Promene u oporezivanju zarada

Janko Guzijan, državni sekretar u Ministarstvu finansija, smatra da nije moguće dalje smanjivati porez na zarade (sa 12 na 10 procenata) bez smanjivanja potrošnje. U intervjuu Ekonomistu on predlaže da se poreska stopa poveća ali da se poveća i iznos neoporezive zarade. Šta to znači? Na taj način najniže zarade bi znatno smanjilo poresko opterećenje zaposlnih sa relativno niskim nivoom zarada (možda čak i dovelo do praktičnog oslobođavanja plaćanja poreza) i time motivisalo zapošljavanje. Ljudi sa većim zaradama bi efektivno bili oporezivani progresivno kroz primenu jedne poreske stope. Evo kako Guzijan to objašnjava:

To bi učinilo oporezivanje zarada progresivnijim i smanjilo opterećenje najnižih zarada, a prihodi budžeta ne bi bili značajnije ugroženi. Da ilustrujem sa dva primera nivoa zarada. Neka stopa poreza iznosi 20 odsto i neoporezivi deo 15.000 dinara. Zarada od 30.000 dinara bi imala efektivnu stopu od 10 odsto, dok bi zarada od 200.000 dinara imala efektivnu stopu od 18,5 odsto.

Ovo u suštini nije loš predlog. Zadržali bi samo jednu poresku stopu što bi sistem i dalje činilo prilično jednostavnim a usput bi motivisali zapošljavanje. Ja nemam ništa protiv oslobađanja građana sa najnižim primanjima od poreza, mislim da je to najbolja vrsta pomoći koju država treba da pruži. Međutim postoji jedan mogući problem sa primenom ovog predloga. Janko Guzijan je skoro najavio smanjenje poreza na kapitalnu dobit sa 20 na 10 odsto. Ukoliko zaista dođe do toga a i do uvođenja poreza na zarade od 20 odsto, ljudi sa najvećim zaradama će jednostavno prijavljivati veći deo svojih zarada kao kapitalnu dobit da bi izbegli dodatno oporezivanje. Ministarstvo finansija bi stoga trebalo da razmotri mogućnost da stopa do određenog iznosa zarade, primera radi milion dinara, iznosi 20 odsto, a da se preko toga naplaćuje niža stopa, koja bi bila jednaka stopi poreza na kapitalnu dobit ili 10 odsto. Ovo ne bi bila neka specijalna novina. Ta vrsta maksimalnog ograničenja postoji kada su u pitanju doprinosi. Iako se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje naplaćuju kroz neki procenat zarade, preko određenog iznosa zarade (recimo 200,000 dinara) doprinosi se ne naplaćuju. Sličan sistem bi trebalo da se primeni i na poreze ukoliko smanje poresku stopu na kapitalnu dobit kao što su najavili.

Pogledajte primer Hong Konga koji važi za zemlju sa najboljim poreskim sistemom. Hong Kong nema flat tax sistem već progresivno oporezivanje. Iako se smatra da je progresivno oporezivanje destimulišuće u Hong Kongu se pokazalo kao odlično rešenje za proteklih 50 godina koliko se koristi. Hong Kong ima četiri poreskih stopa u zavisnosti od primanja: 2, 8, 14 i 20 procenata, gde najniže zarade plaćaju 2 odsto a najveće 20. Da bi rešili problem izbegavanja plaćanja poreza na visoka primanja uveli su alternativnu maksimalnu poresku stopu od 16 procenata. Dakle ko god želi može da plaća ili svoju poresku stopu uz mnogobrojne i velikodušne odbitke (krediti za stan, obrazovanje, penzije i slično), ili da izabere da plaća 16% bez odbitaka. Posledica je da ljudi sa najnižim zaradama uopšte ne plaćaju porez dok najbogatiji plaćaju 16%. U suštini nije bitno da li imamo flat tax ili nemamo, važno je da poreska stopa nije preterano visoka, kao u Hong Kongu gde je najveća stopa u suštini 16% (u Americi je na primer 35%).

