Pages

31 March 2012

Mrak

Moja lokalna samouprava je rešila da nas podseti na herojska vremena iz ranih devedesetih kada su ulice bile u mraku i time pošalje poruku svetskoj javnosti da Požarevac u potpunosti podržava ideju da je nužno "podsetiti i opomenuti ljude da nešto preuzmu protiv klimatskih promena koje su posledica neodrživog korišćenja prirodnih resursa".

Ako je nekoga zgazio auto na neosvetljenom pešačkom prelazu, šta da mu radim, svaka borba traži žrtve.

Brendovi u SFRJ

Ova mapa proizvoda i brendova koji su postojali u bivšoj Jugoslaviji kruži društvenim mrežama i medijima i budi nostalgiju -- najčešća reakcija je da se u SFRJ toliko toga proizvodilo, i što su danas mnogi od tih brendova nestali mora da je znak ekonomskog nazadovanja.

Naprotiv, upravo je samodovoljnost ekonomije pouzdani znak neefikasnosti i siromaštva. To što smo sve proizvodili sami nije dobar nego jako loš ekonomski pokazatelj. Mnogo je efikasnije kad je zemlja uključena u svetsku podelu rada. Nema smisla da Zastava proizvodi automobile ili da EI Niš proizvodi ekeltroniku, kad ima Japanaca i Korejanaca koji to rade mnogo bolje i jeftinije.

Ako i dalje insistirate da to radite u zemlji, morate ekonomiju da zatvorite za konkurentnije proizvode iz inostranstva, čime građane primoravate da kupuju skuplje a manje kvalitetne domaće proizvode. U isto vreme, na strani proizvodnje uopšte ne podstičete ukupan nivo domaće proizvodnje kako se to ekonomski naivnima čini. Proizvodićete više različitih stvari ali ćete imati niži ukupan nivo proizvodnje i time niži životni standard, jer ne možete da se skoncentrišete na ono što su stvarno vaše komparativne prednosti.

30 March 2012

Koliko ovakvih ima u Srbiji

Mađarskom predsedniku je oduzet doktorat zbog plagijata. Pitanje - koliko doktorata bi u Srbiji bilo oduzeto kada bi se strogo proverili? Ako kažem "50%" mislim da neću preterati.

Prošle godine je jedna moja koleginica guglovala svoje ime i naišla na master rad nekog studenta (sa jednog privatnog fakulteta, ali ne verujem da je to bitno, osim u smislu da državni fakulteti uglavnom ne stavljaju na internet  master i doktorske radove) koji je citirao nešto što je ona napisala. Nije je mrzelo, otvori dokument i shvati da je "master rad" od reči do reči prepisana jedna studija u kojoj je ona bila koautor. Ali, bukvalno copy-paste od prve do poslednje reči, jedno stotinak strana.

Obavestila je taj univerzitet, pokrenuli su postupak oduzimanja diplome, pretpostavljam da je do sada oduzeta, ali je stvar u suštini zataškana jer je tu naravno postojala neka komisija, neki mentori koji su dali saglasnost na rad, a da očigledno nisu ni pogledali o čemu se radi.

Šta je osnovni problem sa poljoprivrednim subvencijama

Po mom mišljenju, osnovni problem je to što politiku utvrđuje Vlada, a ne Narodna skupština i ovo je dobra ilustracija trenda koji traje već najmanje 10 godina - da zakoni usvojeni u Skupštini propisuju neke trivijalne stvari, poput principa i načela, a da se prava politika utvđuje na nivou Vlade i/ili ministarstva.

Poljiprivreda je dobar primer jer je dolazilo do velikih promena politike, a da zakon prakitčno nije menjan. Ne kažem da je zakon prekršen, nije, ali nije prekršen samo zato što u njemu ništa bitno ni ne piše. Šta god odluče Vlada i Ministarstvo poljoprivrede, u skladu je sa zakonom, koji predviđa da Vlada godišnje donosi uredbe i programe kroz koje se sprovodi agrarna politika.

Moje mišljenje je da stvari poput prava na subvenciju, iznos subvencije i uslovi za dobijanje subvencija moraju da budu propisani zakonom.

Ali, ja sam tu u velikoj manjini. Skoro sa kim god sam pričao na tu temu (a pričao sam sa ljudima iz državne uprave, domaćim stručnjacima, stranim ekonomistima) mi je tvrdio da utvrđivanje subvencija zakonom stvara novi "entitlement" program koji je teško menjati i da su godišnji programi prosto bolji jer Vlada može da bude fleksibilnija - da troši kada ima para, a da štedi kada ih nema. Takođe, postoji fleksibilnost u smislu da se lakše može menjati loša politika u toku godine.

Ja taj argument možda načelno i mogu da prihvatim, ali je apsolutno neprihvatljiv kada se radi o poljoprivredi, gde se proizvodnja ponekad (recimo u stočarstvu) proteže na nekoliko godina. Ako ti ne znaš kakva će politika biti za tri godine,  kako da znaš da li da kolješ ili toviš tele? Isto važi i za ozime useve - seješ na jesen, a nemaš predstavu koje će uredbe Vlada da usvoji sledećeg januara i koliko će para biti predviđeno za subvencije kada dođe žetva i kako će da se dele te pare. Dakle, sistem godišnjih programa je totalno nepredvidiv i nije ni čudo da se seljaci malo-malo bune. Pored toga što brinu o tome da li će pasti kiša ili će biti suša, moraju da vode računa i o tome šta će genijalci iz Ministarstva poljoprivrede (ili Ministarstva finansija) da smisle sledeće godine.

Jednostavno rečeno, rasprava o poljoprivrednim subvencijama treba da se vodi u Parlamentu, a ne u kabinetu ministra poljoprivrede. 

29 March 2012

Marketing u visokom obrazovanju

Megatrend je objavio da će upisati celu jednu generaciju studenata za džaba, tačnije 2500 studenata. Ministar prosvete, (kako nam naša praksa u poslednjih 9 godina pokazuje, nije potrebno reči ime, kogod da je obavljao tu funkciju bio je jedna od slabijih karika u vladi) počeo je nešto neodređeno da hvali i da priča o socijalnoj odgovornosti, veltšmecu i sličnim tlapnjama. Uglavnom, na nivou dosadašnjih izjava i dela, slaba dvojka i to samo u našoj zonskoj ligi.

Međutim, vlasnik Megatrenda je promućuran preduzetnik, a ne filantrop. I za to mu skidam kapu. Računica je da je bolje od 2500 studenata naplatiti dve godine po 1500 evra, nego od, recimo, 1500 studenata naplatiti tri godine. U momentu kada su mu drugi privatni univerziteti smanjili broj upisanih studenata Megatrend je pametno reagovao.

Sport, uspeh, brend

Dežurne svrake koje se kite tuđim sportskim perjem su nešto što je naša otužna realnost nacije koja je gladna sopstvenog uspeha, ali se mora zadovoljiti tuđim. Na nivou vox populi logika je: ja sam mali (da ne kažem neku težu reč) - Novak je veliki - Novak je Srbin - Srbi su veliki - ja sam velik. Za razliku od naših sportista demagoga koji pothranjuju takvo mazohističko razmišljanje Marko Jarić ima tri Bambija od mene.

Komentar o rehabilitaciji

Naš poznati novinar Mijat Lakićević mi je poslao komentar vezano za rehabilitaciju Draže Mihajlovića koji u dogovoru sa njim ovde objavljujem. Pretpostavljam da se komentar odnosi na Sašin post od pre par dana. Svoje viđenje ću izneti u komentarima.

Rehabilitacija
Mijat Lakićević

Istorija nije crno-bela pojava, više je “simfonija boja”, prepuna i jakih tonova i finih nijansi. Ali, ima i oštrih linija. Koje ne smeju da se pređu. Jedna od takvih je linija između fašizma i antifašizma.

Zato Amerikanci nisu sa Hitlerom krenuli na Moskvu, nego sa Straljinom na Berlin. Ma koliko za njih nesumnjivo komunizam bio (veliko) zlo, fašizam je bio neuporedivo veće. U tome za Amerikance nije bilo dileme, čak ni na početku rata.

Nasuprot tome, četnici oko toga nikako nisu bili načisto, mada su, u stvari, i po ideologiji koja je stajala iz tog pokreta, ali, što je najvažnije, i po njihovim (ne)delima u toku rata stalno bili bliži onoj drugoj strani i na kraju su se za nju i nedvosmisleno opredelili. Izabrali su da se sa fašistima bore protiv partizana (nisu svi partizani bili komunisti, daleko od toga).

Kada su Amerikanci i Englezi tražili od četnika da se priključe partizanima u borbi protiv fašista, dali su im zapravo (poslednju) šansu da izaberu pravu stranu. Neki su to prihvatili, sam Draža Mihailović je to odbio; tačnije, izabrao je onu drugu.

Ove činjenice daleko pretežu nad tim da su četnici spasili 500 američkih pilota kod Kraljeva. 

Toliko o istoriji. Koja za aktuelnu priču oko rehabilitacije Draže Mihailovića, ma koliko to paradokalno zvučalo, iako suštinska, nije najvažnija.

Liberalizam je temelj vladavine prava; temelj vladavine prava je nezavisnost sudstva; temelj nezavisnog sudstva je dvostrani postupak. Dakle, da postoji tužba i odbrana, jedna strana koja nešto tvrdi i traži, i druga strana, koja to osporava. U sredini je sud koji presuđuje. U postupku rehabilitacije, kako je ona zamišljena u Srbiji, predviđeno je da učestvuje samo jedna strana –  tužilac. I ne samo to, nego su i oni koji su pokušali da u procesu budu druga strana – odbijeni. Na osnovu zakona? Takav zakon ne može biti u saglasnosti sa Ustavom. A ako jeste, onda taj Ustav ne vredi ni prebijene pare.

Tako grubo da pogaze osnovno pravno načelo nisu se usudili ni komunisti pre 70 godina, u još (polu)ratnom stanju, a danas u Srbiji, na početku novog veka to, eto, prolazi ‘ladno. Može da se razume da ima (dosta) onih kojima to ništa ne smeta. Ali je neshvatljivo da među takvima ima i onih koji sebe smatraju demokratama, pa još i liberalnim.

28 March 2012

Šta je frakcionalno bankarstvo 2?

Slaviša je ponudio jednostavno objašnjenje frakcionog bankarstva u prethodnom postu. Ipak, ja mislim da je ono problematično, iz tri razloga.

Prvo, on govori o frakcionom bankarstvu kao drevnoj instituciji koja postoji od stare Grčke, a punim rezervama kao nekoj novoj, pomodarskoj ideji koju tek šačica austrijskih renegata promoviše (poput Rothbarda i de Sotoa). Ovo nije slučaj. Ideja 100% bankarstva potiče još iz Rimskog prava. Još tamo je uspostavljena razlika između ugovora o depozitu i ugovora o zajmu. Ugovor o zajmu podrazumeva transfer vlasništva nad dobrima, i specifikovan je vremenski, dok ugovor o depozitu (čuvanju) ne podrazumeva transfer vlasništva i podrazumeva da roba mora biti vraćena na zahtev depozitora u svakom trenutku. U bankarstvu, to je značilo da se neka količina novca može banci pozajmiti na određeno vreme, i time preneti vlasništvo nad novcem, čime banka stiče pravo da taj novac pozajmi nekom drugom. Ako je novac dat na depozit, prenos vlasništva nije izvršen, i svako pretvaranje tog novca u kredit nekom drugom je akt "misaproprijacije" ili krađe. U okviru ovog sistema, depozitor plaća taksu bankaru za usluge čuvanja njegovog novca, a ne dobija kamatu. Stoga, teza o frakcionom bakarstvu kao prevari i krađi nije neka Rothbardova ili de Sotoova pomodarska izmišljotina, nego drevni princip Rimskog prava.

