarine i nakon što se Gazela rekonstruiše, a most daju nekome pod koncesiju.

Ekonomska nepismenost

I sam sam sebi više dosadan sa ovom pričom oko marži i monopola, ali šta da radim kad novine svaki dan pišu o tome...

Novinari Blica konstatuju u intervjuu sa ministrom Bubalom "Činjenica je da se proizvođači i trgovci kod nas dogovaraju i ti dogovori dižu marži i preko 50 odsto". Otkud je ovo činjenica? Ko je to dokazao? Ko se tačno dogovarao o maržama? Takođe, Bubalo ih upućuje na Eurostatove podatke, a oni kažu "Možda po Eurostatu nije, ali u prodavnicama to izgleda drugačije." Možda Eurostatovi podaci nisu dobri, ali se ne može paušalno tvrditi da statistika ne valja samo zato što se novinaru čini da statistika ne valja.

Ali, najzanimljiviji je kraj intervjuja. Novinar, umesto da zaključi da se problem monopola može rešiti slobodnijim uvozom hrane, traži od ministra da ograniči uvoz "svega i svačega". Ona (Radenka Marković) uopšte ne shvata da se istovremeno zalaže za dve potpuno suprotstavljene stvari - niže cene hrane i teži uvoz iste te hrane.

Zbog ovakvih stvari sam ja nešto tolerantniji prema domaćim političarima od mojih kolega blogera na TR-u. Vrlo često javnost ne zna šta hoće, ali očekuje da političari reše problem koji javnost uopšte ne zna da definiše, a vrlo često su problemi prosto suprotstavljeni. Kada javnost ima ovako pogrešnu sliku o tome kako stvari funkcionišu, političari su često u situaciji "ako uradim - ne valja, ako ne uradim - opet ne valja". Ako smanje carine i snize cene hrane, pitaće ih za deficit. Ako otežaju uvoz i smanje deficit, pitaće ih za cene. Kako god okreneš ne valja.

Vlada ipak ne krije budžet

Iako je Vlada prošle nedelje usvojila Predlog zakona o budžetu taj dokument i dalje nije dostupan javnosti. Sve analize će morati da sačekaju da budžet uđe u skupštinsku proceduru kada će biti usvojen po hitnom postupku. Pitanje je da li će i poslanici imati više od jednog dana da ga pročitaju. Nema veze, ionako već znaju kako će da glasaju.

PS
Što kaže moja baba, brži mi je jezik od pameti. Ministarstvo finansija je objavilo budžet na svoj sajtu. Može se naći ovde. Molim VRS da prihvati moje iskreno izvinjenje :)

Ukidanje privatizacije

U Skupštini je u proceduri Predlog o izmenama i dopunama zakona o radiodifuziji. Predložene izmene se odnose isključivo na obustavljanje privatizacije radio i TV stanica koje su protekle godine emitovale bar 800 minuta programa nedeljno na nekom od jezika nacionalnih manjina. One zadržavaju status javnog preduzeća. RTS neće biti jedina državna televizija.

Predlog zakona ne definiše precizno šta se dešava sa televizijskim stanicama koje pošto ostanu državne prestanu da emitiju program na jezicima nacionalnih manjina ili nastave da emitiju taj program u recimo isključivo posle ponoći. Mada, to je više manje nebitno. Najveći problem ovog zakona je što praktično osniva državna preduzeća. RTS i ove stanice naravno treba privatizovati. Stanice bi emitovale program na jezicima nacionalnih manjina ukoliko im je to isplatljivo. Meni nije teško da zamislim da ne postoje restrikcije radiodifuzne agencije da bi bilo više stanica a samim tim i više stanica koje bi emitovale program na jezicima manjina.

Zašto cene rastu?

Poskupeli su hleb, pšenica, ulje, transport, mleko, meso, struja... uglavnom sve. Sada se to objašnjava spiralama -- kada nešto poskupi, onda mora sve. Jedan monopolista podigne cenu, a onda svi ostali moraju da slede ili da propadnu.

To nije tačno i upravo suprotno je slučaj. Kada je količina novca u ekonomiji ograničena, jedno poskupljenje ne može da dovode do drugog, već naprotiv, da bi neko povećao cene, ostali moraju da ih smanje. Jednostavno, ima samo toliko platežno sposobne tražnje, toliko novca u ekonomiji. To jedino i ima smisla, jer je cilj svakog prodavca da poveća svoju cenu, ali pod uslovom da ostale cene ostanu iste ili padnu -- to jest, da poveća svoju relativnu cenu. Od povećanja svih cena koristi nema niko.

Kada bi samo mleko poskupelo, možda bi mogli da krivimo monopol ili porast carina na mleko. Ali kada sve poskupljuje, uzrok može biti samo jedan - porast količine novca u ekonomiji. Izgleda da količina novca nije tako ograničena.

U statistici NBS može se videti koliko je količina novca porasla. Od više razlilčitih pokazatelja novčane mase pretpostavlja se da je najrelevantniji M2, jer je rast ovog agregata po pravilu najbolje korelisan sa stopom inflacije. M2 je septembra ove godine bio 328 mlrd. dinara. Krajem 2006. bio je 281 mlrd., a krajem 2005. blizu 193 mlrd. dinara. Što znači da je M2 novčana masa za prvih 9 meseci ove godine porasla za 16.7%, a tokom prošle godine za čak 45%.

Eto zašto cene rastu. Iz istog razloga iz kojeg su rasle i 1993.

Ne treba kriviti samo NBS. Oni bi mogli da podignu referentnu kamatu na 30% i reše problem. Ali bi onda dinar porastao na možda 60 din. za evro. NBS se nalazi između dva suprotstavljena cilja, jedan je kontrola inflacije, drugi je zaustavljanje apresijacije dinara. Koren problema je u dve stvari koje radi Vlada: kontroli izlaska deviza i destimulaciji uvoza. Nisam siguran da Jelašić to shvata, jer se sa Vladom uporno svađa oko javne potrošnje, a ove restrikcije ne pominje. Glavni uzrok inflacije nisu ni javna potrošnja, ni monopoli ni trgovci, nego činjenica da, bez obzira na nedavna povećanja kamata, podaci govore da je monetarna politika NBS još uvek ekspanzivna.

A ekspanzivna je zato što zbog brige da dinar još više ne ojjača ne može biti dovoljno restriktivna. A dinar jača jer Vlada naivno veruje da je gomilanje deviza u zemlji uvek dobro.

