Firme opet socijalne ustanove

G17 je smislio genijalnu stvar - da svaka firma mora da zapošljava osobe sa invaliditetom ili da državi plaća penale. Ja sam mislio da su osobe sa invaliditetom one osobe koje ne mogu da rade. Ako mogu da rade, onda valjda nisu "osobe sa invaliditetom"?

Predlažem da se ovaj program proširi. Treba svakoj firmi nametnuti obavezu i da plaća školovanje troje dece na svakih petoro zaposlenih, da plaća lečenje najmanje dcadeset osoba godišnje, da u njoj može svako da pojede koliko hoće, da firma mora da obezbedi prenoćište svakome ko to želi, kao i da gazda firme mora da opere noge putnicima namernicima. Ne bi bilo loše da se firme obavežu da će svakom zaposlenom plaćati najmanje dve hiljade evra platu, da svi zaposleni imaju najmanje 3 meseca godišnjeg odmora, a da sami mogu sebi da odrede koliko će dnevno raditi, ali nikako više od 4 sata. I naravno, moraju se kontrolisati cene proizvoda koje firma proizvodi, kako ne bi ostvarivali ekstra profit na teret kupaca. I što je najbolje, sve to ništa ne bi koštalo budžet i ne bi ugrožavalo makroekonomsku stabilnost.

I posle najavljuju "giljotinu propisa"!

Štek za krštenice

U domaćinskom stilu Voja Brajović je odlučio da poreski obveznici treba da plaćaju čuvanje arhiva Srpske pravoslavne crkve. Ali ni poreski obveznici neće ostati kratkih rukava: Crkva će, svojim autoritetom i uticajem, pomoći Arhivu Srbije u prikupljanju vredne građe iz celog sveta.

U ovom slučaju novac građana se troši na čuvanje privatnog arhiva što je prilično skandalozno, jer ovi materijali ostaju u vlasništvu SPC. Ovo je isto kao kada bi meni država platila krečenje stana ili popravku automobila.

Sa druge strane ja ne mislim ni da je državni arhiv potreban. Da države ne čuvaju dokumenta čuvali bi ih kolekcionari i istoričari. Mogu da razumem da se ulagao veliki novac u čuvanje originalnih dokumenata dok su bili u formi papirusa kao u aleksandrijskoj biblioteci i kada su originalni dokumenti predstavljali izvor znanja. Danas originalni dokumenti imaju samo kolekcionarsku vrednost. Zar ne bi bilo dovoljno da se svi ti bitni dokumentu čuvaju samo u digitalnom obliku umesto da se troši novac na čuvanje papira. I naravno ne mislim da država treba da plati digitalizaciju, naprotiv, mislim da bi bilo bolje da se arhiv proda. A da se novac zatim pametno investira kroz NIP za izgradnju hrama sv. Save :)

Uloga političara 2

Evo, uključujem se i ja u onu diskusiju o odnosu političara i birača. Slažem se da je Caplanova analiza odlična kritika, ili bar značajna redefinicija, konvencionalne public choice analize. Da ne postoji "politička paralela nevidljivoj ruci" znamo još iz rane teorije Buchanana i Tullocka. Ali, problem je što odsustvo "optimalnog ishoda" nije proizvod delovanja interesnih grupa već samih birača. Srednji birač, a ne neki lobi, hoće ekonomski štetne politike. Srednji birač ima ono što Caplan zove "anti-market bias".

Ali, to je tek početak problema, gde Caplan čini mi se staje. On postupa slično Marksu. Iz Marksove sopstvene teorije sledi da postoji određena dijalektika između evolucije proizvodnih snaga i revolucionarne aktivnosti avangarde, pri čemu ostaje nejasno šta je starije. Tako ni kod Caplana nije jasno da li je starija preferencija birača ili preferencija političara, i šta šta detemriniše, i na koji način. Marks rešava svoju inkonzistenciju solomonski: "u krajnjoj instanci" proizvodne snage odlučuju, dakle objektivni faktor. (Zbog toga je i sama ideja da se komunizam uvede u zemlju poput Rusije mislim s pravom kritikovana kao ne-marksistička, barem u ovom smislu). Isto po meni radi i Caplan. On kaže da u "krajnjoj instanci" birači imaju takve i takve preferencije, a političari im se prilagođavaju. U tom smislu, njegova redefinicija klasične teorije je dosta ograničena. No, kakva je evidencija za takvo gledište? Zašto bi birači u demokratiji imali anti-market bias?

