Opet se širi glasina po netu da je Kastro umro, ovde, ovde i ovde. I ranije je bilo sličnih glasina, kao i ostale i ova vest dolazi iz nepouzdanih izvora. Navodno, vlasti Floride uvode specijalne mere za dolazak izbeglica, iako ne vidim razlog zašto bi više ljudi pokušalo da emigrira nego ranije.
Negde sam čuo da diktatori umiru u trojkama. Na primer prošle godine: Pinoče, Nijazov i Sadam. Ako je Kastro zaista mrtav zanima me ko ga prati. Evo nekih kandidata.
25 August 2007
Zakon o nepredvidivim posledicama
Kategorija:
Svet
Osim regulisanja reinkarnacije, Kina sprema i zakone za regulisanje brojčane neravnoteže među polovima. U mlađoj populaciji Kine ima mnogo više muškaraca nego žena, što sada postaje ozbiljan problem. Ili će energiju usmeriti na rušenje režima ili će ih režim preduhitri izmišljanjem spoljnog neprijatelja, na primer Tajvana.
Razlog neravnoteže? Politika kontrole populacije u poslednjih tridesetak godina. Kada im je bilo zabranjeno da imaju više od jednog deteta, mnogi su preferilali da to bude dečak (možda i samo iz ekonomskih razloga), što je dovelo da velikog broja abortiranih devojčica. Zabranjeni su bili i abortus i ultrazvuk, ali očigledno da ih to nije sprečilo.
Tako je to sa državnim nasiljem. Kada nešto silom branite to nije samo kršenje ljudskih sloboda, nego se najčešće odrazi na potpuno nepredvidiv način. To je jedan od od najjačih argumenata protiv državne intervencije u ekonomiji. Prirodni tok stvari se ne može ometati besplatno. Zabranite alkohol, dobili ste Al Kaponea. Šta god da zabranite, negativnih posledica će biti negde gde se uopšte ne nadate i makar ih uopšte ne bili svesni.
Razlog neravnoteže? Politika kontrole populacije u poslednjih tridesetak godina. Kada im je bilo zabranjeno da imaju više od jednog deteta, mnogi su preferilali da to bude dečak (možda i samo iz ekonomskih razloga), što je dovelo da velikog broja abortiranih devojčica. Zabranjeni su bili i abortus i ultrazvuk, ali očigledno da ih to nije sprečilo.
Tako je to sa državnim nasiljem. Kada nešto silom branite to nije samo kršenje ljudskih sloboda, nego se najčešće odrazi na potpuno nepredvidiv način. To je jedan od od najjačih argumenata protiv državne intervencije u ekonomiji. Prirodni tok stvari se ne može ometati besplatno. Zabranite alkohol, dobili ste Al Kaponea. Šta god da zabranite, negativnih posledica će biti negde gde se uopšte ne nadate i makar ih uopšte ne bili svesni.
Gary Becker i centralno bankarstvo
Kategorija:
Teorija
U zanimljivom tekstu na Posner-Beckerovom blogu, Gary Becker objašnjava svoj odnos prema intervencijama Centralne banke u finansijski sistem.
Načelno, on podržava što manji stepen intervencije. Centralna banka (pa ni FED) ne treba svojim bailout operacijama da pokriva finansijske promašaje i rđava ulaganja privatnih fondova, banaka i kompanija. Aktivna Centralna banka stvara problem moralnog hazarda, i zato takve akcije treba izbegavati.U principu, Becker misli da je striktni laissez-faire dobra politika i u ovom domenu. So far so good.
Ali Becker ne bi bio jedan od prvaka čikaške škole da u pogledu laissez-faire-a kod njega nema uvek jedno "ali" koje sve menja. Jedno je, naime, kaže nobelovac, kad Centralna banka spašava nesolventne finansijske ustanove koje su loše investirale, a sasvim drugo kad finansijski poremećaj koji pogodi berzu počne da se širi i na realnu ekonomiju: "I would have absolutely no doubts that this is the right policy if the major risk of the present situation were that some hedge funds and other financial institutions would experience sharp rundowns in their assets and even bankruptcy. However, the Fed's recent intervention was driven by the fear that the weakness in financial markets will spread to the real economy, and will adversely affect employment, investments, and general welfare in the United States. The same justification would apply to Europe and Asia as well. The avowed goal of such interventions would not be to help individual companies or borrowers, but rather to stabilize the complicated and interconnected economic system."