Marža i profit

Lazarev prethodni post, ali i obilata kuknjava po novinama ovih dana me je primorala da skrenem pažnju na elementarnu činjenicu - visoka marža nije isto što i visok profit. To bi novinari, pa čak i ekonomski eksperti, morali da znaju.

Marža za trgovinsku firmu predstavlja prihod iz kojeg ona plaća sve troškove - zaposlene, komunalije, poreze, doprinose. Zato visoka marža nije dokaz slabe konkurencije (jer se može objasniti i visokim troškovima) već bi dokaz bio nenormalno visok profit, stavljen u odnos sa ukupnom imovinom firme. Međutim, o tome niko ne priča, verovatno zato što nikada nisu ni radili u trgovinskoj firmi, pa ne znaju.

Uzmimo numerički primer. Firma ima imovinu (a i kapital) vrednosti 100 miliona evra i godišnje operativne troškove (plate itd.) od 30 miliona. Pretpostavimo da je ukupna prodaja te firme 200 miliona evra godišnje. Kolika bi marža morala da bude da bi firma ostvarila 4% prinosa na imovinu? Nužno je da joj od tih 200 miliona makar 34 miliona bude marža, što znači 17% od bruto, odnosno 20,5% od neto iznosa [34/(200-34)]. Marža od 20,5% bi od strane naših novinara i analitičara bila proglašena visokom, ali je profit (prinos) koji je ona omogućila, od 4%, sasvim normalan.

Dodatna stvar je da, ukoliko se pojavi novi konkurent, pa padne promet naše imaginarne firme na ispod 150 miliona, čak ni marža od 20% na bruto, odnosno 25% na neto iznos ne može da omogući profit. Naši analitičari bi ovakvo pogoršanje poslovanja firme (jer joj je pao promet) tumačili kao poboljšanje, jer firma naplaćuje višu stopu marže!

A dokle će, ne znamo

Veliki problem je što mi još nismo u potpunosti sagledali sa kakvim to maržama i rabatima naši proizvođači i trgovci rade... Ono što Radna grupa treba da uradi je da sagleda kakva je stvarna struktura tih cena i da vidimo da li su bahati predstavnici na strani proizvodnje ili trgovine ili možda i jedni i drugi i da pokušamo da rasvetlimo taj deo.

Ne, nije u pitanju ministar poljoprivredni Milosavljević, već ekonomista Stojan Stamenković. Meni je Stamenković uvek bio simpatičan jer smatram da je duhovit a mislim i da je dobar ekonomista. Nažalost ni on ne vidi carine kao problem visokih cena već za to krivi monopoliste. Drugim rečima, i posle Ivanovog saveta da pređe na kozu, Stojan Stamenković i dalje muze jarca. Šteta.

Kina je manja nego što ste mislili

Azijska razvojna banka je objavila da je GDP Kine po paritetu kupovne moći (PPP) za oko 40% manji nego što se do sada mislilo.

Nije u pitanju prevara, nego činjenica da cene po kojima se GDP računao nisu menjane još od 1980-ih. Problem je što su u proteklih dvadesetak godina cene u Kini porasle, a cenovni pariteti Svetske banke ostali nepromenjeni. Kada krajem ove godine Svetska banka objavi GDP Kine, po novim cenama on će biti 40% manji. GDP Kine je u dolarima je $2,100, a po PPP $7,600. Sada se ispostavlja da je tih 7,600 ustvari oko $4,500.

Bryan Caplan je pre mesec dana, ničim izazvan, izrazio sumnju u spektakularne cifre kineskog ekonomskog rasta. Njemu su bile sumnjive dve stvari:
1) Koja još to zemlja gde poljoprivreda učestvuje so 60% u GDP ima $7,600 per capita?
2) Kad je privredni rast toliki, privatna potrošnja mora da raste. A kineska privatna potrošnja je u poslednjih desetak godina opala.

Svaka čast. On je doduše mislio da režim lažira statistiku, ali ni to i dalje nije isključeno.

Kredit

Evo lepe vesti:
Odmah po potpisivanju ugovora o zajmu vrednom 80 miliona evra, direktor preduzeća Putevi Srbije Branko Jocić nije znao da odgovori na pitanje o uslovima kredita kod Evropske banke za obnovu i razvoj.

Dva su moguća zaključka:
- U državnim preduzećima direktori nisu preterano zainteresovani za troškove i finansijski rezultat;
- Direktor Jocić nije dobar direktor;

Javnost nekako više voli da se skoncentriše na ovaj drugi. Otuda ideja da državnim preduzećima treba da upravljaju stručnjaci. Sve je ostalo u redu, ali eto ima pojedinaca koji uvek nešto pokvare.

Ja se čudim otkud novinarima uopšte ideja da bi direktor javnog preduzeća znao uslove kredita koji je uzeo. Zašto bi? Njega zanima da uzme kredit po bilo kojoj ceni, da onda nešto sa tim gradi, da bude zautet, da upravlja sredstvima. I njih bi to zanimalo da su na njegovom mestu. To je očekivano. Dok kredit dospe za vraćanje on više neće biti direktor, a i ako jeste, neće valjda državna firma bankrotirati.

Liberali i krupni kapitalisti

Vladimir Gligorov, jedan od retkih nesumnjivih naših liberalnih ekonomista, piše o ovoj temi na LDP blogu. Zanimljiv tekst, u najvećoj meri. Uostalom, ništa drugo nisam ni očekivao od njega. Međutim, postoje dve ključne stvari u kojima se ne slažem sa njim, a verujem ni većina ostalih blogera na TR-u, ali bih svakako voleo da čujem i njihovo mišljenje.

Prvo, njegova osnovna teza iz koje izvodi sve dalje teze, je da liberali zastupaju ideju "savršenog tržišta" i da, samim tim, moraju biti protiv krupnih kapitalista. To, prosto, nije tačno. Liberali zastupaju ideju "slobodnog tržišta", što se veoma razlikuje od "savršenog tržišta".