Kada bi gledali samo ovaj primer pomislili bi da je Srbija bolja za investicije od Hong Konga jer je kod nas trenutno najveća stopa 12 procenata. Naravno nismo toliko naivni. Kod nas sveukupno opterećenje na bruto zarade iznosi preko 60%. Građani Hong Konga ne plaćaju obavezni penzioni porez i zdravstvene doprinose. Osim toga ne plaćaju ni carine, porez na dodatu vrednost, porez na kapitalnu dobit ili štednju. Sve što plaćaju je tih maksimalnih 16 procenata.

Predlog Ministarstva finansija kao što smo rekli nije loš ali se bavi manje bitnim stvarima. Da bi se stvarno rasteretile zarade neophodno je pozabaviti se doprinosima za penzijsko i zdravstveno osiguranje a to se može postići jedino reformom ta dva sistema.

Beavis & Butt-head

U Srbiji ima mnogo ličnosti u političkom životu za koje smatram da svojim radom čine veliku štetu građanima i sa kojima se apsolutno ni u čemu ne slažem. Ipak, u većini slučajeva u pitanju su zaista pristojni ljudi sa kojima verujem da bi mogao da se privatno družim, na primer sa Đelićem ili Milosavljevićem. Sa druge strane postoji par ljudi koji kao da su mašinom za putovanje kroz vreme došli iz doba 1948. i koji osim što su štetočine sa sobom nose i ozbiljan karakterni deficit. To su recimo Nenad Cekić i Aleksandar Vasić, krem Radiodifuzne agencije.

Već godinama nam objašnjavaju kako je njihova institucija nezavisna a pritom očigledno sve rade po nalogu vlasti. Kako drugačije objasniti da BK nije dobila frekvenciju a dobila je Avala? Kako objasniti da je Tijanić, koji nije ispunjavao uslove propisanog konkursa, bio sjajan kandidat za direktora RTS dok je Koštunica bio premijer a on njegov savetnik? I konačno kako drugačije objasniti da Tijanić više nije dobar kandidat, osim kao posledicu lošeg političkog rezultata Koštuničine stranke? RRA se često stavlja u poziciju moralnih patrijarha pa tako ne poštuju odluke suda, šire svoj uticaj i tamo gde ne bi trebalo da ga imaju (razvoj programa za kablovsku, satelit, internet) i konačno koriste svoj položaj da prete i ucenjuju one koji se sa njima ne slažu (Veran Matić i sada Tijanić). Teško da ćete danas u Srbiji naći još jedan ovako ljigav dvojac kao što je ovaj što vodi RRA.

Mi na Tržišnom rešenju nikada nismo verovali da RTS treba da bude javni servis i od početka smo ih zvali državna televizija. Ne samo zato što nam je bilo jasno da će političari na vlasti uticati na urednički program, već zbog toga što smatramo da nije neophodno da građani budu primorani da plaćaju za uslugu koju mogu da dobiju besplatno. Bajni argument za uvođenje "javnog servisa", da postoji program koji ljudi žele da vide a koji nije isplatljiv privatnim televizijama, će verovatno i sada odneti pobedu. Teško da će neko tražiti da se RTS privatizuje sada kada je očigledno da predstavlja ništa drugo nego samo još jednu stranačku funkciju. Diskusija će se voditi isključivo oko personalnih rešenja, da li Tijanić treba da ode sada ili malo kasnije i ko treba da ga nasledi.

RTS ne treba privatizovati samo zato da bi smanjili politički uticaj na medije jer bi taj uticaj suštinski postojao i preko privatnih televizija (CNN vs. FOX, Kurir vs. Blic). RTS treba prodati jer vođenje televizije nije državni posao, a naša država to posebno loše radi. Da se vratimo junacima ove priče, RRA takođe treba reorganizovati tako da ne kontrolišu sadržaj programa i da se eventualno bave samo tehničkim stvarima oko frekvencija ili idealno privatizacije istih. Konačno, Beavis i Butthead, nesmenjivi funkcioneri, bi trebalo da sa svojim metodama potraže sreću na smetlištu istorije (da parafraziram Brkića).