Naravno, iako je ovo bilo generalno razumevanje, u mnogim istorijskim periodima ovaj princip nije poštovan od strane bankara. Još u staroj Grčkoj imamo prve zabeležene slučajeve "misaproprijacije". Ipak, u većini slučajeva bankari su bilo osuđivani kao lopovi čak i u Grčkoj.

Stoprocentno bankarstvo je postojalo u ranom Srednjem veku. Frakciono bankarstvo se pojavljuje postepeno u poznom srednjem veku; i gde god se pojavilo bilo je proizvod saradnje banaka i vladara, a nikad spontanog tržišnog razvoja. Uvek je nastajalo tako što su bankari od strane vladara bili izuzimani iz ograničenja koja je nametalo tradicionalno rimsko pravo (vlro jako i u Srednjem veku).

Uprkos tome što je praksa frakcionog bankarstva postojala, prvo pravno sankcionisanje koje se danas često citira je odluka britanskog suda iz 17 veka kojom je odlučeno da depozit nije vlasništvo depozitora nego bankara. To je presedan koji je u velikoj meri oblikovao bankarske institucije kakve danas postoje u zapadnom svetu. Ipak, čak i u moderno vreme stoprocentno bankarstvo je postojalo – čuvena Bank of Amsterdam je u značajnom periodu vremena operisala sa 100% rezervama.

Dakle, nije 100% sistem bio proizvod državne intervencije a frakciono bankarstvo tržišni razvoj nego obrnuto.

Druga stvar, i još važnija, tiče se ekonomskih efekata frakcionog bankarstva. Slaviša to uopšte ni ne spominje u svom postu. Ja sam dao detaljnu analizu toga kako frakciono bankarstvo kreira poslovne cikluse i kako je to posledica stvaranja nekonzistentne strukture vlasničkih prava na novac ovde.

Ukratko, svojim mešanjem depozitnog i kreditnog ugovora frakciono bankarstvo omogućava da se poveća količina novca koja se investira bez ikakvog povećanja realne štednje. Frakcionalni sistem šalje sistematski isrivljenu informaciju svim tržišnim akterima o realno dostupnoj količini resursa: kad ja stavim 200 dinara u banku, i banka pozajmi 100 dinara nekom drugom, odjednom imamo 300 dinara u sistemu, pri čamu nikakav novi dohodak nije stvoren, nikakva nova odluka o štednji doneta, samo je potezom pera 200 dinara pretvoreno u 300. Zamislite svet u kome bismo vi i ja mogli da sklopimo ugovor po kome oboje posedujemo 100% istog automobila u isto vreme. Ovo je identična situacija. I štediša i investitor poseduju u isto vreme istih sto dinara: ja i dalje verujem da imam cekolupnu sumu od 200 dinara na raspolaganju, i svoje investicione i potrošačke odluke donosim polazeći od te pretpostavke, dok onaj ko dobija kredit veruje da su štediše poslale poruku da žele još 100 dinara njegovih investicija u dugoročnije projekte. Ali, ja nisam želeo da investiram, nego samo da držim novac na sigurnom mestu. On investira polazeći od pogrešne i preterano optimističke slike stope vemenske preferencije, tj spremnosti ljudi da žrtvuju sadašnji dohodak zarad dohotka u budućnosti. Kad greška bude razotkrivena, nastaje proces likvidacije investicija napravljenih u ime te pogrešne slike. I ceo proces je bolan jer uvek nosi sa sobom destrukciju imovine na širokoj skali, pošto su kapitalna dobra, protraćena na pogrešne ivnesticije, specifična, tj ne mogu se tako lako prenameniti u druge svrhe. To je recesija. Centralna banka samo potpomaže i orkestrira ovaj proces, ali ona sama po sebi nije njegov izvor: ona je tehnički instrument koji bankama omogućava da vrše misapropricijaciju novca kooridnisano, tj bez rizika koji bi manje solventnim bankama nametao sistem slobodnog bankarstva.

Ovo nije moje originalno razumevanje nego je već razvijeno dosta daleko kod Mizesa, Hajeka i Rothbarda. Evo nekih citata iz Misesa koji vam pokazuju da on jasno razume da je kreator poslovnog ciklusa frakcionalno banakrstvo sa svojom kreditnom ekspanzijom, a ne centralna banka sama po sebi:

The notion of “normal” credit expansion is absurd. Issuance of additional fiduciary media, no matter what its quantity may be, always sets in motion those changes in the price structure the description of which is the task of the theory of the trade cycle. Of course, if the additional amount issued is not large, neither are the inevitable effects of the expansion


Komentarišući čuveni Peel's Act u Engleskoj iz 1844 Mises tvrdi da je njegova glavna slabost bila što je ostavio frakcionalno bankarstvo da postoji:

the two shortcomings of the Currency School vitiated this famous act. On one hand, the system of government interference with banking was preserved. On the other hand, limits were placed only on the issuance of banknotes not covered by specie. The fiduciary media were suppressed only in the shape of banknotes. They could thrive as deposit currency.


Tu dolazimo do treće stvari: Slaviša naravno može kritikovati 100% bankarstvo, ali nema mnogo smisla kad tvrdi da je to "ne-austrijska" doktrina, ili pak da je zastupaju samo neki anarhistički radikali poput Rothbarda i de Sotoa koje ne treba uzimati za ozbiljno.

Lepa analiza

Bliže se izbori, a mi slabo postujemo na tu temu. Stoga za zagrejavanje prenosima jednu lepu i pomalo emotivnu analizu Saše Radulovića.

Šta je frakcionalno bankarstvo?

Često ovde pomenemo takozvano frakcionalno bankarstvo, ili njegovu alternativu, bankarstvo sa 100% rezervi, a ne sećam se da smo ikada objasnili šta ove stvari znače.

Frakcionalno bankarstvo je bankarstvo kakvo ga znamo danas i koje ustvari postoji od samih početaka bankarstva -- od stare Grčke, preko srednjeg veka, do danas. Kad na račun u banci stavite depozit, banka ne čuva sav vaš novac na računu, već deo pozajmi nekom drugom. Radeći to, banka računa da neće svi klijenti doći po svoj novac u isto vreme. Čuva dovoljno novca da podmiruje normalnu dnevnu potražnju, dok je ostatak plasiran u kredite. 

Ako banka u proseku čuva 10% depozita a ostatak daje u zajam, to je frakcionalno bankarstvo sa 10% rezervi.  Opasnost kod ove prakse postoji ako svi klijenti dođu po novac u isto vreme.  Sa razvijenim međubankarskim tržištem, ili sa postojanjem centralne banke, ni to nije problem -- ako je zdrava i solventna, banka može pozajmiti od drugih banaka da takav kratkoročni nalet podmiri. 

Koliko rezervi će banka držati je stvar izbora i što je bankarski sistem razvijeniji taj procenat može bezbedno biti niži. U najvećem broju zemalja, ne i svuda, centralna banka utvrđuje minimum obaveznih rezervi, pa tako banke moraju da čuvaju najmanje recimo 10 ili 15% depozita. 

Alternativa koju neki predlažu je bankarstvo sa 100% rezervi. To bi značilo da vaš depozit koji ostavite u banci, banka mora da čuva u celom iznosu i nema pravo da taj novac koristi za kreditiranje drugih.  Banka onda prestaje da bude finansijski posrednik, prestaje da bude veza između onih koji štede i onih koji bi da troše ili ulažu, i ima jednostavnu funkciju sefa. Ali zašto bi banka čuvala vaš novac, ako ne može da ga daje u zajam i iz toga ubire kamatu?  Ne bi -- u sistemu 100% rezervi banke bi morale da naplaćuju držanje tekućih računa.  U frakcnionalnom sistemu račun držite besplatno (ili je ta usluga relativno jeftina, a tamo gde je konkurencija među bankama veća to je besplatno), jer banka ima interesa da prikuplja vaš novac da bi iz njega davala kredite. U sistemu 100% rezervi banka kredite može davati samo iz oročenih štednih uloga. Pa samo ako obećate da novac nećete podizati u narednih godinu dana, banka može da ga upotrebi za jednogodišnji kredit nekome. 

Zastupnici sistema 100% rezervi, malobrojni ali glasni, guraju tezu da je sistem frakcionalnih rezervi nekako povezan sa modernim dobom i intervencijama centralnih banaka. To nije tačno, jer sistem frakcionalnih rezervi je prirodan, spontano nastali sistem koji postoji koliko i samo bankarstvo i sve vreme je apsolutno dominantan. Depozitori učestvuju u sistemu i dobro znaju da banka njihov novac koristi za kredite. Transakcija je dobrovoljna.

Ekonomisti kao Rothbard i Huerta de Soto se teškom mukom upinju da pokažu da ova transakcija nekako nije dobrovoljna, da su depozitori prevareni i da ne znaju šta se stvarno sa njihovim novcem dešava. Moguće je i to tvrditi, mada se to baš ne uklapa u njihovu libertarijansku viziju -- više liči na Ralfa Nadera i pokret za zaštitu potrošača ili na bihevioralne ekonomiste koji nas smatraju za glupe i hoće da nas država zaštiti od nas samih.  Huerta de Soto je čak uspeo da nađe nekoliko srednjovekovnih sudskih slučajeva gde sudovi odlučuju da je upotreba depozita u kreditne svrhe bila nelegalna. Ono što propušta je da je frakcionalno bankarstvo opšteprisutna i dozvoljena praksa sve to vreme. Sudovi koji su osuđivali pojedinačne prevare ili očiglednu neodgovornost nekih banaka, nisu ukinuli i praksu po sebi. 

Vas kao depozitora ništa ne sprečava da ne učestvuje u sistemu. Možete novac čuvati kod sebe ili čak i kod banke i zahtevati da se stavi u sef umesto na račun. Ni banke ne moraju da učestvuju u sistemu. Koliki procenat rezervi se drži je individualna procena banke. Kad bi stvarno postojala tražnja za većim rezervama, banke bi se takmičile u tome da privuku potrošače i nivo rezervi bi rastao.  Centralne banke određuju samo minimalnu rezervu, a svaka banka je slobodna da drži sve preko toga, pa i 100% ako misli da je to ono što će privući klijente. Dobro, u današnjem svetu sve je to iskrivljeno jer država garantuje depozite i ne znamo kako bi to danas izgledalo bez garancije depozita i bez centralnih banaka koje vam u slučaju problema mogu pomoći. Ali ni u prošlosti rezerve nikad nisu spontano i dobrovoljno dostizale 100%. 

Opet je ovo u suprotnosti sa libertarijanskom vizijom proponenata. Umesto da misle da će banke u takmičenju same utvrditi šta je optimalno, oni pozivaju državnu intervenciju da nametne 100% obevezne rezerve svima.  I to se opet bazira na labavom argumentu da su depozitori nekako prevareni sa frakcionalnim sistemom. Da depozitori nisu znali i nisu mogli znati da banka njihov novac ne čuva u sefu nego ga koristi za davanje zajmova. 