Savršeno tržište (kao i monopol, oligopol ili monopolistička konkurencija, uostalom) je samo teorijski model koji olakšava sagledavanje realne situacije, koja je skoro uvek "negde između" teorijskih modela. Pravi liberal nema ništa protiv toga što u određenoj grani postoje samo dva ili čak jedan proizvođač, ako je ulazak novih konkurenata slobodan. Recimo, skoro nijedan liberal nije smatrao da je proces protiv Microsofta opravdan, zato što nikome nije zabranjeno da napravi svoj operativni sistem i da ga ponudi tržištu. Kažem "skoro", jer postoji i među liberalima dilema (koja se pre svega ogleda u sukobu dve liberalne ekonomske škole - čikaške i austrijske) šta se tačno treba smatrati "barijerama ulasku" - da li u to treba uvrstiti samo formalno-pravne barijere (koje može da uvede isključivo država), ili i ekonomske barijere, poput transportnih troškova ili situacije prirodnog monopola, na primer. Ja sam tu bliži čikaškoj poziciji, a čini mi se da su Lazar, Ivan i Slaviša bliži austrijskoj poziciji. Ali ćemo se lako složiti da, čak ni po čikaškoj definiciji, maloprodaja nije jedna od privrednih grana u kojima je opasnost od monopola velika.

Ideološki problem u koji je LDP upao je to što su u sukobu između biznisa i vlasti stali na stranu vlasti (Komisije za zaštitu konkurencije). Sada Gligorov to opravdava tako što kaže da pravi liberali ideološki podržavaju napore države u borbi protiv krupnih kapitalista. To, prosto, nije tačno. Liberali zaista ne vole monopole, ali pre svega državno garantovane monopole i one monopole koje država održava uvođenjem barijera novim ulascima na tržište. Insistiranje na tome da se država razračuna sa krupnim kapitalistima nije liberalna ideologija, pa makar i liberal poput Vlade Gligorova tvrdio suprotno. To ne znači da nema dobrih argumenata da se država razračuna sa Deltom, nego znači da ti argumenti sasvim sigurno nisu liberalni.

Liberali, sa druge strane, takođe nisu ni zastupnici krupnog kapitala. Kada bi Mišković bio vlasnik EPS-a ili NIS-a u ovakvom regulatornom okviru, bilo bi, po mom mišljenju, sasvim u skladu sa liberalnom ideologijom tražiti od države da se "razračuna" sa njim.

Drugo, Gligorov kaže da je ograničavanje slobode govora potpuno u skladu sa "neoliberalnim konstitucionalizmom", što, po meni, takođe nije tačno. Sloboda govora jeste ograničena u skoro svim zemlja sveta. Ali, to nije dokaz za njegovu tvrdnju. Pravi "neoliberalni konstitucionalizam" smatra da se ustavom treba ograničiti vlast, a ne slobode ljudi. Verovatno je tom idealu najbliži američki Ustav (Prvi amandman), kojim se državi zabranjuje da na bilo koji način ograničava slobodu govora i štampe:

"Congress shall make no law respecting an establishment of religion, or prohibiting the free exercise thereof; or abridging the freedom of speech, or of the press; or the right of the people peaceably to assemble, and to petition the government for a redress of grievances."

Globalno zagrevanje, obrezivanje, rani brak i vermontske šume

Od klimatskih alarmista već godinama slušamo da će se užasi globalnog zagrevanja najteže sručiti na siromašne u Africi.

Poslednjih nedelja počinjemo da dobijamo i prve potvrde ove teorije. U svojoj novoj knjizi, australijski envajornmentalista Tim Flanery otkriva da je globalno zagrevanje krivo za činjenicu da najmanje 40 000 muškaraca u Keniji nije oženjeno. Zašto? E, pa odgovor je u sledećem: da bi se neko oženio, on u Keniji mora da prođe kroz proceduru obrezivanja. Ali, avaj, rečena procedura je deo rituala vezanog za kišu, i podrazuemva bogate proslave na kojima se kolje stoka i troše druge đakonije. Ali poslednjih 15-ak godina je suša, za koju je, jelte, krivo globalno zagrevanje, te mnogi momci, u svojim poznim 20-im već 14 godina čekaju na obrezivanje (radi nedostatka stoke) . Za to vreme im matorci preotimaju potencijalne kandidatkinje; pošto je poligamija u Keniji dozvoljena. Tako globalno zagrevanje preko suše i manjka stoke za paganske proslave koje prate rituale obrezivanja vodi žalosnoj pošasti u vidu velikog broja momaka koji ne mogu da se ožene! Užas i katastrofa, kakve sve pohare izaziva taj Exxon mobile.

Ali, nije ni tu kraj. Po jednom novom izveštaju finansiranom od strane UNDP (ah), u susednoj Ugandi pate od sasvim različite, slobodno se može reći suprotne pošasti: tamo, naime globalno zagrevanje vodi preranim brakovima u koje stupaju devojke; zbog nestašice hrane roditelji su često prinuđeni da svoje mlade ćerke prodaju bogatim mladoženjama! U Keniji muški celibat, u Ugandi ženska udaja u adolescenciji. Šta li se još može očekivati. Smejao sam se kad je Nigel Caldor, bivši urednik New Scientista napravio hiperbolu da je tokom 90-ih da bi dobio pare za istraživanje aktivnosti veverica na skupljanju lešnika, morao u aplikaciji da navede da želi da ispita njihovo ponašanje glede lešnika, s posebnim osvrtom na efekte globalnog zagrevanja. Sad se pitam, koliko ćemo, s obzirom na prethodno rečeno, još čekati na stvarnu analizu uticaja globalnog zagrevanja na aktivnosti afričkih veverica?

Videli smo kakve pošasti haraju Afrikom. Ali, ni razvijeni svet ne zaostaje. Recimo u američkoj saveznoj državi Vermont su ogorčeni na predsednika Buša, Exxon Mobile i Haliburton zato što ne puštaju jesen da dođe na vreme, od čega trpi njihov turizam. Naime, mnoštvo turista se sjati svake druge nedelje oktobra u Vermont da bi slikali njihove šume koje postaju jarko crvene i žute. U tamošnjim hotelima se rezervacije prijavljuju mesecima unapred. Ali, poslednjih nekoliko godina jesen kasni. Pik jarkih boja je recimo ove godine zakasnio čitavih 10-ak dana, zahvaljujući razume se, globalnom zagrevanju, i to preti da dogodine potpuno dezorijentiše turiste, koji neće znati kad da dođu i Vermonćani će ostati kratkih rukava. Naravno, meterolozi su rekli da su jesenje (kao i sve druge) temperature u Vermontu zadnjih godina u granicama 30-godišnjeg proseka, ali mi znamo da to ništa ne znači jer je globalno zagrevanje vrlo lukavo - nekad se pokazuje kao zagrevanje, nekad kao zahlađenje, nekad kao više suše, nekad kao pojačanje poplava, a nekad bogami i kao nešto kasnije "crvenjenje" lišća. Uglavnom, od njega nema spasa, kako god da okrenemo.

