Pages

22 September 2008

Finansijska kriza u SAD

Dobili smo kritike što se ne oglašavamo povodom talasa bankrotstva i finansijske krize u SAD. Moram da kažem da se ja lično suzdržavam zato što dosta toga još uvek ne razumem. Stvari se menjaju iz dana u dan, jednom se učinilo da je kriza prošla, pa je onda došlo da novog talasa bankrotstva. Administracija reaguje nepredviđeno, jednom interveniše direktno, drugi put pusti da se dogodi bankrotstvo. Osim toga, svaka veća finansijska kriza nastaje iz drugih razloga. Kod ove se za sada zna da je nastala usled emitovanja finansijskih derivata sa ugrađenom pretpostavkom da će cene nekretnina nastaviti da rastu. Kad su cene nekretnina počele da padaju, lanac je pukao.

Ali to nije dovoljno. Zašto su očekivavanja bila pogrešna? Rekao bih da je to delom posledica novčane iluzije koju objašnjava austrijska teorija poslovnih ciklusa. Kada centralna banka vodi politiku lakog novca, niže kamatne stope navode investitore da misle da su im dugoročna ulaganja isplativa. To dovodi do ulaganja dugoročne prirode, recimo u proizvodne kapacitete ili u nekretnine. Ali kada kamatne stope porastu, ispostavi se da je podsticaj bio veštački. Velika depresija iz 1930-ih je slučaj kada je zbog toga nastao višak proizvodnih kapaciteta, a nekretnine su sadašnji pandan ovog fenomena.

Ako je austrijska teorija tačna, a ja ne znam za bolju, počeci sadašnje krize su u Greenspenovoj ekspanzivnoj monetarnoj politici. Evo Ivanovog ranijeg posta o tome.

Drugi generalni faktor krize je moralni hazard raširen u finansijskom sistemu SAD. Sve vreme se znalo da Fed i država stoje iza firmi kao što su Fanniea Mae i Freddie Mac, ali i mnogih drugih finansijskih kuća koje se smatraju suviše velikim da bi propale. Kada znate da će vas država ili neko izvući ako upadnete u krizu, onda se kockate. Pa ako zaradite zarada je vaša, a ako propadnete, tu je država da vas spase. To je fenomen moralnog hazarda i dok god država postavlja loš primer spašavanjem ovakvih firmi, biće novih i novih koje to rade.

To su dva generalna uzroka. O konkretnim uzrocima propasta konkretnih firmi ne mogu mnogo da kažem, a koliko mi se čini i dalje nije sasvim poznato. Važnije pitanje je reakcija države na ovu krizu.

Kao prvo, pošto kriza nije nastala nekom jednokratnom greškom nego dugoročnim sistematskim podsticanjem prekomernog rizika, ni izlaz ne može biti lak. Kongres može odobriti $700 milijardi i to možda može sanirati ovu krizu, ali to nije rešenje problema. Dugoročno rešenje je dugoročni izlazak države iz finansijskog biznisa i davanje jasnog signala da spašavanja davljenika više neće biti.

Naravno da je popularno mišljenje da je rešenje u većoj regulaciji. I oba predsednička kandidata to predlažu, samo što se Obama više koncentriše na pojačanu regulaciju a McCain proziva korporativnu pohlepu. Zanimljivo je međutim da Obama i levičari krive nekakvu deregulaciju u prethodnom periodu. Ali kakve je to deregulacije u prethodnom periodu bilo? Ako jeste, onda mi je promakla, pa bih voleo da čujem na koju konkretno deregulaciju tržišta se misli. Naprotiv, posle afere Enron bilo je samo pojačane regulacije, počevši od obimnog Sarbanes-Oxley zakona koji je trebalo da pobošlja transparentnost. I ako je neko tržište regulisano, onda je to tržište hipotekarnih kredita, a to je mesto gde je kriza i počela. Čudna je logika po kojoj kad najregulisanije tržište prsne, rešenje je u dodatnoj regulaciji. Po jednoj teoriji, novi finasijski instrumenti uglavnom i nastaju kao odgovor na regulaciju, kao način zaobilaženja raznih regulatornih prepreka.  Ako je loše urpavljanje nepoznatim finansijskim derivatima u korenu ove krize, onda je tolika postojeća regulacija njen direktan uzrok.  U tom slučaju teško da još regulacije može biti rešenje. 

To nas dovodi do sledeće poenta, a to je da je regulacija uvek okrenuta kao prošlosti. Jedan od boljih članaka o krizi je ovaj iz NY Timesa, Davida Brooksa. Autor otprilike kaže: "Ne razumemo ni šta se desilo, niko nije predvideo krizu i nemamo pojma zašto je nastala, a pričamo da nam trebaju regulatori koji će na vreme predvideti krize i preduzeti odgovarajuće mere da ih spreče. Pri tome će regulatori biti slabije plaćeni od finansijskog biznisa, ali će biti pametniji od njih i bolje znati šta treba da se uradi." Regulacija uvek reguliše prethodnu krizu koja se već desila, ali onda nova kriza nastane negde drugde. Tako imate situaciju da u trenucima krize precenjujete korist od nove regulacije, dok se trošak te regulacije u vidu gušenja finansijskih inovacija i trgovine često potpuno zanemaruje. Lako možete predupretiti sve krize tako što ćete zabraniti svu finansijsku trgovinu. Ali to nije rešenje. Ako hoćete progres, biznis mora imati slobodu i mora preuzimati rizik, a to znači da morate imati i povremene krize. 