Drugi i još gori argument za 100% rezervi je da frakcionalni sistem nekako izaziva inflaciju. Taj argument je loš jer, prvo, ako neka individualna akcija izaziva inflaciju to ne može biti opravdanje za njenu zabranu. Ako je tako onda je u redu zakonski zabraniti i povećanje marži. A drugo, frakcionalno bankarstvo uopšte i ne izaziva inflaciju. Inflaciju bi moglo izazvati jedino smanjenje nivoa rezervi koje banke drže. Taj nivo je obično stabilan, ili u sumnjivim vremenima, kao sada, može privremeno da poraste. Kad je jednom sve u ravnoteži, banke već drže minimum rezervi koji im je dovoljan za normalno funkcionisanje i ne mogu više da ih smanjuju.

Ima li frakcionalno bankarstvo nekakve veze sa finansijskim krizama kao što je današnja? Apsolutno ne. Finansijske i bankarske krize, prvo američka pa sada evropska, nastale su jer su banke držale mnogo aktive za koju su mislili da je bezrizična a onda se pokazala rizičnom.  Uopšte nije bitno da li su banke za to upotrebljavale depozite, ili su to finansirale iz štednih depozita, kredita, sopstvenog kapitala ili bilo čega. Priroda krize je skroz drugačija i nema veze sa klasičnom bankarskom krizom, navalom depozitora na banke zbog sumnje da će ostati bez depozita. 

Ima mnogo intervencija koja kvari današnje bankarstvo i finansije -- univerzalno državno osiguranje depozita i dela štednje, bazelski standardi, inkorporacija rejting agencija u regulaciju, baioouti i moralni hazard su samo neki.  I pri svemu tome, neverovato je da neki koji misle da su nastavljači austrijske tradicije misle da je problem u vekovima prisutnom, praktično jedinom načinu bankarstva za koji svet zna, frakcionalnom. I rešenje traže, od svega, u još jednoj državnoj intervenciji, u podizanju obavezne rezerve na 100%. 

Socijalna odgovornost

U intervjuu za Novosti Dragan Đilas kaže:

Imamo mnogo socijalno ugroženih građana i moramo da im pomognemo, kao u Beogradu. Hajde da omogućimo da deca u celoj Srbiji imaju besplatne udžbenike, da pomognemo najstarijim sugrađanima, ženama na trudničkom da primaju celu platu.

Problem je što iz prve rečenice uopšte ne sledi druga. To što su mnogi građani siromašni jeste naravno problem, ali baš zato državne mere treba da budu usredsređene na one koji su zaista socijalno ugroženi, a ne na SVU decu, SVE najstarije sugrađane i SVE žene na trudničkom bolovanju.


Činjenica je da kod nas ima mnogo "socijale", ali malo usredsređenosti na zaista siromašne. U Srbiji postoje samo dva programa podrške onima koji su siromašni - materijalno obezbeđenje porodice i dečiji dodatak. Ukupni godišnji rashodi za ova dva programa su negde oko 15 mlrd dinara, dakle oko 1% konsolidovane javne potrošnje.


Svi ostali programi socijalne zaštite i socijalnog osiguranja u širem smislu (penzije, besplatno školstvo i zdravstvo, osiguranje za slučaj nezaposlenosti) nemaju nikakve veze sa siromaštvom, praktično za sve njih se kvalifikuju i Miroslav Mišković i Novak Đoković, odnosno njihove porodice, a ukupno koštaju najmanje oko 800 mlrd dinara, dakle skoro 2/3 ukupne javne potrošnje. 

Meni i inače nije baš jasan taj pojam, ali sumnjam da se ovo što mi imamo uklapa u bilo koju koncepciju socijalne odgovornosti.

Hajek o ekonomskim depresijama, i neke reperkusije

Jedna od omiljenih taktika "levih" Austrijanaca (npr ovih) je da svakog ko zagovara zlatni standard ili 100% rezerve, ili je protiv kreditne ekspanzije za vreme recesije nazovu "rotbardovcem". To je klasična etiketa koja treba da kaže da eto, ti ljudi veruju u razne čudne stvari poput anarhizma, zlatnog standarda itd. To je jedna uska grupa, kako se ponekad čuje, "neoaustrijanaca" koji imaju neke svoje radikalne, idiosinkratske teorije, ali mainstraim Austrijanci su ok.

Moj odgovor na ovakve teorije je da citiram uvek Misesa i Hajeka i do pokazujem da Rothbard i rotbardovci nisu zapravo mnogo originalni u ovakvim idejama, a još manje "neoaustrijanci": 100% bankarstvo je zastupao Mises jednako kao i Rothbard, zlatni standard je zastupao Mizes jednako kao i Rothbard, a sve najnepopularnije i najmrskije deflacionističke i likvidacionističke teorije je najmerodvanije razvio Hajek. Ovde sam o tome malo više raspravljao. Evo jednog podužeg ali vrlo znakovitog citata iz 1932.

Far from following a deflationary policy, central banks, particularly in theUnited States, have been making earlier and more far-reaching efforts than have ever been undertaken before to combat the depression by a policy of credit expansion—with the result that the depression has lasted longer and has become more severe than any preceding one. What we need is a readjustment of those elements in the structure of production and of prices that existed before the deflation began and which then made it unprofitable for industry to borrow. But, instead of furthering the inevitable liquidation of the maladjustments brought about by the boom during the last three years, all conceivable means have been used to prevent that readjustment from taking place; and one of these means, which has been repeatedly tried though without success, from the earliest to the most recent stages of depression, has been this deliberate policy of credit expansion...To combat the depression by a forced credit expansion is to attempt to cure the evil by the very means which brought it about; because we are suffering from a misdirection of production, we want to create further misdirection—a procedure that can only lead to a much more severe crisis as soon as the credit expansion comes to an end.


Zvuči gore nego Rothbard, ne? Hajek je kanonizovan danas kao politički filozof, a marginalizovan kao ekonomista. To nije slučajno - njegova trećelinijaška levo-liberalna gledišta koja se razvijaju od sredine 30ih nadalje mnogo su prijemčivija za politički i akademski mainstream od njegove mizesovske ekonomske teorije iz ranih 30ih. Ova knjiga sažima po mom sudu najvažnije stvari koje je Hajek ikada napisao. I zahvaljujući kojima taktika napada na ljude poput Joe Salerna ili Guido Hulsmana kao "neoaustrijance" nema šanse na uspeh.

26 March 2012

Nova agrarna politika

Država je opet odlučila da promeni poljoprivrednu politiku, pa je sa plaćanja po hektaru (što je bilo jedno od DS-ovih obećanja pred prošle izbore) prešla na plaćanje po kilogramu. O svemu tome pročitajte u postu Gorana Živkova na (i inače odličnom) blogu Agrarije, a pročitajte i dijalog Gorana sa Milošem Milovanovićem iz Ministarstva poljoprivrede u Politici.


Iz Goranovog posta:


Ova mera plaćanja po proizvodu za soju, suncokret, šećernu repu, pšenicu i kukuruz je trenutno apsolutno jedinstvena u svetu. Ni jednom od 200 Ministara poljoprivrede nije palo na pamet da daje cenovnu podršku na 5 proizvoda koji beleže svoje istorijske najviše vrednosti. Pričajuči ovih dana sa prijateljima agrarnim ekonomistima u Evropi oni po desetak minuta ne mogu da prestanu da se smeju kada im kažem da na 400 eura cenu za soju država daje još 40. 


Kad smo već kod Agrarija, pročitajte i par starijih Goranovih postova:


1. O neprivatizaciji PKB-a
2. Reformski kapacitet
3. Pročitajte i tekst koji Blic nije hteo da objavi.

Promena marže

Izgleda da su sudovi uradili ono o čemu smo govorili da je uvek trebalo da rade -- banke nisu smele da jednostrano menjaju marže kod kredita sa fiksnim kamatama. (Mada prema informacijama iz komentara na naš linkovani post, ovo uopšte nije prvi put, kako kaže B92, da sudovi u Srbiji to odluče). I ova odluka je doneta ne na osnovu novog zakona o bankama, nego starog Zakona o obligacionim odnosima.

Sud je odlučio da banke nisu smele da menjaju marže čak i kad je u kreditnim ugovorima pisalo da smeju. Tumačenje je verovatno da je ovakva provizija arbitrarna, da je jednostrana jer banka može da je neograničeno primenjuje u svoju korist, i da uzimalac kredita u trenutku potpisivanja nije mogao imati u vidu arbitrarnu promenu marže za par procentnih poena nagore. Načelu razuma je data veća težina nego tekstu ugovora i to je dobra stvar. Tekst ugovora u pravu nije svetinja kao što se ponekad misli -- ugovor je saglasnost volja, a tekst je samo dokaz o toj saglasnosti. Ako jedna strana može da pokaže da nije mislila to što tekst ugovora kaže, onda je taj deo ugovora ništavan. Ovo posebno važi za anglosaksonsko pravo, ali evo primenjuje se i u civilnom.

25 March 2012

Važno teorijsko pitanje

Ekonomski ekspert, magistar i vojvođanski sekretar za finansije pita se kako je moguće da jedan teniser, koji prebacuje lopticu preko mreže, zarađuje više od hirurga koji spasava živote. 
 
Jedan italijanski ekspert dao je odgovor na tu zagonetku. On se isto upitao kako je moguće da je zlato, koje služi samo za nakit, skuplje od vode, bez koje ni život nije moguć. I zaključio je da je zlato skuplje zato što je retko. Na svetu ima mnogo vode a vrlo malo zlata. Stvari su skupe ne samo u zavisnosti od toga koliko su potrebne, nego i od toga koliko su retke. 

Italijanski ekspert zvao se San Bernardino od Sijene i rođen je nekoliko godina pre Kosovskog boja.