P.S, Markov komentar me podsetio da stavim ovaj link. Ljudi su se ovog proleća skoro smrzli pokušavajući da dokažu da se led na Arktiku topi "mnogo brže nego što smo mislili". I okrivili su naravno globalno zagrevanje za svoje smrzavanje.

Tomica nije saglasan

Povodom objavljivanja istraživanja MDRI-ja u kojem je prilično slikovito (pogledajte ceo izveštaj) prikazana žalosna situacija u kojoj žive deca i odrasli ometeni u razvoju, ministar zdravlja kaže: "Nikada nisam imao nikakav kontakt sa Međunarodnom organizacijom za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju, niti su oni u Ministarstvu zdravlja Srbije dobili saglasnost za bilo kakvo istraživanje." Da li to znači da je u Srbiji dozvoljeno analizirati rad državnih "organa" samo uz ministarski blagoslov?

Istraživanje, iako jako kritično prema uslovima u kojima žive pacijenti ometeni u razvoju, ipak nisu preterano kritični prema vladi. "Vlada Srbije zaslužuje priznanje za ogromnu otvorenost u priznavanju prakse lošeg tretmana u institucijama, kao i toga da bi se o većini osoba, koje se nalaze u institucijama, trebalo adekvatno brinuti u zajednici."

Ministar Milosavljević je i pored toga ljut. Kaže da je izveštaj nedobronameran, a možda misli i da podriva ustavni poredak. Ministar kaže da nije tačno da se ništa ne radi. Formirana je stručna komisija, koja je uradila strategiju, a zatim na osnovu strategije izradila zakon koji je u vladinoj proceduri. Posle zakona verovatno sledi akcioni plan, formiranje saveta, radnih grupa, i detaljne analize problema. Znači ništa nije urađeno, a da nije bilo ovog istraživanja verovatno i ne bi bilo ništa urađeno, bar ne u skorije vreme.

Ovih dana će vlada verovatno dati malo više novca institucijama koje su pokrivene ovim izveštajem i tako privremeno rešiti problem. Trajno rešenje bi ipak bilo ukidanje državnog osiguranja i bolnica. Privatno bolnice bi sigurno vodile više računa o ovim ljudima, ne zato što u privatnom sektoru rade humaniji ljudi već zato što im od kvaliteta usluge zavisi zarada. To u državnim institucijama nije slučaj jer ne postoji konkurencija. Ministarstvo bi trebalo samo da kontroliše da li privatne bolnice ispunjavaju standarde koji su očigledno nedostižni državnim institucijama. Gde bi se našao novac? Uglavnom bi taj trošak snosile privatne osiguravajuće kuće. U slučaju da neka porodica nema zdravstveno osiguranje, onda bi država mogla da plati privatnim bolnicama (ili osiguranju) da vode računa o ovim osobama. Trošak bi verovatno bio manji, a usluga sigurno bolja.

Ali pošto u Srbiji zdravstvenu politiku vode zdravstveni sindikati, gde prvo na red dolaze zaposleni pa tek onda pacijenti, iluzorno je očekivati bolje rešenje od izrade strategije i eventualno krečenja.

Waterloo francuskih sindikata?

Sarkozi je krenuo u otvoreni obračun sa sindikatima. Počeo je sa reformom penzionog sistema koji zaposlenima u transportnoj industriji dozvoljava da se penzionišu sa 50 godina. Istraživanje javnog mnjenja pokazuje da 59 procenata građana podržava Sarkozija dok 35 procenata podržava sindikate. Ovo je čini mi se prvi ozbiljniji test za konzervativnog francuskog predsednika.

Situacija je krajnje ozbiljna. Sarkozi ne sme da odustane jer će pokazati da nije u stanju da sprovede program na osnovu koga je dobio mandat. Sindikati takođe moraju da istraju jer je svima jasno da je ovo samo početak i da ozbiljnije reforme tek slede. Ako sada popuste ubuduće će imati samo manje podrške. Da li je ovo stvarno početak kraja vladavine sindikata u Francuskoj? Ja se nadam da jeste.

Da se zabrinem?

Greg Mankiw prenosi rad izvesnog Noama Kirsona, koji kaže:

"Na individualnom nivou, našao sam da je za oženjene muškarce, čije su supruge zaposlene, viša verovatnoća da umru u narednih deset godina, da imaju visok krvni pritisak i da prijavljuju lošije zdravlje."

Mojoj supruzi je danas prvi dan na poslu posle porođaja.

Opasna istina

Svi već znamo koliko su opasne nuklearke, genetski modifikovana hrana, ugljen dioksid, isparenja sumpora i slični proizvodi kapitalističkog potrošačkog društva, ali želim da vam usmerim pažnju na jednu od zanemarenih, a ujedno i najopasnijih, hemikalija ikada nastalih: dihidrat-monoksid.

Ovo opako jedinjenje je glavni sastojak kiselih kiša, naučni konsenzus je da njegova isparavanja predstavljaju glavnog krivca za globalno zagrevanje (mnogo većeg od CO2), a direktno je odgovorno za hiljade smrti godišnje u svetu. Ako se slučajno ubrizga u krvotok može da dovede do smrti, a isto se dešava i ako uđe u pluća. Nalazi se u hrani, piću, čak i mleku kojim se hrane bebe. A što je i najgore u celoj priči, čak i deca mogu da ga kupe u bilo kojoj prodavnici, bez ikakvih ograničenja! Šta više reći, osim da je njegova korizivna snaga takva da ako stavite gvozdeni ekser u dihidrat-monoksid, posle nedelju dana od eksera neće ostati ništa.

Očigledno se radi o koluziji biznismena i Vlade, koji su se urotili protiv nas, javnosti i ne žele da nam otkriju istinu. Jednostavno nema drugog objašnjenja. Čak je i Mišković nedavno otvorio postrojenje za proizvodnju dihidrat-monoksida, a ove kapitalističke protuve iz Vlade su bile na otvaranju i smejale se.

Pa šta ako je hemijska formula za dihidrat-monoksid H2O? Sve što sam napisao je tačno.

