Do pre nekoliko godina je važilo da je grupa uticajnih neokonzervativaca - Čejni, Ramsfeld, Volfovic - kidnapovala američku spoljnu politiku putem vodećih pozicija koje su zauzimali u Bušovoj administraciji. U međuvremenu, stvari su se pogoršale -- sav konzervativizam izgleda da je dospeo u ćorsokak.
Konzervativizam je kao samosvesna ideologija nastao reakcijom Edmunda Burkea na Francusku revoluciju. Revolucionari su hteli radikalnu promenu sistema i društva, brisanje prezrenih tradicija i instalaciju novih institucija revolucionarnom intervencijom. Kakve nove institucije su potrebne moglo se smisliti u kabinetima, jer intelektualci imaju znanje potrebno da racionalno odluče šta je za društvo najbolje i moć to da sprovedu. Društvo je, implicitno je kod revolucionara bila prisutna ta ideja, jednostavno i sagledivo. Ljudska priroda, navike, običaji, stavovi, mogu se promeniti ako se promene institucije koje njima upravljaju. Jednakost je vrhovna vrednost i ako poredak ometa uspostavu jednakosti onda poredak treba srušiti.
Neke od revolucionarnih ideja su dobre, a tadašnjim intelektualcima u Evropi i Americi su skoro sve zvučale dobro. Burke je bio među prvim skepticima. Tvrdio je da ako neki društveni poredak postoji onda verovatno postoji sa razlogom. Može se menjati, ali ne treba misliti da je to lako i da može proći bez posledica. Jednakost je dobra stvar, ali jednakost se ne može uvesti dekretima odozgo. Institucije pod kojima ljudi žive mogu biti loše, ali je ponekad još teže promeniti ih. Posebno je teško dizajnirati nove institucije i instalirati ih na društvo. U ovim stvarima su dometi našeg uma ograničeni, društvo je zamršeno i komplikovano, odnosi i kauzalne veze u njemu su nam nepoznate i zato intervencije nose opasnost pojave posledica kojima se nismo nadali.
Po Burkeu i tradicionalnom konzervativizmu, to što su neke stvari poželjne kao apstraktni ideali ne znači i da su lako sprovodive u konkretnom društvu. Demokratija je dobra stvar, konzervativci se slažu. Burke je, za razliku od francuske, podržao Američku revoluciju i sistem uspostavljen posle nje. Ali jednakost i demokratija u američkom sistemu nisu nastali revolucijom; oni su nastali spontano u periodu od vek i po pre revolucije. Demokratija za konzervativce zato nikad nije bila vrednost sama po sebi; stabilnost i poredak joj prethode. Konzervativci gledaju procese, ne samo ishode. Ako demokratija proizađe iz poretka, to je odlična stvar. To se desilo u Americi, a zatim u Evropi. Ali rušenje poretka koji kako-tako funkcioniše, radi uspostavljanja demokratije, nije nešto što su tradicionalni konzervativci bezrezervno podržavali.
Kad danas gledam konzervativne medije, kao što su National Review, vodeći nedeljnik, i Wall Street Journal, vodeći dnevnik, ja ne vidim ništa od ovog tradicionalnog konzervativizma. Fox News da i ne pominjem. Već nekoliko godina unazad spoljni intervencionizam je prisutan u današnjim konzervativnim medijima -- mislim da nema spoljne intervencije, Bušove ili Obamine, koju oni nisu podržali a najčešće i tražili još. Neokonzervativni, a zatim i mejsntrim konzervatini stav, bio je da se liberalna demokratija bez problema može uvesti u Avganistan, Irak, zatim u Libiju, Egipat, Siriju. U međuvremenu smo sa pojavom nebrojenih nepredviđenih faktora od nekada Muktade al-Sadra (jel se ko seća njega?) do danas ISIS-a videli neke, veoma burkeovske, posledice takve naivnosti. A ove godine, dešavanja u Ukrajini i dešavanja u Hong Kongu, kod kojih nema realističnih očekivanja vojne intervencije, vodeći konzervativci tumače više na revolucionarni, jakobinski nego klasični konzervativni način.
U Ukrajini je pre revolucije bilo nekakvog poretka -- korumpiranog, kao i obično, ali ipak nekakvog, u osnovi demokratskog, poretka. Tadašnju vlast Burke verovatno ne bi simpatisao, ali burkeovski pogled bi dao neku važnost postojanju u osnovi legitimnog poretka i upozorio na moguće, a danas očigledne, posledice nasilnih revolucija. Toga u mejnstrim konzervativnim medijima nije bilo ni u naznakama. Umesto toga, stav je bio jakobinsko-navijački.
Kada ekonomski najslobodnija zemlja na svetu Hong-Kong danas traži više demokratije, očekivano je što ih moderna zapadna levica entuzijastično podržava. Ali da vodeće konzervativne publikacije nemaju trunku burkeovske analize, da nijedan uvodnik ne uzme da razmotri pitanja poretka, ekonomske slobode, diferenciranja slobode i demokratije, je znak da takvog konzervativizma možda više nema.
Umesto takvih analiza, moderni konzervativci su svoja pitanja -- i svet -- drastično pojednostavili. Svako ko protestuje je ipso facto borac za slobodu. Problem je što se onda sloboda mora prekvalifovati, pa u praksi ona sve više predstavlja arbitrarne koncepte kao što su demokratija, aspiracije pridruživanju Evropskoj Uniji, ili generalno pro-zapadni stav gde se "Zapad" definiše ne u smislu liberalnih zapadnih vrednosti već kao trenutno političko vođstvo uticajnih zapadnih zemalja.
Vaclav Klaus je nedavno dao jedan intervju koji -- bio Klaus u pravu ili ne -- odiše pravim, klasičnim konzervativizmom. U mejstrim krugovima i figura kakva je Klaus će ubrzo biti proglašena otpadnikom, plaćenikom i najverovatnije "korisnim idiotom", omiljenom frazom novih, anti-Burkeovskih, konzervativaca. Kako stvari stoje sada, on meni izgleda kao poslednji veliki klasični konzervativac.