24 March 2012

Svi kriptokomunisti su isti

Predsednik Hrvatske i ministar spoljnih poslova Hrvatske ovih dana se satraše od davanja preporuka šta treba da bude odluka sudskih vlasti Srbije u procesu rehabilitacije Ministra odbrane Kraljevine Jugoslavije i Vrhovnog komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini. Meni se diže kosa od toga jer, em se neko našao iz inostranstva da nam soli pamet kako treba da funkcioniše naše pravosuđe, em izgleda da ono ne treba da sudi isključivo na osnovu dokaza koje prikupi u procesu rehabilitacije. Mnogo je tu istinskog kriptokomunističkog smeća, a meni bodu oči sledeće stvari.
1. Rehabilitacija nam samo govori da je neko osuđen u procesu u kojem optuženi nije imao prilike da se brani i u kome nisu korišćeni dokazi koji su karakteristični za uređene pravne sisteme. Mihailoviću je suđeno od strane suda koji ima jednak legitimitet i legalitet kao i sudovi Al-Kaide, Cvenih kmera, pa ako hoćete i sudovi RSK sa stanovništa Republike Hrvatske. Reč je o sudu nekoga ko je na krilima okupatora iz šume došao na vlast i sudio onima koji su bili legalni i legitimni predstavnici organa Kraljevine Jugoslavije. Ja da sebe nazivam evropejcem i demokratom nikada se ne bi busao u odluke takvih sudova.
2. Međutim, to nije ni pola problema. Meni je jasno da neko u Hrvatskoj može da ne voli Kraljevinu Jugoslaviju. Jasno mi je da može i da ne voli ono što bi se desilo da je JKVO bila pobednik, a to bi bilo kažnjavanje kvislinga. Međutim, to je jedna stvar, a ono što se prebacuje Mihailoviću je nešto sasvim drugo. Postojanje zločina koje su počinile jedinice JKVO koje su se odmetnule od kontrole Mihailovića nikako nije dokaz o zločinačkom karakteru JKVO (šta više Mihailovićeve snage su likvidirale neke od tih odmetnih kabadahija), jer onda bi zločini koji su počinjeni u Oluji mogli da govore po istoj analogiji o zločinačkom karakteru Hrvatske i celog njenog rukovodstva iz 1995. godine. Dalje, ponajmanje pravo da govore o tome imaju oni koji su pripadali ideološkom korpusu onih koji su pobili bez suđenja nekoliko desetina hiljada ljudi samo u Srbiji i to samo zato što isti nisu želeli da žive u ropstvu.
3. Osim u Hrvatskoj i delu Bosne i naravno, kod naših kriptokomunista-evropejaca, nigde Mihailović nije ratni zločinac i saradnik nacista. Meni je dovoljno šta su o njenu govorili Ronald Regan, Dvajt Ajzenhauer, Hari Truman i Ričard Nikson. Niko u civilizovanom svetu nije ikada video u JKVO saradnika nacista nego antifašističku formaciju, koja se borila protiv svakog totalitarizma. Ako je zločin to što su želeli da nam Jugoslavija/Srbija ne postane to što je postala pod komunistima, to je samo razlog za pohvalu. Ceo rat je Mihailović proveo po šumama i pećinama samo zato da bi bolje sarađivao sa nacistima, a ovi su ga ucenili na 100.000 maraka jer im je baš mnogo pomagao. Istovremeno neki drugi su imali u nacistima svoje prijatelje i saveznike sve do juna 1941. godine, a tokom rata su manje-više konstantno sa njima sarađivali.
4. Meni je jasna potreba za analogijom zločina i saradnje sa nacistima, ali ona može biti samo na nivou Pavelić-Ljotić, nategnuto Nedić. Ako se želi da se ikada Srbi i Hrvati izmire u pravom smislu te reći, možemo ili da čekamo još par decenija, ili da pogledamo istoriju kakva jeste, ali to se nikada ne može desiti time što ćemo se vratiti starim fikcijama bolesne partizanštine. Da budem iskren, više cenim one koji neće da nas sve trpaju u taj koš, nego one koji spajaju partizanki pedigre i put ka EU. Dok ne bude bilo jasno da su muslimane u Srebrenici, Albance na KOsmetu i Hrvate na Ovčari ubijali oni koji su izašli iz šinjela ubica iz 1944. i 1945. godine, a ne iz nasleđa JKVO bićemo tragičan narod koji nema razloga da se stidi niti Kraljevine Jugoslavije, niti Karađorđevića, niti JKVO, a koji uporno velikim delom slavi one koji su ga civilizacijski upropastili.

23 March 2012

DSS obećava da će da zaduži zemlju za još 10 mlrd EUR

Da sam urednik B92 sajta, takav naslov bih stavio umesto naslova "DSS donosi 10 mlrd EUR iz Rusije".

Ne zato što imam nešto posebno protiv DSS, već zato što bi taj naslov bio mnogo bliži istini.

22 March 2012

Nova podrška Catou

Ja sam pre neki napisao da su se levičari toliko razleteli da podržavaju Cato da samo još fale Čomski i Žižek .

U međuvremenu se braniteljima Catove "nezvaisnosti" od zle braće Koch pridružio i Greenpeace.

Ja sam, pak, pre neki dan primio neko cirkularno pismo od Davida Boaza lično u kome se izlistavaju razne kalvarije i strahote koje će nastati ako braća preuzmu Cato:

Those of us who work at the Cato Institute have invested many decades in creating the scholarship, the reputation, and indeed the beautiful building of the Cato Institute. We don't want to see all those efforts undermined. That's why we're fighting to remain independent.


Dakle, tu leži zec - zgrada. Možete li da zamislite kakav bi to nenadoknadiv epohalni gubitak za svetski libertarijanizam bio ako bi braća Koch preotela ovu zgradu od Boaza i Palmera? Da li biste vi mogli da živite u takvom svetu? U njemu od libertarijanizma ne bi ostao ni kamen na kamenu, ili da kažem bolje - ni staklo na staklu.

Coase

Ronald Coase, rođen 1910. godine, ima novu knjigu. 

Njegov poznati rad o firmi objavljen je 1937. godine. Pretpostavljam da će sa ovom knjigom to biti najveći razmak u kojem je jedan autor citiran u originalnim izdanjima.  Coase (1937) kaže jedno, a Coase (2012) drugo. 

21 March 2012

O neoliberalizmu

Slaviša je pre neki dan pomenuo raspravu na temu neoliberalizma koju je organizovao profesor Ljuba Madžar. U tekstu je pomenuo i članak Boška Mijatovića koji, u suštini, predstavlja odgovor na tekst Jovana Dušanića.

Pitao sam Boška da li mogu da stavim tekst na net, rekao je da može, pa evo ga ovde (tekst nije previše dugačak, ali je ipak suviše dugačak da ga celog ovde kopiram). Iz teksta, a vezano za ekonomsku politku u Srbiji:

И где је уопште  та неолиберална политика? У ригидном радном законодавству, по коме готово да није могуће отпустити радника? У манипулацијама девизном курсом током целе претходне деценије? У канцерогеном ширењу еснафског система кроз лиценцирање све већег броја делатности, од сељака до туристичких радника? У масовном опраштању неплаћених пореза и доприноса? У сталним субвенцијама бројним предузећима у тзв. рестуктурирању (од ЈАТ-а и Железнице надаље), разним пољопривредним произвођачима, страним инвеститорима и свим другима којима требају паре? У непостојању стечаја, како се незапосленост не би повећала? У разним стратегијама и политикама економског и регионалног развоја, социјалног становања итд? У тзв. подстицању грађевинарства, где министар слободно дели паре? У ширењу државне својине (Телеком, Смедерево, „аквизиције“ Србијагаса)? У партијској контроли над предузећима у јавном сектору? У чврстој контроли медијске сцене? Итд, итд. Не, нема ту либералне политике, већ само свемоћне, интервенционистичке државе, баш како воле Душанић и другови.

Obamacare pred Vrhovnim sudom

Posle skoro dve godine povlačenja po nižim sudovima, došlo je vreme da se i trust mudraca zvani Vrhovni sud SAD oglasi o ustavnosti zakona o zdravstvenom osiguranju, donetog 2010 godine, popularno zvanog Obamacare. Ovaj zakon znatno povećava ulogu federalne vlade u zdravstvenom osiguranju, i što je poseban predmet spora, uvodi obavezu da svako mora da ima zdravstveno osiguranje, ili plati kaznu višestruko veću od polise osiguranja, dok bi za one koji ne mogu da plate bio kreiran dodatni vladin fond.

Ova ideja obaveznog zdravstveog osiguranja je prvi put dizajnirana od strane konzervativne Heritage fondacije 1994 i u to vreme su je republikanci, uključujući i Newt Gingricha široko reklamirali kao alternativu nepopularnom Hillary careu. U međuvremenu je isti sistem uveo Masačusets 2006 pod guvernerom Romnijem (da, tim Romnijem). Međutim, kad su demokrati 2009 izašli sa tom idejom, republikanci su odjednom to proglasili za vrhunac etatizma i atak na lične slobode (što i jeste, samo su se malo kasno setili).

Problem sa tim individualnim mandatom je što je direktno protivustavan. Naravno, to samo po sebi ne znači ništa, pošto je ionako 90% stvari koje američka federalna vlada radi direktno protivustavno. Problem je što je Obamina administracija napravila grešku u koracima kad je dala argument na čemu se temelji ustavnost zakona. Teorijski, oni su mogli da se pozovu na pravo federalne vlade da razrezuje poreze, i da kažu da bi taksa na neposedovanje zdravstvenog osiguranja bila vrsta poreza. Sa ustavne tačke to ne bi bilo sporno, ali je problem što je Obama obećao u kampanji da neće povećavati poreze, te su demokrati očajnički pokušavali da izbegnu ovo rešenje.

Stoga su izabrali drugo, hazardnije. Pozvali su se na tzv Commerce clause iz Ustava koja federalnoj vladi daje pravo da "reguliše trgovinu između država i sa indijanskim plemenima". Izvorni smisao ove klauzule je bio vrlo uzak: da federalna vlada ima pravo da ukine carine i druge trgovinske barijere koje jedna država uvede drugoj, drugim rečima da bude garantor zone slobodne trgovine, i ništa više.

Do Njudila je ova klauzula bila relativno malo korišćena, ali pošto je Vrhovni sud kapitulirao pred Ruzveltovim pretnjama čitava serija direktno protivustavnih mera Njudila je aminovana na osnovu "prava" prosteklih iz Commerce clause, koju je Vrhovni sud počeo da tumači vrlo široko. Vrhunac je bila odluka Wickard v Filburn iz 1942 u kojoj je farmer Roscoe Filburn bio osuđen jer je uzgajao kukuruz za ishranu sopstvene stoke, ne poštujući ograničenja koja mu je postavio federalni zakon u cilju smanjenja prooizvodnje i povećanja cena. Vrhovni sud je rekao da vlada ima pravo da Filburnu zabrani gajenje kukuruza na osnovu "Commerce clause", pošto njegovo ponašanje ima značajan uticaj na trgovinu između država. Pošto sve može imati uticaj na trgovinu između država, Wickard vs Filburn je praktično značio davanje apsolutnih i neograničenih moći federalnoj vladi da reguliše svaki aspekt ekonomskog života. Od tada vlada može da uvede bilo kakvu regulativu čega god hoće u bilo kojoj državi - samo treba da se pozove na Commerce clause i Vrhovni sud će to poslušno da aminuje.

Ovaj "ustavni" standard "značajnog uticaja na trgovinu" je bio korišćen pri obrazlaganju Obamacarea: sadašnji sistem stvara značajane negativne efekte u međudržavnoj trgovini te vlada ima pravo da ga reguliše uključujući i mandat.

Ali, problem je što Obamin individualni mandat ide dalje čak i od Wickard v Filburn jurisprudencije. Obamacare ne samo da preuzima pravo da reguliše i zabranjuje sve, nego i da pozitivno naređuje ljudima šta moraju da rade - da kupe određeni proizvod, i to ne bilo kakav nego sa tačno doređenim karakteristikama - i to od privatne firme! To je zaista bez presedana: do sada je federalna vlada samo mogla da ti zabrani da radiš bilo šta što se njoj ne sviđa. Sada će moći i da ti naredi da radiš ono što joj se sviđa.

Da li ovo znači da su stvari otišle predaleko i da će Vrhovni sud da proglasi mandat protivustavnim? Ni najmanje! Četvoro konzervativnih sudija će glasati za, četvoro liberalnih protiv a Kenedi je nepredvidiv, mada sve više naznaka ima da li mogao da glasa za. Ja prognoziram da će mandat proći, a Intrade se slaže sa tim, dajući samo 39% šanse da će mandat biti oboren.