Ideju za ovaj tekst su mi dali Neil de Grasse Tyson i Donald Goldsmith, čiju knjigu "Origins" čitam po drugi put sa velikim zadovoljstvom. Naime, naveli su da je neki momak uradio anketu sa pitanjem "Da li bi ste zabranili dihidrat-monoksid?", uz obrazloženje koje je slično ovom koje sam naveo. Samo 2% ispitanih je reklo "ne". Nažalost, nisam uspeo da na netu nađem bilo šta o toj anketi.

Mit o "ulaganju u obrazovanje"

Neke teze o srpskom obrazovanju iz posta o tranziciji, ovde iznosim kao poseban tekst. Jedan aspekt mi se čini naročito bitan. Reč je o MITU O ULAGANJU U OBRAZOVANJE.

Nije samo srpska javnost sklona ovome. U slučaju Francuske konačno je deo mita razotkriven kada je obelodanjeno da se danas skoro dvostruko više para ulaže u "učenika" a efekti su poražavajući. Srpska elita još uvek nije naišla na ozbiljnog mythbuster-a, pa neki i dalje samouvereno a logički neutemeljeno iznose teze o irskom čudu, sve oslanjajući se na pogrešnu jednačinu:

neograničeno sipanje budžetskih para u obrazovni sistem =
neograničeni rast kvaliteta obrazovne usluge.

Šta ne valja u ovoj jednačini? U Srbiji se povećava "ulaganje u obrazovanje", ali to je povećanje procenta u budžetu (prethodnih godina je između 12 i 14 posto budžeta). Onda se to izdvajanje konvertuje u udeo u BDP, pa dobijemo lažnu sliku kako, eto, u Srbiji obrazovanje postade čitava industrija koja se skinula sa budžetskih jasala. Grozničavo se najavljuje Memorandumu o budžetu da će obrazovanje kao "faktor rasta" dostići 4 posto 2010! Međutim, taj novac ide za plate nastavnika, za obrazovnu birokratiju, za zavode koji "kontrolišu kvalitet obrazovanja" i "unapređuju" ga. Nije jasno šta kontrolišu i šta unapređuju, kada danas još uvek mi nemamo pojma koliko košta godišnje učenik državne škole. Još uvek postoji sistem finansiranja u obrazovanju koji ne dozvoljava transparentost, još uvek "novac ne prati učenika".

Reformatori i konzervatori svih boja (podjednako gašisti i čolisti) nisu imali herca da uvedu sistem finansiranja koji će izneti na videlo koliko koja škola privlači učenika i koji treba da omogući da neuspešne škole jednostavno odumru. To bi, kažu, uvelo okrutnu konkurenciju među DRŽAVNE škole. Umesto toga, uvedene su samoevaluacije. Zamišljeno na najboljem tragu kardeljevštine. Svi akteri (a u srednjim školama "socijalni partneri") sednu, samoupravno i samokritički analiziraju šta ne valja u školi, pa lepo samorazvojno i samoinicijativno to poprave...

Dok se tako neki socijalni inženjeri zamajavaju oko ovakvih utopija - kako samoevaluiranjem generisati samoevoluiranje obrazovanja - mudri ljudi znaju šta im je činiti realpolitički. Naravno, to su SINDIKATI prosvete. Niko tu ekipu nije smeo ozbiljno da dirne. Tačnije, postoje tri ekipe, ali kad "traže rentu", obično dišu kao jedan. Niko nije stao na crtu sindikatima, pa oni već godina uspevaju da izdejstvuju ono što izgleda da se graniči sa čudom. Tako prosečan "izvršilac" u marketingu zarađuje isto ili manje od prosečnog nastavnika u srednjoj školi. U nekoj Hrvatskoj ili Mađarskoj, na pomen te mogućnosti (a je l' vaši prosvetari zarađuju isto kao ljudi u marketingu?) svako će vas gledati sa nevericom.

Naši prosvetni sindikati su to postigli uz pomoć socijalnog monologa koji se vodi na liniji Državna Administracija - Nastavnički Sindikati. Iz te igre su potpuno isključeni "korisnici"odnosno kupci obrazovnih usluga - roditelji i učenici - oni koje nijedan reformator/konzervator obrazovanja nije ozbiljno uzeo u obzir nakon 2000. godine.

Šta kaže MMF

Samo sam delimično preleteo kroz novi MMF-ov Regional Economic Outlook i primetio sam par stvari. Prvo, srpski trgovinski deficit (od 15% GDP-ja u 2007.) nije strašan. Na strani 11. se može videti da je deficit u Španiji oko 10%, u Portugalu oko 9%, u Bugarskoj čak 20%, Rumuniji 13%, Letoniji 27%, Estoniji 16%, a sve ove države su članice EU.

Drugo, kod javnih finansija smo "tu negde" što se deficita tiče. Ubedljivi rekorder je Mađarska sa neverovatnih 9% GDP-ja deficita javnih finansija u 2006. godini, takođe član EU.

Treće, znate one priče o neverovatnoj kreditnoj ekspanziji koja preti da podrije makroekonomsku stabilnost u Srbiji? Potpuno netačno - krediti privredi i stanovništvu (strana 38, tabela gore levo) iznose 24% GDP-ja, daleko najmanje od svih prikazanih zemalja. U Hrvatskoj je taj broj 96%.

Koliko zarađuju ultrabogati?

Keneth Rogoff, bivši glavni ekonomista MMF-a je izračunao da su neki ultrabogati prošle godine zarađivali u proseku 150$ u sekundi, odnosno 9.000$ u minuti, ili 540.000$ na sat.

65 strana ničega

Stvarno imamo raznorazne zakone, ali 65 stranica Zakona o sportu, po mom skromnom mišljenju, spada među najlošije napisane zakone koje sam skoro imao prilike da vidim.

Šta reći o činjenici da se jednim Zakonom o sportu predviđaju 64 različita razloga da se kazni pravno lice (članovi 183 i 184) i još 18 osnova za kažnjavanje fizičkih lica (član 186), uključujući i recimo kaznu od 30 do 500 hiljada dinara za sportsko društvo koje "ne sarađuje sa Ministarstvom u utvrđivanju nacionalnih kategorizacija i dodeljivanju kategorija"!

Nema ničega o privatizaciji, osim da će to "biti uređeno posebnim zakonom".

