Voda i dijamant

U 18. veku je bio aktuelan paradoks vode i dijamanta. Dilema je glasila ovako - voda je svima toliko korisna, neophodna za život, a njena vrednost je nula. Dijamanti, sa druge strane, ne služe skoro ničemu i trebaju nikome, a basnoslovno su skupi. Kako to može?

Na kraju su ekonomisti razrešili paradoks. Za cenu nije važna samo apstraktna vrednost nekog resursa, nego i njegova retkost. Dijamanti su skupi zato što su retki; voda je jeftina zato što je ima u izobilju.

U komentarima na sportske vesti često se čuje pitanje kako to da su fudbaleri toliko plaćeni, a posebno u ovoj vesti mi je pao u oči komentar gde neko kaže da njegov brat hirurg spasava živote a ne dobija ni 800 evra mesečno, dok jedan sasvim prosečan fudbaler Partizana ima platu od 190.000 evra godišnje.

Odgovor je isti kao i kod paradoksa sa vodom -- hirurzi su jako korisni ali ima ih relativno mnogo više od čak i prosečnih Partizanovih fudbalera. Plata hirurga nije jednaka nekoj apstraktnoj vrednosti hirurga, nego graničnoj vrednosti još jednog hirurga -- onome koliko bismo bili spremni da platimo za još jednog hirurga u zemlji. Izgleda da je društvena vrednost dodatnog hirurga u zemlji oko 800 evra. Mala je jer već ima dosta hirurga. A društvena vrednost još jednog takvog levog beka kao što je ovaj iz Partizana je oko 190.000 godišnje, jer nema mnogo takvih levih bekova.

Naravno, Partizan je društvena firma pa nije isključeno da ponekog i preplate. Ali ovo pravilo važi i u ostalim slučajevima, sa privatnim klubovima, kao i sa ostalim zanimanjima. Cene odslikavaju retkost.

Zelena policija

Audijeva reklama sa Superbowla:

Nije nam se posrećilo

Konačno je uslišena jedna molba ekipe bliske Tr - ugašena je Agencija za MSP čiji rezultati su više nego upečatljivi. Nažalost, samo je promenjena tabla - nakon što je uspešno razvijen sektor MSP, prelazi se na poslove regionalnog razvoja. Promena imena, ali ne i suštine jedne birokratske organizacije i nije nešto što zavređuje preterano pažnje u zemlji koja je opsednuta fasadnim radovima na bespredmetnim institucijama. Dve stvari mi bodu oči, jedna je bezobrazluk, a druga je elementarno neznanje.

Bezobrazluk je da se decentralizacija uporno izbegava. AP Vojvodina se polako pretvara u decentralizaciju centralizacije uz intenciju da se vrši udvostručavanje institucija koje se bave sličnim poslovima traćenja para poreskih obveznika. Osnivaju se statistički regioni čija je svrha velika misterija, osim ako to nema neke veze sa presretanjem predpristupnih fondova EU. Tu je i mreža regionalnih državnih tela koja treba da udomi nove eksperte. Jedino niko da se seti da opštinama vrati imovinu otetu 1996. godine i da ih pusti da jedna drugoj konkurišu. Ali ko bi se onda bavio poslovima regionalnog razvoja?

Međutim, to su već poznate teme. Razlog ovog posta je laureat za kreativnu statistiku, Goran Džafrić. Kako je on došao do zaključka da bi se ako se nastave sadašnja demografska kretanja moglo desiti da u Beogradu živi 6-7 miliona stanovnika ne može objasniti ni najkreativnija statistika. Sa sve talasom izbeglih i raseljenih lica i očajnim životnim standardom tokom 1990-ih, broj stanovnika u Beogradu stagnira, a prosečna starost je dobrano premašila 40 godina. Odakle bi se mogla pojaviti armija koja bi došla u Beograd, čvrsto rešena da u njemu živi na ivici i ispod linije siromaštva, kako reče gore pomenuti Džafrić, je velika nepoznanica, kako brojka u zemlji koja ima jedva preko 7 miliona stanovnika, tako i rešenost da se ide u Beograd i u njemu propadne po svaku cenu.

Za kraj, ako je već hteo da daje smisao novom čedu srpske birokratije mogao je da nivo agregacije sa opština spusti na nivo mesnih zejdnica. Razlike u razvijenosti bile bi još veće, mada je i kod opština teško govoriti u regionalnim razlikama.