Ako se to zaista desi, to će biti vrlo zgodna ilustracija koliko je car go. U Americi od 1937 godine praktično vlada bezakonje u kome federalna vlada radi šta hoće, a Vrhovni sud to aminuje. Od 1942 do 1995 ni jedan federalni zakon nije proglašen protivustavnim! Ali je zato Vrhovni sud arbitrairao u svemu i svačemu na nivou država: od molitve u školama, abortusa, segregacije i desegregacije, korišćenja opijata, oružja i gomile drugih stvari. On je bio samo jedan od instrumenata političke centralizacije. Ovakvom odlukom u pogledu Obamacare ta bi realnost samo postala bolno očigledna. I pobožna očekivanja levih libertarijanaca da će se Vrhovni sud preobratiti u skup Platonovih Filozofa Kraljeva koji su čitali Hajeka i koji će da nadjačaju stoku u Kongresu i stoku koja ove bira, bi bila najokrutnije ismejana. Ako išta pozitivno izađe iz gužve oko Obamacare onda je to spoznaja da je bilo kakva nada u reformu odozgo iluzorna.

20 March 2012

Srpski evroskepticizam

"Na udaru tih evrofanatika i evroentuzijasta su srpski jezik, pismo, srpski pisci, srpska crkva. Na udaru je i naša srpska istorija koju po njima treba revidirati ili ispočetka pisati", rekao je Koštunica na promociji svoje knjige "Zašto Srbija, a ne Evropska unija".
uz guslarsko sasluženje Matije Bećkovića i Siniše Kovačevića, Sinanpaše pokajnika.

19 March 2012

Plivajuće cene

Goran Nikolić primećuje:

Da je NBS branila kurs na 105, on bi ostao toliki. Ne znam koji će im sada biti izgovor što je inflacija veća od planirane. Prenos rasta kursa na cene je direktan, za to ne treba biti pametan, što znači da morate braniti kurs. 

Ta pojava prelivanja kursa na cene još jednom pokazuje apsrud izbora Srbije da ima plivajući kurs. Svrha plivajućeg kursa je upravo da amortizuje uticaj spoljne valute na cene. U normalnoj situaciji, u zemlji u kojoj je domaća a ne strana valuta merilo vrednosti, kretanje kursa i kretanje cena su alternative. Ako se recimo priliv deviza poveća, onda ojača domaća valuta, umesto da vam zbog priliva novca porastu cene. Ako dođe do odliva deviza, domaća valuta slabi, umesto da imate deflaciju domaćih cena. To je svrha plivajućeg kursa.

Ako vam ovo izgleda čudno, to je zato što taj mehanizam u Srbiji uopšte nije na delu. Naprotiv, ako dinar oslabi u odnosu na evro, onda to samo po sebi bude glavni faktor porasta cena.  Kurs se u Srbiji preliva na cene, zato što glavno merilo vrednosti nije dinar nego evro.

U takvoj situaciji režim plivajućeg kursa je samoporažavajući. Mehanizam koji bi trebalo da bude njegova glavna prednost uopšte ne funkcioniše.

18 March 2012

Draža i Đilas

23 marta u Begoradu će kako sada stvari stoje biti rehabilitovani Draža Mihailović i Milovan Đilas. Druga Srbija je već u potpunom delirijumu zbog rehabilitacije "ratnog zločinca" Draže, i to, o blasfmije, istog dana kad i Đida.

U stvari, ako je iko u ovom dvojcu sa "civilizacijskog" stanovišta sporan onda je to Đilas, a ne Mihailović. Mihailović je osuđen na smrt na montiranom staljinističkom procesu 1946 godina kao politički protivnik komunista. I to je sve. Zajedno sa njim, osuđen je u odsustvu recimo i Slobodan Jovanović na višegodišnju robiju i gubitak svih građanskih prava (kao i Draža, za "ratne zločine" i "saradnju sa okupatorom" koju je vršio pravo iz Londona). Pre neku godinu Jovanović je svečano, uz famfare rehabilitovan. Za one koji su zaboravili istoriju, Slobodan Jovanović je dobar deo rata bio predsednik jugoslovenske vlade u Londonu, a Draža Mihailović Ministar Vojni iste te vlade! Jovanović je takođe nosio funkciju i Dražinog zamenika, tj viceministra Vojske sve vreme rata. Tu je sad kvadratura kruga za drugorsrbijance - kako rehabilitovati Slobodana (jer protivljenje tome bi ih učinilo smešnim) a istovremeno nastaviti da nazivaju Dražu "ratnim zločincem". Ovo je posebno smehotresno kad uzmemo u obzir koliki su fanovi ideje "komandne odgovornosti" drugorsbijanski drugovi i drugarice: ako je opravdano suditi Miloševiću, Karadžiću ili Šešelju u Hagu, jednako kao i Pavkoviću i Mladiću, kako to da Slobodan Jovanović nije odgovoran po istoj logici za Dražine "zločine" na terenu, pošto mu je bio neposredni politički nadređeni? Ali, ne dajmo logici da se ispreči našoj "antifašističkoj" revnosti.

Što se tiče Đilasa, tu je situacija komplikovanija. On jeste bio drugi čovek komunističke partije i odgovoran je za mnoge zločine uključujući "leva skretanja" u Hercegovini i "pasja groblja" u Crnoj Gori. Istovremeno, Đilas je posle rata okrenuo ćurak naopako i napisao knjigu "Nova Klasa" zbog koje će biti osuđen na zatvor i izbrisan iz istorije. Knjiga je štampana na Zapadu i postala bestseler. Razlog je jednostavan - u njoj Đilas pokazuje kako je komunizam samo još jedno novo klasno društvo u kome je ekonomska opresija zamenjena političkom diktaturom, i kao takva gora od sistema koji je zamenila. On je bio prvi komunistički disident u celoj istočnoj Evropi, koji je još 1956 odbacio komunizam in toto, za razliku od praksisovaca i ostalih koji su stalno napadali Tita da nije dovoljno crven.

Dobrodošla rehabilitacija Đilasa kao antikomunističkog disidenta, žrtve Titovog režima i prvog čoveka levice u svetu koji je rekao sve o komunizmu - i to u vreme dok je recimo Sartr po sopstvenom priznanju lagao o Staljinim zločinima da ne bi demoralizovao komuniste u Francuskoj - ne sme se mešati sa rehabilitacijom Đilasa kao komunističkog funkcionera. I treba stalno naglašavati zašto je on bio osuđen i zašto je sada rehabilitovan, i da to ne rehabilituje njegovu komunističku prošlost, niti zločine za koje je kao drugi čovek partije odgovoran.

Sa tom ogradom u vidu, 23 mart bi trebalo da bude značajan i simboličan datum u raskidu sa komunističkom prošlošću u Srbiji.

16 March 2012

Zastava

Ne mogu da verujem:

Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina zatražila je u utorak da se izmenama Krivičnog zakonika paljenje vojvođanske zastave kvalifikuje kao krivično delo. 


Zastava koja je spaljena NIJE vojvođanska, već je zastava onoga ko ju je spalio. Dakle, neko je kupio parče platna na kojem su neke boje i neki simboli, a onda je spalio to parče SVOJE tkanine, to snimio i stavio na Youtube. I sada treba zbog uništavanja svoje lične imovine da leži robiju? 

15 March 2012

Commies for Cato

Pored finih libertarijanaca, New York Timesa, New Yorkera, Salona, Media Matters sada su u pomoć Edvardu Craneu i "catoidima" pritekli i "okupatori": pre neki dan Ocuppy Wall street je organizovao demonstracije podrške Catou ipsred sedišta Koch fondacije! Očekujem da se u sledećem koraku ovim povodom oglase Noam Čomski i Majkl Mur.

Novi domaći blog

Branko Radulović, Slavišin i moj drug, inače docent na Pravnom fakultetu, pokrenuo je blog

Do sada je postavljao svoje kolumne iz NIN-a, ali mi reče pre neki dan da stvarno planira da bloguje.

14 March 2012

Slovenački neoliberali

Kad već govorimo o neoliberalima, evo "taze" vesti: jedan od glavnih slovenačkih zagovornika liberalizma Rado Pezdir, profesor ekonomije i uticajan čovek u vodećoj slovenačkoj liberalnoj stranci (deo vladajuće koalicije), u otvorenom je ratu sa političko-kriminalnim podzemljem proisteklim iz starog komunističkog režima (Kučanova struja DBa, kako kažu neki "poznavaoci prilika" s kojima sam pričao). Do te mere, da mu je određeno policijsko obebeđenje. Više detalja ovde.

Evo zaključka analize iz linkovanog teksta:

Ulaskom ekipe slovenačkih klasičnih liberala sa Građanske liste Gregora Viranta u novu slovenačku vladu, korumpirani paradržavni slovenački sistem je konačno naišao na tvrd orah. Taj sistem je dugo bio hvaljen u regionu kao uzor uspešne tranzicije, bez "neoliberalne šok terapije" i uživao je teorijsko pokriće mencingerovske neokenzijanske (tačnije, neokardeljevske) ekonomske škole mišljenja, koja podrazumeva veoma velik uticaj države na ekonomiju. Taj neokejnzijanski sitem je i stvorio ekonomsko-političke uslove za cvetanje korupcije u jednom potpuno paralelnom i neformalnom sistemu političkih veza i vezica, a kome je sada, nadamo se i verujemo u to, konačno odzvonilo.

13 March 2012

Šta je neoliberalizam?

Naučno društvo ekonomista Srbije organizuje raspravu o neoliberalizmu ove nedelje. Nenadmašni Ljuba Madžar je ponovo sa lakoćom napisao kvalitetan tekst u dužini čitave knjige, ima i nekoliko drugih vrednih priloga, mada preovlađuju oni drugi.

Ja nisam mogao da dolazim ali sam hteo da napišem tekst, dok onda na polovini nisam shvatio da bi bilo kakvu raspravu o neoliberalizmu trebalo da organizuje društvo lingvista, ne ekonomista. Sada kad je organizator poslao prijavljene tekstove vidim da u toj stvari imam istomišljenike.

Piše Miroslav Prokopijević:

"Dodatnu nejasnoću u tekuću jezičku praksu unosi upotreba termina neoliberalizam. Pošto ima dva smisla liberalizma, u SAD je to etatizam i državni intervencionizam, u Evropi uglavnom još uvek neki oblik klasičnog liberalizma, onda ima i najmanje dva značenja neoliberalizma... U oba slučaja neoliberalizam je nepotreban termin. Nešto je ili liberalno ili nije ili je, pak, to u nekoj meri. Prefiks „neo“ je sasvim nepotreban." 


Boško Mijatović kaže slično:

"Da iznesem svoje mišljenje o temi skupa: neoliberalizam ne postoji. Radi se o pojmu, odnosno etiketi, koju su smislili protivnici liberalizma... Radi se, jednostavno, o ideološkoj uvredi, a ja se slažem sa Mariom Vargasom Ljosom da je u pitanju “čista besmislica”. I danas, kao i u poslednja tri veka, postoje samo liberali i liberalizam, bez suvišnog prefiksa neo. Unutar liberalizma postoje i razlike: jedni su libertarijanci, drugi liberali u američkom smislu, treći u evropskom, ali niko sebe ne smatra i ne zove neoliberalom – ni Fridman, ni Hajek... pa ni moja malenkost."