Još jedan pogrešan zaključak koji se može izvući je da eto, i u SAD država uvek interveniše kada treba, a onda ostatku sveta priča bajke o slobodnom tržištu. Tačno je da i u SAD država često interveniše i pogotovo je novi Paulsonov plan zastrašujući -- radi se o 700 milijardi dolara potrošnje, manje ili više po diskrecionoj volji dva imenovana činovnika, Paulsona i Bernankea. Ali to što država i u SAD interveniše ne znači da je u pravu. Uostalom, nije država SAD ta koja priča priču o slobodnom tržištu, nego ekonomisti i ostali intelektualci. Ekonomisti u SAD su uglavnom protiv intervencije i to ne samo liberterijanski nego i mnogi drugi. Evo jednog pregleda mainstream ili levo orijentisanih ekonomista koji se protive planu.

Američka finansijska kriza

Nekoliko čitalaca je već postavilo pitanje zašto ne pišemo o američkoj finansijskoj krizi. Ja već nekoliko dana nemam vremena da to uradim, a želeo sam: to ću i pokušati sada.

Najpre, kao i Marko, ja se ograđujem u smislu da zaista nisam neki ekspert za moderna finansijska tržišta, niti poznajem sve finese američkog slučaja. Ipak, mislim da nekoliko osnovnih činjenica i zaključaka prilično jasno stoje.

Na prvom mestu, kao i iza većine drugih, i iza ovog finansijskog poremećaja stoji vlada. Već više godina FED vodi vrlo inflatornu monetarnu politiku sa strategijom držanja kamatne stope vrlo nisko u cilju podsticanja poslovnih aktivnosti. Ova taktika vodi kreditnom preinvestiranju, tj veštačkom kreiranju ponude kapitala koga realno nema a koji se "uliva" u nove i nove započete investicione projekte, dugoročne i kapitalno intenzivne. Preduzetnici misle da mogu da ulažu u "zaobilaznije" proizvodne procese i projekte i oni to čine očekujući veći povraćaj sutra. To se zove investicioni bum, i on je već davno prošao. Ipak, zakon ponude i tražnje nije moguće prevariti i mi sada ulazimo u period krize, tj likvidacije investicija koje nisu bile opravdane nikada, a koje je inflatorna iluzija učinila privlačnim. Vlada, odnosno FED je poremetio funkcionisanje sistema cena na finansijskim tržištima

Drugi vrlo važan faktor je stvaranje moralnog hazarda od strane američke vlade, opresivnom regulacijom koja privatizuje profit, a omogućava kompanijama da koriste vladu, ukoliko su dovoljno velike, da socijalizuju gubitke. Freddie Mac i Fannie Mae su samo jedan primer te regulacije i mešanja - privatne kompanije koje imaju garanciju depozita od strane federalne vlade. To stvara moralni hazard jer oni besomučno dele kredite po basnoslovno povoljnim uslovima, verujući da će vlada pokriti troškove tih investicija, ako nešto krene naopako. Dok je hipotekarno tržište bilo u usponu to je trajalo, ali pre ili kasnije se pokazuje da su ulaganja hazardna i onda nastaju problemi. Vlada je praktično nacionalizovala ove dve kompanije pretvaranjem njihovih dugova u vlasničke uloge. Za investicione banke koje su sada pred bankrotom smišljen je drugi recept, tzv bailout operacija, odnosno pokrivanje dugova kompanija koje su pred bankrotom, u vrednosti od 700 milijardi dolara. To će platiti poreski obveznik, a Obama prekoreva Buša da to nije dovoljno i da se "spasilački paket" ne sme ograničiti samo na velike firme na Wall Streetu, već da se mora preliti i među narod kroz projekte javnih radova slične njudilovskim.

Dakle, situacija u Americi teorijski uopšte nije mnogo zanimljiva - ništa što već nismo videli. Besramna koalicija političara i pokvarenih biznismena koji svoje loše odluke pokrivaju novcem poreskog obveznika, a to opravdavaju navodnim očuvanjem finansijske stabilnsoti zemlje. To nema nikakve veze sa greškom tržišta, ili inherentnom nestabilnošću finansijskog sistema u kapitalizmu. Ali, ima veze sa užasima državne intervencije i pokušaja da se popravi i unapredi finansijsko tržište mudrom regulativom. Mislim da je Luigi Zingales, profesor ekonomije iz Čikaga, dao odličnu opštu ocenu onog što se dešava u Americi, i njegovih mogućih posledica:

"The decisions that will be made this weekend matter not just to the prospects of the U.S. economy in the year to come; they will shape the type of capitalism we will live in for the next fifty years. Do we want to live in a system where profits are private, but losses are socialized? Where taxpayer money is used to prop up failed firms? Or do we want to live in a system where people are held responsible for their decisions, where imprudent behavior is penalized and prudent behavior rewarded? For somebody like me who believes strongly in the free market system, the most serious risk of the current situation is that the interest of few financiers will undermine the fundamental workings of the capitalist system. The time has come to save capitalism from the capitalists."

Amin.