Prvo, ovde vidimo klasično populističko, kejnzijansko razlikovanje berze, špekulacije i prevara na jednoj strani, i realnih stvari poput investicija i zaposlenosti na drugoj. Kao da postoje dva sveta, Wall Street i realna ekonomija i FED treba da brine za narod a da ne daje ni pet para za prevarante i avanturiste na berzi. Ali, koliko ljudi zapravo ima deonice na berzi? Biće da je to bar polovina američkog stanovništva. Kad neki investicioni fond, hedge fond ili banka bankrotira ko time gubi? Neka zaverenička manjina zlih špekulanata ili običan narod koji štedi u hartijama tih finansijskih ustanova?
No kako god, po Beckeru FED i druge centralne banke ne treba da intervenišu... osim kad privatni investitori prestanu da ugrožavaju samo sopstvene profite, već svojim nekontrolisanim špekulacijama izvrše udar i na opšte blagostanje, a posebno kad se ustreme na "makroekonomske agregate", poput nivoa investicija i stope nezaposlenosti. Onda Centralna banka mora da preuzme odlučnu ulogu centralnog planera, tj, onog ko "stabilizuje komplikovani i međuzavisni ekonomski sistem". Taj trenutak u Americi još nije nastupio po Beckeru, ali nije isključeno da će nastupiti.
Mene je u tim "minimalističkim" teorijama državnih intervencija uvek intrigiralo zašto recimo država može da spreči neko tržišno zlo, a ne može da donese neko veliko sopstveno državno dobro: recimo, zašto FED treba samo da stabilizuje tržište kad su markoekonomski agregati ugroženi, a ne recimo i da te agregate "fino šteluje" kad se oni nalaze u nekom prosečnom, zadovoljavajućem stanju? Koju to vrstu znanja i moći FED ima koja mu omogućava da sprečava poremećaje, a ne dozvoljava mu da poboljšava ishode i kad nema poremećaja? Ili, da uzmem drugi primer: zašto antimonopolske agencije i sudovi u sklopu kontrole horizontalnih integracija treba samo da blokiraju štetne, a ne i da nameću korisne integracije? Ako birokrati mogu da ex ante procene neto efekte nagodbe između alokativnih i produkcionih efekata integracije koju će recimo zabraniti, zašto ne bi mogli, takođe ex ante da znaju isti odnos efekata potencijalne itegracije i kod dve firme koje recimo, zbog poslovične gluposti i kratkovidosti svojih vlasnika, ne nameravaju da se integrišu? Epistemološka shizofrenija? Ako bi integracija dve firme vodila smanjenju alokativne efikasnosti vis-a-vis produktivne, onda antimonopolska intervencija koja to sprečava poboljšava društveno blagostanje. To je jasno, ali ako dve firme, koje bi integrisane ostvarile na osnovu ekonomije obima prevagu produkcione efikasnosti nad alokativnim gubitkom zbog ukrupnajvanja tržišne strukture, ne žele da se integrišu, onda je nespremnost države da im naredi da se integrišu nešto što smanjuje društveno blagostanje. Zašto se onda sprovodi samo prva vrsta intervencije, a ne i druga? Ili čak, zašto ne samo druga?
Potpuno identičan problem ja imam i sa Beckerovim stavom. Lepo je to što on misli da ubojito oruđe FED-ovih intervencija treba čuvati samo za slučaj sprečavanja najgoreg. Ali ako može da spreči najgore, onda može i da nametne najbolje, zar ne? I onda je laissez-faire politika u fazi napretka čist zločin prema društvenom blagostanju, jednako kao i neaktivnost u fazi poremećaja i recesije!
Kao i uvek u čikaškoj analizi, uloga FED-a u kreiranju "slabosti finansijkog sistema" nije tema za razmišljanje. Poslovni ciklus je poput kakve prirodne nepogode, posledica alavosti i gluposti privatnih investitora koji ulažu nekotrolisano, a ne intervenicija Centralne banke u finansijski sistem koja stvara informacione distorzije, remeti vertikalnu strukturu proizvodnje virtualnim snižavanjem kamatnih stopa i pravi time privid obilja kapitala. Špekulativni bum koji se sada bliži kraju nema nikakve veze sa rekordno niskim kamatnim stopama FED-a poslednjih godina, već sa iracionalnim i hirovitim ćudima finansijskog tržišta.
Dalje, centralno bankarstvo je, uz antimonopolsku politiku, možda jedino preostalo ostrvce vere u teoriju javnog interesa kod pripadnika čikaške škole. Oni su razvili "ciničnu" teoriju državne regulacije koja kaže da je to trgovina parama i političkim uticajem u korist pojedinaca, pod izgovorom brige za opšte dobro, ciničnu teoriju otkaza države koja kaže da su mnoga zla koja se pripisuju tržištu skopačana sa još većim zlom kad država uzme da ih otklanja, i štaviše, da je najveći deo tih tržišnih grešaka proizvod prethodnih vladinih intervencija.