A evo i iz mog nezavršenog i neposlatog teksta:

"Termin 'neoliberalizam' ima pre svega identifikacionu svrhu za one koji ga koriste. Njegova informaciona vrednost kao oznaka određene ideologije je mala, sam termin ne govori mnogo o konkretnim idejama, politikama ili zastupnicima tih ideja -- jer prema kritičarima 'neoliberalizma', neoliberali mogu biti svi od evropskih birokrata do burazerskih kapitalista. Sam termin je mnogo korisniji u signalizaciji pozicije onog ko ga upotrebljava. Reč neoliberalizam nije oznaka za bilo kakvu ideologiju, već lozinka koja signalizira vašu pripadnost radikalnoj levici."

Jim Grant

Razgovor sa šokiranom novinarkom koja ne može da veruje svojim ušima da je zlatni standard bolji od "PhD standarda", da Grant nije prestravljen od deflacije, da ne veruje da je skok cena akcija na berzi jednako prosperitet, da misli da je jedini efekat Fedovog "kvantitativnog popuštanja" falsifikovanje tržišnih signala i sprečavanje neophodne likvidacije pogrešnih investicija, te da stoga nema šta lepo da kaže o drugu komesaru Bernankeu.

12 March 2012

Bastiat Circle

Novi blog.

Više odmora = manje radnih mesta

Švajcarci su na referendumu glasali protiv sindikalnog predloga za više obaveznog godišnjeg odmora.

Zanimljivo je međutim ovo:

U gotovo svim novinama i na brojnim plakatima može se videti slogan "Više odmora = manje radnih mesta“.

Svojevremeno je Francuska ograničila maksimalnu radnu nedelju na 35 sati, sa sličnim obrazloženjem ali suprotnim zaključkom. Skraćenje radne nedelje je bila mera borbe protiv nezaposlenosti, jer je ideja bila da bi se sa manje radnih časova isti obim posla morao raspodeliti između većeg broja zaposlenih. Plan se nije ostvario i nezaposlenost se posle skraćenja radne nedelje još i povećala.

Francuzi su upali u jednu od klasičnih ekonomskih zabluda, u statičko viđenje ekonomije kao fiksne sume koja se raspodeljuje. U takvom viđenju i broj radnih mesta je zadat, pa se onda samo raspodeljuje na manji ili veći broj ljudi.

U stvarnosti je ekonomija drugačija, ona nije postojeća suma nego proces stvaranja. Ako regulacijom radnih sati tržištu rada oduzimete fleksibilnost, onda taj proces kvarite i ukupan proizvod, kao i broj stvorenih radnih mesta biće manji.

Iz nekog razloga Francuzi to nisu shvatili, Švajcarci jesu.

Prirodna bogatstva zaglupljuju

Već smo pisali o negativnoj korelaciji prirodnih bogatstava i političkih sloboda. Sada Thomas Friedman piše o novoj studiji OECD koja pokazuje negativnu korelaciju između priodnih bogatstava i kvaliteta obrazovanja.

11 March 2012

Tribina o IT pravima

U centru za kulturnu dekontaminaciju 16 marta. Biće nekoliko učesnika ali vam posebno skrećem pažnju na izlaganje poznatog hrvatskog libertarijanca i teoretičara IT aktivizma Borislava Ristića, koji će dati libertarijansku kritiku same ideje intelektualne svojine.

Ovde možete naći jedan njegov raniji ogled o toj stvari. A ovde je facebook najava tribine.

Šta će biti sa Catom?

Pre nekoliko nedelja braća Charles i Fred Koch su pokrenuli pravni mehanizam za preuzimanje većinske kontrole nad upravnim odborom Cato instituta. Dvojica milijardera sada imaju 50% kontrole i osporavaju da udovica nedavno preminulog deoničara Bila Niskanena ima pravo da zadrži njegov deo (25%). Ako njihova tužba prođe, Cato institut kakvim ga znamo verovatno će prestati da postoji.

Najverovatniji razvoj događaja je da će braća pretvoriti Cato u mnogo politički aktivniji centar koji će više raditi na obaranju Obame i agresivnijem sprovođenju konvencionalne konzervativne politike. Zabrinuti libertarijanci sa svim strana već pozivaju da se "sačuva Cato Institute", a u tome im se pridružuju i levičari, od New York Timesa, do Salona i drugih.

Da li nekog ova najnovija svađa treba da brine? Ni najmanje. Cato je potpuno irelevantna beltway organizacija, koja je prošla dug put od osnivanja 1976, od strane Charles Kocha, Edwarda Crane i Murray Rothbarda (koji je i dao ime institutu i napravio od njega radikalnu libertarijansku organizaciju u početku), do organizacije čija se aktivnost danas svodi na zagovaranje gej brakova, marihuane, VATa,i "free choice" u domenu penzija (pošto su shvatali da stari termin "privatizacija" nije više dovoljno seksi). Cato je bio deo stare strategije braće Koch da preuzimanjem univerziteta poput George Masona, fondacija poput Atlasa i IHS, te think tankova kao što je Cato, proizvedu svoje libertarijaanske kadrove i infiltriraju ih u Vašington, gde bi ovi sproveli libertarijansku revoluciju iznutra. U međuvremenu je ova strategija neslavno propala - sve ove institucije su postale deo Vašingtona, kooptirane, politika je nastavila da teče istim pravcem, prestonički libertarijanci nisu postigli ništa osim lepog uhlebljivanja, mnogo otmenih koktel partija i socijalizacije u visokom društvu.

Braća Koch sada imaju novu strategiju: oslanjajući se na energiju Tea Party oni sada pokušavaju da igraju na populističku kartu. Više im ne trebaju profesori i ostali prestonički snobovi da guraju gej brakove i marihuanu kao suštinu libertarijanizma, i "iznutra" ubeđuju kongresmene, nego terenski borci koji će da ratuju sa liberalnim establišmentom oko ekonomske politike na otvorenoj sceni, obraćajući se narodu direktno. Najnovija organizacija u koju su braća mnogo para uložila zove se "Americans for Prosperity", što je znakovito jer ukazuje na to da je ekonomska komponenta ključna. Da li i ova nova strategija sama ima nekog smisla, drugo je pitanje, ali je jasno da oni napuštaju staru koja je definitivno propala.

Još jednu stvar treba imati na umu: pogrešno je smatrati ovo sukobom milijardera republikanaca i libertarijanskog istraživačkog centra. Ja mislim da je tačnije govoriti o sukobu agresivnijeg "desničarskog" populizma i ljudi koje je Murray Rothbard dobro opisao kao "low tax liberals". Pre godinu dana ja sam ovde pisao o odlasku-otpuštanju dvojice levičara koji su bili na istaknutim pozicijama u Catou - Brink Lindsaya i Will Wilkinsona. Ta dvojica su razvili takozvanu liberALtarijansku teoriju koja je zapravo značila socijaldemokratiju izraženu u maglovito libertarijanskom rečniku. Njihova ideja je bila da libertarijanci treba da prave ne samo taktičko nego i teorijsko savezništvo sa levičarima i okanu se tržišnog fundamentalizma. Nije do kraja jasno zašto su ova dvojica otpuštena, ali već tada je postojala vrlo raširena spekulacija da iza toga stoje braća Koch kao vrlo uticajni ljudi na Catou koji su bili nezadovoljni njihovim levičarenjem. Tako da ispada da su braća Koch zapravo mnogo čistiji libertarijanci od Catoida, ako izuzmemo gay, lezbo i abortus agendu.

Problem u ovoj stvari je što ni drugi vodeći ljudi na Cato nisu ništa bolji od Lindsaya i Wilkinsona, pre svih Palmer i Boaz. Nije njihova ideja bila da se ona dvojjica najure - nego su oni na to bili prisiljeni od braće Koch. Na kraju krajeva, neko je morao da angažuje onu dvojicu na prvom mestu, i morao je da ima neke razloge za to, pretpostavljam poverenje u njihove ideje i koncepcije. I ne samo da ih angažuje, nego još i da ih postavi na najodgovornija mesta (Lindsay je bio potpredsednik zadužen za research, možda najosetljivije mesto u jednom think tanku).

Stoga je moj savet - ne nasedajte na žvake o "spasavanju Catoa" od zle braće Koch: niti ima šta da se spase, niti od koga.

10 March 2012

Naša deca - penzioneri

Kaže Krkobabić stariji:


Glas za PUPS je glas za vas i vašu decu.

Promena sistema

Pre par godina sam imao post na temu koliko su gradovi u bivšim komunističkim državama danas lepši nego u vreme komunizma.

Sada sam naleteo na seriju fotografija na Spiegelovom sajtu, gde su fotografisali iste lokacije pre i posle pada komunizma. Evo jednog (od dvadesetak) primera:


09 March 2012

Fašizam na mala vrata

Povod za post je ponovni pokušaj da britanski parlament usvoji zakon koji će još malo da zaviruje u krevete, dnevne sobe, bankovne račune i slične privatne stvari rezidenata UK. Naravno, sve je to zbog borbe protiv terorizma. Da bi se sprečilo da ti zli likovi & likuše uzmu slobodu i još ponešto, zemlje koje su bile pristojno slobodne polako se pretvaraju u orvelovske države.

Ja se već duže vreme pitam dok me trkeljišu ili se svako malo interesuju za neke privatne stvari (hvala bogu u Srbiji nema minimuma sposobnosti da se takve stvari rade sistematično i smisleno, nego se to radi inertno i aljkavo po starim receptima)u čemu je smisao takve borbe protiv terorizma. Ja da sam terorista, a posebno neki VKV terorista, bih istinski uživao u tome što se većina zemalja koje fanatici najviše mrze polako pretvara u ono čemu oni teže - poretke u kojima je pojedinac ništa, koga mogu zajebavati kako hoće, gde postoje oni koji su iznad zakona i gde privatnost nema nikakvu vrednost. Umesto da se pusti da primitivci i fanatici svoje zemlje urede kako vole, pa da uživaju u svom srednjem veku i sumraku, mrak stiže tamo gde je sloboda bila ideal. Boreći se protiv terorizma, uvek i na svakom mestu, vlada postaje neko ko vrši sistematski teror nad svojim građanima, a sve da bi im zaštitila prava. Stvaraju se ukorenjeni interesi industrije za trkeljisanje (ko je ikada radio sa Izraelcima zna o čemu govorim), a paranoja se stalno seje.

Troškovi ovakvih aktivnosti su enormni, a rezultat je da su neke aktivnosti terorista sprečene, ali i da je gotovo nestao sistem u kome je privatnost bila neprikosnovena. Ja ovo vidim samo kao pobedu onih koji mrze slobodu, a ne kao trijumf naše zapadne civilizacije.

Može se reći da postoje institucije, da se sve to radi ciljno i da niko neće zloupotrebljavati podatke, ah recimo starosedelaca poželjne vere i boje kože. Međutim, malen je korak da se oduvek prisutnim elementima fašističke ekonomske ideologije doda i malo začina koji su vezani za lične slobode. Ako bi stvari sveo na prostu matematiku, šansa da poginete vozeći se u kolima je mnogo veća od šanse da vas ubije neki terorista, čak i ako se nivo borbene spremnosti boraca protiv terorizma značajno smanji sa današnjeg. Da ne govorimo o troškovima, a posebno o tome koliko se nepotrebno ulaže u ubeđivanje nekih naroda da im baš trebaju koncepti ljudskih prava i demokratije, a ne njima toliko draži alternativni poreci.

James Q. Wilson RIP

Samo par dana nakon što sam ga ovde pomenuo, James Q. Wilson je umro.