Kod ovih pitanja ja se vraćam staroj, konvencionalnoj teoriji. Ne, birači nemaju antimarket bias, kao što nemaju ni pro-market bias. Mediji, intelektualci i političari imaju "biase" i oni oblikuju birače. Birači u XIX veku nisu imali anti-market bias. Kada smo došli dotle da je istaknuti poslanik Konzervativne stranke u Britaniji početkom XX veka rekao da smo "svi mi pomalo socijalisti" anti-market bias kod birača je već bio očigledan. Ali, on nije samonikla biljka nego proizvod ideja koje su filozofi i novinari zastupali jednu ili dve generacije ranije.

U tom smislu meni Hajekova teorija, s kojom se slaže i Kejnz, zvuči najrazumnije kao objašnjenje, i ona je bliža onome što je Marko označio kao moje gledište, nasuprot ostaloj trojici na Tržišnom Rešenju. Samo što Hajek ne misli da političari bukvalno ispiraju mozak biračima. Mehanizam je nešto složeniji: filozofi formulišu apstrakne ideje, a intelektualci i novinari kao "preprodavci ideja iz druge ruke" dugotrajno indoktriniraju javnost dok ova pojmove, kategorije i vrednosti njihove filozofije ne usvoji. Intelektualci, a donekle i političari deluju kao neka nevidljiva ruka koja ukuse birača prilagođava doktrini u koju oni veruju, ili koju su nasledili, a da toga i ne moraju da budu potpuno svesni. Kad postavke neke doktrine postanu opšta predrasuda koja se neupitno prihvata, proces je završen. Na to misli Kejnz kad o političarima govori kao o bukačima koji samo ponavljaju predrasude nekog "pokojnog profesora".

Prevedno na naš slučaj, ja ne mislim da srpski birač ima bilo kakvu "endogenu" antizapadnjačku predrasudu. Tu predrasudu su stvorili ili barem dramatično pojačali i etablirali intelektualci i novinari koji su u nju verovali iz "idealističkih", ideoloških razloga. Akademici mrze Zapad i Ameriku, ne srpski birač. Političari koji su pod velikim uticajem antizapadnjačkih intelektualaca koji dominiraju u Srbiji su preuzeli njihovu priču i njome zasipaju birača. U Srbiji, svi smo mi pomalo...akademici SANU...

Redistribucija

Jedan od boljih argumenta protiv redistribucije dohotka sam našao u knjizi Fair Play, Stevena Landsburga (jedno od boljih poglavlja knjige se može naći ovde). Kaže Steven:

"Činjenica je da niko zaista ne veruje u retoriku vezanu za redistribuciju. Možete tom retorikom varati ljude neko vreme, a njima se čak ta retorika može i svideti. Ali niko u to ne veruje sve vreme, a u duši niko u to nikada ne veruje.

Kako ja to znam? Pa znam zato što imam ćerku koju često vodim u park da se igra i slušam šta drugi roditelji govore svojoj deci. Nisam nikada čuo da neki roditelj kaže svom detetu da je opravdano silom oduzeti igračku drugom detetu samo zato što ima više igračaka. Nisam nikada čuo da roditelj kaže svom detetu da ako jedno dete ima više igračaka od ostale dece, da je onda u redu da ostala deca formiraju vladu i da onda izglasaju otimanje igračaka.

Mi, naravno, podstičemo našu decu da dele svoje igračke. Ali, isto tako im kažemo da ako je neko drugo dete sebično, ne možeš mu prosto oteti igračke. Možeš da se ljutiš, možeš da se sa njim cenkaš, možeš čak i da prestaneš da se družiš, ali ne možeš da otimaš."