Ipak, Centralna banka uz antitrust spada u retke izuzetke. Tu je tržište inherentno nestabilno, a mudri centralni bankari su tu da bdiju nad njim, i paze da se berzanske turbulencije ne preliju na "realnu" ekonomiju. Becker je možda umereniji od drugih ekonomista u pogledu viđenja opsega i intenziteta FED-ovih intervencija, ali princip je isti. Wall Street - problem; FED - rešenje.
Najbolji lek za tu zabludu, po mom sudu je: ovde i ovde.
Načelno, on podržava što manji stepen intervencije. Centralna banka (pa ni FED) ne treba svojim bailout operacijama da pokriva finansijske promašaje i rđava ulaganja privatnih fondova, banaka i kompanija. Aktivna Centralna banka stvara problem moralnog hazarda, i zato takve akcije treba izbegavati.U principu, Becker misli da je striktni laissez-faire dobra politika i u ovom domenu. So far so good.
Ali Becker ne bi bio jedan od prvaka čikaške škole da u pogledu laissez-faire-a kod njega nema uvek jedno "ali" koje sve menja. Jedno je, naime, kaže nobelovac, kad Centralna banka spašava nesolventne finansijske ustanove koje su loše investirale, a sasvim drugo kad finansijski poremećaj koji pogodi berzu počne da se širi i na realnu ekonomiju: "I would have absolutely no doubts that this is the right policy if the major risk of the present situation were that some hedge funds and other financial institutions would experience sharp rundowns in their assets and even bankruptcy. However, the Fed's recent intervention was driven by the fear that the weakness in financial markets will spread to the real economy, and will adversely affect employment, investments, and general welfare in the United States. The same justification would apply to Europe and Asia as well. The avowed goal of such interventions would not be to help individual companies or borrowers, but rather to stabilize the complicated and interconnected economic system."
Prvo, ovde vidimo klasično populističko, kejnzijansko razlikovanje berze, špekulacije i prevara na jednoj strani, i realnih stvari poput investicija i zaposlenosti na drugoj. Kao da postoje dva sveta, Wall Street i realna ekonomija i FED treba da brine za narod a da ne daje ni pet para za prevarante i avanturiste na berzi. Ali, koliko ljudi zapravo ima deonice na berzi? Biće da je to bar polovina američkog stanovništva. Kad neki investicioni fond, hedge fond ili banka bankrotira ko time gubi? Neka zaverenička manjina zlih špekulanata ili običan narod koji štedi u hartijama tih finansijskih ustanova?
No kako god, po Beckeru FED i druge centralne banke ne treba da intervenišu... osim kad privatni investitori prestanu da ugrožavaju samo sopstvene profite, već svojim nekontrolisanim špekulacijama izvrše udar i na opšte blagostanje, a posebno kad se ustreme na "makroekonomske agregate", poput nivoa investicija i stope nezaposlenosti. Onda Centralna banka mora da preuzme odlučnu ulogu centralnog planera, tj, onog ko "stabilizuje komplikovani i međuzavisni ekonomski sistem". Taj trenutak u Americi još nije nastupio po Beckeru, ali nije isključeno da će nastupiti.
Mene je u tim "minimalističkim" teorijama državnih intervencija uvek intrigiralo zašto recimo država može da spreči neko tržišno zlo, a ne može da donese neko veliko sopstveno državno dobro: recimo, zašto FED treba samo da stabilizuje tržište kad su markoekonomski agregati ugroženi, a ne recimo i da te agregate "fino šteluje" kad se oni nalaze u nekom prosečnom, zadovoljavajućem stanju? Koju to vrstu znanja i moći FED ima koja mu omogućava da sprečava poremećaje, a ne dozvoljava mu da poboljšava ishode i kad nema poremećaja? Ili, da uzmem drugi primer: zašto antimonopolske agencije i sudovi u sklopu kontrole horizontalnih integracija treba samo da blokiraju štetne, a ne i da nameću korisne integracije? Ako birokrati mogu da ex ante procene neto efekte nagodbe između alokativnih i produkcionih efekata integracije koju će recimo zabraniti, zašto ne bi mogli, takođe ex ante da znaju isti odnos efekata potencijalne itegracije i kod dve firme koje recimo, zbog poslovične gluposti i kratkovidosti svojih vlasnika, ne nameravaju da se integrišu? Epistemološka shizofrenija? Ako bi integracija dve firme vodila smanjenju alokativne efikasnosti vis-a-vis produktivne, onda antimonopolska intervencija koja to sprečava poboljšava društveno blagostanje. To je jasno, ali ako dve firme, koje bi integrisane ostvarile na osnovu ekonomije obima prevagu produkcione efikasnosti nad alokativnim gubitkom zbog ukrupnajvanja tržišne strukture, ne žele da se integrišu, onda je nespremnost države da im naredi da se integrišu nešto što smanjuje društveno blagostanje. Zašto se onda sprovodi samo prva vrsta intervencije, a ne i druga? Ili čak, zašto ne samo druga?