Pogledajte eulogije Francisa Fukuyame, Michaela Greeva i Daniela Dreznera.

Na pitanje kako je kao konzervativac uspeo u levičarskim akademskim krugovima, JQW je jednom prilikom rekao "Moraš da radiš duplo više i da budeš četiri puta bolji prema kolegama." Mislim da je to dobar savet.

Grčki dogovor "uspeo"

To znači da je najveći deo privatnih kreditora prihvato otpis polovine duga i da će EU zbog toga nastaviti da finansira Grčku. Stare obveznice su zamenjene za nove, čija je ukupna nominalna vrednost nešto manje od polovine starih.

To je nominalna vrednost, ono šta piše na novim obveznicama. Ali te nove obveznice se već sada trguju po 17-28% svoje nominalne vrednosti.  Prinos sa ovom cenom je oko 17-21%.

Drugim rečima, tržište misli da je ovo neodrživo. Da je Grčka trebalo da potpuno bankrotira i stvarno otpiše dug.

08 March 2012

Fiksni kurs i devizne rezerve

Nisam siguran da Šoškić razume kako fiksni kurs funkcioniše.

Kod fiksnog kursa nema opasnost od pada deviznih rezervi. Suština je shvatiti razliku između prividnog fiksnog kursa, onoga što se na engleskom zove "pegged", a na srpskom ja pokušavam da zovem "fiksirani" kurs, i pravog fiksnog kursa, onoga što se na engleskom zove "fixed", fiknsog kursa koji uključuje određena pravila igre.

Svi koji u kritici fiksnog kursa pominju trošenje deviznih rezervi ustvari govore o fiksiranom ili "pegged" kursu. To je kada se dinar fiksira za evro, a onda u pozadini NBS prodaje i kupuje zapise, reguliše referentnu kamatnu stopu i sve u svemu nastavlja da vodi svoju, nezavisnu monetarnu politiku. To je neodrživo.To su radili u Jugoistočkoj Aziji (osim Hong Konga) i Argentini krajem 1990-ih, u Evropi početkom 1990-ih kad su lira i funta upale u problem, kao i u svim ranijim jugoslovenskim pokušajima da se fiksira kurs. Tada se dođe u situaciju da u zemlji ima više dinara nego deviza i fiksni kurs onda bude ugrožen.

Pravi fiksni kurs, sa druge strane, podrazumeva da NBS ne radi ništa drugo osim dilovanja deviza, da ne štampa nikakav drugi novac osim na osnovu ulaska deviza i da povlači novac kad god devize izlaze.  Da nema nezavisne monetarne politike, dodatnog štampanja novca i pokušaja regulisanja domaćih kamata. Kad se to jednostavno pravilo poštuje onda se devizne rezerve samoregulišu i ne treba ništa da deviznim rezervama "branite". Kako padaju ili rastu devizne rezerve, tako pada ili raste dinarska novčana baza i kurs se onda brani sam od sebe. Nikakva dodatna akcija nije potrebna i nikakve opasnosti nema. To rade Bugarska, Bosna, Litvanija, Letonija i uopšte svi gde je fiksni kurs stabilan. Ni najveća svetska ekonomska kriza u poslednjih pola veka nije uspela da poremeti ove kurseve ni da im "istroši" devizne rezerve.

Obamin seritifikat

napomena: Tekst koji sledi sam napisao prošle godine kao neposrednu reakciju na konačno objavljivanje Obaminog sertifikata rođenja. Čekao sam nekoliko dana da vidim da li će biti nekog daljeg razvoja i razjašnjenja. Posle nekog vremena mi se učinilo da sam možda ipak preterao i da teza iz teksta ne stoji. Zaokupljen drugim urgentnim stvarima, poptuno sam zaboravio na taj tekst i nikad ga nisam objavio. Kada je pre neki dan održana ova konferencija za štampu, ja sam iskopao tekst ponovo i pročitao ga. Sad mi se čini da je analiza sasvim u redu i žao mi je što ga nisam objavio odmah. Ali, evo, nikad nije kasno.

Obamin sertifikat i pouke

Sećate se čuvene priče o Obaminom izvodu iz knjige rođenih? Ja sam ovde pisao nekoliko puta o tome. Suština problema je bila u tom da je on, suočen sa sumnjama da je možda rođen u Keniji, uporno odbijao da pokaže svoj originalni sertifikat rođenja, i umesto njega pokazivao skraćenu formu koja se najčešće koristi, ali koja nije dovoljna recimo da biste dobili security clearence i npr mogli da radite za CIA-u. Na Havajima tu kratku formu možete dobiti i ako niste rođeni tamo: kineski politički lider Sun Jats Sen je recimo imao isti short form sertifikat kao i Obama iako je provereno rođen u Kini. U nekim državama ova duga forma vam treba i za elementarne stvari poput dobijanja vozačke dozvole. Obama je potrošio dosta velike pare tokom prethodne tri godine na sudske sporove kojima je uspeo da spreči da se taj originalni sertifikat izda. To je samo pojačalo sumnje koje su prvi put lansirane od strane nekih pristalica Hilary Clinton još u jesen 2008 da on nije zapravo rođen na Havajima, ili da jeste, ali ima nešto drugo da sakrije (pravo ime oca, njegovu religiju, dokaze o usvajanju koji bi doveli u pitanje državljanstvo itd).

Juče, posle tri godine odbijanja, Obama je konačno objavio svoj originalni sertifikat (ili barem ono što Bela kuća u ovom trenutku tvrdi da je originalni dokument). Na njemu nema ničeg interesantnog, sve je sa Obamine tačke gledišta "čisto".

Sada se postavlja jednostavno i elementarno pitanje: šta je on čekao tri godine? Zašto nije objavio sertifikat odmah? Zašto je vodio tolike sudske sporove sa raznim grupama, trošeći više od miliona dolara na advokate? Zašto nije završio sve u jesen 2008? Konvencionalna teorija mnnogih konzervativaca koji su bežali od ovog pitanja jeste da je Obama hteo da "navuče" republikance da se "upecaju" na ovo pitanje, a da onda objavi sertifikat i prikaže ih sve kao ekstremiste i ludake. Ili još gore, rasiste koji sumnjiče predsednika da nije dobar Amerikanac samo zato što je crnac.

Ja sam uvek mislio da je ovo tumačenje čista besmislica koja služi samo za pokrivanje oportunizma i kukavičluka onih koji nisu imali hrabrosti da ih mediji nazovu ekstremistima ili rasistima. Ali, od juče to je i dokazana besmislica. Naime, šta je Obama politički profitirao od ovoga? Ko se od vodećih konzervativaca u međuvremenu "upecao" na priču o sertifikatu da bi ovim bio postiđen? Najkraći odgovor – niko. Michelle Bachman koja je najradikalniji konzervativac pre neki dan je rekla da je ta priča glupost. Svi vodeći kandidati, svi konzervativni mediji, od WSJ, National Review, Fox Newsa, Weekly Standarda prosto su se utrkivali ko će više da ismeva i napada "birthere". Jedini koji je pokrenuo ovo pitanje pre nedelju-dve bio je Donald Trump koji će se doduše boriti za republikansku nominaciju, ali koji je notorna budaletina koju niko ne uzima za ozbiljno (iako još uvek dobro stoji sa glasačima).

Ako je ona teorija o "navlačenju" tačna, ovo što je Obama sada uradio potpuni amaterizam i glupost. Umesto da podgreje vatru još više, da dozvoli i drugim, ipak važnijim i jačim kandidatima od Trumpa, da se konačno "upecaju" i krenu da talambasaju ovo pitanje, a onda pobedonosno umaršira sa sertifikatom, on ga daje sad kad je žurka tek počela. Izbija sebi iz ruku jedan od najjaačih potencijalnih aduta za kampanju, i to pre nego što se iko među konzervativcima uopšte usudio da posumnja u njegovu verziju istine. S druge strane, nikakav pravni razlog nije imao da ovo uradi baš sada. Nikaakv neposredni sudski proces nije bio u toku koji bi ga na to prisilio. Da li je Donald Trump toliko opasan da je kompromitovanje njega važnije od kompromitovanja svih ostalih republikanskih kandidata, i celog konzervativnog medijskog i političkog establišmenta zajedno? Hm, ja ne bih rekao. A vi?

Koja dalja objašnjenja ostaju? "Otišlo je predaleko, javnost se uzbunnila, pa je morao da pokaže": Ali od kad Obama to brine za "javnost"? Većina republikanskih glasača i veliki deo populacije konzistentno imaju sumnje oko njegovog rođenja poslednje tri godine. Ništa se bitno nije tu promenilo poslednjih nedelja. Da je brinuo za "javnost" pokazao bi sertifikat pre tri godine. Pokazao bi ga u jesen 2008, kad još nije bio predsednik i kad je imao mnogo rovitiju poziciju nego sada, zar ne? Ili bi ga pokazao pre godinu dana da spreči da u zatvoru sedi čovek koji je odbio vojno naređenje da ide u Avganistan, jer je tvrdio da predsednik nije legalno izabran i njegove odluke su ništavne?

Evo mog objašnjenja koje mi se čini najverodostojnijim u ovom trenutku, iako naravno ne mogu da kažem da sam sto posto siguran. Mislim da je ovaj dokument naprosto falisfikat, koji je napravljen u nuždi, jer drugog izbora nije bilo. Ne znam da li će se to i otkriti, jer treba imati u vidu da je Obama imao sve vreme potpunu i nepodeljenu podršku države Havaji, republikanskog i demokratskog establišmenta, konzervativnih i liberalnih medija i Vrhovnog suda SAD da tri godine sakriva sertifikat. Svako ko je tražio da Obama pokaže dokument bio je horski proglašavan za ludaka i ekstremistu. Zamislite šta će se tek sada događati, kad je on objavio "original". National Review je već u modusu "ga-ga", dodatno prozivajući i ismevajući "birtere". O drugim medijima ne treba ni trošiti reči. Nije nerazumno pretpostaviti da će ista koalicija koja je njegovo odbijanje da pokaže dokument pokrivala i podržavala tri godine, sada učiniti sve da sakrije istinu o potencijalnom falsifikatu i da svakog ko postavlja bilo kakva dalja pitanja prikaže kao ludaka, još i više nego pre. Zapazite, isti ljudi koji su do juče tvrdili da svako ko traži da Obama objavi sertifikat predstavlja ludaka, danas kažu eto, objavio ga je, zadovoljio zahteve svake razumne osobe, i od sada onaj ko bilo šta dalje sumnja je ludak. O, pa zar nije Obama ovim zapravo poklekao pred zahtevima ludaka? Zar ga ne bi trebalo osuditi zbog ovoga, jer kao što znamo početni zahtevi britera su bili ludost, zar ne? To smo do juče tvrdili. Čudno je da sad hvalimo Obamu zbog ispunjavanja tih istih ludačkih i neopravdanih zahteva.

Evo zašto mislim da je vrlo verovatno reč o falsifikatu. Prvo, trerba objasniti zašto tri godine čekanja i milion ili dva troškova na advokate da se spreči ovo što je juče uradio, i što košta 12 dolara? Treba biti pravi "korisni idiot" da biste prevideli postojanje ovog problema. Još nemamo nikakvo iole suvislo objašnjenje ili barem hipotezu zašto se ovo radilo. Stvarno, koji bi motiv vas naveo da potrošite milione na sakrivanje dokumenta, čije objavljivanje vas košta 12 dolara? Pošto pretpostavljam da neće biti niko ili skoro nikog ko će se ovde složiti sa mnom – pretvorio sam se u uvo glede ovog pitanja – zašto je Mesija čekao tri godine (samo nemojte o "navlačenju" republikanaca opet, please)?