Mama, ja sam još gladan

Vlada je usvojila predlog budžeta, bar tako kažu. Planirano je da javna potrošnja, kao i svake godine od 2000. mislim, raste brže nego BDP. Nažalost, vlada nije ostavila link za ceo predlog zakon o budžetu već su samo objavili neke detalje iz budžeta na pres konferenciji. To znači da možemo da pričamo o budžetu samo u onim okvirima u kojima vlada želi trenutno da raspravljamo. Ako neko ima link za kompletan predlog zakona bilo bi sjajno ako bi mogao da ga ostavi u komentarima.

Ja verujem da Vlada Srbije krije detalje budžeta (ako grešim, izvinjavam se). Mislim da će objaviti predlog tek kada uđe u skupštinsku proceduru kada će biti kasno za javnu raspravu, odnosno neće biti vremena da se skrene pažnja na nepotrebne a konkretne budžetske rashode.

Još nešto, budžet Srbije je jako generalan. Plate zaposlenih su otprilike jedna stavka, ako ne za celu državu onda po pojedinačnom ministarstvu. Jako je teško analizirati kako se troši novac u kulturi ako su plate u svim muzejima i pozorištima stavljene u jednu kategoriju. Ustvari loš primer. Veoma je lako, sve su višak, ali shvatate poentu. Američki budžet je odštampan u nekoliko podebelih knjiga svake godine, i ulazi u razne detalje. Naš, sa druge strane, staje na sedamdesetak strana.

Siguran sam da ćemo još pisati o budžetu kada nađemo ceo predlog. Do tada, podsetite se kako je izgledao ovogodišnji budžet. Bilo je par konkretnih a interesantnih detalja uglavnom u opisnom delu budžeta. Mada možda i ne treba da budemo nestrpljivi, novi budžet će gotovo sigurno biti još tužnija za čitanje.

Tranzicija u Srbiji: zašto i kako dalje

Već je prošlo sedam godina od početka tranzicije u Srbiji, pa je vreme da se zapitamo da li smo zaista na pravom putu i kako da nastavimo dalje. Izabrali smo tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj ekonomiji, nažalost iz praktičnih razloga. Mnogi su shvatili da nas je dirigovana ekonomija učinila siromašnim, ali veliki deo Srbije i dalje sumnja da je slobodno tržište rešenje koje smo tražili. Ja mislim da jeste.

Slobodno tržište je direktno povezano sa ekonomskim rastom. Možda je indeks Heritage fondacije najbolji dokaz jer je očigledno da su ekonomski slobodnije zemlje upravo bogatije zemlje. Statističari mogu da primete da korelacija sama po sebi nije dokaz ali je u ovom slučaju prilično indikativna. Ukoliko želimo bogatije društvo, onda je jasno da cilj treba da nam bude širenje ekonomskih sloboda, odnosno omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe.

Do sada je već dosta urađeno. Valuta je prilično stabilizovana, privatizacija društvenih preduzeća je manje-više završena a trgovina je malo slobodnija kao posledica ukidanja kontigenata i dozvola za uvoz koji su obeležili devedesete godine. Ipak, Srbija je i dalje daleko od ekonomski slobodne zemlje. Dodatni problem je što su praktično sve velike reforme urađene još u periodu 2000-2002 godine i svi reformski uspesi su suštinski rezultat odluka koje su još tada donete. Od tada praktično nije povučen ni jedan jedini veći reformski potez. Međutim, mora se priznati da su i tako ograničene i nevoljne reforme dosta doprinele povećanju standarda prosečnog građanina Srbije. To naravno nije dovoljno, posebno u poređenju sa često nerealnim očeivanjima građana.

Evo nekoliko saveta za Vladu Srbije koji bi ubrzali ekonomski razvoj zemlje.

Sprovesti evroizaciju – Iako je dinar delimično stabilizovan, moguća inflacija je i dalje problem sa kojim je suočena srpska ekonomija. Inflacija iznad najavljivane ove godine je sasvim dovoljan dokaz da NBS nije u stanju da garantuje stabilnost valute. Promena rukovodstva NBS bi mogla dodatno da zakomplikuje situaciju jer niko ne može da garantuje da će prioritet budućeg guvernera biti obuzdavanje inflacije. Prelazak na evro bi bilo jedino dugoročno rešenje ovog problema. Jednostavno, Evropska centralna banka poseduje kredibilitet koji NBS nema.

Crna Gora je odličan primer. Već par godina posle uvođenja evra inflacija u Crnoj Gori je dostigla evropski prosek od oko 2 procenta. Dosta se raspravlja o tome da li bi jednostrano uvođenje evra, kao što je to uradila Crna Gora, bio sistem koji bi EU odobrila Međutim, kako EU nema mehanizam kojim bi mogla da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije, ovo pitanje nije previše relevantno. Za najzabrinutije, nudimo sledeće rešenje - ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan polako bi postao nacionalna valuta, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog liberalizovanja tržišta novca.

Jedna od pozitivnih eksternalija uvođenja evra bi bio i kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji po već dosadnoj mantri: izvoz dobar, uvoz loš pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i posebno podsticati izvoz. Evroizacijom bi i taj argument, koliko god bio besmislen, konačno bio potpuno diskreditovan. Takođe, evroizacija bi dovela i do verovatnog ukidanja ograničenja na iznošenje deviza is Srbije, koje je sada na snazi.

Više slobodne trgovine – Iako je situacija znatno bolja nego devedesetih godina kada je većina stanovništva radila u društvenom i državnom sektoru a uvoz mnogih proizvoda bio omogućen samo uz dobijanje blagoslova nekog ministarstva u vidu kontigenata i danas postoje velika ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast. Evo nekoliko predloga za unapređenje slobodne trgovine.

Ukidanje netržišnih regulacija – Najbolji primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe građani Srbije kupuju benzin koji je skuplji i nekvalitetniji od naših komšija u regionu, sve pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS-a (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je podjednako netačan i uvredljiv. Takođe, primorani smo da trošimo uveliko prevaziđene derivate (poput benzina sa olovom i dizela sa velikim sadržajem sumpora) koji veoma štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer bi bilo nedavno ukidanje zabrane izvoza žita a od skoro i brašna, a ko zna sutra možda zabrane izvoz kroasana. Drugim rečima, vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez takođe garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost i nemogućnost predviđanja sledeće vladine odluke. Ipak, da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze, odnosno pokrivamo troškove na ćupriji ako ne na mostu.

