Besplatan ručak

Zamislite da Diana Dragutonović izađe sa ovakvom idejom. Vlada će povećati porez na dohodak za 10 procentnih poena, ali vi nećete biti na gubitku, zbog sledećeg mehanizma. Pare od poreza se slivaju u budžet, iz kojeg onda država troši na kupovinu robe i usluga. Ta državna potrošnja kupovina stimuliše ekonomiju i povećava prihode manje više svima, taman toliko da se onih 10% poreza koje je država uzela nadoknadi. Tako ustvari vi i niste oporezovani -- ranije ste na 100 dinara plate plaćali 10 dinara poreza, sada ćete plaćati 20, ali će vam plata porasti na 110 ili 112 dinara, tako da vam neto iznos opet ostane 90. Niste ništa izgubili, a država je dobila novac iz kojeg će da gradi škole i puteve. I za razliku od stimulusa finansiranog budžetskim deficitom, ni javni dug nije porastao. Svi dobijaju.

Mislim da se Diana u Srbiji ne bi dobro provela, sa dobrim razlogom. Ali upravo to tvrdi Robert Shiller, profesor sa Yalea, jedan od najcenjenih ekonomista danas i najoizbiljnjih kandidata za Nobelovu nagradu. Teorija ima i fensi ime, "balanced-budget multiplier". Da ponovo citiram Orvela, morate biti intelektualac da biste verovali u neke gluposti.

Intuitivno, odmah je jasno da u teoriji nešto škripi, čim nudi nekakav besplatan ručak, samo ako se pare prvo provuku kroz budžetsku kasu. Ali da vidimo šta je tačno problematično i zašto i pametni ljudi mogu da poveruju u ovakve stvari.

Teorija se drži na nekoliko prećutanih pretpostavki. Prvo, to je pretpostavka da će ekonomija isto raditi bez obzira da li se iz nje oduzima 10 ili 20%. U stvarnosti će neki ljudi biti otpušteni i neke radnje biti zatvorene, privatno stvoreni deo nacionalnog dohotka će opasti, ali to Shiller propušta da uzme u obzir. Drugo, tu je pretpostavka da se državni stimulus potpuno preliva u nacionalni dohodak, da je sve što država potroši jednako produktivno kao i potrošnja privatnog sektora. To nikada u stvarnosti nikada nije bilo tačno. I treće je klasična kejnzijanska pretpostavka da ekonomski rast kreira potrošnja. Štednja je po ovom viđenju štetna, ne igra nikakvu ulogu u kreiranju kapitala koji se pozajmljuje i dugoročno upošljava, bitno je samo da postoji bilo kako izazvana tražnja. Kad se sve ovo previdi i pogleda površinska računica, upada se u kejnzijansku zabludu.

Reklama

Izvinjavam se na samopromociji i do sada nisam hteo da linkujem baš sve što se pojavilo po internetu, ali posle WSJ moram i ova dva: Freakonomics blog NY Timesa preporučuje moj "very interesting" paper, blog Cato instituta ide korak dalje i kaže da je "terrific".