Dalje, previše koincidencija, laži i sumnjivih stvari na jednom mestu. Kad državni službenici budu uhvaćeni u laži, i to više puta, i kad istrajavaju na istoj laži, to je uvek sumnjivo. A dodatno je sumnjivo kad "apolitične" državne institucije politički kooridiniraju akciju objavljivanja dokumenta sa predsednikovim štabom. Bivša direktorka havajskog Ministarstva zdravlja Fukino je najpre tvrdila da se duge forme sertifikata uopšte ne izdaju. Drugi zvaničnici su pak tvrdili da su svi ti long form sertifikati već uništeni, da ne postoje. Fukino je, naprotiv, tvrdila u oktobru 2008 da je lično videla Obamin originalni sertifikat i da je sve u redu. Guverner Havajia Aberkombi, inače demokrata, izjavio je pak u januaru ove godine da je on pretražio celokupnu arhivu Ministarstva zdravlja i da nije našao Obamin originalni izvod. Dakle, ti sertifikati postoje, ali nema samo Obaminog. Ko je od njih dvoje lagao i zašto? Da li je sertifikat postojao ili nije? Sa svoje strane, Obama je 2008 rekao da je on objavio ono što je dobio, da su mu to poslali – kratku formu. Fukino je potvrdila to, rekavši da kad neko traži izvod dobije ono što je Obama dobio i ništa više. Duga forma se ne izdaje uopšte, i tačka. Ipak, vrlo brzo je postalo jasno da je to laž: na internetu su se pojavile brojne fotografije sertifikata (long form) osoba rođenih na Havajima izdatih poslednjih meseci i godina, a jedan od tih je bio izdat 15 marta ove godine. Kako je on dobijen ako se ti sertifikati više "ne izdaju"? Prekjuče je Obama objavio svoj, i zvaničnici na Havajima su ponovili zvanično istu laž da oni inače ne izdaju te dokumente, ali da je sa Obamom napravljen "izuzetak". Zapravo, ispostavilo se da tu politiku neizdavanja ciljano promenjuju samo poslednjih 15-ak dana da bi mogli da kažu kako je ovo "izuzetak" i time Obaminu priču zašto nije pokazivao sertifikat so sada učine makar malo uverljivijom. Dakle, obmana na laž, i uz to bliska koordinacija sa Obaminim štabom. Jednostavno pitanje – ako zvaničnici Havaja direktno daju višestruke lažne informacije da bi pomogli Obami, da li su možda spremni i da učestvuju u potencijalnom falsifikovanju dokumenta? Da li ste vi skloni da verujete bilo čemu što takve osobe kažu ili objave? Da li biste verovali zvaničnicima koji bi isto uradili sa W Bushom? Sumnjam. Nemojte zato ni ovde.

Treći razlog – mislim da Obama nije imao izbora. On je tri godine pokušavao da stvar gurne u stranu, nadajući se da će ona ispariti sama od sebe, jer nije imao taj dokument. Međutim poslednjih nedelja su tamni oblaci počeli da se navlače. Iako je i ranije bilo više inicijativa da se donesu izborni zakoni u raznim država koji bi tražili od kandidata da pokažu originalni sertifikat rođenja, u Arizoni je takav zakon i bio izglasan pre desetak dana, i propao je samo zato što je republikanska guvernerka (!?) stavila veto! Međutim, sličan zakon je sada blizu usvajanja i u Lujzijani, i guverner Boby Jindal je već rekao da će ga potpisati. Ako se to desi, postoji realni rizik da još neka od oko 12 država koje razmatraju slične zakone uradi isto. Obama bi bio suočen ili sa izbacivanjem sa liste u nekim državama, ili bi morao da pokaže sertifikat. Jasno da bi dosadašnja taktika prikrivanja i odugovlačenja postala potpuno neodrživa.

On je shvatio da je vrag odneo šalu i verovatno sa ljudima sa Havaja napravio profi falsifikat koji neće biti lako provaliti. Mislim da je njegov plan i nada da će ovim pokazivanjem PDF "sertifikata" stvar biti zapečaćena, i da će pomenute zakonske incijative u raznim državama biti stavljene ad acta. Da niko više neće imati ni motivaciju ni realnu podršku za njihovo donošenje. I da on zapravo nikad i nigde neće ni morati da formalno pokaže svoj falsifikovani sertifikat vlastima. Da će mediji i korisni idioti među konzervativcima (Bogu hvala, puno ih je) odraditi posao, diksrektiovati sve skeptike kao ludake i da će se na tome sve završiti. Što manje publiciteta, to bolje. Pojeo vuk magarca.

To je dodatna dobra indikacija da je verovatno reč o falsifikatu: ako je ovaj dokument stvaran, Obama nije imao nikakvog razloga da se plaši onih incijativa u Arizoni, Lujzijani i drugde; štaviše, imao je svaki mogući razlog da ih svim silama podrži svojim odbijanjem da sarađuje, da dodatno ojača pozicije "birthera" i uverljivost njihovih tvrdnji. Njemu bi odgovaralo da ti zakoni budu izglasani, i da onda sve obesmisli mesec ili dva pred izbore pokazivanjem dokumenta, nadajući se da će u međuvremenu i neki od republikanskih kandidata "primiti" na priču. Ali, ne, on je minirao birtere sada, sebi "pokvario" celu igru, izlažući se riziku da birterska priča sasvim ispari i podrška za njihove zakone splasne. Zamislite samo situaciju kada Boby Jindall (vrlo mogući potpredsednički kandidat u bilo kojoj varijanti) potpiše birterski zakon i onda izađe Obama i kaže "evo sertifikata, a cela republikanska partija je gomila ludaka i paranoika, pogledajte samo ko im je VP kandidat".

Ja ne mislim da je ovo bila takva amaterska geška i previd očiglednog, nego iznuđeni potez. Obama je bio priteran uza zid i nije imao dobru opciju. U datoj situaciji procenio je da je ovo najmanje loše, da faksifikat upakovan uz podršku medija i političke klase ima šanse da stopira "birtersku" lavinu. Čekanje nije bilo opcija. Pre ili kasnije, uz njegovo odbijanje da pokaže dokument, zakon bi negde bio donet. On bio mogao da ih tuži na Vrhovnom Sudu, ali bi to ostavilo vrlo loš utisak: samo bi potvrdilo sumnje da on nešto krije, čak i ako Vrhovni sud stopira te zakone (uopšte ne sumnjam da bi to bilo moguće). Pokazati preko interneta vrhunski falsifikat koji će izazvati odmah ga-ga reakciju kako medija tako i uvek pouzdanih "konzervativaca" (stupid party) i time otkloniti pretnju je jedno, a dati falsifikat zvaničnim vlastima ili sudovima ipak nešto sasvim drugo. Za to se ide u zatvor. Element kockanja ovde je Obamina procena da će ovo razrešiti stvar, i zaustaviti sve takozvane birterske zakone i svaku priču o njegovom sertifikatu. Ako uspe u tome, zavera će uspeti i mi verovatno nikad (ili bar ne za njegovog mandata) nećemo saznati istinu. Ako ne uspe, šanse su mnogo bolje (mada opet, ne i garantovane. Vladavina prava, pa čak i Americi, ima svoje granice).

Da dodam još nešto – ovo uopšte ne znači da je Obama rođen u Keniji, ili negde drugde. Verovatno je rođen na Havajima. Samo ovo verovatno nije originalni sertifikat. Zašto Obama sakriva original? To je naravno teško reći, osim načelne ideje da tu ima nešto što on želi da sakrije. Najuverljivija spekulacija koju sam ja do sada čuo je da u tom izvodu njegovo ime glasi Barry Sotero, po drugom mužu njegove majke, Indonežaninu koji je verovatno Obamu usvojio. Ako je tako, po havajskim zakonima njegovo ime bi moralo da bude promnjeno iz Obama u Sotero. To bi značilo da je Obama prihvatio indonežansko državljanstvo. Zna se da je putovao u Pakistan, najverovatnije sa indonežanskim pasošem. Ako bi se sve to otkrilo "crno-na belo" nova pandorina kutija bi se otvorila: najpougubnije od svega, pokazalo bi se da je predsednik lažov. Direktno je lagao čak i o svom imenu, pokušavajući tri godine da sakrije koje ime stoji u njegovom izvodu iz knjige rođenih.

Ovo je moje mišljenje. No pretpostavimo za trenutak da ja nisam u pravu i da je sertifikat ispravan. To ima takođe vrlo zanimljive implikacije. Konvencionalna mudrost kao što znamo kaže da republikanci treba da kritikuju Obaminu politiku a ne njega lično (sačuvaj bože). Ipak, ako je Obama objavio sada ovaj dokument jer je procenio da mu dalje odlaganje politički šteti (kao smo videli, objašnjenje o sticanju neke aktivne koristi predstavlja besmislicu) to onda znači da je taktika ličnih napada bila zapravo vrlo efikasna. Grupice marginalnih, i od konzervativnog establišmenta osuđenih aktivista su prinudile Obamu da uradi nešto što on nije želeo da uradi i na šta je potrošio milione dolara da spreči (iz ma kog razloga da je to radio). I štaviše, uprkos totalnom medijskom zamračenju, i "konsenzusu" zle i glupe partije, 45% Amerikanaca i dalje ne veruje da je Obama rođen na Havajima. Zamislite kakve bi efekte dalo ako bi republikanci tražili da se objave Obamini školski transkripti. Iz kojih bi se vrlo verovatno videlo da je on završio na Kolumbiji i Harvardu sa vrlo prosečnim ocenama i skorovima na standardnim testovima? Da je dete "afirmativne akcije". Ili ako bi se insistiralo na tome kako je moguće da osoba koja nikad ništa nigde nije objavila bude urednik Harvard Law Review? Ili ako bi se insistiralo na dokazanoj činjenici da je njegovu autobiografiju "Dreams of My Father" velikim delom pisao bivši terorista Bill Ayers, njegov čikaški drugar? U situaciji kad je celokupna slava Baraka Obame kao "genija" zasnovana na toj knjizi koji su recenzenti nazvali "najbolje napisanom autobiografijom koju je objavio ijedan američki političar"? Ako bi svi javno talambasali da je to obična prevara (kao što jeste), da knjigu nije pisao on, nego, o strahote, bivši terorista Weather Undergrounda, oslobođen zbog proceduralnih propusta u istrazi, poznanstvo sa kojim je Obama negira do danas? Kakva bi Obamina politička budućnost bila?

Najjednostavniji odgovor je da on to ne bi preživeo politički. Da se razumemo: ja ne mislim da cilj desničara u Americi treba da bude obaranje Obame na sledećim izborima po svaku cenu. Naprotiv, ako republikanski kandidat bude Romney, Pawlenty ili neka slična seka-persa, bolje je da ostane Obama još četiri godine: Neće imati većinu u Kongresu i sve će biti paralisano. Ali je poenta da konzervativni establišment koji se jako bolji da napada Obamu lično misli da je njegovo rušenje imperativ. To samo još jednom pokazuje nepatvoreni intelektualni kukavičluk tog establišmenta.