Privatizacija javnih preduzeća – Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti jeste jedna od većih zabluda. Prvo, iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli to da urade, valjda bi do sada to već uradili. Drugo, cena buduće vrednosti preduzeća je ukalkulisana u cenu prodaje tako da zaista nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije se odlaže konkurencija a samim tim niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je dobar primer, dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Odličan primer za uvođenje konkurencije je i mobilna telefonija. Od kada postoji prava konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena i nove servise.

Ukidanje carina – Srbija danas ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi. Izgovor je da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše proizvođačima iz inostranstva. Naravno, Jugo i srpski televizori za proteklih 50 godina nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza ali to i dalje nije dovoljan dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode iz uvoza. Takođe, zanimljiva je sledeća stvar. Prvo, Vlada uvede carine kako bi zaštitila domaće proizvođače od konkurencije. Onda, kada domaći proizvođači iskoriste postojanje carine, Vlada okrivi proizvođače za monoposlko ponašanje (npr. visoka cena mleka u Srbiji). Ako je neko kriv, to je Vlada jer im je omogućila da se tako ponašaju. Niske carine su daleko najbolja antimonopolska politika.

Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima – Vlada i dalje vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije su dobar primer. Ta firma ne zarađuje dovoljno ni da pokrije operativne troškove (npr. održavanje vozova) a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usput, usluga koju železnica pruža je više nego smešna, kao što je i dokazano skorim natpisima o bržoj železnici iz 19. veka. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge, kao što je to urađeno sa bankarstvom u Srbiji. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bi bila privatizacija i potpuno otvaranje usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.

Manje redistribucije, više izbora – Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji (veći problem je broj zaposlenih nego visina njihovih plata), velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti koje bi verovatno dovele do stvaranja većeg ekonomskog rasta. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i samim tim omogućile smanjenje poreza. Navešćemo samo nekoliko primera.

Reforma penzionog sistema – Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom PIO fondu. Ovaj sistem je neodrživ jer Srbija ima relativno veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se samo uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova skupa reforma bi garantovala zaposlenim građanima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to više nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulagati u reformu penzionog sistema umesto u kapitalni promašaj od Nacionalnog investicionog plana.

Reforma zdravstvenog sistema – Nijedna vlada od 2000. na ovamo nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema (ako pod reformom ne podrazumevate krečenje zidova i dobijanje donacija od EU za kupovinu novih vozila hitne pomoći). Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako stanjem u srpskom zdravstvu niko nije zadovoljan. Trošak zdravstvenog osiguranja je takođe ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Iako mnogi ne žele to da priznaju, ali istina je da između bolnice i fabrike (ili banke) ne postoji razlika. Isti mehanizam koji je naš bankarski sektor promenio do neprepoznatljivosti, može to isto da uradi i sa zdravstvom. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili bar hrabriju vladu.

Reforma obrazovnog sistema – Obrazovanje je još jedan kapitalac u budžetu. Ako potpuno privatno školstvo danas u Srbiji predstavlja utopiju, onda bismo bar mogli da zathevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa nećemo postići menjanjem nastavnog programa gde Draža postaje heroj a Tito zločinac ili uvođenjem građanskog i verskog vaspitanja. Reforma obrazovanja bi podrazumevala uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju adresom prebivališta. Škole za kojima postoji veća tražnja bi dobijala više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi svim roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja školama. Bolja škola, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca. Bolje škole bi rasle dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam bi rešio ogroman problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Zašto roditelji ne bi dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima? To bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno bi spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja za vrtiće na koje se roditelji prijavljuju dok je majka u ranoj trudnoći! Nismo mi jedini sa ovim problemom. Hongkong ga rešava upravo uvođenjem vaučera u sistem finansiranja predškolskih ustanova.

Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo, uz modifikacije. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatne fakultete morate da plaćate sami. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Ne zagovaramo nikakav fetiš srpskih privatnih univerziteta. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, profesori državnih i privatnih fakulteta rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Sve je umuljano, ne postoji jasan brend bilo koje ustanove, ne postoji prepoznatljivost obrazovanja koje nude ni privatnici ni državnici. Upravo zbog toga treba omogućiti i finansiranje školovanja u inostranstvu. Ali ne na sadašnji način, ucenom studenata da se vrate u zemlju, primenom meritokratskih principa (idu samo najbolji na postdiplomske u inostranstvo) i sličnim anahronim konceptima "nacionalnog obrazovanja" i formiranja "nacionalne elite". Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, treba studentima (ne samo najboljima!) omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele. Ako je to u Mančesteru ili Pragu, so be it! Nema razloga da to ne bude omogućeno. Naravno, kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika bude uzimano NULA dinara za obrazovanje u Srbiji i Ministarstvo prosvete bude ukinuto, dakle, tada bi sve ovo sa vaučerizacijom bilo bespotrebno. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se može kupiti obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.

Nažalost, većina ovih reformi neće biti sprovedena u Srbiji u skorijoj budućnosti. Dokle god građani Srbije glasaju za stranke u zavisnosti od njenog programa za rešenje statusa Kosova, stranke neće biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da ozbiljno unaprede životni standard u Srbiji.

(Marko Paunović je pomogao u izradi teksta, a Miss Tocqueville napisala odu srpskim prosvetnim sindikatima)

Disclosure

Izraz iz naslova posta se verovatno može prevesti na srpski kao "obelodanjivanje" i pretpostavljam da će pre ili kasnije ući u srpski rečnik, nešto kao "transparentnost".

Ovaj pojam se uglavnom odnosi na politiku medija da analitičar koji analizira određenu stvar mora da iznese sve podatke o sebi. Potrebu za ovim sam sam posebno uočio u prethodna dva dana. Prvo sam video da je Vladimir Gligorov predstavljen kao "ekonomista pri Bečkom institutu za međunarodnu ekonomiju" kada je na B92 kritikovao predlog novog budžeta, a danas sam video da je Oliver Antić predstavljen kao "profesor Pravnog fakulteta" kada je komentarisao Šešeljevu odbranu.

Oba ova podatka su tačna, međutim to nisu jedine stvari, čak ni najbitnije, po kojima su ovi ljudi poznati. Kod komentarisanja predloga budžeta, mnogo bi bolje i relevantnije bilo predstaviti Vladu Gligorova kao "pisca ekonomskog programa LDP-a", a kod komentarisanja Šešeljeve odbrane predstaviti Olivera Antića kao "jednog od vodećih pravnika Srpske radikalne stranke".