Potpuno identičan problem ja imam i sa Beckerovim stavom. Lepo je to što on misli da ubojito oruđe FED-ovih intervencija treba čuvati samo za slučaj sprečavanja najgoreg. Ali ako može da spreči najgore, onda može i da nametne najbolje, zar ne? I onda je laissez-faire politika u fazi napretka čist zločin prema društvenom blagostanju, jednako kao i neaktivnost u fazi poremećaja i recesije!
Kao i uvek u čikaškoj analizi, uloga FED-a u kreiranju "slabosti finansijkog sistema" nije tema za razmišljanje. Poslovni ciklus je poput kakve prirodne nepogode, posledica alavosti i gluposti privatnih investitora koji ulažu nekotrolisano, a ne intervenicija Centralne banke u finansijski sistem koja stvara informacione distorzije, remeti vertikalnu strukturu proizvodnje virtualnim snižavanjem kamatnih stopa i pravi time privid obilja kapitala. Špekulativni bum koji se sada bliži kraju nema nikakve veze sa rekordno niskim kamatnim stopama FED-a poslednjih godina, već sa iracionalnim i hirovitim ćudima finansijskog tržišta.
Dalje, centralno bankarstvo je, uz antimonopolsku politiku, možda jedino preostalo ostrvce vere u teoriju javnog interesa kod pripadnika čikaške škole. Oni su razvili "ciničnu" teoriju državne regulacije koja kaže da je to trgovina parama i političkim uticajem u korist pojedinaca, pod izgovorom brige za opšte dobro, ciničnu teoriju otkaza države koja kaže da su mnoga zla koja se pripisuju tržištu skopačana sa još većim zlom kad država uzme da ih otklanja, i štaviše, da je najveći deo tih tržišnih grešaka proizvod prethodnih vladinih intervencija.
Ipak, Centralna banka uz antitrust spada u retke izuzetke. Tu je tržište inherentno nestabilno, a mudri centralni bankari su tu da bdiju nad njim, i paze da se berzanske turbulencije ne preliju na "realnu" ekonomiju. Becker je možda umereniji od drugih ekonomista u pogledu viđenja opsega i intenziteta FED-ovih intervencija, ali princip je isti. Wall Street - problem; FED - rešenje.
Najbolji lek za tu zabludu, po mom sudu je: ovde i ovde.
Tajlandska kanasta
Kategorija:
Svet
Na referendumu je odoboren novi tajlandski ustav, otprilike godinu dana pošto je organizovan vojni puč. Izlaznost prilično mršavih 58%, od kojih je 57% glasalo za. Usvajanje ustava zaista i nije neka vest. Da se kojim slučajem desilo da je referendum propao vojna vlada bi imala pravo da usvoji ustav po svojoj želji. Znači i nije bilo pravog izbora.
Najvažnije "poboljšanje" u odnosu na stari ustav je kontrolisanje demokratije. Otprilike polovina Senata neće biti birana na izborima već postavljana od strane sedam činovnika, koje zauzvrat postavlja Senat.
Učinak vojne vlade za proteklih godinu dana:
Najvažnije "poboljšanje" u odnosu na stari ustav je kontrolisanje demokratije. Otprilike polovina Senata neće biti birana na izborima već postavljana od strane sedam činovnika, koje zauzvrat postavlja Senat.
Učinak vojne vlade za proteklih godinu dana:
- obaranje rasta GDP na 4% (najniža stopa u regionu),
- kriza na berzi (pad od oko 20% u jednom danu),
- razvijanje konflikta sa muslimanskom populacijom u tri najjužnije provincije (slična priča kao Kosovo devedesetih godina),
- zabranjivanje najpopularnije političke partije,
- cenzuirsanja nekih sajtova (Youtube - zbog klipova koji vređaju kralja, a čini mi se da je i Blogspot takođe cenzurisan za pisanje ne i čitanje)
- uvođenje kulta žutih majica ponedeljkom u znak podrške monarhiji (nije obavezno ali vlada podržava inicijativu tako da deluje pomalo orvelovski)
- i konačno, Ministarstvo kulture je odlučilo da štampa i deli knjigu predloga nadimaka za Tajlanđane, koji vole da koriste nadimke na engleskom, da bi očuvalo tajlandsku kulturu. Knjiga predloga sadrži nadimke kao što su: svinja, debeli, i slično.
Sve u svemu loša godina za Tajland a moguće da nije i poslednja. Izbori su u decembru a Vođa je najavio da bi bio zainteresovan da predvodi i demokratski izabranu vladu.
Subscribe to:
Posts (Atom)