Dobili smo kritike što se ne oglašavamo povodom talasa bankrotstva i finansijske krize u SAD. Moram da kažem da se ja lično suzdržavam zato što dosta toga još uvek ne razumem. Stvari se menjaju iz dana u dan, jednom se učinilo da je kriza prošla, pa je onda došlo da novog talasa bankrotstva. Administracija reaguje nepredviđeno, jednom interveniše direktno, drugi put pusti da se dogodi bankrotstvo. Osim toga, svaka veća finansijska kriza nastaje iz drugih razloga. Kod ove se za sada zna da je nastala usled emitovanja finansijskih derivata sa ugrađenom pretpostavkom da će cene nekretnina nastaviti da rastu. Kad su cene nekretnina počele da padaju, lanac je pukao.
Ali to nije dovoljno. Zašto su očekivavanja bila pogrešna? Rekao bih da je to delom posledica novčane iluzije koju objašnjava austrijska teorija poslovnih ciklusa. Kada centralna banka vodi politiku lakog novca, niže kamatne stope navode investitore da misle da su im dugoročna ulaganja isplativa. To dovodi do ulaganja dugoročne prirode, recimo u proizvodne kapacitete ili u nekretnine. Ali kada kamatne stope porastu, ispostavi se da je podsticaj bio veštački. Velika depresija iz 1930-ih je slučaj kada je zbog toga nastao višak proizvodnih kapaciteta, a nekretnine su sadašnji pandan ovog fenomena.
Ako je austrijska teorija tačna, a ja ne znam za bolju, počeci sadašnje krize su u Greenspenovoj ekspanzivnoj monetarnoj politici. Evo Ivanovog ranijeg posta o tome.
Drugi generalni faktor krize je moralni hazard raširen u finansijskom sistemu SAD. Sve vreme se znalo da Fed i država stoje iza firmi kao što su Fanniea Mae i Freddie Mac, ali i mnogih drugih finansijskih kuća koje se smatraju suviše velikim da bi propale. Kada znate da će vas država ili neko izvući ako upadnete u krizu, onda se kockate. Pa ako zaradite zarada je vaša, a ako propadnete, tu je država da vas spase. To je fenomen moralnog hazarda i dok god država postavlja loš primer spašavanjem ovakvih firmi, biće novih i novih koje to rade.
To su dva generalna uzroka. O konkretnim uzrocima propasta konkretnih firmi ne mogu mnogo da kažem, a koliko mi se čini i dalje nije sasvim poznato. Važnije pitanje je reakcija države na ovu krizu.
Kao prvo, pošto kriza nije nastala nekom jednokratnom greškom nego dugoročnim sistematskim podsticanjem prekomernog rizika, ni izlaz ne može biti lak. Kongres može odobriti $700 milijardi i to možda može sanirati ovu krizu, ali to nije rešenje problema. Dugoročno rešenje je dugoročni izlazak države iz finansijskog biznisa i davanje jasnog signala da spašavanja davljenika više neće biti.
Naravno da je popularno mišljenje da je rešenje u većoj regulaciji. I oba predsednička kandidata to predlažu, samo što se Obama više koncentriše na pojačanu regulaciju a McCain proziva korporativnu pohlepu. Zanimljivo je međutim da Obama i levičari krive nekakvu deregulaciju u prethodnom periodu. Ali kakve je to deregulacije u prethodnom periodu bilo? Ako jeste, onda mi je promakla, pa bih voleo da čujem na koju konkretno deregulaciju tržišta se misli. Naprotiv, posle afere Enron bilo je samo pojačane regulacije, počevši od obimnog Sarbanes-Oxley zakona koji je trebalo da pobošlja transparentnost. I ako je neko tržište regulisano, onda je to tržište hipotekarnih kredita, a to je mesto gde je kriza i počela. Čudna je logika po kojoj kad najregulisanije tržište prsne, rešenje je u dodatnoj regulaciji. Po jednoj teoriji, novi finasijski instrumenti uglavnom i nastaju kao odgovor na regulaciju, kao način zaobilaženja raznih regulatornih prepreka. Ako je loše urpavljanje nepoznatim finansijskim derivatima u korenu ove krize, onda je tolika postojeća regulacija njen direktan uzrok. U tom slučaju teško da još regulacije može biti rešenje.
To nas dovodi do sledeće poenta, a to je da je regulacija uvek okrenuta kao prošlosti. Jedan od boljih članaka o krizi je ovaj iz NY Timesa, Davida Brooksa. Autor otprilike kaže: "Ne razumemo ni šta se desilo, niko nije predvideo krizu i nemamo pojma zašto je nastala, a pričamo da nam trebaju regulatori koji će na vreme predvideti krize i preduzeti odgovarajuće mere da ih spreče. Pri tome će regulatori biti slabije plaćeni od finansijskog biznisa, ali će biti pametniji od njih i bolje znati šta treba da se uradi." Regulacija uvek reguliše prethodnu krizu koja se već desila, ali onda nova kriza nastane negde drugde. Tako imate situaciju da u trenucima krize precenjujete korist od nove regulacije, dok se trošak te regulacije u vidu gušenja finansijskih inovacija i trgovine često potpuno zanemaruje. Lako možete predupretiti sve krize tako što ćete zabraniti svu finansijsku trgovinu. Ali to nije rešenje. Ako hoćete progres, biznis mora imati slobodu i mora preuzimati rizik, a to znači da morate imati i povremene krize.
Još jedan pogrešan zaključak koji se može izvući je da eto, i u SAD država uvek interveniše kada treba, a onda ostatku sveta priča bajke o slobodnom tržištu. Tačno je da i u SAD država često interveniše i pogotovo je novi Paulsonov plan zastrašujući -- radi se o 700 milijardi dolara potrošnje, manje ili više po diskrecionoj volji dva imenovana činovnika, Paulsona i Bernankea. Ali to što država i u SAD interveniše ne znači da je u pravu. Uostalom, nije država SAD ta koja priča priču o slobodnom tržištu, nego ekonomisti i ostali intelektualci. Ekonomisti u SAD su uglavnom protiv intervencije i to ne samo liberterijanski nego i mnogi drugi. Evo jednog pregleda mainstream ili levo orijentisanih ekonomista koji se protive planu.