Jasno je da mnogi ljudi imaju po nekoliko funkcija. Ali, kao što bi glupo bilo predstaviti Dinkića ili Đelića kao "ekonomske stručnjake", a Dušana Petrovića ili Vojislava Koštunicu kao "pravne eksperte" glupo je i Vladu Gligorova i Olivera Antića tako predstavljati, budući da su i oni politički angažovani.

Naravno, to što su politički angažovani uopšte ne mora da znači da je njihova analiza pogrešna ili pristrasna, ali je to činjenica na koju bi novinari čitaocu morali da skrenu pažnju.

Nekontrolisani priliv nepotrebnog kapitala

Kaže Katić. Čime je uveo frazu "nepotrebni kapital" u srpski jezik. Guglovao sam "nepotrebni kapital" tako pod navodnicama i našao nula pogodaka.

Evo ključne misli za danas:
Србија је ту где је, управо зато што је превише слушала друге и ослањала се на неолибералну доктрину коју ММФ промовише. ... Српску привреду, већ ојађену ратом и санкцијама, дотукла је неодговорна либерализација спољне трговине, неконтролисани прилив непотребног капитала и коришћење динара као монетарног сидра.

Ko je ovde lud?

Čovek koji je zabranio izvoz pšenice i još nekih poljoprivrednih proizvoda, sada u intervjuu za Blic govori o tome šta sve treba uraditi kako bi se povećao izvoz prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda!

Ja mislim da bi smena jednog ministra bila dovoljna.

Iz ovog intervjua mi se zaista čini da on izgleda ni ne vidi da je najveći problem izvoza to što je zabranjen.

Nagrade Tržišnog rešenja

Iz želje da promovišemo razvoj liberalizma Tržišno rešenje će 28. decembra ove godine, po prvi put, dodeliti nagrade osobama koje su u toku 2007. najviše doprinele razvoju liberalizma u Srbiji (Tržišno rešenje godine) i gušenju liberalizma (Netržišno rešenje godine). Još nismo odlučili šta će pobednici tačno dobiti ali će nagrade sigurno biti interesantne i korisne.

Detalji procesa:
Ko god želi može da ostavi predloge kandidata za nagrade u komentarima ovog posta. Potrebno je ostaviti ime osobe koju predlažete i razloge zbog kojih smatrate da dotična osoba zaslužuje nagradu. Potrebno je da naglasite za koju nagradu predlažete kandidate. Proces predlaganja će trajati 7 dana. Po isteku ovog perioda blogeri TR-a će izabrati nekoliko kandidata za koje će biti moguće glasati. Glasanje će biti dozvoljeno svim posetiocima Tržišnog rešenja. Blagovremeno ćemo objaviti link za glasanje. Glasanje će biti ograničeno na jedan glas po računaru. Neka najbolji pobede.

Skromni blogeri TR-a nemaju prava da učestvuju u izboru ni pravo glasa. Mi imamo ulogu engleske kraljice, a tako se i oblačimo. Posebno Slaviša.

Neznanje ili nešto drugo?

Prosto ne znam kako da komentarišem sledeću stvar:

Naša država i ekspertska javnost se slažu da nam treba više izvoza i više stranih investicija. Takođe se slažu da nam treba manje uvoza. Država je, isto tako, zabranila odliv kapitala iz zemlje. Znači, cilj je da privučemo što je moguće više deviza u zemlju, a da u isto vreme što manje deviza izađe iz zemlje. Ja se sa time ne slažem, ali ok, to je legitiman i interno konzistentan zahtev. Gomilanje deviza (tada zlata) su još merkantilisti postavili kao vrhovni državni cilj i to verovanje se očigledno održalo do danas, a problem je pre svega u nama liberalima što nismo uspeli javnost i političare da ubedimo u besmislenost te ideje.

Međutim, meni nije jasna sledeća stvar - zašto se onda ti isti ljudi bune što dinar apresira? Ako imate veliki priliv deviza, a ne želite da te devize izađu iz zemlje, apresijacija prosto mora da sledi, jer se ponuda deviza stalno povećava.

Kako neko može da podržava određenu politiku, ali da ne podržava posledice te politike? Na osnovu čega onda oni baziraju svoju podršku toj politici?

Granice

"Ukoliko dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, a to znači mimo Saveta bezbednosti UN, Srbija treba jasno da kaže, da će u tom slučaju priznati nezavisnu Republiku Srpsku", izjavio je sinoć Dačić.

Što se mene tiče Dačić je u pravu, jer princip je isti. Štaviše, argument ne bi trebalo da bude samo pravni nego i politički. Kao što mislim da je za Kosovo i za Srbiju dobro da Kosovo dobije nezavisnost, isto to važi i za Republiku Srpsku.

Jednostavno, posle dva veka eksperimenata sa granicama trebalo bi da bude jasno da veštačke države ne rade. I ne samo što ne rade danas, nego da citiram Valtazara Bogišića, što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Debakl u Iraku nije nastao 2003., nego je posejan 1920-ih kada su britanski kolonijalni službenici granice crtali po osećaju. Irak je kao zemlja besmislen, nastao je prostim objedinjavanjem tri kolonijalne administrativne jedinice u jednu državu, bez ikakvog osvrta na etničko poreklo ili religiju stanovništva nove države. Belgija, u mnogo naprednijem delu sveta, je i posle 170 godina još uvek pred raspadom, a da kojim slučajem ima naftu ili dijamante verujem da bi i tamo bio građanski rat. Dobar deo nesposobnosti Afrike da izađe iz siromaštva i građanskih ratova je posledica kolonijalizma -- ali ne zato što su kolonijalne sile opljačkale resurse kao što se obično misli, nego zato što pri dekolonizaciji njihovi državni službenici crtali granice lenjirom. Te države nikada nisu počele da funkcionišu, i ako pogledamo zemlje po Africi jednostavno pravilo je da što su granice pogrešnije, što više seku etničke/plemenske/religiozne podele, to je zemlja siromašnija. Zašto se onda iste greške ponavljaju do današnjeg dana nije mi jasno. Niti ima smisla da Kosovo ostaje u Srbiji, niti da Republika Srpska ostaje u Bosni.